Taste of 100 Films from the 21st Century

My latest four lists for Taste of Cinema bring 100 great, yet less talked about films from all around the world. The selection is so diverse that even the most picky cine-gourmands should find something to nibble on. There are a number of relatively fresh features that might come to the fore in the future, yet the concept of these articles was to include at least one film per year for the period 2001-2016.

Part I / Part II / Part III / Part IV

 

Ascension (Karim Hussain, 2002)

Collective: Unconscious (2016)

In 2015. five indie directors were tasked with envisioning and adopting each other's dreams for the screen. The result of their experimentation is wildly varied, but consistent omnibus exploring the hypnotic nature of cinema, while addressing the issues of modern (American) society.

A segment titled All Hypnosis is Self-Hypnosis, in which hypnotist Daniel Ryan puts you and his subjects (i.e. the filmmakers) in trance, serves as an introductory frame for the quintet's idiosyncratic shorts. What follows is Maya Edelman's hyper-stylized animated sequence that hints at what awaits us around the corner.

First comes a bleak, allerogical drama Black Soil, Green Grass by Daniel Patrick Carbone, who takes us to the countryside of unnamed Orwellian state, dreamt by Lauren Wolkstein. Pointing at the present-day media's omnipresence and oppressiveness, this miniature stars Frank Mosley (Upstream Color) and a songstress Sanda Weigl as the lone survivors of a lethal 'big brother'-esque watchtower broadcasts. Using retro-tech equipment, the protagonist records the old lady's euphonious singing, eventually replacing the neverending sheep counting with melancholic Romanian Gypsy songs. Shot in beautiful black and white and packed with exquisite sound design, Carbone's piece stresses the importance of cultural heritage preservation.

Josephine Decker's gaga First Day Out visualizes Lily Baldwin's dream and it feels as if Marina Abramović, possessed by the restless spirit of Pina Bausch, directed a dada-hip-hop video. Underscored by real-life convicts' testimonies, it features twisted performative dance acts at various locations and a cardboard car being set on fire, while dealing with the troubles of ex-prisoners' resocialization. Its atmosphere brims with bitter irony.

Challenging gender stereotypes and mocking in the face of tyranny is a pre-apocalyptic farce Beemus, It’ll End in Tears from the unconscious mind of Frances Bodomo and helmed by Lauren Wolkstein. This primary colored gym class nightmare positions an autocratic teacher Beemus, brilliantly overacted by Will Blomker, and a transgender student, played by singer-songwriter and LGBT activist Ryan Cassata, as opponents in the battle of wit and strength. Once the decisive moment arrives (and the volcano erupts), loud words are transformed into tears, as the title suggests, revealing the ruling powers hypocricy.

Next in line is a black comedy Everybody Dies! by Frances Bodomo, from the REM state of Josephine Decker, concerning the high mortality rate amongst African-American youth. The focal point of this vignette is a glossy & gruesome low budget public access TV show for black kids, hosted by Ripa the Reaper (Tonya Pinkins, disturbingly funny). (The white children, who accidentally stumble upon the set, are supposed to look for "the third door down on the left - there's cookies in there.") VHS aesthetic of Bodomo's sardonic sequence adds up to a distressing message, making the cover of Twinkle, Twinkle, Little Star sound even more cheerfully dismal.

And the (second) best for last is Swallowed, Lily Baldwin's love letter to Polanski and Żuławski, starring her as a mother who faces postnatal depression mirrored in utter disgust towards breastfeeding. Inspired by Carbone, who's the only male in the company, this irreverent feminist extravaganza borrows manacing neighbours from Rosemary's Baby and subway scene madness from Possession, marrying them with spasmatic modern dance act, representing the crumbling of the heroine's psyche. Featuring top-notch cinematography, sloppy milk drinking and irrational CGI epilogue, it is the most surreal part of the anthology.

As a whole, Collective: Unconscious can be considered quite successful, so if you're in the mood for something diverse and of course dreamlike, look no further. You can watch it on YouTube.

Ukratko o 7 novih filmova (Another / Саранча / Синдром петрушки / Southbound / Kuime / Umimachi Diary / The Survivalist)

Ako niste sasvim sigurni šta biste gledali do kraja februara, možda vam sedam blic-preporuka koje slede pomogne u izboru.

Pošto niko ne voli ponedeljak, sedmicu započnite uz shizofreni arthaus eksperiment Another, koji se predstavlja i kao Mark of the Witch. U pitanju je dugometražni debi Džejsona Bognackog, koji se iz petnih žila trudi da ide stopama Darija Arđenta, ali umesto Suspirije za neke nove klince isporučuje ne baš sjajan omaž kultnom italo-hororu. Košmarnost i hiperstilizacija, kao i hotimična iracionalost, dobro funkcionišu sve dok glumci ćute, ali kada otvore usta, poželite da vam je pri ruci žestoka pilula za ublažavanje grčeva iz muzičke apoteke Goblin.

U baratanju rediteljskom palicom za nijansu je veštiji Jegor Baranov, koji potpisuje prvi ruski erotski triler Саранча (Skakavac) i koji sledi trend, grubo rečeno, "holivudizacije" ruske kinematografije. Međutim, želja za približavanjem zapadnjačkoj publici nije najveći problem filma - ta "titula" pripada ne uvek logičnim postupcima dvoje protagonista (i u isti mah antagonista). Poput rojeva skakavaca koji pustoše useve, oni uništavaju  ljude oko sebe, da bi naposletku i sami postali žrtve ljubavi - pohotne i sveproždiruće. Talentovani pesnik iz provincije i imućna devojka sa zacrtanom budućnošću postepeno se preobražavaju u zveri (koje pritom gube deo svog seksepila).

Predlog za sredu je (anti?)romantična melodrama Синдром петрушки (Sindrom lutke) Baranovljeve zemljakinje Elene Hazanove, koja se bavi nezdravim odnosom stvaraoca prema delu. Opsednutost marionetama zamagljuje rasuđivanje lutkara Pjotra i ugrožava mentalnu stabilnost njegove ljube Lize, srozavajući je na puki predmet obožavanja. Uprkos odličnoj glumi Čulpan Hamatove (ofarbane u vatrenocrveno) i Jevgenija Mironova, kao i njihovih mlađanih kolega koji glavne junake tumače u retrospektivnim scenama, rediteljka ne uspeva da u potpunosti ubedi gledaoca u bajkovitost Lizine i Pjotrove veze. Međutim, u oslikavanju njene kompleksnosti na ruku joj ide nelinearnost narativa.

Superiorniji od dosad poborajnih naslova je Southbound, horor omnibus u kojem je kvalitet segmenata uravnoteženiji nego što je obično slučaj sa sličnim projektima. S obzirom na to da se bukvalno ulivaju jedan u drugi, celina deluje kao kakav uroboros-lanac koji pokreće mehanizme limba / zone sumraka, gde su se likovi zadesili. Glavu i rep čini "diptih" The Way Out / The Way In, u kojem "zlokobni" entiteti proganjaju par "nesrećnika", dok gipko telo formiraju solidni Siren (ključna reč: kult), crnohumorni The Accident (ponajbolji) i najslabija karika Jailbreak, u kojem se pojavljuje Marija Olsen, koja tumači vešticu u Another i čest je gost u žanrovski bliskim filmovima.

Ostajete na istom terenu, ukoliko odlučite da overite Kuime (aka Over Your Dead Body) Takašija Mikea, u čijem se tumačenju čuvene legende Yotsuya Kaidan (Duh iz Jocuje) prepliću i sudaraju jeza, strast i užas, fantazija i stvarnost. Priču o izdaji, ubistvu i osveti (nemirnog duha) izmešta u moderno doba, pokazujući da nije izgubila ni na svežini, ni na univerzalnosti, iako je duboko ukorenjena u japanskoj tradiciji. Pitomiji nego inače, postiže ledeno-klaustrofobičnu atmosferu, koja se polako uvlači pod kožu, pripremajući vas za groteskno finale, koje dolazi kao nagrada za strpljenje. Umetnost imitira život, koji imitira umetnost, dok prefrigani veteran pokušava da ponovi uspeh Audicije - to mu ne polazi za rukom, ali je Kuime vredniji od onih šašavih adaptacija mangi.

Za razliku od Mikea, Hirokazu Kore-eda (Kakav otac, takav sin) donosi iskrenu emociju u svom najnovijem ostvarenju, opuštajućoj dramediji Umimachy Diary (Naša mala sestra), ekranizaciji istoimenog stripa, koju ćete imati prilike da vidite na ovogodišnjem FEST-u. Meke "kriške života" briljantno odglumljenih sestara premazane su džemom od sitnih ekscentričnosti i optimizma, a kad ih zagrizete, prijatan ukus pobuđuje želju da posetite Kamakuru, gde se odvija radnja, i osetite sve mirise tog zelenog grada. Tih, lepršav, pedantan, jednostavan i nerazmetljiv, Kore-edin film nosi poruku da porodica nije institucija, te uz kvartet dopadljivih devojaka pokazuje lepšu stranu ljudskosti, na koju su danas mnogi zaboravlili.

Glumačkim bravurama za pamćenje može se pohvaliti i The Survivalist, celovečernji prvenac Stivena Fingltona, koji pruža sumoran pogled na čoveka u ekstremnim uslovima. Smaragdnoj šumi rodne Severne Irske on dodeljuje ulogu "uporišta" neimenovanog naslovnog junaka, koji uzgaja mini-farmu kako bi produžio opstanak bar za još jedno sutra. Odsustvom muzike naglašava beznadežnost mladićeve situacije, a na njegov posed dovodi Ketrin i Milju, majku i kćer čije namere nisu (i ne mogu da budu) najčistije, kada je sve otišlo do đavola. Proširenjem domaćinstva, kao i uvođenjem lutajućih pljačkaša, "oživljava" neobično postapokaliptično okruženje i intenzivira napetost i paranoičnost guste i teške atmosfere. Moćnim slikama, na kojima snalažljivi odmeravaju snage među sobom i sa surovom prirodom, autor podređuje svedene dijaloge - uz poglede iz kojih izbijaju strah, očaj i nepoverenje, reči postaju suvišne. Precizna i sigurna režija razlog je više da Fingltonov rad valja i ubuduće pratiti.

Još 80 animiranih filmova

Krajem februara objavio sam dve liste pažnje vrednih animacija nastalih na teritoriji Azije, pretežno u Japanu, obuhvativši preko 100 naslova - više od sedamdeset iz ovog i oko trideset iz prošlog veka. Ono što sledi u nastavku jeste moj izbor 80 kultnih, potcenjenih, nekomercijalnih, manje poznatih i/ili zaboravljenih, a hronološki raspoređenih srednje- i dugometražnih animiranih filmova (uz poneki omnibus) iz Evrope, Severne Amerike i Australije. Dopune su dobrodošle, pa zato slobodno ostavite svoj kometar.

1. Die Abenteuer des Prinzen Achmed (Lotte Reiniger, 1926)

2. Die sieben Raben (gebrüder Diehl, 1937)

3. Gulliver's Travels (Dave Fleischer, 1939)

4. Аленький цветочек (Лев Атаманов, 1952)

5. Двенадцать месяцев (Иван Иванов-Вано & Михаил Ботов, 1956)

6. Приключения Буратино (И. Иванов-Вано & Д. Бабиченко, 1959)

7. Синяя птица (Василий Ливанов, 1970)

8. Fritz the Cat (Ralph Bakshi, 1972)

9. Heavy Traffic (Ralph Bakshi, 1973)

10. La planète sauvage (René Laloux, 1973)

11. János Vitéz (Marcell Jankovics, 1973)

12. Coonskin (Ralph Bakshi, 1975)

13. Wizards (Ralph Bakshi, 1977)

14. The Lord of the Rings (Ralph Bakshi, 1978)

15. Habfürdő (György Kovásznai, 1979)

16. Krvavá pani (Viktor Kubal, 1980)

17. Le roi et l'oiseau (Paul Grimault, 1980)

18. American Pop (Ralph Bakshi, 1981)

19. Fehérlófia (Marcell Jankovics, 1981)

 20. Heavy Metal (Gerald Potterton, 1981)

 

21. Тайна Третьей Планеты (Роман Качанов, 1981)

22. Chronopolis (Piotr Kamler, 1982)

23. Flash Gordon: The Greatest Adventure of All (Filmation, 1982)

24. Les Maîtres du temps (René Laloux, 1982)

25. The Dark Crystal (Jim Hanson & Frank Oz, 1982)

26. The Last Unicorn (Jules Bass & Arthur Rankin Jr., 1982) 

27. The Plague Dogs (Martin Rosen, 1982)

28. Fire and Ice (Ralph Bakshi, 1983)

29. Rock & Rule (Clive A. Smith, 1983)

30. Сказка о царе Салтане (Лев Мильчин & Иван Иванов-Вано, 1984) 

31. Szaffi (Attila Dargay, 1984)

32. Gwen, le livre de sable (Jean-François Laguionie, 1985)

33. Starchaser: The Legend of Orin (Steven Hahn, 1985)

34. Krysar (Jiří Barta, 1986)

35. Gandahar (René Laloux, 1988)

36. Neco z Alenky (Jan Švankmajer, 1988)

37. Cool World (Ralph Bakshi, 1992)

38. The Secret Adventures of Tom Thumb (Dave Borthwick, 1993)

39. The Thief and the Cobbler (Richard Williams, 1993) 

 40. Felidae (Michael Schaack 1994)

41. Эликсир (Ирина Евтеева, 1995)

42. Les triplettes de Belleville (Sylvain Chomet, 2003)

43. Mécanix (Rémy M. Larochelle, 2003)

44. Y Mabinogi (Derek W. Hayes, 2003) 

45. Strings (Anders Rønnow Klarlund, 2004)

46. Wallace & Gromit: The Curse Of The Were-Rabbit (Box & Park, 2005)

47. Azur et Asmar (Michel Ocelot, 2006)

48. Blood Tea and Red String (Christiane Cegavske, 2006)

49. Добрыня Никитич и змей Горыныч (Илья Максимов, 2006)

50. Gritos en el pasillo (Juan José Ramírez Mascaró, 2006)

51. Князь Владимир. Фильм первый (Юрий Кулаков, 2006)

52. Renaissance (Christian Volckman, 2006)

53. De profundis (Miguelanxo Prado, 2007)

54. Jedné noci v jednom městě (Jan Balej, 2007)

55. Persepolis (Vincent Paronnaud & Marjane Satrapi, 2007)

56. Peur(s) du noir (grupa autora, 2007)

57. We Are The Strange (M. dot Strange, 2007) 

58. $9.99 (Tatia Rosenthal, 2008)

59. Edison and Leo (Neil Burns, 2008)

60. From Inside (John Bergin, 2008)

61. 9 (Shane Acker, 2009) 

62. Kérity, la maison des contes (Dominique Monféry, 2009) 

 63. Маленькие трагедии (Ирина Евтеева, 2009)

64. Mary and Max (Adam Elliot, 2009)

65. Metropia (Tarik Saleh, 2009)

66. My Dog Tulip (Paul Fierlinger & Sandra Fierlinger, 2009)

67. Panique au village (Stéphane Aubier & Vincent Patar, 2009)

68. The Secret of Kells (Tomm Moore & Nora Twomey, 2009)

69. Chico & Rita (T. Errando, J. Mariscal & F. Trueba, 2010) 

70. L'illusionniste (Sylvain Chomet, 2010)

71. Přežít svůj život (teorie a praxe) (Jan Švankmajer, 2010)

72. Sasna tsřer (Arman Manaryan, 2010)

73. Alois Nebel (Tomás Lunák, 2011)

74. Az ember tragédiája (Marsell Jankovics, 2011)

75. Les contes de la nuit (Michel Ocelot, 2011)

76. Le tableau (Jean-François Laguionie, 2011)

77. Ernest et Célestine (S. Aubier, V. Patar & B. Renner, 2012)

78. Heart String Marionette (M. dot Strange, 2012)

79. Song of the Sea (Tomm Moore, 2014)

80. Stan Lee's Mighty 7 (Lee Ningning, 2014)

5 x Top 20

Došlo je vreme da se sumiraju utisci i kao po običaju, pored novi(ji)h ostvarenja sedme umetnosti, izdvajam i neka dobra stara, za koja nikad nije kasno, ukoliko ste ih do sada propuštali. Ove godine, čitaoce bloga častim sa čak 80 naslova (+ 20 muzičkih albuma).

Staro zlato + srebro + bronza

(najbolji igrani filmovi iz prošlog veka,

koje sam premijerno odgledao u 2014-oj)

1. The Innocents (Jack Clayton, 1961)
2. Sodrásban (István Gaál, 1963)
3. Avetik (Don Askarian, 1992)
4. Sunset Blvd. (Billy Wilder, 1950)
5. 8½ (Federico Fellini, 1963)
6. Det gode og det onde (Jørgen Leth, 1975)
7. Closed Vision (Marc'O, 1954)
8. The Linguini Incident (Richard Shepard, 1991)
9. Τόπος (Αντουανέττα Αγγελίδη, 1985)
10. Planetens spejle (Jytte Rex, 1992)
11. Szürkület (György Fehér, 1990)
12. Manden der tænkte ting (Jens Ravn, 1969)
13. Bo Ba Bu (Ali Khamrayev, 1998)
14. Ovoce stromů rajských jíme (Věra Chytilová, 1970)
15. Heavenly Creatures (Peter Jackson, 1994)
16. Fe (Kanji Nakajima, 1994)
17. Zakletva (Đorđe Kadijević, 1974)
18. Eika Katappa (Werner Schroeter, 1969)
19. Το χρονικό μιας Κυριακής (Τάκης Κανελλόπουλος, 1975)
20. Fängelse (Ingmar Bergman, 1949)

Novi + relativno sveži

(igrani filmovi novijeg datuma,

koje smatram vrednim pažnje)

1. Ida (Paweł Pawlikowski, 2013)
2. La leggenda di Kaspar Hauser (Davide Manuli, 2012)
3. Upstream Color (Shane Carruth, 2013)
4. Chitra Sutram (Vipin Vijay, 2010)
5. Трудно быть богом (Алексей Юрьевич Герман, 2013)
6. La danza de la realidad (Alejandro Jodorowsky, 2013)
7. The Zero Theorem (Terry Gilliam, 2013)
8. L'écume des jours (Michel Gondry, 2013)
9. Les rencontres d'après minuit (Yann Gonzalez, 2013)
10. Shit Year (Cam Archer, 2010)
11. Enemy (Denis Villeneuve, 2013)
12. Under the Skin (Jonathan Glazer, 2013)
13. Pégase (Muhamed Mouftakir, 2010)
14. Hlava – ruce – srdce (David Jařab, 2010)
15. Avida (Benoît Delépine & Gustave de Kervern, 2006)
16. Jigoku de naze warui (Sion Sono, 2013)
17. Hardkor Disko (Krzysztof Skonieczny, 2014)
18. 1 (Pater Sparrow, 2009)
19. Tejút (Benedek Fliegauf, 2007)
20. Frank (Lenny Abrahamson, 2014)

Animirani koktel

(srednje i dugometražne animacije,

omnibusi i OVA-e)

1. Giovanni no Shima (Mizuho Nishikubo, 2014)
2. Short Peace (Ōtomo, Morita, Ando, Katoki & Morimoto, 2013)
3. Kaguya-hime no Monogatari (Isao Takahata, 2013)
4. Exaella (Andrew Oudot, 2011)
5. Guskō Budori no Denki (Gisaburō Sugii, 2012)
6. Bayonetta: Bloody Fate (Fuminori Kizaki, 2013)
7. Stan Lee’s Mighty 7 (Lee Ningning, 2014)
8. The Secret Adventures of Tom Thumb (Dave Borthwick, 1993)
9. Тайна третьей планеты (Роман Качанов, 1981)
10. Habfürdő (György Kovásznai, 1979)
11. Mushishi Tokubetsu Hen: Hihamukage (Hiroshi Nagahama, 2014)
12. Arabian naito: Shindobaddo no Bōken (Yabushita & Kuroda, 1962)
13. Hal (Ryōtarō Makihara, 2013)
14. Shamanic Princess (Mitsuru Hongo & Hiroyuki Nishimura, 1996-1998)
15. Uchū Kaizoku Kyaputen Hārokku (Shinji Aramaki, 2013)
16. Jedné noci v jednom městě (Jan Balej, 2007)
17. Sakasama no Patema (Yasuhiro Yoshiura, 2013)
18. Sol Bianca: Taiyou no Fune (Hiroyuki Ochi, 1999-2000)
19. Felidae (Michael Schaack, 1994)
20. Shōnen Sarutobi Sasuke (Akira Daikubara & Taiji Yabushita, 1959)

Kratak metar 

(animirani + igrani)

1. The Gold Sparrow (Daniel Stessen, 2013)
2. Beauty (Rino Stefano Tagliafierro, 2014)
3. Входящая в море (Леонид Осыка, 1965)
4. Yūkoku (Yukio Mishima & Masaki Dōmoto, 1966)
5. Slow Life (Daniel Stoupin, 2014)
6. Pečat (Dušan Makavejev, 1955)
7. No contéis con los dedos (Pere Portabella, 1967)
8. Pharmakon (Ioakim Mylonas, 2006)
9. Kattenkwaad (Nova van Dijk, 2010)
10. Jaulas (Juan José Medina, 2009)
11. The Flight (Inbal Breda, 2014)
12. Doktora D. Sala (Aija Bley, 2005)
13. Leucotopia (Godet, Hermann, Legrand, Lejeune & Louala, 2013)
14. El Ladrón de Caras (Jaime Maestro, 2013)
15. Yūreisen (Noburō Ōfuji, 1956)
16. Ethereal Chrysalis (Syl Disjonk, 2011)
17. Unmathbudham Jagath (Vipin Vijay, 2000)
18. Yami Shibai (Tomoya Takashima, 2013)
19. Similo (MacGregor & Bruno Zacarías, 2014)
20. Grčki mitovi pod olovkom ruskih animatora

(Александра Снежко-Блоцкая & Анатолий Петров)

Albumi

1. Chrysta Bell - This Train
2. Resistor - To the Stars
3. Elle Bandita - Elle Bandita
4. Stream of Passion - A War of Our Own
5. Gletscher - Devout
6. Lenore S. Fingers - Inner Tales
7. Mother Beth VS Blondie - Nihil Ex Nihilo
8. Fredo Viola - Revolutionnary Son
9. Lykke Li - I Never Learn

10. Anathema - Distant Satellites
11. Rishloo - Living As Ghosts With Buildings As Teeth
12. Young Magic - Breathing Statues
13. Delain - The Human Contradiction
14. Soundwitch - Romanesque
15. Ólafur Arnalds - For Now I Am Winter
16. NeraNature - Disorders
17. Within Temptation - Hydra

18. Tabula Rasa - Tabula Rasa
19. Lisa Gerrard - Twilight Kingdom
20. The Kindred - Life In Lucidity

Tokyo Loop (2006)

Omnibus Tokyo Loop nastaje pod okriljem Image Forum-a, centra umetničke i eksperimentalne kinematografije, a prema ideji direktora programa Takashija Sawe i koordinatora projekta Koya Yamashite. Kako bi obeležili stoti rođendan Šaljivih faza smešnih lica (Humorous Phases of Funny Faces, James Stuart Blackton, 1906), prvog animiranog filma, njih dvojica okupljaju šesnaestoro nezavisnih animatora, poveravajući im zadatak da kreiraju minijature inspirisane japanskom prestonicom. Za ovu priliku angažuju i Seiichija Yamamota, poznatog underground muzičara iz Osake, koji komponuje skor na osnovu skica i storibordova, naknadno ga korigujući za konačni rez.

Tokyo Strut / Tokyo Trip 

Fishing Vine / Yuki-chan

Početak antologije pripada autorskom paru koji čine Masahiko Sato i Mio Ueta. Njihov očaravajuće bazični Tokyo Strut deluje kao omaž McLarenovom Le Merle (Crni kos, 1958), a predstavlja studiju pokreta čoveka i psa, čije su figure svedene na tačke, krugove i prave linije. Drugačijim povezivanjem "zglobova" oni se sjedinjuju u apstraktne geometrijske forme, koje povremenim izlaskom iz dvodimenzionalne ravni ukazuju na primenu softvera za 3D modelovanje. U oštrom kontrastu sa "matematičkim ustrojstvom" svog prethodnika stoji fantazmagorija Tokyo Trip Keiichija Tanaamija, čiji groteskni, neretko seksualizovani likovi vode gledaoca u psihodelični obilazak metropole.

Oni koji su upoznati sa DVD kompilacijom Thinking and Drawing: Nihon no Shinseki Art Animation, verovatno će odmah prepoznati jedinstveni stil Mike Seike u feminističkoj alegoriji Fishing Vine. Ovaj vizuelno atraktivni kolaž, sačinjen od slojeva skeniranih fotografija, prikazuje jalove pokušaje voajera da osvoje devojku koja živi na poslednjem spratu oblakodera, hraneći se "grožđem nedostižnosti". Mračnjak Kei Oyama, koji je takođe učestvovao u Razmišljanju i crtanju, donosi depresivnu dramu Yuki-chan, kojom nas podseća da ni deca nisu imuna na smrt. Sa gubitkom života teško bolesne devojčice suočava nas iz iz perspektive "nevidljivog" protagoniste, prekidajući njegovu bezbrižnu igru sa (borbenom) kišnom glistom.

 Dog & Bone / Public Convenience

-blink-TKOYO-blink- / Black Fish

Dog & Bone, animirani prvenac mangake Kotobukija Shiriagarija, duhovita je parodija na video igre, sa antropomorfnim šiba inuom kao glavnim junakom, tokijskim lokacijama kao pozadinama i mačkolikim mutantom kao "glavonjom". Kombinacija isečaka, igranih snimaka i minimalističkih ilustracija, koje podražavaju dečije škrabotine, uz pratnju veselih melodija otvara vrata ciničnog sveta, u kojem "gejmera" čekaju zabavne prepreke (šifra: plesni okršaj). Apsurdni humor par exellence. Umetnica koja se potpisuje pseudonimom Tobaimo otkriva "mračnu stranu" ženskih javnih toaleta, pod snažnim uticajem ukijo-e grafike. Njen Public Convenience odlikuje se bizarnom atmosferom, koja je postignuta komplementarnim spojem usahnulih boja i realističnog crteža pod neprozirnim velom od jezivih zvukova. Nadrealnom tonu doprinose kornjača zaglavljena u čučavcu i moljac-fotoaparat (!) koga perverzni stranac šalje u izvidnicu.

Atsuko Uda osmišljava svojevrsnu turističku turu u -blink-TOKYO-blink- (originalan naslov ispisan je sa html zagradama), primenjujući zanimljivu tehniku i sećajući se detinjstva, odnosno neonskih reklama koje su na nju ostavile najsnažniji utisak pri prvom susretu sa Tokiom. Black Fish Nobuhira Aihare može se opisati kao anarhija u slikama, koja izaziva pojavu stroboskopskog efekta. Mrlje od mastila na beloj, žutoj, plavoj, zelenoj i crvenoj podlozi postepeno se preobražavaju u izobličena i iskežena lica, od čijih raspadnutih ostataka postaje crna riba. Košmar se, uz režanje distorziranih gitara, nastavlja u hororičnoj slagalici Unbalance, kojom Takashi Ito uspešno portretiše osećaj nelagode, tj. poremećeno emotivno stanje stanovnika urbane džungle, manipulišući igranim materijalom. Optimističniju viziju velikog grada, kao mesta procvata seksualnih sloboda, pruža Tokyo Girl Maho Shimao, koja digitalne snimke superponira sa animiranim životinjama, zvezdama, bombonama i obnaženom devojkom koja uživa u onaniji.

Unbalance / Tokyo Girl

Manipulated Man / Nuance

Samokontrola, repetitivnost svakodnevice i pritisak kojem su izloženi tokijski činovnici teme su koje Atsushi Wada istražuje u metaforičnoj vinjeti Manipulated Man. Sivilu koje njome dominira suprotstavlja se jarki kolorit ritmične improvizacije Nuance Tomoyasua Murate, koji se poput Sata i Uete oslanja na eksperimentalne radove Normana McLarena. Veteran Taku Furukawa, koji Sawi i Yamashiti pomaže u regrutovanju animatora, šali se na račun pušača na stanici podzemne železnice Hashimoto, po kojoj i naziva svoj doprinos projektu. Grupi "vrana" pridružuje se "pacov" koji remeti mir razgovorom na mobilnom telefonu, zbog čega mu sleduje kazna "kljucanjem".

Društveno neprihvatljivim ponašanjem bavi se i Yoji Kuri u jednostavnoj tradicionalnoj animaciji Funkorogashi, ali su kod njega na udaru neodgovorni šetači kerova, koji često zaboravljaju da skupe ono što njihovi prijatelji ostavljaju po trotoarima. Pretposlednji segment, paradoksalni Fig, delo je nagrađivanog Kōjija Yamamure, koji personifikuje noć nad Tokiom, i odvodi je (ili bolje reći, ga) u nadrealističku avanturu. Stvorenje sa mladim mesecom umesto oka i čuvenim tornjem iz Šiba parka kao nosem nestaje po svitanju, na tanjiru sa smokvama. Toshio Iwai, dizajner interaktivnih medija, daje zaključak hipnotišućom odom fenakistoskopu - u 12 O'Clock kazaljke budilnika se ubrzavaju, uzrokujući pokretanje brojčanika i tranformaciju istog u kaleidoskop simetričnih tekstura.

Sinergija nesputane kreativnosti šesnaest osobenjaka, koji pripadaju različitim generacijama, čini Tokyo Loop obaveznim jelom na meniju ljubitelja alternativne umetnosti... a možda i znatiželjnih otakua.

 

Hoshimoto / Funkorogashi

Fig / 12 O'Clock

Short Peace (2013)

Omnibus Short Peace zasnovan je na ideji čuvenog Katsuhira Ōtoma, koji je na sličnim projektima radio krajem 80-ih i sredinom 90-ih. Trag koji su Robot Carnival, Labyrinth Tales i Memories ostavili možda nije snažan koliko onaj koji je u sećanja gledalaca utisnuo Akira, ali njihov uticaj nije zanemarljiv, o čemu svedoče uspešni eksperimenti Studija 4°C (Genius Party i Genius Party Beyond) i Madhouse-a (Aoi Bungaku).

Ninety-nine

Centralna tema svih (kratkih) segmenata je mir, baš kao što je u naslovu i nagovešteno, a zajedničko im je i to što se odigravaju u Japanu - tri u (fantazmagoričnoj) prošlosti i dva u zamišljenoj budućnosti. Uvodnu špicu, briljantnu minijaturu Ninety-nine koja bi se najpribližnije mogla opisati kao Alisa u Zemlji Virtuelnih Čudesa, kreirao je ekscentrični Kōji Morimoto u prepoznatljivom "superflat" stilu. Podsećajući nas da za frenetičnu maštu ne postoje granice, koristi prednosti kako klasičnih, tako i savremenih tehnika animacije, u čemu ga svesrdno podržavaju i ostala četvorica reditelja. Veštim preplitanjem starog i novog, oni poruku prenose i na audio-vizuelnu ravan, dok pomirenjem različitosti priča postižu jedinstvo celine.

Tsukumo

Odnosom čoveka prema mrtvima i odbačenim stvarima bavi se razigrani "horor" Tsukumo (Nekretnina) Shuheija Morite (Kakurenbo, Freedom), koji se oslanja na narodna predanja i šintoističko verovanje da duhovi obitavaju čak i u najobičnijim predmetima. Izgubljen u planinskoj šumi, sredovečni zanatlija nailazi na napušteno svetilište i odlučuje da u njemu provede noć, sklanjajući se od kiše. Oronula unutrašnjost ubrzo se preobražava u raskošnu sobu, budeći poderane papirne suncobrane i komade svilenih kimona. Oran za rad i sa neophodnim alatom pri ruci, nezvani gost odgovara izazovima aveti, ublažujući im gnev, a njegov trud biva nagrađen idućeg jutra. Jasne linije, živopisne teksture i harmonija boja uvlače nas još dublje u čudesni kaleidoskopski svet, u kojem ostajemo zarobljeni sve do samog kraja.

Hi no Yōjin

Inspirisan umetnošću svitaka, često smatranim pretečama mangi, Ōtomo nas spektakularnom istorijskom melodramom Hi no Yōjin (Zapaljivo) vraća u XVIII vek, oživljavajući ljude i običaje Edo perioda. U središte dešavanja postavlja zabranjenu ljubav između Owake, ćerke bogatog trgovca, i Matsukichija, njenog prijatelja iz detinjstva koga se porodica odriče iz, prema današnjim shvatanjima, trivijalnih razloga. Uzburkane emocije mlade junakinje, nemoćne da izbegne ugovoreni brak, on simbolično predstavlja masivnim požarom, koji izaziva lepeza bačena u trenutku tuge i besa. Antički damski aksesoar, koji u Zemlji izlazećeg sunca označava rođenje i moguće životne puteve, tako postaje uzrok katastrofe i donosilac smrti. Zapanjujuća posvećenost detaljima, uz izvrstan crtež, neobičnu izometrijsku perspektivu i opojne zvuke tradicionalnih instrumenata, uzdiže ovu mini-tragediju na pijedestal jednog od estetski najprijatnijih animea.

Gambo

Pobunu prirodnih protiv stranih sila opisuje mračna i abrazivna fantazija Gambo, koju potpisuje Hiroaki Ando (Norageki!), prema scenariju Katsuhita Ishiija (Trava: Fist Planet, Redline), istražujući neizbežnost nasilja u određenim situacijama. Crveni džin ljudožder, u mitologiji Japanaca poznat kao Oni, preti da uništi selo, uzimajući devojke za potrebe razmnožavanja, a proždirući one koji mu se suprotstave. S razlogom uznemirena, jedina preživela devojčica odbija da veruje u to da će se demon smiriti ako se žrtvovanja nastave, te pomoć traži od naizgled opasnog, a zapravo nežnog belog medveda, otelovljenja zaštitničkog božanstva. Krvava i brutalna borba između natprirodnih bića obeležava napetu završnicu, kojoj prethodi intenzivna scena u Onijevoj jazbini. Zrnasti filter, kroz koji su propuštene kompjuterski generisane slike, uveliko doprinosi neodoljivom retro-šarmu koji Gambo poseduje, stvarajući iluziju "dvodimenzionalnosti".

Buki yo Saraba

Najduža u antologiji, antiratna naučnofantatična akcija Buki yo Saraba (Zbogom oružju) odličan je rediteljski debi Hajimea Katokija, koji se proslavio dizajnom robota za (obimni) serijal Mobile Suit Gundam. Smeštena u postapokaliptično okruženje, prati kvintet stručnjaka za deaktiviranje eksplozivnih naprava u rutinskoj misiji, koja se pretvara u košmar kada im se među ruševinama Tokija pridruži automatizovani tenk, sposoban da uništi i čitav vojni bataljon. Uzdajući se u svoje iskustvo i raspoloživu opremu, momci sve teže odolevaju kobnim laserima neumorne mašine. Uzbudljiv osvrt na potencijalne posledice usavršavanja oružja (i mehanizacije za civilnu upotrebu) zaokružen je duhovitim preokretom, koji kao da ismeva ljudsku aroganciju. Osim što pruža realističnu viziju kraha tehnološki visoko razvijenog društva, Buki yo Saraba se može pohvaliti i dinamičnošću radnje, impresivnom vizualizacijom i maksimalnom ispunjenošću tesnog vremenskog okvira.

Iako ne pokreće revoluciju (jer bi se to donekle kosilo sa osnovnim konceptom), Kratki mir donosi preko potrebno osveženje u anime produkciji. Priuštite sebi šezdesetak minuta čistog užitka.

Ukratko o kratkometražnim animacijama Irine Evteeve

  Лошадь, скрипка... и немножко нервно / Эликсир

Клоун / Петербург

Ruska animatorka Irina Evteeva, rođena 1956. u Sankt Peterburgu (tadašnjem Lenjigradu), diplomirala je 1980. na odseku za fotografiju Instituta za kulturu. Nakon postdiplomskih studija na Akademiji primenjenih umetnosti, doktorirala je 1991. na temu "Proces formiranja žanra u nacionalnoj animaciji 60-ih, 70-ih i 80-ih: Od parabole do polifonih struktura". Više od dve decenije, radi kao rediteljka u studiju Lenfilm, baveći se paralelno istraživačkim i pedagoškim radom.

Njena više puta (i s dobrim razlogom) nagrađivana ostvarenja prkose trendovima u filmotvorstvu, budući da su nastala jedinstvenom kombinovanom tehnikom koja podrazumeva ručno oslikavanje frejmova igranih snimaka na staklu, preklapanje kadrova i step-printing. Mogla bi se opisati kao raskošne i onirične rapsodije boja i tekstura, u pratnji neprekidne igre treperave svetlosti i mističnih senki. Iako su joj potrebni meseci, pa čak i godine za njihovu izradu, Evteeva uporno odbija primenu računara, postižući izgled pokretnih uljanih platana, na kojima je moguće uočiti gotovo svaki potez četkicom.

Демон / Тезей

Najneobičnija minijatura u nevelikom, ali impresivnom opusu ove umetnice svakako je Лошадь, скрипка... и немножко нервно (Konj, violina... i pomalo nervozan, 1991), koja otvara portal ka dimenziji futurističke poezije Vladimira Majakovskog, a pesnika postavlja u okvir izvan vremena i prostora, produžujući mu život. Vozovi, tramvaji, pioniri, gimnastičarke, beli medved i čovek sa glavom konja samo su neki od elemenata ovog iščašenog kolaža, u kojem se prošlost preobražava u budućnost, dok se dokumentarna forma sudara i prožima sa animiranom. Desetominutni Клоун (Klovn, 2002) još jedan je atipičan predstavnik autorkine filmografije - alegoričan performans o tugi, usamljenosti, ljubavi i smrti, sa pantomimičarem Vjačeslavom Polunjinom u ulozi melanholičnog klovna.

Filozofičnom mračnom bajkom Эликсир (Еликсир, 1995), zasnovanom na motivima romana Die Elixiere des Teufels (Đavolji eliksir) nemačkog pisca Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana, Evteeva započinje niz neoromantičarskih fantazija, nastavljajući ga srednjemetražnim lirskim esejem Петербург (Peterburg, 2003), trilogijom Вечные вариации (Večne varijacije, 2004-2006) i omnibusom Маленькие трагедии (Male tragedije, 2009). Uz navođenje odlomaka iz tekstova Puškina, Bloka i Belog i uz pomoć inserata iz klasika ruske kinematografije, kao što su Ajzenštajnov prvenac Стачка (Štrajk, 1925), Пётр Первый (Petar Prvi, 1937) i Пиковая Дама (Pikova dama, 1960), ona komponuje zanosnu odu rodnom gradu, stvarajući "vrtlog vizija", u koji zajedno sa glavnim junakom uvlači i gledaoca.

Za Večne varijacije inspiraciju pronalazi u tragičnoj ljubavi, odnosno Ljermontovljevoj epskoj poemi (Демон, 2004), stihovima Marine Cvetaeve (Тезей, 2006) i Geteovoj čuvenoj drami (Фауст, 2006), iznova demonstrirajući snagu svog stila i potvrđujući da (opčinjavajuće) slike govore više od hiljadu reči. Delu Aleksandra Puškina vraća se u Malim tragedijama, adaptirajući tri kratka pozorišna komada, Скупой рыцарь (Vitez tvrdica), Каменный гость (Kameni gost) i Моцарт и Сальери (Mocart i Salijeri), koji se bave univerzalnim temama, ljudskim krhkim životom, psihom i emocijama. Zanimljivo je to da su najupečatljivije scene u svakom od segmenata ove antologije one koje prikazuju neku gozbu - prethodnicu trijumfa smrti...

Фауст / Скупой рыцарь

Каменный гость / Моцарт и Сальери

Les contes de la nuit (Michel Ocelot, 2011)

Le Loup-garou

 Tijean et la belle-sans-connaître

Fantastični omnibus Les contes de la nuit (Noćne priče), premijerno prikazan na 61. Berlinalu, još jedan je jasan pokazatelj Ocelotove naklonosti prema ostvarenjima nemačke animatorke Lotte Reiniger. Predstavlja kompilaciju pet redigovanih epizoda serijala Dragons et princesses (2010) i jedne nove, La fille-biche et le fils de l'architecte (Devojka-košuta i sin arhitekte), koja je sačuvana za sam kraj.

Šest kratkih i jednostavnih, ali brižljivo osmišljenih priča inspirisano je narodnim predanjima iz različitih perioda i sa različitih krajeva sveta, od drevnog Meksika, preko Afrike, Tibeta i Karipskih ostrva, do renesansne Burgundije. U napuštenom pozorištu, okruženom višespratnicama, tumači ih neimenovani mladi par entuzijasta u dogovoru sa iskusnim kinooperaterom Théom, dok ostali odlaze na počinak. Pre izvođenja svake "predstave", oni konsultuju obimnu literaturu, a uz pomoć kompjuterizovanih mašina dolaze do kostima i scenografije.

 L'élue de la ville d'or

Le garçon tam-tam

Snažna posvećenost troje glavnih junaka proporcionalna je autorovoj iskrenosti, opsednutosti bajkama i razumevanju istih, kao i zavidnoj veštini komunikacije sa detetom u gledaocu. Zadržavajući i mračnije elemente izvornog materijala i oslanjajući se na prepoznatljive motive, zajedničke svim kulturama (isceliteljska moć ljubavi, test hrabrosti i večita borba dobra i zla, između ostalih), Ocelot sa neverovatnom lakoćom isporučuje bezvremeni klasik, po maštovitosti vrlo blizak pisaniju braće Grimm, Charlesa Perraulta ili Hansa Christiana Andersena. Kao pripovedača, odnosno žonglera koji, kako sam kaže, loptice preuzima od prethodnika, odlikuju ga blagost, pristojnost, staloženost, prefinjen smisao za humor i preciznost u građenju narativne strukture.

Korišćenjem prednosti savremenih softverskih paketa, kreativni tim iz frejma u frejm demonstrira magični kvalitet tradicionalne animacije. Uprkos odsustvu detalja, digitalne crne siluete verno oživljavaju mitska bića, kraljeve, princeze i konjanike, savršeno podražavajući elegantne pokrete svojih preteča, dok veličanstvene pozadine hipnotišu jarkim bojama i raskošnim teksturama, koje doprinose stvaranju utiska dubine. Šuma pokraj jezera u noći punog meseca, tropska zemlja mrtvih, astečki grad od zlata, trščane kuće posred savane, izlazak sunca nad tibetanskim planinama i objekti u stilu gotske arhitekture oslikani su prelepo, poput vrhunskih umetničkih dela. A da Ocelotove čini budu delotvornije pobrinuli su se harizmatični glumci, koji likovima pozajmljuju glasove, i nežan minimalistički skor Christiana Mairea, rediteljevog stalnog saradnika.

 

Le garçon qui ne mentait jamais

La fille-biche et le fils de l'architecte

Thinking and Drawing: Nihon no Shinseki Art Animation (2005)

DVD antologija Thinking and Drawing distributerske kuće Image Forum (nekada Underground Center) sastoji se, kao što podnaslov kaže, od umetničkih animiranih filmova iz Japana. Devet visokostilizovanih minijatura na tragu su eksperimentalnih filmića Kōjija Yamamure, Davida Lyncha i istočnoevropskih animatora. Nastale su u periodu 1999-2005, a odlikuju se zapanjujućom tematskom raznolikošću, naročito ako uzmemo u obzir dužinu ili, bolje rečeno, kratkoću njihovog trajanja. Potpisuje ih sedmoro autora čiji se pristup stvaralaštvu drastično razlikuje od onog koji poslednjih godina diktira anime industrija.

Pošto dame imaju prednost, kompilaciju otvara Ga no Iru Tokoro (A Place Where There Are Moths, 2001) u kome se Mika Seike bavi ekološkim problemima u japanskom velegradu, opisujući sukob između ljudske tvorevine, jednoličnog stambenog bloka nalik Tetrisu, i prirodnog okruženja, oličenog u drvetu čije se lišće preobražava u narandžaste moljce. Sredovečna domaćica zarobljena je u sopstvenom stanu, betonskoj kutiji koju opsedaju spomenuti insekti, pa se ovo ostvarenje može posmatrati i kao feministička alegorija kojom se naglašava sputanost žene u tradicionalnom društvu. U podjednako aluzivnom i još nadrealnijem Nisou no Kuzu (Dialogue Between Two, 2004), rediteljka istražuje odnos između suprotnih polova putem nemog razgovora koji vode devojka na dnu jezera i mladić pokraj drveta. Neobična komunikacija, obeležena nerazumevanjem i različitim pogledima na svet, odvija se na metaforičkom nivou, slanjem poruka obavijenih ljušturom simbola (riba, leptir, seme, suza, jaje i trn). Mikini idiosinkratični kolaži, sačinjeni od skeniranih i kompjuterski obrađenih fotografija, poseduju zrnastu teksturu novinskih isečaka ili smetnji na televizoru, a uokvireni su minimalističkim zvucima poput gličeva.

Ga no Iru Tokoro (gore) / Nisou no Kuzu (dole)

Udeo mašte u kreativnom procesu, samointrospekcija tvorca i njegova neraskidiva veza sa delom koje se rađa prikazani su "misaonom petljom" u Kangaeru Renshu (Imagination Practice, 2003) Suwamija Nogamija. Naizgled beskrajno smenjivanje kadra u kome vidimo umetnika ispred otvorenog prozora i autoportreta na stolu upućuje na cikličnost kakva je oličena u Uroborosu, a ispraćeno je monotono komičnim "muzičkim skorom" koji podseća na preskakanje gramofonske ploče uz sporadično "oglašavanje" opruge, baš kao ono iz Looney Tunes crtaća. Osnovnim bojama akcentovani su detalji - nebo, okvir, olovke i gumica.

 Kangaeru Renshu

Sablasno beli Yukidoke (The Thaw, 2004) i nešto mračniji Shinsatsu Shitsu (Consultation Room, 2005) mogu se okarakterisati kao "feel bad" kraljevi antologije. Osvrćući se na strahove od odbacivanja, bolesti, deformisanosti i smrti, Kei Oyama stvara uznemirujuću atmosferu koja priziva Lynchove Six Figures Getting Sick (1966) i Eraserhead (1977). Turoban zvučni dizajn i izobličeni likovi, čija meka, ranjiva i delimično zamagljena tela neprekidno pulsiraju, izazivaju osećaj mučnine i depresije, ali su neosporno lepi i nadahnjujući u svojoj grotesknosti.

Yukidoke (gore) / Shinsatsu Shitsu (dole)

Kontemplativni i opuštajući stop-motion Heya/Keitai (Gestalt, 1999) predstavlja hipnotišući ples linija i oblika u pratnji opojnog orguljskog preludijuma BWV659 Johanna Sebastiana Bacha. Za izvođenje ove prostorne geometrijske apstrakcije, koja neretko zalazi u domen optičkih varki, Takashi Ishida je utrošio čitavih dvanaest meseci, oslikavajući zidove i pod prostorije i pri tom snimajući svaki potez. Očaravajuć rezultat u skladu je sa uloženim trudom i vremenom, a deluje kao zaboravljeni biser iz 70-ih.

Heya/Keitai

Košmarni i crnohumorni U-SA-GUI (2002) Tetsujija Urashigea počinje citatom iz Brillat-Savarinovog traktata La Physiologie du Goût (Fiziologija ukusa), koji sugeriše da konzumiranje pojedinih vrsta mesa vrši značajan uticaj na snove. Dva bela zeca igraju neobičnu društvenu igru, pri čemu ilustracije na poljima određuju ono što njihova zarobljenica, devojka sa povezom preko očiju, treba da pojede. Ukoliko pogodi, pljuje kockicu i na taj način utiče na dalji tok igre, odnosno na sledeći potez zloćudnih krznenih čuvara. Sjajna vizuelizacija, morbidna atmosfera i nepredvidljivi preokreti (osim možda onog u epilogu) pružaju kratkotrajan, ali nezaboravan doživljaj, najverovatnije poručujući da zečetinu ne bi trebalo konzumirati pre spavanja.

U-SA-GUI

Najduži na DVD-u je sedamnaestominutni Yami o Mitsumiru Hane (A Feather Stare at the Dark, 2003), čija izrada je trajala neverovatnih osam godina. Tehnika koju Naoyuki Tsuji primenjuje je u neku ruku destruktivna, jer svaki sledeći frejm podrazumeva delimično brisanje prethodnog, kao kod Piotra Dumałe, s tim što je grebanje po gipsanoj podlozi zamenjeno crtanjem ugljenim štapićima na papiru. Dopuštajući trenutnoj inspiraciji da ga vodi, reditelj isporučuje smelu, psihodeličnu, uvrnutu i perverznu bajku, koja dekonstruiše mit(ove) o postanku sveta. Nemoguće ju je prepričati, ali je zato treba videti.

Yami o Mitsumiru Hane

Kompilaciju zaokružuje simpatična fantazija Kaidan (2003), za koji je Norihito Iki inspiraciju potražio u narodnim predanjima rodne zemlje. Koristeći crno-bele fotografije kao pozadine i kombinujući ih sa pojednostavljenom dvodimenzionalnom animacijom, Iki opisuje jedan vreli letnji dan u životu radoznale devojčice koja dolazi u susret sa natprirodnim, tj. sa entitetom zaglavljenim između ovog i onog sveta. U blizini šintoističkog hrama, ona nailazi na poluraspadnuti leš žabe, čiji duh joj nadalje ne da mira. Eterični skor besprekorno se uklapa u nesvakidašnji splet slika.

Kaidan

Hi no Tori (Ryousuke Takahashi, 2004)

Omnibus serijal Hi no Tori (Feniks) poslednja je animirana adaptacija istoimenog životnog dela Osamua Tezuke, a prethode joj simpatični, mada kitnjasti i infantilni dvočasovni film Hi no Tori 2772: Ai no Kosumozōn (1980) i 3 izvanredne OVA-e (1986, 1987) u režiji Rintara i Toshija Hirate. Neosporna ambicioznost svih ovih ostvarenja ogleda se u smeštanju obimnih, epskih priča u vrlo tesan okir - u Takahashijevom slučaju, u trajanju od najviše četiri epizode.

Centralne teme, pa samim tim i spone između pet obrađenih knjiga jesu ciklus života, veličanstveno oslikan u uvodnoj špici, i potraga za (prokletom) besmrtnošću, oličenoj u mitološkom biću iz naslova, koje predstavlja fizičku manifestaciju večnosti kosmosa. Poglavlja Reimei-hen (Svitanje, ep. 1-4), Igyō-hen (Neobična stvorenja, ep. 7) i Taiyō-hen (Sunce, ep. 8-11) smeštena su u prošlost te pripadaju istorijskoj fikciji i pod snažnim su uticajem japanske mitologije, dok su Fukkatsu-hen (Uskrsnuće ep. 5 & 6) i Mirai-hen (Budućnost, ep. 12 & 13) naučnofantastične sage, pri čemu je druga zaokružena metafizičkim epilogom na tragu (daleko kompleksnije) Odiseje u svemiru. Odlikuju se, bez izuzetka, sigurnom režijom i dinamičnim ritmom odvijanja radnje.

Zahvaljujući veštim scenaristima, ideje "oca mange" obrađene su tako da, uprkos nedostatku suptilnosti, zadovolje ukuse i prosečnog i zahtevnog gledaoca, pa je u isti mah anime opuštajuć, zabavan i intelektualno izazovan. Prelazeći duge prostorno vremenske distance, oni prenose Tezukina razmišljanja o ljudima, njihovim strahovima, ambicijama, manama i vrlinama, kao i odnosu prema prirodi, tehnologiji, nauci i religiji, a sve posmatrano kroz prizmu neprestanih društvenih promena. Međutim, čak i da niste bili u prilici da čitate originalno delo (poput autora ovih redova), sigurno ćete primetiti da nešto (malo) nedostaje, naročito u razvoju protagonista. Za karakterizaciju se ne može reći da je loša, ali empatija ume da izostane, čak i onda kada se talentovani seiyūi toliko trude da se njihova gluma (doduše, retko) opasno približava preglumljavanju.

Tehnički posmatrano, Hi no Tori je više nego solidan. Prepoznatljiv i katkad komičan dizajn likova, inspirisan radovima Uba Iwerksa i Walta Disneya, deluje sveže u osavremenjenom ruhu, zadržavajući šmek stare škole i uključujući, naravno, inkarnacije stalno prisutnog Sarute sa groteskno preuveličanim nosem. Pozadine su osmišljene tako da daju jasan uvid u okruženje, a ogromna pažnja posvećena je odabiru boja i svetlosnim efektima, pa svako pojavljivanje žar-ptice hipnotiše svojom lepotom i elegancijom. Raskošni klasični instrumentali, prožeti zvucima Dalekog Istoka, briljantno su uklopljeni u svaku situaciju, a posebno se izdvaja eterična kompozicija Mina Chena, u izvođenju Češkog filharmonijskog orkestra i Mio Isayame, pevačice predivnog glasa.

Slagali se ili ne sa Tezukinim stavovima, Feniks je odličan primer japanimacije skrojene tako da stil i sadržina budu skoro podjednako upečatljivi, iako ne i besprekorni.