Shit Year (Cam Archer, 2010)

"Da biste se bavili umetnošću, morate biti sebični." - kaže Kem Arčer u intervjuu za Indiewire i dodaje da je sa filmom Shit Year (Loša godina) dopustio sebi da bude i luckast, krijući svoj autoportret iza lika Kolin Vest, u briljantnom tumačenju Elen Barkin. Nakon dva kratkometražna (Bobbycrush, Godly Boyish) i jednog celovečernjeg ostvarenja (Wild Tigers I Have Known), u kojima se bavio problemima gej tinejdžera, obećavajući reditelj okreće novi list i, sledeći primer Vajldera i Linča, upušta se u istraživanje naličja industrije snova.

Priču o sredovečnoj glumici koja odlučuje da se povuče iz šoubiznisa, Arčer prikazuje u formi (eksperimentalne) psihološke drame, dok kao začin dodaje prstohvat (deadpan) humora i punu šaku zagonetki, čije rešavanje prepušta gledaocu. Narativno tkivo kida na sitne komade, od kojih sastavlja apstraktan kolaž mučnih osećanja, bizarnih priviđenja i izvitoperenih sećanja - slomljeno ogledalo isprekidanog misaonog toka glavne junakinje. Poput Norme Dezmond iz Bulevara sumraka (Sunset Boulevard, 1950), i njegova Kolin se sklanja od očiju javnosti, ali ne sa namerom da se jednog dana vrati pod svetlo reflektora, već da se u osami posveti pravom "ja". Međutim, izolacija u kolibi pokraj šume ne donosi joj očekivani mir (delimično zahvaljujući pesmi buldozera koji učestvuju u planskoj deforestaciji), a ona se suočava sa narastajućom prazninom koja preti da je proždere iznutra. 

"Kako je ovo ništa postalo moje nešto?" - pitanje je koje postavlja veseloj i nametljivoj susetki Šeli (Melora Volters), iako verovatno zna da joj niko drugi ne može pomoći u pronalaženju izgubljenog identiteta. A tridesetogodišnja zavisnost od preuzimanja tuđih ostavlja je u stanju intenzivne anksioznosti i duboke razočaranosti, gurajući je niz tobogan depresije, pravo u blato samoprezira, i umanjujući njenu sposobnost da razlikuje stvarnost od fantazije. Pogoršanju situacije doprinosi i raskid veze sa znatno mlađim kolegom Harvijem Vestom (Luk Grajms), sa kojim je, prema rečima naratorke (Riki Li Džouns), delila samo prezime i ništa više. Skorašnja (?) prošlost, obeležena propalom romansom, neumoljivo prodire u rastrzanu sadašnjost, izazivajući košmare koji izgledaju kao da su zalutali iz nekog naučnofantastičnog filma.

Misteriozna i uznemirujuće bela "soba za informacije", kojom autor sugeriše da fragmenti opisanih događaja pripadaju virtuelnoj simulaciji Kolininog života, verovatno je projekcija alternativnog (podsvesnog?) sveta, iz kojeg ona pokušava da pobegne. Scene koje se odvijaju u tom "čistilištu" naglašavaju krhkost naizgled jake, sigurne i egoistične žene, pomerajući granice nadrealnog još dalje i odvlačeći gledaoca od izlaza iz lavirinta poremećenog uma. U trenucima kada Arčerove ideje počnu da izmiču kontroli, a mind-fuck se preobrazi u mind-rape, tu su velelepne monohromatske kompozicije (sa 16mm trake), prikladan zvučni dizajn i glumačka bravura Barkinove, da stvari opet postave na svoje mesto. Odsustvo boja (ne računajući prvi kadar) podudara se sa sivilom u koje protagonistkinja uranja nakon odlaska iz holivudskog cirkusa, čineći senke u njenoj potrazi za smislom zlokobnijim nego što jesu...