A Silent Scream for L.

Last night, I had this dream. My hair was long and heavy and I was trying to make a bun, all in vain. When I looked into the mirror, my own shadow screamed at me. I also wanted to scream, but I just couldn’t, because my voice was lost in the cloud of despair floating above me.

Someone knocked at the door three times. The first knock was a joke, the second filled me with sadness and the last one echoed. There was no one standing on the other side, I knew that...

After jumping through the window, I fell on the bed covered in blue rose petals. Next to it, there was another me, completely naked, standing and repeating the same inaudible word over and over. His hair was red and short. Suddenly, a blonde woman entered the darkened room and stabbed my doppelgänger right through his navel. They exchanged gentle glances before disappearing in thin air.

Back in the bathroom again, I could swear I felt my own breath on my neck, exhaling loudly...

... and the Sequoia tree was too high to jump over it.

Twin Peaks / Episode 8 (David Lynch, 2017)

Šest godina NGboo Art-a

Šest godina animea, alternativnih igranih i animiranih filmova (kratkih i celovečernjih, sa raznih krajeva sveta), ekscentrične proze i bizarnih stripova, muzike, ilustracija, vragolaste poezije i 2D borilačkih igara proletelo je kao hipnotišući i dezorijentišući san. Hvala svima koji su svojim posetama, komentarima i bookmark-ovanjem podržali ovaj blog.

San br. 10

Posle više od godinu dana zaboravljivih snova, evo jednog koji nije izvetreo odmah po buđenju...

-------------------------------------------------------------------------------------------

U društvu školskog druga, koga odavno nisam video, belim kombijem sam stigao do nepregledne livade. Kada smo izašli iz vozila, primetio sam da nosi bledoplavu haljinu sa srebrnim šarama. Čvrsto je gazio po zelenoj travi, a ja sam lebdeo iznad, bojeći se krpelja koji su se u njoj možda skrivali. Ubrzo smo se približili osunčanom zaseoku i zašli u prašnjavu ulicu, gde je grupica dečaka, ne starijih od deset godina, igrala fudbal. On im se nakratko pridružio, a ja sam, osmehujući se, posmatrao njihovu igru. Trenutak kasnije obreli smo se pored krupne krave u tesnoj štali, na imanju seljaka koga je trebalo da intervjuišemo. Ispričao nam je da su joj se, dok je bila steona, u nekoliko navrata nadule noge i vimena, a dlake nakostrešile, čineći je paperjastom, i da umalo nije uginula, donoseći na svet svoje mladunče. Spomenuo je i dvojicu mladih veterinara, koja su je spasila pomoću kišobrana. Po povratku kući, čim sam zatvorio ulazna vrata, počela je mećava, a u sobi su me sačekale majka i baba sa nalazima Zavoda za transfuziju krvi...

San br. 9

Obreo sam se u telu maloletnog Indijca koji je na sopstveni rođendan pokušavao da pobegne od stroge majke i još strože babe. Trčeći između solitera sa fasadama od crnog stakla, stigao sam do velikog čamca na naduvavanje, okrenutog naopako. Dno mu je bilo obloženo prozirnom ljubičastom tkaninom. Kroz mali procep uvukao sam se ispod i primirio se. Kada su žene stigle, pokušale su da me izvuku odatle, ali se onaj materijal otimao od njihovih ruku. Iznenada im se obratio duboki i preteći glas na nerazumljivom jeziku. U tom trenutku nevidljiva sila podigla ih je u vazduh, a oko njih su se pojavile levitirajuće kocke i piramide obložene komadićima ogledala. Smejale su se, kao da čitavu situaciju ne shvataju ozbiljno, a ja sam sve vreme ležao nepomično. Nakon toga, pojavio sam se u polupraznoj kancelariji, gde je grupa arhitekata, sedeći na podu, dovršavala maketu poslovnog objekta. U prostoriju je banuo sredovečni muškarac i, otevši im onu minijaturu, rekao je da su zakasnili, a potom je izašao i za sobom zalupio vrata. Ovi su se, pokunjeni, ćutke okupili oko stola.

San br. 8

Sedeo sam na sivom itisonu. Simpatična plavuša, predstavnica neke norveške kompanije za proizvodnju i prodaju PVC stolarije, po podu je kredom iscrtavala skice i pokušavala da mi objasni osnovna pravila projektovanja. Malo kasnije njen kolega je za velikim stolom pregovarao sa mojim budućim šefom, dok sam ja sređivao hrpu listova hartije na kojima su bili predmeri i predračuni, razmišljajući o tome koliko mrzim taj deo posla. Nisam mogao da ih slušam. Pred očima su mi se ukazivali zakrivljeni futuristički objekti, okrečeni u bež i opasani čeličnom rešetkastom konstrukcijom narandžaste boje.

Odjednom, našao sam se na terasi stana porodičnih prijatelja. Stojeći naslonjen na ogradu, posmatrao sam kišom natopljene ulice, a u ušima mi je odzvanjalo: "Slušaj kako pada kost na kost." Moj mlađi brat sedeo je u dnevnoj sobi i gledao epizodu Dosijea X u kojoj su Mulder i Scully istraživali ubistvo Laure Palmer (!). Trebalo je da po nas dođu roditelji. Posle nekoliko trenutaka besciljnog zurenja nadole, spazio sam ih na travnjaku ispred zgrade. Ušao sam unutra i pošao ka ulaznim vratima, ugledavši očevu tamnoplavu somotsku jaknu obešenu o čiviluk. Uzeo sam je i poneo sa sobom, a potom se predomislio i vratio je natrag...

San br. 5, 6 & 7 / Muzički predah uz Nightwish

Kad poznate ličnosti krenu u pohod na snove... :))

-------------------------------------------------------------------------------------------

Izgubio sam se na putu do glavne autobuske stanice u Beogradu (koji, uzgred budi rečeno, uopšte nije ličio na sebe). Na ulicama nije bilo ni prolaznika, niti automobila. Naišao sam samo na iskeženu beskućnicu, obučenu u crveno i naslonjenu na čeličnu ogradu, i na velikog crnog psa koji se zaleteo prema meni i preskočio me, čim sam se popeo na vrh obližnjih stepenica. Lutajući još koji minut među žutim soliterima konačno sam stigao tamo gde sam se uputio, seo na klupu da odahnem, izvadio kartu i shvatio da nije čekirana. Šalter se nalazio na nekoliko desetina metara odatle i morao sam da prođem kroz restoran i poslastičaru kako bih do njega dopreo. Tamo su me dočekala dvojica službenika, a jedan od njih bio je Srđan Predojević. Obavestili su me da u autobusu više nema mesta, pa sam morao da izmišljam neke priče, ne bi li mi učinili uslugu. Uspeo sam da ih ubedim, a ovaj što vodi jutarnji program prokomentarisao je da bih mogao da se bavim glumom. Po povratku, ponovo sam se izgubio...

-------------------------------------------------------------------------------------------

Za trpezarijskim stolom u kući mog rođenog strica sedeli smo moj mlađi brat, članovi benda Nightwish i ja. Bivša pevačica finskih simfo-metalaca, Tarja Turunen, namestila se u čelu i pevala je na sav glas, zbog čega je hrana menjala i oblik i ukus. Kada sam ispraznio tanjir, otišao sam do kuhinje da se napijem vode. Namrgođena strina me je nemo posmatrala i prstom mi pokazala gde da ostavim čašu. Radna površina na kojoj se jedna već cedila, pritiskajući vlažnu krpu, bila je postavljena pod uglom od bar petnaestak stepeni, pa sam se pitao kako to da ništa s nje ne klizi...
 

-------------------------------------------------------------------------------------------

Nakon što me je upoznala sa sredovečnim probisvetom koji je ličio na Johna Hurta, u posetu mi je došla Madonna. Bilo je toplo, pa smo sedeli u dvorištu, na belim baštenskim stolicama od plastike. Iz nekog razloga, stalno je zabacivala glavu unazad, što me je nerviralo i činilo mi se nepristojnim. Tokom razgovora o najnovijem filmu Meredith Monk (čijeg naziva se ne sećam, zato što isti ne postoji), spomenuo sam Book of Days i Ellis Island. Rekla je da je odgledala oba, ali sam prozreo njenu laž. (Bilo ju je bilo sramota da prizna da nema predstavu o čemu govorim.) Odjednom, moj otac je izašao iz garaže i počeo da postavlja kratke i uzane trupce i da oko njih rasipa ljuske od oraha. Pitao sam babu, koja je u tom trenutku skupljala osušeni veš sa žice, o kakvom se tu običaju radi, ali mi je ona dala nejasan odgovor: "Sad će da ih polije vodom, kako bi lakše presekao metlu."

San br. 4

Napomena: Sve sličnosti sa pravim osobama uglavnom su slučajne. :)
-------------------------------------------------------------------------------------------

Posetio sam jednu koleginicu sa fakulteta i saznao da joj je otac Harry Dean Stanton koji je promenio ime u Petar Blagojević, iako mu kćerka nosi drugačije prezime. Pošto je tada ležao na samrtničkoj postelji, nešto kasnije sam prisustvovao i daći posle njegove sahrane…

Prekid.

Našao sam se u zadnjem dvorištu svoje osnovne škole (Njegoš u Nišu), u društvu petnaestak prijatelja i poznanika. Podelili smo se u manje grupe i moja je uspela da upadne u zaleđenu pećinu, gde je bilo obešeno nekoliko obnaženih ljudi. Polako smo iskliznuli odatle i ispred glavnog ulaza se sastali sa ostalima, kojima se pridružila i moja profesorka istorije iz gimnazije. Ušli smo u objekat (onakav kakvog ga se sećam iz detinjstva) i popeli se sporednim stepeništem na sprat. Prilikom prolaska pored toaleta, osetili smo nesnosan smrad (što i nije tako čudno). Časovi su još uvek trajali, pa su sve učionice bile zauzete. Stajali smo nakratko u hodniku, kada su se iznenada pojavili batleri (naravno, u crnim odelima) i izneli duguljaste stolove prekrivene belim stolnjacima. Nakon toga postavili su tanjire na kojima su, kako su nam sami rekli, bili naslagani komadi mesa lava, veverice i neke dunavske ribe. Poslužio sam se ribljim šniclama, požalivši se na kamen u žučnoj kesi osobi koja je sedela preko puta mene i ispostavilo se da imamo identičan problem...

San br. 3

Pretprošle noći...

-------------------------------------------------------------------------------------------

Moj mlađi brat i ja dospeli smo u alternativni svet, u kome je trebalo da nađemo kraljevića i obavestimo ga o Snežaninoj nameri da ga liši života. Prešavši preko ozelenjenih brdašca i prošavši pored napuštene vodenice (ili obične brvnare?) stigli smo do masivne kubične zgrade čije su fasade bile okrečene u svetliju nijansu boje čokolade. Ušli smo unutra i odmah izašli na suprotnu stranu, odakle je počinjala široka pešačka staza, pružajući se u nedogled. Brojni prolaznici šetali su ozelenjenim parkovima sleva, a zdesna se uzdizao zid guste magle. Nakon nekoliko minuta hoda, plavo nebo preobrazilo se u sivo. Velika crna ptica preletela je iznad naših glava i tada svi šetači nestadoše. Ukazao nam se zamak od kristala oko koga je kružilo nekoliko aviona, nemilosrdno ga bombardujući. Odlučili smo da se vratimo, ali nas je u onom (braon) objektu čekalo neprijatno iznenađenje...

Na podu obloženom belim pločicama, počivali su razbacani ljudski udovi u lokvama krvi. Iz džepa sam izvukao makaze, pribojavajući se da je kasapin još uvek negde u blizini. Bio sam u pravu, jer nas je u susednoj prostoriji opkolila grupa kanibala naoružanih satarama. Uspeo sam da ih urazumim, obećavši im organsku hranu ako nas poštede. Lutajući u njihovoj pratnji kroz zamršen lavirint hodnika i stepeništa, došli smo do prozora sa koga se videla plitka bara. Uperio sam prst ka gomili zmija i žaba koje su u njoj uživale, rekavši im da su žablji bataci vrlo ukusni. Sproveli su nas do bočnog izlaza i našli smo se na osunčanoj livadi pokraj koje je proticala mutna, blatnjava reka. Kada smo se zapitali kako ćemo preći na drugu obalu, pojavio se oniži starac i ukazao nam na to da možemo pregaziti vodu zbog trenutno niskog nivoa. Potom nas je odveo do sela u kome su živeli duhovi...

San br. 2 + Žmurke na 3 ćoška

Zajedno sa još nekoliko kolega i koleginica iz inspekcije, bio sam u službenoj poseti (nepostojećem) niškom zoološkom vrtu. Nakon obilaska kompleksa raspravljalo se o tome da li bi trebalo napraviti krov na kavezu u kome su smešteni tigrovi. Poslali su me do šaltera za prodaju mesečnih karata za gradski prevoz, kako bih od službenice koja tamo radi preuzeo prevod nekakvog teksta. Ispred mene je stajala maloletna devojka koja je pokušala da iskoristi tuđu ličnu kartu (pretpostavio sam, svoje majke), da bi joj ova iza staklene pregrade odbrusila: "Ma idi, bre, bestraga!" Prema meni je, srećom, bila ljubaznija (a mogao bih da se zakunem i da je flertovala). Pošto sam dobio hartiju od presudne važnosti za bezbednost velikih prugastih mačaka, nisam se vratio tamo gde je trebalo da se vratim. Usput sam naišao na drugove i drugarice što iz osnovne, što iz srednje škole koji su se ukrcavali u crvene autobuse, spremni za izlet. Pošto za troje nije bilo mesta u najbližem vozilu, krenuli su ka drugom kraju duge kolone, a ja sam im se pridružio i tada primetio da sam umesto patika obuo papuče. Odjednom, sve kuće i zgrade preobratile su se u ozelenjena brda na kojima je raslo žuto cveće...

-------------------------------------------------------------------------------------------

(Napomena: Ovaj san i činjenica da se tri dana nisam brijao nemaju nikakve veze sa najsvežijim stripom... a možda se i varam, ko zna?)

(klikni na slike za uvećanje)

San br. 1

Hodali smo dugo, moj mlađi brat i ja. Oko široke asfaltirane ulice ređale su se napuštene straćare i pružalo se raskošno zelenilo. Povremeno bismo naišli na starije ljude koji su se, kao i nas dvojica, nekud uputili, ne znajući ni sami gde i kada će se zaustaviti. Prateći ih slepo, došli smo do visoke, bele zgrade u pustom centru nepoznatog grada i ubrzo se obreli u uskom, zavojitom hodniku. Ušli smo u jedan mali stan i tamo zatekli sredovečni bračni par koji nam se bez pogovora pridružio u besciljnom lutanju. U njihovom predsoblju izuo sam cipele i tu ih ostavio. Nakon toga, okupili smo se u prostranoj, dobro osvetljenoj prostoriji nalik učionici i tada sam osetio da mi se stopala smrzavaju. Vratio sam se u onaj stančić da se obujem i opet se pridružio ostalima.

Iznenada, upala je grupa muškaraca u sivim odelima i sa tamnim naočarima. Predvodila ih je žena koja je bila pljunuta Annette O'Toole. Za govornicom nam je saopštila kako se ostvarilo sve u šta je verovala, iako nam nije otkrila o čemu se zapravo radi (ili je ja nisam pažljivo slušao). Kroz neprobojni stakleni zid videli smo dim od eksplozija koje su se odigrale nekoliko blokova odatle, shvativši da nas ovi drže zatvorene protiv naše volje. Uspeo sam da se probijem do susedne sobe koja je, sudeći po korpama sa voćem i povrćem, služila kao ostava neke piljare. Vrata sam nakratko podupirao sopstvenom težinom, a onda ih zaključao, nadajući se da niko neće uspeti da uđe. Bez ikakavog razloga, želeo sam da izazovem požar, ali su se dugačke šibice, koje su mi slučajno pale šaka, gasile čim bih pokušao da ih približim ostacima kartonskih kutija. Provukao sam se kroz poluotškrinut (i neobično elastičan) prozor, sišao pomoćnim stepenicama i našao se u dvorištu osnovne škole. Otrčao sam do glavne kapije i pobegao glavom bez obzira...

San br. 0

Moraću češće da zapisujem svoje snove... ;)

--------------------------------------------------------

Noćas sam sanjao da odlazim do Zavoda za urbanizam. Unutrašnjost zgrade podsećala je na kitnjasti burdelj. Zidovi su bili obloženi grimizno crvenim plišem, a podovi i stepenice tamnoplavim pločicama sa visokim sjajem. Nakon završetka radnog vremena, sve zaposlene su imale obavezu da čuvaju mutantkinje čija je sluzava koža bila mrtvački bela na licu, da bi od grudi nadole dobijala boju mahovine i lišajeva. Vezivale su ih lancima za plitke staklene kutije, koje su po dimenzijama u osnovi odgovarale veličini bračnog kreveta, a kontrolisale ih kožnim bičevima. Ove jadnice su tužno vrištale od bola, iako nisam mogao da shvatim odakle im dopire glas...