The Secret Adventures of Tom Thumb (Dave Borthwick, 1993)

Toma Palčić, ćelavi dečak sa glavom kao u fetusa, proizvod je nezgode koju uzrokuje insekt u fabrici za veštačku oplodnju. Takvog kakav jeste, siromašni roditelji ga prihvataju i pružaju mu svu ljubav, ali im je "mučna radost" kratkog veka. Vladini agenti otimaju im sina i odvode ga u Laboratorium, naučni institut na kome se vrše eksperimenti nad "greškama prirode", eliminišući gospođu Palčić. Uz pomoć krilatog polumehaničkog stvorenja sa reptilskim odlikama, Toma dospeva u naseobinu minijaturnih ljudi, podignutu na smetilištu. Njihov poglavar, okultista Džek, preuzima starateljstvo nad mališanom i pomaže mu da se ujedini sa ocem, koji utehu pronalazi u lokalnom bircuzu...

Kao što naslov i sinopsis nagoveštavaju, a svaki minut filma potvrđuje, britanski reditelj (i scenarist) Dejv Bortvik uzima prilično slobode u adaptaciji narodne bajke o Tomi Palčiću. Pozajmljujući elemente iz legendi o Džeku, ubici divova, i oslanjajući se na Kafkino pisanije, Švankmajerove animacije i Linčove filmove (pre svih, na Eraserhead), isporučuje mračnu, okrutnu i prljavu fantaziju, koja se odlikuje teškom i lepljivom postapokaliptičnom atmosferom. Jednostavnu, ali stabilnu narativnu strukturu izgrađuje od uznemirujuće lepih slika, prožetih ambijentalnom muzikom, dok dijaloge odstranjuje, odnosno zamenjuje režanjem, stenjanjem, mumlanjem i tek ponekom razumljivom rečju.

Nevinošću i krotkom prirodom naslovnog junaka, koji u raljama trulog društva deluju kao tračak svetlosti, izaziva gledaočevu empatiju, da bi u enigmatičnom epilogu na svetost deteta i porodičnih vrednosti bacio senku sumnje. Sveprisutnošću moljaca, mušica, bubašvaba i ostale žgadije oživljava prizore kao iz entomofobičnih košmara, neprestano pojačavajući osećaj nelagode i beznađa. Groteksne marionete i glumce sa šminkom koja im daje bolešljiv izgled podvrgava frejm-po-frejm tretmanu, čime ostvaruje bešavan spoj igrane i animirane forme. 

Grozničavim pokretima bizarnih likova, od mutanata podvrgnutih torturi do marginalaca sa čijih se lica cedi znoj, podseća nas na zahtevnost stop-motion tehnike, ali i na to da se njenom brižljivom primenom uvek postižu željeni rezultati. Njegov (kratki) dugometražni prvenac ostavlja dubok, teško izbrisiv trag u sećanju...

Grčki mitovi pod olovkom ruskih animatora

 

U periodu 1969-1974, sovjetska rediteljka Aleksandra Snežko-Blockaja, koja je pedesetih sarađivala sa Ivanom Ivanovim-Vanom (Снегурочка), potpisuje ciklus kratkometražnih animiranih filmova Легенды и мифы Древней Греции (Легенде и митови Старих Грка). Počevši sa metaforičnim Povratkom sa Olimpa (Возвращение с Олимпа, 1969), u kojem se putem Heraklovog osvešćenja dotiče zala modernog doba, u godinama koje slede osvrće se na potragu Jasona i Argonauta za zlatnim runom (Аргонавты, 1971), nekoliko Tezejevih podviga (Лабиринт, 1971), Persejevo spasavanje Andromede (Персей, 1973) i neugasivi plamen Prometejevog prkosa (Прометей, 1974).

 

 

Sa Aleksejem Simukovim na mestu scenariste, vraća nas u doba pogrešivih bogova i hrabrih junaka koji su inspirisali brojne umetnike, a kojima život udahnjuju vrsni glumci. Tesan vremenski okvir (od dvadesetak minuta po epizodi) njih dvoje maksimalno iskorišćavaju, vodeći računa o tome da zadrže najbitnije elemente iz originalnih priča. Izvornom materijalu animatori odaju počast atraktivnim dizajnom likova, koji aludira na prizore sa antičke grnčarije, dok se note bujnih orkestracija Vitalija Geviksmana i frejmovi elegantne tradicionalne animacije gusto prepliću. Ukoliko bi trebalo izdvojiti jednu scenu kao najupečatljiviju, onda bi to bila ona koja prikazuje borbu između Perseja i Meduze, nalik na ples u vazduhu, iznad divljih morskih talasa.

 

 

Dve decenije kasnije, bogatoj mitologiji Helade okreće se i nepravedno zaboravljeni genije Anatolij Petrov, čije se impresivne i nezaboravne minijature odlikuju idiosinkratičnim stilom. Oslanjajući se na briljantnu umetničku režiju Ljudmile Lobanove i eksperimentišući sa inovativnom tehnikom, koju su neke njegove kolege prozvale "photographica", postiže izgled oživljenih uljanih slika ili hiperrealističnih ilustracija rađenih drvenim bojama. "Mentalnim fotografisanjem" različitih položaja imaginarnih likova, on uspeva da u svakom trenutku stvori anatomski precizan crtež i navede vas da pomislite da je u pitanju primena (i nadgradnja) rotoskopije. Po zavidnom umeću, može se uporediti (pa čak i poistovetiti) sa najvećim majstorima renesanse.

 

 

Za pripovest o Admetovom prokletstvu i Herkulovom oslobađanju njegove požrtvovane supruge Alkeste iz Hada (remek-delo Геракл у Адмета, 1986) angažuje Šandora Kaloša, ruskog kompozitora mađarskog porekla, čiji muzički skor je duboko ukorenjen u helenskoj tradiciji, a u ostala četiri filma prednost daje atmosferičnim zvučnim pejzažima. Hotimično "sirovom" fantazijom Erosovo rođenje (Рождение Эрота, 1989) pažnju preusmerava na erotiku u starogrčkim predanjima, a status "nevaljalca" zadržava do kraja karijere, kroz opčinjavajuće adaptacije mitova o metamorfozi - Дафнa (1990), Нимфа Салмака (1992) i Полифем, Акид и Галатея (1996). Ističući lepotu nagog tela, kako ljudi, tako i besmrtnika, Petrov ispisuje veličanstvenu odu prirodi...

Sodrásban (István Gaál, 1963)

Dugometražni prvenac Istvána Gaála počinje kao oda radosti, a završava se kao rekvijem. Nekoliko mladića i devojaka, koji zrače energijom i optimizmom, uživa u izletu pokraj reke. Stiče se utisak da ništa ne može da razori njihovu malu zajednicu. Sitne prepirke prepuštaju se zaboravu i igra pod letnjim suncem se nastavlja. Međutim, iznenadan Gabijev nestanak čini da različitosti isplivaju na površinu i tamo ostanu.

U kompaktnom paketu (od osamdeset minuta) Sodrásban donosi iskrenu i dirljivu priču o odnosu društva prema pojedincu, ulasku u sivi svet odraslih i kidanju prijateljstva, koje je cvetalo sve do nesrećnog događaja. Šestoro adolescenata, suočeno sa gubitkom jednog člana nekoć razdragane ekipe, uviđa infantilnost sopstvenih postupaka (testa hrabrosti u dubokoj vodi), krećući strmim putem samospoznaje, sa optužbama i protivoptužbama kao preprekama u inicijalnoj fazi. Iako su svesni toga da je za obraćanje razumu odveć dockan, jer pred njima nije jednostavan matematički problem, oni se prepuštaju bujici misli. Ispoljavanjem svojih mana, u kojima se ogleda ništa drugo do ljudskost, odnosno naše nesavršenstvo, postaju bliži gledaocu.

I dok se teret moralne odgovornosti premešta sa leđa na leđa, lik Gabija, biologa i poete, dobija jasne obrise i univerzalnu dimenziju osobe koja je nepravedano bila u senci drugih. Rečima neopisiva bol njegove bake, krhke i ćutljive starice koja još ni sina nije prežalila, projektuje se na njeno izborano lice. Kao čekićem i dletom u naše pamćenje urezuje se kadar u kome je, sa pogačom i svećom u ruci, vidimo na čamcu, pred izvršenje simboličnog rituala, a tužbalica kojom rastvara tišinu mrtvog doma obeležava poslednje poglavlje. Velelepne crno-bele kompozicije pojačavaju intenzitet emocija, potcrtavajući prolaznost života...

Avant-Garden

Once the Egg is broken, havoc ensues...

and Paranoid Hypochondriacs rule.

It is like a neverending nightmare,

in which de(con)struction comes first,

and creation ends in failure.

The Gold Sparrow (Daniel Stessen, 2013)

U retrofuturističkoj metropoli, misteriozna zavodnica iz naslova (Nikia Phoenix) i njen verni pratilac, maliciozni Kolovođa (Daniel Stessen), oduzimaju boje svima koji pokušavaju da udahnu novi život turobnom crno-belom svetu. Snagator (Sam Raver), Lakrdijaš/Hodač po žici (Noah Lit) i Monah (Joshua Lit) jedini su dovoljno hrabri da im se suprotstave, makar i po cenu gubljenja sopstvene duše...

Muzička fantazija The Gold Sparrow prvobitno je zamišljena kao video spot za istoimenu pesmu sa albuma In Event of Moon Disaster danas rasformiranog benda Oliver Future braće Lit. Nadgradnjom inicijalne ideje pretvorena je u dvanaestominutni raj za oči ljubitelja rotoskopske animacije. Vizuelno je bliska depresivnoj noir-drami Alois Nebel, kao i naučnofantastičnom trileru A Scanner Darkly, što uopšte nije slučajno, budući da je Michael Garza, čelnik animatorskog tima, sarađivao sa Linklaterom na adaptaciji Dickovog romana. Uz zvuke eklektičnog roka, donosi uzbudljiv okršaj između razuzdanog kolorita i monohromatske učmalosti, koji doseže vrhunac u impresivnoj završnici.

Pružajući jasno čitljivu metaforu o umetnosti kao sili koja ruši zidove sivila svakodnevice, ova visokostilizovana minijatura prepušta gledaocu rešavanje zagonetke o zlatnom entitetu. Da li je pegava lepotica kivna muza koja se otela kontroli ili je produžena ruka diktatorskih vlasti - alat za gušenje kreativnosti i držanje građana u pokornosti? A možda se iza njenog tajanstvenog osmejka krije nešto daleko zlokobnije? Kakav god da je odgovor na ova pitanja, Stessen i njegovi saradnici mogu da budu ponosni na rezultate svog eksperimenta i osvojene nagrade.

Arabian naito: Shindobaddo no bōken (Taiji Yabushita & Yoshio Kuroda, 1962)

Zasnovan na scenariju čuvenog mangake Osamua Tezuke i pisca, psihijatra i esejiste Morija Kite, dugometražni animirani film Arabian naito: Shindobaddo no Bōken (Arapske noći: Sinbadove avanture) spada u red najranijih (slobodnih) adaptacija priča o fiktivnom moreplovcu. Uz vizuelno blisku bajku Hakuja den (Panda i čarobna zmija), koju Taiji Yabushita takođe potpisuje kao koreditelj, jedan je od prvih pokušaja studija Toei da se približi zapadnjačkim uzorima.

Od bagdadskih sokaka do misterioznog ostrva sa blagom, usredsređuje se na zgode i nezgode još uvek neiskusnog Sinbada i njegovog najboljeg prijatelja, sirotana Alija, pokazujući pri tom poštovanje prema islamskoj kulturi i običajima. Dvojica sanjara se, kao slepi putnici, ukrcavaju na transportni brod i, ne znajući kakve ih prepreke i opasnosti očekuju, kreću na rizično krstarenje po vodama Bliskog Istoka, na kojem im se kasnije pridružuje i hrabra sultanova kći Samir...

Iako se obraća najmlađoj publici (i detetu koje se skriva u svima nama), ova skromna i pitoma fantazija poseduje nešto sumorniju atmosferu od savremenica iz Disney produkcije, kojima je nesumnjivo inspirisana. Težak dah melanholije oseća se ne samo u baladi koju Sinbad izvodi za kormilom, već i u numerama tokom kojih se ispoljava veseli duh mornara. A pesma o čudotvornoj mandolini, koju peva pijani Yashimu, označava početak nevolja, budući da privlači pažnju okrutnog i gramzivog vezira. Raskošne orkestracije Isaa Tomite predstavljaju svojevrsnu potporu jednostavnoj narativnoj strukturi i stereotipnoj karakterizaciji, jasno odražavajući emotivno (i psihološko) stanje likova ili dramatičnost situacija u kojima se oni nalaze.

Muzičkom skoru, ali i pokretnim slikama podređeni su najčešće kratki dijalozi, što će reći da njihovim odsustvom anime ne bi mnogo izgubio na kvalitetu. Artističnim i eksperimentalnim dizajnom postignut je atraktivan, osoben i neobičan izgled na tragu ruskih rotoskopskih klasika iz pete i šeste decenije XX veka. Animacija je lepo ostarila i odiše specifičnim, neobjašnjivim, ali neodoljivim šarmom, kakvim se značajan broj modernih ostvarenja iz Japana ne može pohvaliti. Bilo da nam tim crtača i animatora prikazuje princezu na đogatu, ples duhova na ukletom brodu ili Sinbadovu borbu sa rokom, legendarnom gigantskom pticom, naše oči imaju čime da se naslađuju. 

Poslednjih dvadesetak minuta, koji donose nagli priliv kinetičke energije, u potpunosti nadomešćuju manjak uzbuđenja u prethodnih sat vremena, stavljajući veliki uzvičnik na kraj pustolovina...

Muzički predah uz Young Magic

Isaac Emmanuel i Melati Malay, članovi alternativnog dua Young Magic, formiranog u Njujorku, dolaze iz Australije i Indonezije, ali njihove vazdušaste note prevazilaze geografski definisane granice. Kompozicije sa drugog studijskog albuma poetičnog naslova Breathing Statues poseduju auru mističnosti i, poput vela istkanog od hipnagogičkih halucinacija u prohladno jutro, lebde u eteričnom prostoru koji obrazuju. Iz navedenog se da pretpostaviti da zadatak koji je Angus Borsos imao prilikom realizacije video spota za numeru Fall In nije bio nimalo lak. Međutim, on uspeva da vodom i kamenom, kao dominantnim elementima, vizualizuje ono što je skriveno u gustoj magli zvukova...

Ida (Paweł Pawlikowski, 2013)

U prvoj filmskoj ulozi preslatka Agata Trzebuchowska briljantno tumači iskušenicu Annu, koja pre zamonašenja saznaje da ima živu rođaku. Na insistiranje majke igumanije odlazi u Varšavu, gde upoznaje tetku Wandu Gruz (nezaboravna glumačka bravura Agate Kulesze). "Crvena Wanda", kako su je nekada zvali, pošto je brojne "državne neprijatelje" osudila na smrt, saopštava joj da je poreklom Jevrejka i da je njeno pravo ime Ida Lebenstein. Sa namerom da otkriju istinu o porodičnoj tragediji, njih dve polaze na put tokom kojeg će bolje upoznati jedna drugu ali i same sebe, preispitujući svoja ubeđenja i stavove.

Smeštena u 1962. godinu, arthouse drama/roudmuvi Ida prevashodno se usredsređuje na sazrevanje naslovne junakinje, paralelno potrazi za neznanom grobnicom predaka i otkrivanju čari sveta izvan manastirskih zidova. Za Paweła Pawlikowskog, nagrađivanog reditelja i akademika, označava povratak rodnoj zemlji, ali iako je inspirisana njegovim sećanjima, prizorima i zvucima iz detinjstva, ne pati od romantizovanja prošlosti. Prožeta oporim mirisom nostalgije, indirektno (i suptilno) priziva nacističku okupaciju Poljske, tokom koje su Idini roditelji i brat nastradali, osvrćući se i na eru komunističkog mraka, položaj crkve i najavu modernizacije. Sveže rane iz II svetskog rata otvara kroz likove preživelih koji su u paničnom strahu postupili poput antisemita - Wanda ih, zahvaljujući instinktima suca, sa lakoćom prepoznaje i iz njih uspeva da iscedi potrebne informacije, ma koliko bolne one bile. 

Osetljivost i komepleksnost njenog odnosa sa sestričinom ogledaju se u naizgled nepremostivom jazu između njihovih karaktera. Dok iz nje sevaju ogorčenost, raskalašnost i tvrdokorni cinizam, Anna/Ida je obavijena aurom čistote, poniznosti i tek probuđene znatiželje, koja joj remeti duhovni mir. "Naravno, ja sam kurva, a ti mala svetica. Taj tvoj Isus je obožavao ljude kao i ja." - sarkazmom podupire zid prema Idi, ali su obe svesne toga da se isti neumitno ruši. Krv nije voda.

Neobični duo Pawlikowski posmatra sa stanovišta ironičnog pesnika i bivšeg dokumentariste, emotivnog ali objektivnog, i u svakom trenutku preciznog i sigurnog u ono što želi da pokaže. Šture dijaloge podređuje strogim i moćnim vizuelnim kompozicijama, omogućavajući gledaocu da u isti mah zaviri u Idino i Wandino stanje svesti i zadrži "kontemplativnu distancu", koju kritičar Godfrey Cheshire spominje u recenziji za RogerEbert.com. Impresivne monohromatske "tableaux vivants", na tragu Bressonovih ostvarenja, remek-dela Matka Joanna od Aniołów i eksperimentalnog biopic-a Wojaczek, potapa u prijatnu uzvišenu tišinu i melanholične note džeza, postižući sumornu jesenju atmosferu.

Bar hotela, u kojem odseda "opozicioni" par uznemirenih žena, predstavlja kao mikrokosmos alternativne Poljske šezdesetih - utočište za mlade antikonformiste i izvor zemaljskih zadovoljstava za buduću kaluđericu. Uz Coltraneovu Naimu, koju izvodi alt-saksofonist Lis (Dawid Ogrodnik), Idu dovodi u iskušenje da posluša tetkin savet i okusi slast telesne ljubavi. Oljuštenim fasadama i zapuštenim enterijerima sugeriše neumoljivu snagu posleratne depresije, suprotstavljajući joj skromnu lepotu Trzebuchowske, tj. anđeoskog lica, koje govori više od reči.

Donoseći jednostavnu, ali iskrenu priču u nepunih osamdeset minuta, sa Ryszardom Lenczewskim i Lukaszom Zalom na mestima direktora (magova!) fotografije, Pawlikowski stvara bezvremeno delo. Ida je, sa svim osvojenim nagradama ili bez njih, sinematski trijumf.

Pégase (Mohamed Mouftakir, 2010)

"Možda smo čitali Freuda, Janga, Adlera, Lacana i druge, ali... da li smo ikada razumeli naše pacijente? Da li smo u stanju da sagledamo stvari iz njihove perspektive? Ko zna?"

Uvlačeći nas u psihološki lavirint dveju glavnih junakinja, sa šifrovanim uputstvom o slepim hodnicima i mogućim izlazima, dugometražni prvenac obećavajućeg marokanskog reditelja bavi se položajem žena u maloj, strogo patrijarhalno orijentisanoj sredini.

Metaforična priča usredsređuje se na Rihanu, traumatizovanu trudnicu koju, napuštenu, pronalaze na ulici i dovode u oronulu duševnu bolnicu, gde je dodeljuju doktorki Zineb. Zadojena lokalnim predanjima, mlada pacijentkinja veruje da dolazi "Gospodar Konja", kako bi je kaznio za počinjene grehe. U potrazi za uzrokom njene neuroze, emotivno, ali i mentalno nestabilna terapeutkinja pokušava da se izbori sa sobom...

Čvrstu narativnu mrežu, razapetu između stubova berberskih legendi i psihoanalitičkih teorija, Mouftakir vešto plete od finih niti sumorne stvarnosti i bunovnih snova, negirajući granicu koja ove krajnosti razdvaja. Rihanino detinjstvo, pod teškom senkom tiranskog oca (i plemenskog poglavara), otkriva nam putem dugih retrospektivnih scena - nepouzdanih sećanja koja se polagano i podmuklo uvlače u Zinebine halucinacije, a potom i u svakodnevicu. Sirotanu Zaydu, u čijem društvu Rihana pronalazi utehu, dodeljuje ulogu viteza na belom konju, ali mu oduzima mač kojim će princezu zauvek osloboditi nemani.

Prizivanjem potisnutih aveti represivne prošlosti, oslikane sepijastim i zlatnožutim tonovima, u čemernu sadašnjost, okovanu sivilom i crnilom, autor stvara klaustrofobično kraljevstvo kojim suvereno vladaju Iluzija i Obmana, nastanjujući ga likovima skamenjenih lica i misli skrivenih iza očajničkih pogleda. Inspirisan ostvarenjima Davida Lyncha i dosledan sopstvenom pravilu da film ne sme da pruža previše očigledne odgovore, višeznačnim indicijama otežava rešavanje slagalice slomljenog uma, a preokret u epilogu postavlja pod znakom pitanja. Mračna, depresivna i duboko promišljena, njegova "krilata" drama (Pégase = Pegaz) pleni očaravajućom kompozicijom kadrova i maglovitim zvučnim pejzažima, predstavljajući svog tvorca u najboljem svetlu.