Upstream Color (Shane Carruth, 2013)

Ljubiteljima naučne fantastike ime Shanea Carrutha ne bi trebalo da bude nepoznato. Ovaj multitalentovani programer i samouki filmotvorac autor je kompleksne niskobudžetne slagalice o putovanju kroz vreme Primer (2004), koja je za kratko vreme stekla kultni status. Skoro čitavu deceniju kasnije, na scenu se vraća još smeliji i zreliji, sa romantično-metafizičkom poemom Upstream Color, kojom još jednom uspeva da zbuni (i podeli) publiku i kritiku.

Slojevita priča koja, između ostalog, istražuje sopstvo kroz krizu identiteta, ukazujući na otuđenost čoveka od prirode, samog sebe i drugih ljudi, u isti mah je prizemna i uzvišena, duboko lična i univerzalna, a ključ za njeno dešifrovanje izlomljen počiva na različitim nivoima podsvesti. Može se čitati i kao kritika savremenog društva, koje ubrzanom napretku podređuje humanost i duhovnost (u širem, ne-religioznom smislu), srljajući tako u propast. Poput lucidnog sna koji se odvija u realnom vremenu, otvara mnoštvo pitanja o slobodnoj volji i postojanju/uticaju viših sila, ali njen tvorac uporno odbija da pruži jasne odgovore. Podsećajući nas da i u životu nije sve dostupno na dohvat ruke, od gledaoca zahteva strpljenje, potpunu koncentraciju, odsustvo predrasuda i minimalni intelektualni napor u otkrivanju pametno maskiranih indicija. Ono što nazivamo "dušom" pokušava da objasni putem biohemijskih procesa, poistovećujući mikro sa makrokosmosom i usredsređujući se na simbiozu dvoje dezorijentisanih individua, povezanih zajedničkom traumom u nezaustavljivom ciklusu, čiji su krucijalni segmenti larva, svinja i plava orhideja.

Uverljiv ispred (u tumačenju jedne od glavnih uloga) i briljantan iza kamere (u rediteljskoj stolici i za perom, kao montažer, kompozitor i direktor fotografije), a beskompromisan u realizaciji preciznog nacrta, Carruth ostavlja dovoljno prostora za dokazivanje ostalim članovima ekipe, posebno svojoj partnerki, simpatičnoj Amy Seimetz, koja uspešno dočarava lik krhke i ćudljive Kris. Zahvaljujući oboma, odnos psihički slomljenih protagonista obojen je iskrenošću koja kao da se fizički manifestuje u svemu što ih okružuje, dok im se izbledela sećanja mešaju i prepliću sa citatima iz eksperimentalnog romana Walden pesnika, filozofa i transcendentaliste Henryja Davida Thoreaua.

U poređenju sa Carruthovim prvencem, Upstream Color donosi čistiji doživljaj, na tragu (oštrije i hladnije verzije) impresionističkih drama Terrencea Malicka. Prefinjenost ovog kontemplativnog, magičnog, naizgled ezoteričnog i vizuelno nadahnutog dela ogleda se pre svega u redukovanju dijaloga u korist hipnotišućih slika, brižljivo ušuškanih u melanholične melodije, jedva čujne šapate ili umirujuću, ali opominjuću tišinu. Fragmentirano-apstraktna narativna struktura odaje utisak spontanosti, kao da je izgrađena instinktivno, na varljivim emocijama, iako je zapravo utemeljena na zdravoj logici i višeznačnim metaforama. Mogla bi se, baš kao i sam film, uporediti sa misaonim lavirintom iz kojeg ne želite da izađete, jer se prilikom lutanja tesnim prolazima, u ritmu sopstvenog bila, osećate sigurnim...