2 x Avangardni film iz '47.

House of Cards (Joseph Vogel)

(trajanje: 16min)

Sredovečni muškarac se budi, prilazi prozoru i krišom posmatra decu u neobičnoj igri. Pojavljuje se žena u crnini i odvodi jednog dečaka. Uglađeni dvojnik voajera smešta se na vrh merdevina i, smeškajući se, otvara novine. Par listova, na kojima je odštampana vest o ubistvu devojke iz Los Anđelesa, odvaja se i doleće u sobu, pokrećući delirično lutanje glavnog junaka koji bi mogao da bude zločinac... Najverovatnije inspirisan kratkometražnim filmovima Maye Deren i nemačkim ekspresionizmom, Vogel istražuje svet poremećene psihe putem neprestanog smenjivanja svetlosti i senki, kao i preklapanja i izobličavanja slika čije značenje ostaje pokriveno velom misterije. Rušenje kule od karata (potpuni nervni slom, najava smrti ili nešto sasvim treće?) opisano je u enigmatičnoj završnici, čiji učesnici su mačevaoci, slepac i plesačica u tesnom trikou.

The Cage (Sidney Peterson)

(trajanje: 28min) 

Nakon doručka (kriške hleba namazane uljanim bojama!), mladi umetnik vadi sopstveno levo oko, a ono beži iz ateljea na ulice San Franciska. Slikareva ličnost cepa se na dvoje i on (sa glavom br. 1 u kavezu) kreće u vrtoglavu i komičnu poteru za odmetnutnim organom (iz čije je kotrljajuće perspektive, primenom anamorfnog sočiva, uslikano više kadrova), u pratnji svoje devojke i doktora kome se ona obratila za pomoć. U eksperimentisanju sa igranom formom, kolažnom i stop-motion animacijom, a pod uticajem najranijih radova Jeana Cocteaua (Le sang d'un poète) i Luisa Buñuela (Un Chien Andalou), Peterson primenjuje sve filmske trikove koji su mu dostupni, isporučujući snoviđajnu "avanturu" shizofrene atmosfere, koja  (pretpostavljam) predstavlja prikaz nedostatka (ili neki vid podsticanja?) inspiracije u kreativnom procesu.

Mysterium Aeternum

Rimejk deset likova, inspirisanih borilačkim video igrama, a prikazanih u postu "An old hobby...". :)

(klikni na sliku za uvećanje)

Nadrealna struktura LXIII

~Balerina sudnjeg dana / Judgement Day Ballerina~

She enters the room

and closes the windows.

The light is fear

and her dress is black.

Hypochondriac thoughts

move fragile legs.

Shadows fall

and cover the floor.

No signs of mercy!

The dreams died

the day before...

Little Talks (Mihai Wilson, 2012)

Jedna od najmaštovitijih i najveštije izvedenih kratkometražnih fantazija dolazi u formi spota za pesmu Little Talks indie-folk-rock benda Of Monsters and Men. Inspirisana prirodnim lepotama i narodnim predanjima sa Islanda, ova uzbudljiva avantura prati petoricu mornara (našminkanih poput domorodaca iz Papue Nove Gvineje) u pokušaju da misterioznu lepoticu, koju pronalaze u kristalnom meteoru (i koju tumači pevačica Nanna Bryndís Hilmarsdóttir) vrate njenom soju.

Atraktivan spoj kompjuterski generisanih slika i igrane forme podražava i nadograđuje kolažnu animaciju, budeći nostalgiju. A ono što je još važnije, savršeno je komplementaran sa pitkom muzikom veselih Islanđana, čime je stvorena čudesna atmosfera. Magični crno-beli svet ispunjavaju ogoljene šume, mračne pećine, ubojiti vulkani, snežne planine, zaleđena jezera, gigantski glečeri i kamene statue, a nastanjuju ogromni i neprijateljski raspoloženi monstrumi, koji podsećaju na neke od kreacija Jima Hensona iz kultnog serijala The Storyteller (1988). Ukratko rečeno, nezaobravna poslastica za sve ljubitelje bajki.

Detaljan opis ove briljantne minijature dat je na oficijelnom sajtu autorskog tima WeWereMonkeys, gde se mogu pogledati i njihovi ostali, podjednako zanimljivi radovi - postapokaliptična akcija The Broken (Coheed and Cambria), snoviđajni It's Okay (Land of Talk) i psihodelični Ton Plat Favori (Malajube).

Stiropor na Snegu

 (Bajka-škrtarica koju je Tej A'su ispričao Šaranu pred spavanje
jedne snežne večeri)

    “U zemlji letećih slonova, džinovski leptirovi vode glavnu reč. Bele mačke nose monokl i cipele sa visokim potpeticama, a crne im zavide na štiklama. Revanširaju im se ušmrkavanjem ustajalog mleka, ali im to ne ide od šape. Na prozore malih i zaobljenih kuća navučene su neprozirne zavese iza kojih se skrivaju razmažene princeze sa svinjskim njuškama. Slepi unuci uče mlade babe da jašu konje sa zmijskim repovima, a one im posle izvlače uši, pa zato, jadni, liče na magarce.

   Grad na krajnjem severu zove se Stiropor na Snegu. Tamo je dugonogim vrapcima zabranjen pristup otkada su počela da se rađaju deca bez usta. Roditelji ih se odriču pre polaska u predškolsko i odvode u rudnik plišanih igračaka, gde ih vaspitavaju obogaljene harpije, kažnjene za pokušaj samoubistva. Tačno u 21:02 očerupane guvernante odlaze na počinak, a mališane posećuje vila Idila. Hrani ih čarobnim pasuljem kroz pupčanu vrpcu i intenzivno priprema za Veliki Ustanak. Šest sati kasnije, isparava zajedno sa crvenom maglom.

    Arahnija, najstarija i najlepša devojčica, i Krustaceo, najhrabriji i najsnažniji dečak, treba da proslave punoletstvo. Razmenjuju poglede ispunjene gorčinom, uzimaju svilene ešarpe kojima izvlače rudu i dave dežurne kreštulje. Ubrzo savladavaju i sve ostale, uz svesrdnu pomoć pedesetak drugova. Pijana od zadovoljstva što su njene vekovne protivnice konačno mrtve, Idila dolazi u pratnji Vetrogonja i sklapa brak između dvoje devetnaestogodišnjaka. (Jednu godinu izgubili su na kocki.) Na licima im se pojavljuju otvori i po prvi put u životu puštaju glas. Njihov krik podseća na zavijanje pustinjskih puževa. Tokom raskošnog slavlja pije se medovina sa Olimpa i razbijaju se dijamantske čaše. Jedu se plave rotkve i zelene šargarepe koje su za tu priliku dopremili bezubi zečevi iz obližnjeg plastenika. Iduće noći uspaljeni supružnici će začeti stvorenje koje će ubiti kralja Moljca i kraljicu Papilonideju, ali im niko neće biti zahvalan zbog toga…”
     Tu se Tej zakašlja, a potom nastavi:

   “Plod njihove lažne ljubavi nosiće ime koje niko neće umeti da izgovori i zato će biti nesrećan… ili nesrećna, ako se rodi pod uticajem  punog meseca.”
     “Je l' to kraj?” – upita ga Šaran, zevajući.
     “Recimo da jeste. Primećujem da ti se spava.”
     “Onako. I nije ti nešto ova bajka.”
   “A ko kaže da je bajka? Ovo je uspavanka koja će te štititi od sopstvene senke – one koju si zaboravio da poneseš po izlasku iz vode.”
   “E, onda može da prođe! Laku noć!” – spustio je vlažne kapke na umorne oči, a mladić ga ušuška i isključi lampu.

Sirovo rođenje

I gorka i slatka,
i jestiva i otrovna
(od vrata nagore),
na četiri mesta napukla,
gde su je tri prsta dotakla,
rodila se slepa mržnja.
Previla ju je nespretna babica,
i stavila toplomer u oko.
Krv je šikljala na sve strane,
a kroz prozor je uletela vrana,
kao da je s Marsa pala.

Muzički predah - DaKryA

Kad god preslušavam odlični Crime Scene (2010), drugi album grčkog "theatrical metal" benda DaKryA, poželim da je njihova muzika deo neke mračne fantazije, bilo igrane ili animirane...

Recenzent sajta Metal Storm savršeno ih opisuje već prvom rečenicom svog teksta:

"Dakrya present a playfully bewildering environment that combines a spiraling mix of The Imaginarium Of Doctor Parnassus and echoes of the madness of Edgar Allan Poe..."

"I will sell you all my madness
for a spider web and a tear of sadness..."

Podli trik (odlomak)

    ... Desilo mi se prošlog decembra da odem u posetu bezimenom čoveku koji je svoju majku ostavio da kopni u staračkom domu. Kako ga nisam našao kod kuće (a njegove komšije su mi, iz ko zna kojeg razloga, šapnule da je bio homofob i da su ga četiri veštice odvele na put bez povratka), odlučio sam da se vratim natrag. Svratio sam do renovirane crkve, čija su ulazna vrata sa raskošnim duborezom sigurno koštala pakao i po, jer se onakva vrata ne poklanjaju, i u dvorištu zatekao mrtvu ribu. Mislio sam da joj udahnem novi život, al’ rekoh sebi: “Što da je jadnu vaskrsavam, kad će je opet neka bitanga izvući iz vode i ostaviti je da leži na travi dok ne crkne.”

     Sa strehe ogromne kuće koja je ličila na jeftinu imitaciju Dvorca otkinula se ledenica i proburazila usnulo mače, a ono je zaposelo staklenu kutiju naslonjenu na zid i postao je Kutmac. Na moje oči je progledao, dobio noge i rep, pa mi je bilo žao da ga ostavljam nemarnim gazdama, te sam ga bez razmišljanja usvojio. Ubrzo sam saznao da hibridna stvorenja poseduju opake moći, jer mu se na stomaku otvorila mala rupa, koja je u usisavala sve đubre sa ulice, uključujući i ono ljudsko...

Gelin (Hocakulu Narliyev, 1972)

(aka Невестка / Ходжакули Нарлиев)

Inspirisana sećanjima iz detinjstva braće Hodžakulija i Hodžadurdija Narlijeva, koji su zajedno napisali scenario, impresionistička etno drama Gelin začetnica je trilogije o ženama u Turkmenistanu. Priča o snažnoj privrženosti smeštena je koju godinu nakon završetka Drugog svetskog rata i opisuje svakodnevnicu mlade Ogulkeik i njenog svekra Ana-age, koji se nadaju povratku izgubljenog pilota, njenog supruga, a njegovog sina, slepo verujući da je preživeo svoju poslednju misiju.

Počev od prve scene u kojoj je starac zakopan u pesku ne bi li tako zalečio reumu, preko frenetičnog pražnjenja bunara kako bi se ovce zaštitile od zagađene vode, utopljavanja tek ojagnjenih jaganjaca, pa sve do porođaja rođake Babitač, protagonisti zrače prirodnošću i neposrednošću, vraćajući vas u period udaljen nekoliko decenija i odvodeći vas u naizgled nepristupačne predele, gde život ide svojim tokom. Glavna junakinja, u tumačenju Majagozel Ajmedove, jedva da progovara desetak rečenica, ali je zato u njenim gestovima, izrazima lica i pogledima svaka emocija jasno čitljiva. Gorkoslatka sećanja na prošlost i romantična sanjarenja o budućnosti bude se pri brundanju svakog aviona i u još nekoliko prilika, a čim im dođe kraj rasplamsavaju tugu zbog gubitka voljene osobe.

Fotografija nije vrhunska, ali je film svejedno prijatan za oko, prevashodno zahvaljujući bojama i ornamentima sa raskošnih ćilima, koji prekrivaju podove i zidove trošnih koliba, i autentične narodne nošnje - Ogulkeikinih haljina i marama (tj. jašmaka kojim prekriva deo lica u znak žalosti). Narandžastoj, crvenoj i ljubičastoj koje dominiraju kostimima i rustičnim enterijerima komplementarni su tonovi žute nepregledne pustinje. Oniričnu i melanholičnu atmosferu stvara eklektičan skor, gotovo avangardno preplitanje elektronske muzike, eteričnih orkestracija i folklornih melodija, među kojima se posebno ističe setna pesma iz poetičnog epiloga...

Rengoku eroica (Yoshishige Yoshida, 1970)

"Sex and politics go well together, and it is easy to understand why. They each offer what the other cannot, and jointly they help to form the internal structure of a human being, shaped through complex decisions, affiliations and identifications. Heroic Purgatory goes to great abstract lengths to bring such essential ponderings to the viewer, doing so through an elaborate aesthetic and exceedingly sporadic narrative..."

(review by Smart @ Bear's Film Journal)

Ako je suditi po Herojskom čistilištu, japanski novi talas ("nuberu bagu") zapljuskuje još snažnije, smelije i avangardnije od francuskog i, uprkos neospornim sličnostima, poseduje "visok nivo integriteta i specifičnosti", kako David Desser kaže u svojoj knjizi Eros Plus Massacre: Introduction to Japanese New Wave Cinema, nazvanoj prema godinu dana starijem Yoshidinom filmu Erosu purasu gyakusatsu.

Glavni junak, inženjer elektronike Rikiya Shoda, radi na projektu koji uključuje stvaranje laserskih zrakova. Pojavljivanje izgubljene (ili odbegle) tinejdžerke Ayu Keisake, koju njegova žena Nanako dovodi kući, i sumnjivog muškarca, koji se predstavlja kao Ayuin otac, pokreće sećanja na revolucionarnu prošlost. Upleten u lelujavu, ali neraskidivu mrežu seksa, komunizma, špijunaže, (lažnih?) otmica, (montiranih?) suđenja i (nerazjašnjenih) ubistava, Rikiya je, poput gledaoca, nemoćan da ustanovi identitet njenog tkača...

Enigmatičan i nelinearan narativ počiva na neprestanim vremensko-prostornim izmeštanjima, što za posledicu ima nemilosrdno rastakanje stvarnosti i njeno ponovno sjedinjavanje u obliku koji je neprepoznatljiv i koji prkosi zdravom razumu. Fragmentirani događaji sačinjavaju nestalan mozaik, a permutuju se prema varljivim pravilima logike snova. Neretko bizarni, dijalozi deluju kao iščašeni segment kakve filozofske rasprave ili se kreću apsurdnim putanjama lavirinta iz kog nema izlaza. Likovi čiji su obrasci ponašanja neobični, psiha rastrzana, emocije potisnute u drugi plan, a pojedine reakcije neočekivane sasvim razumljivo zrače hladnoćom (i na kraju dolaze do ćorsokaka), budući da su u potpunosti odvojeni od svog okruženja. Odglumljeni su bresonovski, sa povremenim naletima teatralnosti.

Ono što Yoshidi omogućava da ovakvu (eksperimentalnu) konstrukciju održava stabilnom, a postaje jasno u prvih par minuta, jeste besprekorna i podjednako nekonvencionalna vizuelizacija. Rengoku eroica je jedno je od najatraktivnijih crno-belih ostvarenja ikada snimljenih, ne samo u okviru dalekoistočne kinematografije, već i mnogo šire, tako da je za ne poverovati da je Genkichi Hasegawa, direktor fotografije, na njemu debitovao. U raspamećujućim kompozicijama kadrova ogromnu ulogu igraju naglašeni kontrasti i geometrijski oblici i tela, odnosno savremena arhitektura. Čak i onda kada su u procesu nastajanja ili nestajanja, objekti (betonski zidovi, staklene površine, pečurkasti stubovi itd) dominiraju nad glumcima, koji su najčešće skrajnuti ili "odsečeni" od vrata nadole. Preovlađujuća bela tišina i jezive horske melodije, kojima je akcentovana nekolicina scena, izgrađuju hermetičnu i hipnotišuću atmosferu.

Konfuzan sudar melodrame i misterije, obavijen ljušturom (pseudo)naučne fantastike, postavlja brojna pitanja, ali vas uskraćuje za sve odgovore... ili ih možda treba potražiti između redova i na marginama?

Eve no Jikan Gekijōban (Yasuhiro Yoshiura, 2010)

Eve no Jikan sam odgledao još pretprošle godine, ali o njemu nisam pisao na blogu, pa zato prenosim (neznatno doterane) utiske sa nekolicine foruma. :)

-------------------------------------------------------------------------------------------

Koncept koji je začet još u kratkometražnom Mizu no Kotoba (Aquatic Language, 2002), Yoshiura je razradio u ONA-i Eve no Jikan iz 2008-e, da bi, u dugometražnom filmu, koji šest epizoda objedinjuje i dopunjava, priča dobila konačno obličje. Nije nikakava novina da se radnja smešta u budućnost gde su sintetički organizmi postali uobičajena pojava, ali je ovo ostvarenje malo drugačija, pitoma i umiljata, zverka.

Rikuo je srednjoškolac koji svoju mehanizovanu sluškinju Sammy, tretira kao alat (iako joj se povremeno obraća kao biću od krvi i mesa, zbog čega ga starija sestra stalno zadirkuje). Kada na GPS uređaju, koji mu omogućava da je prati, dečak primeti da se u poslednje vreme ona sve više osamostaljuje, odlučuje da zajedno sa svojim najboljim drugom Masakijem sazna kuda to ide. Tako dolazi do kafića "Eve no Jikan" (Time of Eve) u kome je diskriminacija zabranjena, pa zato iznad glava čovekolikih androida nema "oreola" koji izvan objekta otkrivaju njihov pravi identitet. U toj "sivoj zoni", oni se ponašaju slobodnije, pokazujući da AI može da poseduje i emocije. Uz "evland" kafu, vlasnicu Nagi i stalne posetioce, ljubavnike Kōjia i Rinu, brbljivu Akiko, majušnu Chie i njenog staratelja Shimeija, ozbiljnog i misterioznog Setoroa, Rikuo će naučiti da "ljudi" ne moraju nužno biti od krvi i mesa, odnosno da principi tzv. "Ethics Comitee"-a nisu ispravni.

Opuštena, prijatna, optimizmom obojena atmosfera je toliko osvežavajuća, da prosto poželite da onakvo mesto zaista postoji i da tamo možete da sednete i proćaskate sa nekim od protagonista koji su, zahvaljujući odličnom scenariju i seiyūima, vrlo uverljivi i, sa svim svojim ćefovima, beskrajno zanimljivi. Kako opisane situacije pripadaju futurističkoj svakodnevnici (u kojoj važnu ulogu igraju zakoni robotike Isaaca Asimova), film bi se mogao opisati kao naučnofantastična "slice of life" drama, sa elementima sofisticirane komedije. Za razliku od melanholičnog Pale Cocoon (2005), Eve no Jikan je pitak i gotovo bezbrižan. U specifičnom i jednostavnom dizajnu likova i pozadina (posebno minimalističkih enterijera sa detaljima koji prostoru pružaju toplinu), umerenim bojama, fluidnoj animaciji (izvanrednom spoju tradicionalne i kompjuterske tehnike), neuobičajenim pokretima kamere i laganoj muzici ogleda se Yoshiurina težnja da stvori nešto po čemu će biti prepoznatljiv. Gledanje ovog animea jednako je slušanju koncerta kakvog talentovanog pijaniste…

Кауышу (Аманжол Айтуаров, 1989)

Кауышу (Dodir), debitantsko ostvarenje kazahstanskog reditelja i scenariste Amanžola Ajtuarova, bajkovita je (i samo naizgled jednostavna i arhetipska) priča o prošlim životima melanholičnih ljubavnika čiji poetični razgovor čujemo u prologu, dok kamera "miluje" predmete u polumračnoj sobi - pikslu sa pikavcima, činiju sa zelenim jabukama, knjige, novine, upaljene sveće, tapiseriju, prozor, klavir i cveće koje je počelo da vene... 

Ovaj biser evroazijske kinematografije usredsređuje se na slepu prosjakinju (i šamanku?) Ajbahan i bezimenog odbeglog roba koji joj se, spasivši je od pokušaja silovanja, pridružuje u potrazi za njenom rodnom zemljom ("iza plavih planina, gde zalazi sunce"). Njoj je, iako ona to ne želi da prizna, potreban zaštitnik, a njemu ljudska toplina koju, kako sam kaže, još uvek nije spoznao, jer je živeo poput usamljenog vuka. Na zajedničkom putovanju po stepama, šumama, pustinjama i ruševinama opustošenog grada, njih dvoje se zaljubljuju i nailaze na različite prepreke, od razbojnika koji ranjavaju mladića, preko starice koja za parče hleba zahteva devojčine pletenice (!), do okrutnog poglavara grupe nomada koji ih dočekuju u gorkoslatkoj završnici.

Neobičan amalgam emotivne drame, nesvakidašnjeg road-movie-a i svedene fantazije deluje kao da je prekriven prozirnim velom izvezenim tananim nitima eksperimentalnih, filozofičnih filmova sedamdesetih, u režiji Alexandra Jodorowskog, ali kroz prizmu Sergeja Parajanova. Pojavljivanju aure začudnosti i mističnosti u ogromnoj meri doprinose i folklorni motivi koji se ogledaju kako u veštom ispredanju narativa i autentičnim likovima, tako i u asketskim kostimima, rustičnom okruženju i detaljima koji se tiču tamošnjih običaja i verovanja. (Posebno upečatljiva je scena začetka "nadrilekarskog" tretmana u kojoj Ajbahan priziva i uzima zmiju, "pozajmljuje" njen otrov za spravljanje melema, a potom joj se zahvaljuje i vraća tamo gde ju je pronašla.) Sve vreme tokom gledanja stičete utisak da sedite pored vatre u kolibi, daleko od civilizacije, slušajući iskusnog pripovedača čije vas arhaične reči lagano uspavljuju, da biste u snovima doživeli ostatak njegove pripovesti.

Zrnasta fotografija Marata Tohtabakijeva maestralno oslikava svet koji pripada mitološkoj prošlosti. Paletom boja preovlađuju prirodni tonovi peska, zemlje, osušene trave i kore drveta, a podjednako atraktivnim crno-belim sekvencama predstavljeni su enigmatični flešbekovi (ili snovi?) i događaji koji su prethodili zbližavanju glavne junakinje i njenog "viteza". Milozvučnu podlogu onirične vizuelizacije sačinjavaju etno melodije upakovane u ambijentalnu elektronsku muziku, stvarajući gotovo nadrealnu atmosferu...

San br. 5, 6 & 7 / Muzički predah uz Nightwish

Kad poznate ličnosti krenu u pohod na snove... :))

-------------------------------------------------------------------------------------------

Izgubio sam se na putu do glavne autobuske stanice u Beogradu (koji, uzgred budi rečeno, uopšte nije ličio na sebe). Na ulicama nije bilo ni prolaznika, niti automobila. Naišao sam samo na iskeženu beskućnicu, obučenu u crveno i naslonjenu na čeličnu ogradu, i na velikog crnog psa koji se zaleteo prema meni i preskočio me, čim sam se popeo na vrh obližnjih stepenica. Lutajući još koji minut među žutim soliterima konačno sam stigao tamo gde sam se uputio, seo na klupu da odahnem, izvadio kartu i shvatio da nije čekirana. Šalter se nalazio na nekoliko desetina metara odatle i morao sam da prođem kroz restoran i poslastičaru kako bih do njega dopreo. Tamo su me dočekala dvojica službenika, a jedan od njih bio je Srđan Predojević. Obavestili su me da u autobusu više nema mesta, pa sam morao da izmišljam neke priče, ne bi li mi učinili uslugu. Uspeo sam da ih ubedim, a ovaj što vodi jutarnji program prokomentarisao je da bih mogao da se bavim glumom. Po povratku, ponovo sam se izgubio...

-------------------------------------------------------------------------------------------

Za trpezarijskim stolom u kući mog rođenog strica sedeli smo moj mlađi brat, članovi benda Nightwish i ja. Bivša pevačica finskih simfo-metalaca, Tarja Turunen, namestila se u čelu i pevala je na sav glas, zbog čega je hrana menjala i oblik i ukus. Kada sam ispraznio tanjir, otišao sam do kuhinje da se napijem vode. Namrgođena strina me je nemo posmatrala i prstom mi pokazala gde da ostavim čašu. Radna površina na kojoj se jedna već cedila, pritiskajući vlažnu krpu, bila je postavljena pod uglom od bar petnaestak stepeni, pa sam se pitao kako to da ništa s nje ne klizi...
 

-------------------------------------------------------------------------------------------

Nakon što me je upoznala sa sredovečnim probisvetom koji je ličio na Johna Hurta, u posetu mi je došla Madonna. Bilo je toplo, pa smo sedeli u dvorištu, na belim baštenskim stolicama od plastike. Iz nekog razloga, stalno je zabacivala glavu unazad, što me je nerviralo i činilo mi se nepristojnim. Tokom razgovora o najnovijem filmu Meredith Monk (čijeg naziva se ne sećam, zato što isti ne postoji), spomenuo sam Book of Days i Ellis Island. Rekla je da je odgledala oba, ali sam prozreo njenu laž. (Bilo ju je bilo sramota da prizna da nema predstavu o čemu govorim.) Odjednom, moj otac je izašao iz garaže i počeo da postavlja kratke i uzane trupce i da oko njih rasipa ljuske od oraha. Pitao sam babu, koja je u tom trenutku skupljala osušeni veš sa žice, o kakvom se tu običaju radi, ali mi je ona dala nejasan odgovor: "Sad će da ih polije vodom, kako bi lakše presekao metlu."

The Mill and the Cross (Lech Majewski, 2011)

Sedam godina nakon meditacije nad Bošovom Baštom zemaljskih zadovoljstava u istoimenom, poluuspelom (i pomalo monotonom) eksperimentu, Majewski se ponovo okreće ranoj holandskoj renesansi i sa minucioznošću vrednom divljenja posvećuje delu Nošenje krsta / Put ka Golgoti (De Kruisdraging, 1564) flamanskog majstora Pitera Brojgela starijeg (Pieter Bruegel de Oude, 1525-1569).

Nižući prepoznatljivo "statične" tabloe, raspamećujuće od prvog do poslednjeg kadra, i stavljajući gledaoca u poziciju opčinjenog posetioca muzeja, reditelj udahnjuje život spomenutoj slici i, dodeljujući joj ulogu glavne junakinje, isporučuje jedinstvenu i autentičnu istorijsku dramu u kojoj je sve, uključujući i samog tvorca, podređeno Njoj. Opisivanje procesa Njenog nastanka podrazumeva oslobađanje od stega konvencionalnog narativa, poštovanje osnovnih principa Brojgelovog stvaralaštva (ali i nadogradnje istih), pribegavanje pretpostavkama zasnovanim na nesigurnim podacima iz njegove biografije i oslanjanje na neporecivo raskošnu vizuelizaciju pred kojom epiteti u superlativu deluju bledunjavo. (Sada je verovatno i suvišno reći da je fotografija Adama Sikore, autrovog proverenog saradnika, besprekorna, te da je u svakom trenutku film melem za oči.)

 
Veličanstveni prikazi profane svakodnevnice Flamanaca XVI veka isprekidani su progonima "jeretika" koje sprovode izaslanici kralja Filipa II i španske inkvizicije, a predstavljaju raščlanjivanje detalja platna, krcatog likovima i alegorijama, religioznim i društveno-političkim. Kroz njih upoznajemo bučne i nestašne dečake, ulične svirače čijem veselju se pridružuju slučajni prolaznici i mladi par koji sa svojim teletom odlazi na pijacu, ni ne sanjajući da će njihovu bezbrižnost narušiti vojnici u crvenom. Sprovođeje surovih kazni (vezivanje na točak i sahranjivanje živih) ispraćeno je pogledima pasivnih i uplašenih seljaka, koji neretko deluju poput ranjenih zveri. Sa druge strane, umetnik ima prava da, ako poželi, zaustavi vreme kako bi skicirao određeni trenutak, a u tome mu pomaže Svemoćni Mlinar, koji sa vrha neobično visoke stene posmatra događaje ispod sebe. U preseku dijagonala (poput onih u paukovoj mreži), kao centralni motiv nalazi se Hrist, okružen konjanicima, skriven u rulji od preko petsto figura i izmešten u drugi period i na drugi prostor, u cilju protesta protiv katoličke crkve i, posmatrano šire, kritike ljudske okrutnosti.

Reči su svedene na minimum, bilo da su u pitanju poetični i elegični monolozi Marije (Charlotte Rampling) ili dijalozi iskorišćeni kao neki vid ekspozicije, direktnih objašnjenja koja Bruegel (Rutger Hauer) nudi svom meceni, kolekcionaru umetnina Nicolaesu Jonghelincku (Michael York). Na taj način, velelepnost brižljivo skrojenih vinjeta još više dolazi do izražaja, čineći da svet unutar slike diše punim plućima, tako da je visokostilizovani The Mill and the Cross još jedan triijumf Lecha Majewskog.