Mécanix (Rémy M. Larochelle, 2003)

"Mechanical suffering... orgasmic."

Avangardna (avant-gore, ako bih se poslužio nazivom produkcije), postapokaliptična cyberpunk horor-fantazija najsažetiji je mogući opis ovog neobičnog filma. Kombinujući tradicionalnu i stop-motion animaciju sa igranom formom, Larochelle stvara jedinstvenu košmarnu bajku (jednu od najkošmarnijih!) o dehumanizovanom svetu, kojim upravljaju životinjske lešine i njihovi pakleni mehanizmi.

Jedini preživeli čovek je mladić (umetnik?), koji u sebi nosi misteriozni embrion, "poreklo svega" i izvor je spasenja od skeletne pošasti i hipnotisanih (i verovatno ludih) naučnika koji joj služe. Iako se, sudeći po ovako kratkom opisu zapleta, može zaključiti da je priča krajnje jednostavna (o "izabranom" koji spašava svet), njeno ovaploćenje odaje potpuno drugačiji utisak i gledaoca dovodi u nezgodan položaj, nemilosrdno se poigravajući njegovom percepcijom. Kompleksna, slojevita, zagonetna i, u svojoj grotesknosti, vizuelno privlačna forma Mécanixa, pod velom je prljavih i hipnotišućih sepia-tonova, a u pratnji jezivih zvučnih efekata i mračnog soundtracka. Skrivajući, pod svojim skutima, rešenja nadrealne slagalice, uvlači vas u beskrajni ciklus i ne dozvoljava da tek tako nađete izlaz iz istog, pri čemu ono malo naracije i dijalozi, takođe svedeni na minimum, samo predstavljaju otežavajuću okolnost.

Idući stopama reditelja kao što su Patrick Bokanowski, David Lynch, Shinya Tsukamoto, Jan Švankmajer, Jean-Pierre Jeunet, braća Quay, pa čak i Jim Henson (ono čupavo stvorenje kao da je "doletelo" iz Lavirinta ili Pripovedača), Larochelle se usuđuje da pusti još koji korak dalje, pa tako ovaj više nego uspešan eksperiment deluje smelije, uvrnutije i bizarnije od dela pobrojanih autora.

Kada bi noćna mora sanjala, ubeđen sam da bi bar jedan od njenih snova ličio na Mécanix...

Aoi Bungaku (2009)

Dok sam čitao biografije četvorice istaknutih japanskih pisaca, čija su dela poslužila kao osnov za nastanak ovog serijala, postalo mi je još jasnije, uprkos nejasnoćama koje ih prate, zašto su priče baš takve kakve jesu, obojene pesimizmom i depresijom, a izgubljene po slepim ulicama mračnih regiona ljudske prirode. Iako nisam upoznat sa ovde adaptiranim književnim štivom, sve vreme me je pratio čudan osećaj da ga reditelji u potpunosti razumeju i da svojim adaptacijama daju ogroman doprinos u promovisanju japanske pisane reči.

Ningen Shikkaku (No Longer Human)

prema delu Osamua Dazaia

režija: Morio Asaka

"Soon, everyone will no longer be human. The age of beasts is coming."

Kada bi Asaka (Mermaid's Scar, Chobits, Last Order: Final Fantasy VII) doneo odluku da se više nikad ne posveti režiranju animea, u potpunosti bih ga razumeo, s obzirom na to da je oživljavanjem Dazaijeve kvazi-autobiografije stvorio svoj magnum opus. U samo četiri epizode, prikazao je jednu od najboljih studija likova ikada, virtuozno oslikavajući mentalni sklop glavnog junaka, Yōzōa, onako kako nekima ne bi (ili nije) pošlo za rukom ni u celoj sezoni. Njegovi postupci i odnos sa ostalim protagonistima u savršenom skladu sa monotonim ritmom u naraciji, zagušljivim smeđim, sivim i crvenim tonovima, crtežom Takeshija Obate i melodijama koje otelovljuju tugu (Hideki Taniuchi), sačinjavaju neraskidivu celinu, u kojoj se ogleda život nesrećnog Dazaia.

Neprestano tumaranje u potrazi za sopstvenim identitetom, udaljavanje od porodice (začeto još u detinjstvu) i društva (koje se u ono vreme prilagođavalo zapadnjačkim tekovinama), odavanje porocima, neuspeli pokušaji samoubistva i (ne)razumevanje prema suprotnom polu, objedinjeni su već u prvom poglavlju (Double Suicide in Kamakura) Yōzōvim retoričkim pitanjem: "Antisocijalan stav pristaje umetniku, zar ne?" Nenametljivo umetnute avetinjsko-nadrealne halucinacije, kao manifestacija njegovog pada u ludilo izgrađuju svojevrsni psihološki horor, na kome bi čak i Satoshi Kon mogao da pozavidi...

Sakura no Mori no Mankai no Shita (In the Woods, Under the Cherry Blossoms in Full Bloom)

prema delu Angoa Sagakuchia

režija: Tetsuro Araki

"A secret lies under the cherry blossoms in full bloom. Even now, no one knows what it is. Perhaps it's something that might be called loneliness."

Shigemaru je bandit koji živi u planini, okružen ženama. Njegova neustrašivost nije stopostotna, jer se Shigemaru plaši trešnjinog cveta. Tokom jednog od pljačkaških pohoda nailazi na lepoticu koja putuje sa suprugom i slugom (?), zaljubljuje se na prvi pogled, njenu pratnju lišava života i odvodi je u svoj harem. Tako počinje priča o kobnoj ljubavi...

Podatak da je prilikom bombardovanja Tokija u II svetskom ratu, Sakaguchi video kako ljudi gore pod drvetom trešnje, objašnjava naizgled iracionalni strah od inače omiljenog cveta u Japanu, jednog od simbola ove zemlje. Zato i idilična slika iz prvih nekoliko sekundi, sva u svetlim bojama, ubrzo pokazuje zlosutno naličje, kada se u kadru pojavi ljudska lobanja, među opalim, ružičastim laticama, dok slapstick kojim su prožete ove dve epizode koliko "U šumi..." traje deluje drugačije nego u ostalim animeima, vodeći gledaoca ka dementnoj završnici, sa zanimljivim preokretom. "In the woods..." bi se mogao opisati kao (da li reći nenormalna?) mešavina misterije, komedije, horora i mjuzikla, vrlo bliska Miikeovom Katakuri-ke no kōfuku.

Tetsuro Araki se još jednom dokazao kao spretan reditelj, nakon sjajnog debija, serijala Death Note (2006-2007), i uvrnute, visoko stilizovane Kurozuke (2008), kojom je najavio spremnost na eksperimente. Ne prezajući od uvođenja neočekivanih detalja, kojima naglašava "comic relief" karakter ovog segmenta, Araki zalazi u opasnu zonu, gde humor ume da se otrgne kontroli. Međutim, to ga ne sprečava da se ozbiljno posveti likovima i da u skučenom prostoru ostvari značajan razvoj, držeći vrcavost na kratkom povocu.

Kokoro (The Heart)
prema delu Natsumea Sōsekia
režija: Shigeyuki Miya

"While the title literally means "heart", the word contains shades of meaning, and can be translated as "the heart of things" or "feeling". The work deals with the transition from the Japanese Meiji society to the modern era, by exploring the friendship between a young man and an older man he calls "Sensei". It continues the theme of isolation developed in Soseki's immediately preceding works, here in the context of interwoven strands of egoism and guilt, as opposed to shame."

 Kokoro @ wikipedia

Kokoro se usredsređuje na drugi deo Sōsekijevog romana, u kome je, između ostalog, opisan odnos između dvojice starih prijatelja, Sensei-a i K-a (prava imena nisu otkrivena) i njihovo rivalstvo, izazvano ljubavlju prema istoj devojci, koje dovodi do tragičnih posledica. Osim istog ukusa za žene i pasiji prema knjizi, Sensei i K su sušta suprotnost, pa se Miyina odluka da iste događaje prikaže kroz perspektivu Senseija (leto), u sedmoj, odnosno sa K-eve tačke gledišta (zima), u narednoj epizodi, pokazala kao ispravna. Drama je dobila novu dimenziju, a u njoj su sadržane neke od najvećih misterija, zakopanih duboko u podsvesti individue.

Hashire, Melos! (Run, Melos!)
prema delu Osamua Dazaia
režija: Ryosuke Nakamura

"Is it painful to be the person who waits? Or is it more painful to be the person who makes others wait?"

Nastalo u najstabilnijem periodu Dazaijevog života, Hashire, Melos! predstavlja jedno od "svetlijih i nežnijih" njegovih dela, kako "domaćin" serijala, Sakai Masato, kaže. Melanholična priča o dramskom piscu Takadi i njegovom prijatelju, glumcu Jōshimi, izgleda kao mlađa sestra Nakamurinog prvenca, Mōryō no Hako (Box of Goblins, 2008), a utemeljena je na preplitanju piščeve stvarnosti i imaginacije, začinjenih prstohvatom ludila (opsesija?). Nalik prethodnim segmentima, sjajan je odabir seiyūa, čiji glasovi udahnjuju život nacrtanim likovima, a o protagonistima se saznaje više nego što se očekuje, budući da je za upoznavanje ostavljeno četrdesetak minuta. Fantastična animacija i muzička podloga obojena emocijom dovoljan su razlog za gledanje, i sami po sebi, a uz ono što prate (i nose), postaju obaveza.

Kumo no Ito (Spider's Thread) & Jigoku Hen (Hell Screen)
prema delu Ryūnosukea Akutagawe
režija: Atsuko Ishizuka

Dve priče smestiti u dve dvadesetominutne epizode... Deluje kao nemoguć zadatak, ali za Atsuko Ishizuku, najmlađu među rediteljima, to je, izgleda, rutinski posao. U isto, živopisno okruženje (alternativnu verziju Japana iz prošlosti), smešteni su bandit Kandata (Spider's Thread) i Yoshihide, najbolji umetnik na svetu (Hell Screen). Dok zbog nepoštovanja prema životu, Kandata dolazi u psihodeličnu verziju budističkog pakla, Yoshihide doživljava još gori pakao - onaj na zemlji, zahvaljujući nemilosrdnom i narcisoidnom kralju, ali i svojoj spremnosti da sve (uključujući i život sopstvene kćeri) žrtvuje zarad umetnosti. Za razliku od Ningen Shikkaku, gde se prosto oseća zadah piščeve suicidne naravi, Kumo no Ito i Jigoku Hen nemaju tu crtu, iako je "Sin Zmaja" Akutagawa završio isto kao njegov kolega, Dazai, zbog "nejasne uznemirenosti".

Aoi Bungaku (u slobodnijem prevodu, "Književnost za sva vremena") je naslov koji čvrsto stoji  uz svaku od dvanaest epizoda, jer se ima utisak da ih pre treba čitati, nego gledati. Kao takav, ovaj anime se komotno može smestiti u sam vrh prošlogodišnje TV-produkcije i ne treba da čudi što je trenutna srednja ocena na anidb-u iznad osmice (držim palčeve da ostane tako).

Chichi (a.k.a. Father, Shūji Terayama, 1977)

Chichi je kao i ostali kratkometražni filmovi ovog japanskog avangardiste, neobičan, a neobičan je mala reč da se opiše tridesetak sekundi bez slike (tj. crnila) sa muzikom i tri minuta slike bez ikakve zvučne podloge. Još jedno u nizu rediteljevih podsećanja na gubitak oca, verovatno i najuvrnutije od svih, što, naravno, uključujuje i neke od njemu svojstvenih "tripova". Eksperimentalni filmić par excellence.

La belle bête (Karim Hussain, 2006)

Monstruozna, hladnokrvna, nemilosrdna, groteskna, bizarna i maliciozna je ova Hussainova drama, nastala prema romanu i scenariju Marie-Claire Blais, a reditelj ju je, ni manje, ni više, posvetio majci... Stavljajući razgoropađenu mržnju/ružnoću i usahlu ljubav/lepotu u isti koš, da se do krvi glože, ovo dvoje autora prikazuju uvrnutu, mračnu i incestoidnu priču, koja se usredsređuje na tri proklete, izopačene i od iskrenih emocija otuđene duše - majku, sina i kćer. Iako jasniji (konkretniji) od svojih prethodnika, La dernière voix i Ascension, a pretpostavljam i od Subconscious Cruelty, od koga još uvek bežim, La belle bête ima svojih misterija, kao što je utvara s ljudskim telom i delimično istrulelom konjskom glavom ili lik Michaela, koji bi mogao da bude Isabelle-Marieina uobrazilja. U režiji Karima Hussaina osetan je napredak (ako ovako nastavi, šta li tek očekivati od sledećeg filma?), ali i uticaji nekolicine značajnih reditelja, čija ću imena namerno izostaviti, jer su to ipak samo uticaji, a ovaj autor dovoljno različit, da bi bio predmet poređenja. Teskobna, donekle jeziva i opojna atmosfera, sablasna muzička podloga i tišina, kao njen neraskidivi organ, prelepa, "stroga" fotografija i upečatljiva gluma (onaj odurni osmeh simpatične Caroline Dhavernas teško se zaboravlja) čine da se Lepa zver, poput pijavice, uvuče pod kožu i tamo ostane zauvek...

Ova pesma se sjajno uklopila u scenu prvog susreta Isabelle-Marie i Michaela i za tren oka mi prirasla za srce. Milozvučna melanholična raskoš...

Jadesoturi (Antti-Jussi Annila, 2006)

Verujem da bi malo kom (čak i iskusnijem) reditelju pošlo za rukom to što je Annili uspelo iz prvog pokušaja. Kombinujući elemente iz finskog epa Kalevala sa svim onim na šta pomislimo kada kažemo wu xia, ovaj mladi finski reditelj stvara poetičnu bombu, čija nečujna eksplozija širi opojni miris Egzotike - sudeći po Jadesoturi-u (a.k.a. Jade Warrior-u), Daleki Sever i Daleki Istok imaju mnogo toga zajedničkog, ma koliko to čudno (i nemoguće) zvučalo. Dok se za njegov "sophomore (i za sada poslednji) flick" Sauna (2008) može reći da je mračna (i, podrazumeva se, hladna) zimska idila, Jadesoturi je melanholična jesenja bajka, čijim venama teče topla krv.

Iako je više nego očigledan uticaj akcionih fantazija poput Wo hu cang long (2000) ili Shi mian mai fu (2004), Jade Warrior ne izgleda kao puka imitacija svojih prethodnika, jer u Annilinom izvođenju borilačke veštine i prkošenje zakonima fizike dobijaju drugačiji, "severnjački" tretman, tako da su koreografija borbe i specijalni efekti svedeni, umereni i pažljivo izbalansirani sa ostalim aspektima filma. Jednostavna ljubavna priča obogaćena je neočekivanim detaljima, koji korene verovatno imaju u kulturama (naročito mitovima i legendama) oba naroda ili negde u rediteljevoj mašti. Romantična drama (često iskazana pogledom & pokretom) prepliće se sa već spomenutom akcijom (posebno obratiti pažnju na poslednji okršaj, sa kovačkim čekićima!) i misterijom (dosta je neodgovorenih & neodgovorivih pitanja, što filmu daje posebnu draž), a sve to u meditativnom sukobu prošlosti i sadašnjosti, dobra i zla, večne ljubavi i gladnog ništavila...

Najupadljivija karakteristika režije AJ Annile jeste beskompromisno staložen pristup u rukovođenju delom, pri čemu se ta neprikosnovena smirenost prenosi i na glumce, pa tako svaki njihov dijalog deluje kao zatišje pred buru (samo što ovde bure nema), gotovo stoički. Ravnoteža nije ni u glumi poremećena, ali valjalo bi istaknuti Tommija Eronena (koji je, izgleda, AJ-ev zaštitni znak), u dvostrukoj ulozi "wannabe" kovača Kaija i finsko-kineskog heroja Sintaija, toliko sjajno odigranim, da sam sve vreme bio ubeđen da su to dvojica (fizički namerno sličnih) glumaca. Jingchu Zhang u ulozi Pin Yu pravo je oličenje krhke azijske lepote, za kojom glumački talenat nimalo ne zaostaje. Zanimljivo je to što su Finci imali zadatak da nauče nekoliko redova mandarinskog (Eronen, pogotovu), odnosno da Kinezi nauče koju reč finskog, što je zvučalo simpatično, mada je teško proceniti ispravnost izgovora, budući da su oba jezika za nekog sa ovih prostora čista nepoznanica.

U pogledu scenografije, Ratnik od Žada odvodi gledaoca u malu antikvarnicu negde u Helsinkiju, kovačevu kolibu na perifieriji grada (koja asocira na Gilliamov Tideland) i ruralnu sredinu (alternativne) drevne Kine. Svaka lokacija je priča za sebe, osmišljena i uslikana srcem. Kostimi Anne Vilppunen skromniji su od,  primera radi, onih u filmovima Yimou Zhanga, ali se baš u toj skromnosti ogleda njihova grandioznost. Dominantne prirodne boje krajolika i odeće tope se pred očima, zahvaljujući fotografiji Henrija Blomberga, koji je s podjednakom marljivošću radio i na Sauni. Atmosferu upotpunjuje odličan soundtrack, čija jedina mana je (u datom kontekstu) neumesni pop-rock duet, koji prati "zasluge".

Ova severoistočna saradnja (tačnije, finsko-holandsko-kinesko-estonska koprodukcija) je, prema komentarima (Finaca) sa mreže, pravo osveženje za suomi-kinematografiju. Neobičan kao finski, i neobičan kao kineski film, Jadesoturi podseća na snove koji deluju stvarnije od drugih i priče koje su već ispričane, ali vam ih lukavi pripovedač predstavlja u novom ruhu. I stilski i sadržajno, pun je pogodak.

How Wings Are Attached to the Backs of Angels (Craig Welch, 1996)

Ovaj kratkometražni animirani film može se opisati u samo dve reči - nadrealno i gotično. Negde između Tima Burtona, Raoula Servaisa i Davida Lyncha, How Wings Are Attached to the Backs of Angels predstavlja mračni, depresivni i emocija lišen svet usamljenog naučnika (?) koji pokušava da stvori nemoguće... Vrlo upečatljiva, vrhunski stilizovana, teško opisiva i delimično "odigrana" crno-bela animacija, bez dijaloga. Desetak minuta misteriozne, morbidne i višestruko nagrađivane fantazije.

De profundis (Miguelanxo Prado, 2007)

U kući, na steni posred mora, ona svira na violončelu, opijajući vodena stvorenja i očekujući povratak svog ljubavnika, slikara, opsednutog enigmatičnim podvodnim svetom. A on je na brodu, u društvu ribolovaca koji umesto mamaca koriste loptice svetlosti, nastale zahvaljujući magičnom glasu jednog dečaka. Nakon ljute bure, brod tone, a slikar kreće u nadrealnu avanturu, sa sirenom kao vodičem kroz okeanske dubine...

"De Profundis is a visual and musical poem. It is also a history of love that is strange and fantastic. And it is a creative voyage of a painter, a game of metaphors. It is an homage to the Sea, the real sea and its mythical qualities."

De Profundis – Miguelanxo Prado's streak of drawings on movable trip

Ono što za "japanimaciju" predstavljaju Kanashimi no Beradona (Eiichi Yamamoto, 1973), Tenshi no Tamago (Mamoru Oshii, 1985), Aru Tabibito no Nikki (2003) i Tsumiki no Ie (2008) Kunia Katōa, Inaka Isha (Kōji Yamamura, 2007) ili većina ga-nime ostvarenja (2006-2007), to je za zapadnjačku umetnost De profundis, animirani film nastao u špansko-portugalskoj koprodukciji, predvođen Miguelanxom Pradom, autorom neobičnih stripova. Iako početnik kada je režija u pitanju, Prado sa neverovatnom lakoćom uspeva da stvori delo koje impresionira harmoničnim preklapanjem nezaboravnih slika i emocijom obojene muzike, kao što je to 2003. pošlo za rukom (tada takođe debitantu) Dominiqueu Monferyu u oživljavanju kratkometražne animacije Destino, začetoj u saradnji Salvadora Dalía i Walta Disneya.

Inspirisani platnima Henria de Toulouse-Lautreca i Egona Schielea, fantastičan crtež i nečujni pokreti u Pradovoj "Dubini" odraz su nesvakidašnje elegancije i dokaz nesputane imaginacije tvorca. Izrazi na licima protagonista  (neretko na granici sa simpatično-grotesknim) i maestralne orkestracije prožete horskim deonicama govore više od reči, pa zato one postaju suvišne, a odluka da ne bude dijaloga opravdana i logična. Bilo da su eterične, dramatične ili melanholične, uvek milozvučne melodije  stapaju se sa očaravajućom paletom boja, dok De Profundis klizi pred očima gledaoca, onako kako bi se kap vode slivala niz prozirno telo Beskraja, jer nema tog kadra za koji ne poželite da traje čitavu večnost. Ljubav, smrt, reinkarnacija, snovi i misterija ključni su sastojci ove setne, poetične bajke - zanosnog snoviđenja, okupanog u plavetnilu, koje u svojoj srži nosi samu esenciju lepote i nadahnuća...

De profundis je nesumnjivo plod neizmerne ljubavi, ali i nemilosrdnog razbijanja konvencija. Idući alternativnim putem i pritom se suprotstavljajući 3D-trendovima, Prado sebe prikazuje kao vrhunskog umetnika, a ne kao zabavljača. I zato zaslužuje najiskrenije divljenje.

Trejler: