Hiperstilizovana akciona fantazija Bayonetta: Bloody Fate, zasnovana na hack 'n' slash igri Hidekija Kamiye (Resident Evil 2, Devil May Cry), nastavlja trend omažiranja devedestih koji je svojim ekscentričnim dugometražnim prvencem Redline započeo Takeshi Koike, a koji je nekoliko njegovih kolega podržalo animiranim epom Dante's Inferno. Žanrovski i po izvornom materijalu bliska potonjem delu, donosi pun kofer impresivnih akcionih scena, a zahvaljujući drskoj eksploataciji fan servisa, daje novi smisao parodiji i samoironiji.
U prologu, koji poput bajki počinje sa "nekada davno", saznajemo o fiktivnom gradiću Vigrid, situiranom u zabačenom delu Evrope, u kojem su živeli "posmatrači istorije". Umbra Veštice, u savezu sa demonima, i Lumen Mudraci, udruženi sa anđelima, bili su zaduženi za očuvanje ravnoteže u svetu. Međutim, nijedan od njihovih dekreta nije mogao da spreči rađanje "zabranjenog deteta", koje je najavilo početak kraja i kasnije dovelo do uništenja oba tabora. Čuvano u tajnosti, izraslo je u moćnu Vešticu, koja je zatvorena na tajnom mestu, kako je se pripadnici reda Lumen ne bi dočepali i izazvali apokaliptično buđenje Tvorca Jubileusa. Petsto godina kasnije, legende se izlivaju u stvarnost, preteći ostvarenjem starog proročanstva...
Pomeranjem granica u kršenju zakona fizike i poštovanju mitsko-magijske logike, a uz podršku scenariste Mitsutake Hirote, sa kojim je prethodno sarađivao na (solidnom) serijalu X-Men, reditelj Fuminori Kizaki uspeva da ostavi dubok trag na poznatom i utabanom terenu. Po ugledu na Koikea, smelo se upušta u igru (prijatnih) neumerenosti i, ne gubeći kontrolu u izvođenju vragolija, isporučuje zabavan, dinamičan i nepretenciozan film, zaokružen ekstatičnom završnicom. Uprkos jasno uočljivom odsustvu ozbiljnosti i upornom pritiskanju "beyond over the top" tastera, on oblikuje koherentnu priču o večitoj borbi dobra i zla, kritički nastrojenu prema religioznom fanatizmu i izvitoperenu jednostavnom zamenom uloga između sila svetlosti i mraka. Bayonettinu borbu protiv amnezije i kasapljenje monstruoznih nebeskih stvorenja predstavlja kao opsceni, uzbudljivi i ekstravagantni kemp-spektakl. Prenaglašen seksepil naslovne junakinje (koju prvi put srećemo u tesnoj monaškoj odori) vešto primenjuje kao zamku za njene sagovornike i kao pomoćno sredstvo karakterizacije, pretvarajući zavodljive poze, sve od lizanja lilihipa do paradiranja u prozirnoj spavaćici, u prefinjeni running gag.
Pored briljantne glasovne glume čitave ekipe na čelu sa Atsuko Tanakom (major Motoko Kusanagi u Ghost in the Shell), Kizakijev najčvršći oslonac čine odlična animacija i atraktivnost likova. Po ugledu na originalne ilustracije Mari Shimazaki kao nadzornog organa, talentovana Ai Yokoyama zadržava izdužene proporcije zarad elegantnijeg izgleda, mada je moguće u izvesnoj meri prepoznati i uticaje Shukōa Murasea (Street Fighter II: The Animated Movie), Minowe Yutake (Ninja Scroll, Vampire Hunter D), Kumiko Takahashi (Witch Hunter Robin), Naoyukija Onde (Sol Bianca: The Legacy, Ergo Proxy) i Petera Chunga (Æon Flux). Ludilo glavnog negativca ona prenosi na ekscentrični kostim - belu mantiju sa kragnom od prepariranog pauna, koja neodoljivo podseća na Björkinu labud-haljinu sa 73. dodele Oskara.
Za Yokoyaminim dugonogim Afroditama i ponekim Adonisom nimalo ne zaostaje ni kitnjasti dizajn oružja, pomahnitalih anđela i izobličenih ovaploćenja kardinalnih vrlina. Velelepne pozadine obiluju detaljima, bilo da je reč o autentičnom eksterijeru gotske katedrale, mračnoj unutrašnjosti bara The Gates of Hell, antičkim ruševinama na vrhu planine ili arhitekturi Vigrida u duhu art dekoa. Ukratko, animatori studija Gonzo pružaju do vrha napunjenu činiju sočnih karamela za oči i umeju da procene kada treba pribeći neškodljivim trikovima za uštedu u budžetu, kombinujući tradicionalne i savremene tehnike. Raskošnu vizuelizaciju nenametljivo prati eklektičan muzički skor, mešavina popa, džeza, elektronike, horskih, ambijentalnih i kompozicija za orgulje.
Ukoliko smatrate da su novi anime naslovi izgubili draži starijih rođaka, dozvolite Krvavoj sudbini da vas uveri u suprotno...
Pored briljantne glasovne glume čitave ekipe na čelu sa Atsuko Tanakom (major Motoko Kusanagi u Ghost in the Shell), Kizakijev najčvršći oslonac čine odlična animacija i atraktivnost likova. Po ugledu na originalne ilustracije Mari Shimazaki kao nadzornog organa, talentovana Ai Yokoyama zadržava izdužene proporcije zarad elegantnijeg izgleda, mada je moguće u izvesnoj meri prepoznati i uticaje Shukōa Murasea (Street Fighter II: The Animated Movie), Minowe Yutake (Ninja Scroll, Vampire Hunter D), Kumiko Takahashi (Witch Hunter Robin), Naoyukija Onde (Sol Bianca: The Legacy, Ergo Proxy) i Petera Chunga (Æon Flux). Ludilo glavnog negativca ona prenosi na ekscentrični kostim - belu mantiju sa kragnom od prepariranog pauna, koja neodoljivo podseća na Björkinu labud-haljinu sa 73. dodele Oskara.
Za Yokoyaminim dugonogim Afroditama i ponekim Adonisom nimalo ne zaostaje ni kitnjasti dizajn oružja, pomahnitalih anđela i izobličenih ovaploćenja kardinalnih vrlina. Velelepne pozadine obiluju detaljima, bilo da je reč o autentičnom eksterijeru gotske katedrale, mračnoj unutrašnjosti bara The Gates of Hell, antičkim ruševinama na vrhu planine ili arhitekturi Vigrida u duhu art dekoa. Ukratko, animatori studija Gonzo pružaju do vrha napunjenu činiju sočnih karamela za oči i umeju da procene kada treba pribeći neškodljivim trikovima za uštedu u budžetu, kombinujući tradicionalne i savremene tehnike. Raskošnu vizuelizaciju nenametljivo prati eklektičan muzički skor, mešavina popa, džeza, elektronike, horskih, ambijentalnih i kompozicija za orgulje.
Ukoliko smatrate da su novi anime naslovi izgubili draži starijih rođaka, dozvolite Krvavoj sudbini da vas uveri u suprotno...
No comments:
Post a Comment