~Plus Jedna / Plus One~
Svim čitaocima bloga želim da iduća godina bude
bar za nijansu srećnija od ove... :)
bar za nijansu srećnija od ove... :)
Dec 30, 2010
Dec 26, 2010
Natvris khe (Tengiz Abuladze, 1976)
"Where a mother's tear falls, a violet will grow."
Nedavno sam, prilikom opisivanja kratkometražnog filma Qolga, spomenuo Tengiza Abuladzea, čije je ostvarenje Vedreba (Molitva) jedan od glavnih razloga zbog kojih o kinematografiji Gruzije imam visoko mišljenje, iako je jedva poznajem. Njena atraktivnost je, čini mi se, posledica nedokučivosti koja proističe iz duboke ukorenjenosti u tradiciju naroda te zemlje, čineći je egzotičnom i mističnom. Natvris khe (The Tree of Desire) ne predstavlja izuzetak.
Već od samog početka, koji prikazuje umiranje belog pastuva na padini prekrivenoj jarkocrvenim bulkama i visokom travom, gledalac se susreće sa bojama koje dišu, krvare i omamljuju svojim intenzitetom, dok suza koju životinja proliva pokreće bujicu emocija. Maestralno oslikani kadrovi nižu se poput bisera na ogrlici i neprestano impresioniraju svojom lepotom, šta god da na sebi nose - stoku na ispaši, izboranog starca umornog pogleda, bujno poprsje jedre i zavodljive Nargize ili pletilje u crnini koje se okupljaju oko velikog stabla i ogovaraju koga god stignu. Opojno zelenilo, bistri potoci, oronuli kućerci, prašnjavi putevi i stara crkva kamenih zidova formiraju naizgled idilično rustično okruženje koje u stvari truli pod teretom strogog patrijarhalno-pravoslavnog društva, na čelu sa korumpiranim sveštenikom Okhrokhineom i namrgođenim Tsitsikoreom, samoproklamovanim "vođom stada".
Na nezaboravan i dirljiv uvod nadovezuje se nesrećna ljubavna priča (slična onoj iz Tini zabutykh predkiv Sergeja Parajanova) koju prožimaju vesele "scene iz života (planinskog) gruzijskog sela pre revolucije". Veza siromašnog Gedye i lepotice Marite (sa "očima gazele") prekida se iznuđenom odlukom njenog oca i babe da je udaju za imućnog Shetea, nakon čega sledi venčanje koje, budući da više podseća na sahranu, negoli na radosnu svetkovinu, nagoveštava kobni epilog. Uporedo sa razvojem tragedije nailazimo na nekoliko ekscentričnih individua koje se, u gomili neukih, ističu kao proroci progresa, suprotstavljajući se zaostalim kanonima. Govori razuma brkatog Iorama zatucanim seljanima zvuče kao lupetanje ludaka, pa uz romantične izmišljotine ekstravagantne Pupale, služe za ispiranje usta tokom trač-partija. Njima odgovaraju sujeverje, ustaljena i ustajala pravila, a svako ko ih prekrši zaslužuje najstrožu kaznu.
Tokom neprestanog prebacivanja žarišta sa epizode na epizodu, stičete utisak da slušate iskusnog pripovedača koji često pravi digresije, ali uvek na pravom mestu, tako da njegova naracija ne deluje haotično i pritom liči na alegoričnu bajku oslobođenu fantastičnih elemenata. Otkrivajući svetlo lice vere, kroz Eliozovu srčanu potragu za magičnim kamenom, zlatnom ribicom i, naposletku, drvetom želja, ali i njeno mračno naličje, putem surovog isterivanja pravde (u blatu i pod okriljem magle), Abuladze istovremeno istražuje zloćudnu stranu ljudske prirode, kritikuje beskompromisnost patrijarhata i komponuje zanosnu odu jednostavnosti bitisanja - slatkog, gorkog, teškog, neizvesnog... Ovo ostvarenje je vrhunska poezija u slikama, dostojna titule "remek-delo".
Na nezaboravan i dirljiv uvod nadovezuje se nesrećna ljubavna priča (slična onoj iz Tini zabutykh predkiv Sergeja Parajanova) koju prožimaju vesele "scene iz života (planinskog) gruzijskog sela pre revolucije". Veza siromašnog Gedye i lepotice Marite (sa "očima gazele") prekida se iznuđenom odlukom njenog oca i babe da je udaju za imućnog Shetea, nakon čega sledi venčanje koje, budući da više podseća na sahranu, negoli na radosnu svetkovinu, nagoveštava kobni epilog. Uporedo sa razvojem tragedije nailazimo na nekoliko ekscentričnih individua koje se, u gomili neukih, ističu kao proroci progresa, suprotstavljajući se zaostalim kanonima. Govori razuma brkatog Iorama zatucanim seljanima zvuče kao lupetanje ludaka, pa uz romantične izmišljotine ekstravagantne Pupale, služe za ispiranje usta tokom trač-partija. Njima odgovaraju sujeverje, ustaljena i ustajala pravila, a svako ko ih prekrši zaslužuje najstrožu kaznu.
Tokom neprestanog prebacivanja žarišta sa epizode na epizodu, stičete utisak da slušate iskusnog pripovedača koji često pravi digresije, ali uvek na pravom mestu, tako da njegova naracija ne deluje haotično i pritom liči na alegoričnu bajku oslobođenu fantastičnih elemenata. Otkrivajući svetlo lice vere, kroz Eliozovu srčanu potragu za magičnim kamenom, zlatnom ribicom i, naposletku, drvetom želja, ali i njeno mračno naličje, putem surovog isterivanja pravde (u blatu i pod okriljem magle), Abuladze istovremeno istražuje zloćudnu stranu ljudske prirode, kritikuje beskompromisnost patrijarhata i komponuje zanosnu odu jednostavnosti bitisanja - slatkog, gorkog, teškog, neizvesnog... Ovo ostvarenje je vrhunska poezija u slikama, dostojna titule "remek-delo".
Dec 25, 2010
Deva Zan (2011 ili 2012?)
Yoshitaka Amano je ime koje ljubiteljima japanimacije do sada sigurno nije promaklo, s obzirom na to da je, između ostalog, dizajnirao likove za kultni Vampire Hunter D i Oshiijev Tenshi no Tamago, oba iz 1985, manje poznatu OVA-u Amon Saga (1986) i segment Yotsuya Kaidan serijala Ayakashi: Japanese Classic Horror (2006). Osim toga, reditelj je jednog od snova u okviru omnibusa Yume jû-ya (2006), i autor dva ganimea*, Fantascope ~Tylostoma~ (2006) i Tori no Uta (Bird's Song, 2007). Njegov dugometražni prvenac, avanturistička fantazija Deva Zan, inspirisana japanskom mitologijom, trebalo bi da se pojavi na proleće iduće godine, kako twitchfilm najavljuje, odnosno 2012-e, prema ANN-u, koji su vest preneli sa konferencije za štampu, održane pre nekoliko dana, tačnije 21. decembra. Sudeći po trejleru, reklo bi se da je pri izradi primenjen cel-shading, uz efekte koji odaju utisak oživljenog akvarela, gotskog po koloritu i atmosferi...
Trejler:
Zvanični sajt: DevaZan
* Ga-nime (画ニメ) je kovanica izvedena od dveju reči – ga (画), što znači "ilustracija" i "anime", koja se već decenijama unazad odnosi na animaciju nastalu u Japanu, a inače predstavlja visoko estetizovan kratki film, stvoren netradicionalnim tehnikama, u režiji umetnika koji najčešće nemaju veze sa anime industrijom.
Dec 24, 2010
Ibara no Ō (Kazuyoshi Katayama, 2010)
"Without a wish, there's no wonder."
Ako je verovati fanovima originalnog materijala i wiki-stranici (sa spojlerima!) posvećenoj istom, Ibara no Ō je vrlo slobodna adaptacija istoimene mange Yūjija Iwahare. Međutim, Kazuyoshi Katayama (Teito Monogatari, Argento Soma) uspeva da, uprkos izmenama u scenariju, isporuči intrigantan multižanrovski anime, vešto žonglirajući već viđenim, ali sjajno isprepletenim idejama.
U bliskoj budućnosti (tačnije, 2012-e) svet je pogođen pandemijom virusa "Meduza" koji zaražene pretvara u kamen. Pošto su lekari nemoćni u otkrivanju leka, organizacija (sekta) Venus Gate odlučuje da pokrene projekat, simbolično nazvan "Sleeping Beauty", u okviru kojeg će nasumično odabrani srećnici (ili bogataši) biti zamrznuti sve dok se ne dođe do rešenja. Među 160 "pacijenata", koliki je kapacitet njihovog postrojenja, nalazi se i Kasumi koja nevoljno pristaje da učestvuje, jer za sobom ostavlja sestru bliznakinju, Shizuku. Posle izvesnog vremena, ona se prva budi iz kriogenog sna i saznaje da je "Cold Sleep Capsule Center" obrastao u gigantsku, trnjem prekrivenu lozu i da ga nastanjuju neprijateljski raspoložena monstruozna stvorenja.
Nakon obećavajućeg uvoda i fatalno prekinutog pokušaja bega pred napadom mutiranih slepih miševa (ili ptica?), ostavljeni smo sa grupicom od sedmoro protagonista. Nesigurnoj i stidljivoj Kasumi Ishiki pridružuju se medicinska sestra Katherine Turner, koja nas stalno podseća na lajtmotiv priče (bajku o uspavanoj lepotici), maleni Timothy Laisenbach koji svaku situaciju tumači kroz aluzije na video igre, policajac Ron Portman sa istančanim osećajem za pravdu, džangrizavi italijanski senator Alessandro Peccino, dobroćudni inženjer Peter Stevens i istetovirani kriminalac Marco Owen, koji ubrzo zauzima poziciju vođe zahvaljujući beskompromisnom heroizmu i odlučnosti. Iako njihove ličnosti počivaju na klišeiziranoj karakterizaciji, gotovo je nemoguće zamisliti ih drugačije (i simpatičnije), budući da su svi u istom sosu, sa jednim jedinim zajedničkim ciljem - da prežive i, ako u tome uspeju, eventualno dobiju odgovor na pitanje: "Kako je svet otišao dođavola?". Kada ste okruženi krvožednim "demonosaurima", filozofiranju nema mesta (ono dolazi kasnije), a traume iz "prošlog" života nisu ni od kakve pomoći.
Nakon obećavajućeg uvoda i fatalno prekinutog pokušaja bega pred napadom mutiranih slepih miševa (ili ptica?), ostavljeni smo sa grupicom od sedmoro protagonista. Nesigurnoj i stidljivoj Kasumi Ishiki pridružuju se medicinska sestra Katherine Turner, koja nas stalno podseća na lajtmotiv priče (bajku o uspavanoj lepotici), maleni Timothy Laisenbach koji svaku situaciju tumači kroz aluzije na video igre, policajac Ron Portman sa istančanim osećajem za pravdu, džangrizavi italijanski senator Alessandro Peccino, dobroćudni inženjer Peter Stevens i istetovirani kriminalac Marco Owen, koji ubrzo zauzima poziciju vođe zahvaljujući beskompromisnom heroizmu i odlučnosti. Iako njihove ličnosti počivaju na klišeiziranoj karakterizaciji, gotovo je nemoguće zamisliti ih drugačije (i simpatičnije), budući da su svi u istom sosu, sa jednim jedinim zajedničkim ciljem - da prežive i, ako u tome uspeju, eventualno dobiju odgovor na pitanje: "Kako je svet otišao dođavola?". Kada ste okruženi krvožednim "demonosaurima", filozofiranju nema mesta (ono dolazi kasnije), a traume iz "prošlog" života nisu ni od kakve pomoći.
Dinamičnost prve polovine, koja crvenu tečnost i akciju nudi u izobilju (a bez preterivanja), ne jenjava ni u drugoj, zahtevnijoj, naprednijoj i izazovnijoj, koja vas neprestano bombarduje iznenađujućim preokretima i nudi neočekivana objašnjenja misterije, zamagljujući granicu između naučne fantastike i fantazije. Kompleksnost neretko zbunjujuće razrade i poetičnog epiloga, obojenog neizvesnošću, ogleda se u preklapanju koncepata koji, između ostalog, uključuju teoriju zavere, religijski fanatizam i vanzemaljske "vibracije". Uporedo sa njima, "survival horror" dobija novu, alegoričnu dimenziju, podstičući gledaoca na razmišljanje. Možda je trajanje filma trebalo bar malo produžiti i studioznije pristupiti košmarnosti postapokaliptičnog haosa, ali reditelju svakako treba odati priznanje za sposobnost da nijedan minut ne prepusti monotonosti, ubrzavajući ritam odvijanja radnje recipročno sa približavanjem katarzične završnice. King of Thorn nije oslobođen nedostataka, ali oni nisu maskirani, već često naglašeni u vidu šale na sopstveni račun.
Od samog početka, kada ugledamo New York kojim dominira zlosutna maslinastozelena, preko srednjevekovnog škotskog zamka, gde su smeštene prostorije centra za zamrzavanje, sve do njegovog raskošnog enterijera, kasnije razorenog pomahnitalom florom i faunom, primetna je velika posvećenost detaljima u iscrtavanju pozadina. Jednostavan dizajn likova Hidenorija Matsubare u duhu je savremenih animea, pri čemu stariji deluju ozbiljnije, nalik onima iz Production I.G. kuhinje. Kimitoshi Yamane (Escaflowne, Spriggan, Argento Soma, Cowboy Bebop) bio je zadužen za vozila i ostalu mehanizaciju, a Kenji Andō (Karas) za "freaks of nature" (što najverovatnije uključuje i onu spodobu iz naslova). Primenom cel-shadinga u kombinaciji sa tradicinalnom tehnikom postignuti su solidni rezultati. Muzički skor Sahashija Toshihika odlično se uklapa u svaku scenu, a posebno se izdvaja melanholična tematska melodija koja se na zadovoljstvo ušiju ponavlja nekoliko puta i uvek zvuči prelepo.
Svojom atmosferom, Ibara no Ō podseća na izvesne old-school japanimacije, tako da će prevashodno goditi ljubiteljima ostvarenja nastalih tokom 80-ih i početkom 90-ih što, naravno, ne znači da nove generacije treba da ga se klone. Naprotiv. Kralj trnja nikoga neće ostaviti ravnodušnim...
Od samog početka, kada ugledamo New York kojim dominira zlosutna maslinastozelena, preko srednjevekovnog škotskog zamka, gde su smeštene prostorije centra za zamrzavanje, sve do njegovog raskošnog enterijera, kasnije razorenog pomahnitalom florom i faunom, primetna je velika posvećenost detaljima u iscrtavanju pozadina. Jednostavan dizajn likova Hidenorija Matsubare u duhu je savremenih animea, pri čemu stariji deluju ozbiljnije, nalik onima iz Production I.G. kuhinje. Kimitoshi Yamane (Escaflowne, Spriggan, Argento Soma, Cowboy Bebop) bio je zadužen za vozila i ostalu mehanizaciju, a Kenji Andō (Karas) za "freaks of nature" (što najverovatnije uključuje i onu spodobu iz naslova). Primenom cel-shadinga u kombinaciji sa tradicinalnom tehnikom postignuti su solidni rezultati. Muzički skor Sahashija Toshihika odlično se uklapa u svaku scenu, a posebno se izdvaja melanholična tematska melodija koja se na zadovoljstvo ušiju ponavlja nekoliko puta i uvek zvuči prelepo.
Svojom atmosferom, Ibara no Ō podseća na izvesne old-school japanimacije, tako da će prevashodno goditi ljubiteljima ostvarenja nastalih tokom 80-ih i početkom 90-ih što, naravno, ne znači da nove generacije treba da ga se klone. Naprotiv. Kralj trnja nikoga neće ostaviti ravnodušnim...
Dec 17, 2010
Cobra the Animation (Keizo Shimizu, 2010)
Manga Cobra Buichija Terasawe doživela je nekoliko animiranih obrada: dugometražni film Space Adventure Cobra (1982) i njegovu alternativnu verziju Space Cobra (1983) u trajanju od trideset i jedne epizode, oboje u režiji Osamua Dezakija i 2 OVA-e, povodom tridesetogodišnjice nastanka, Psychogun (2008) i Time Drive (2009), pod Terasawinim vođstvom, na koje se nadovezuje polusezonski TV-serijal, Cobra the Animation (2010), sa Dezakijem u ulozi scenariste. Iako su nastale krajem prve decenije XXI veka, savremene adaptacije zadržavaju (u današnje vreme krajnje osvežavajuć) "staroškolski" izgled, naglašavajući ga sadržinom i muzikom, koji sve vreme vrište: "Retro!"
"Kobura zi animēshon" je podeljen na 6 kratkih priča, vrlo dobro osmišljenih (čak i onda kada prate usputnu Cobrinu avanturu), uprkos činjenici da ovaploćuju ekstremno raskošnu futurističku fantaziju koja realizam izbacuje kroz prozor i uvodi "the rule of cool" kao osnovno pravilo, zbog čega je gotovo nemoguće poslužiti se izrazom "naučna fantastika". Poput nestašne dečurlije zarobljene u telima odraslih kojima je na igralištu nepregledne vasione apsolutno sve dozvoljeno, razigrani autori vas neprestano iznenađuju luckastim idejama, koristeći ih kao sastojke ogromne i slasne kemp-torte. Primenjujući holivudske recepte, posute (ma, razorene!) pikantnim japanskim začinima, uspevaju da u fiktivne svetove umetnu letelice u obliku pterodaktila, rols-rojsove na mlazni pogon, cveće sa dijamantskim zubima koje se hrani ljudskom pohlepom, džet-pirane, eksplozivne pečurke i minarete-rakete. Povrh svega, oni su potpuno svesni pojednostavljenog koncepta i neozbiljnog pristupa istom, ali mu ne dopuštaju da izmakne kontroli, upravljajući gvozdenom rukom. Zahvaljujući povremenom prisustvu poetične pravde, CtA se može nazvati i svojevrsnom petparačkom bajkom - fleksibilnom, duhovitom, uzbudljivom, napetom, (donekle ironičnom) i ispunjenom nekolicinom obrta.
Zapleti obično uključuju neku femme fatale kojoj Cobra (inače slobodnjak, pirat i plaćenik sa ucenjenom glavom) ne može da odoli, pa umesto da nastavi putem kojim je krenuo sa svojom partnerkom Armoroid Lady, on obavezno skreće, u nameri da pomogne dami u nevolji. (Tako, recimo, u početnom "story arc"-u, pravi društvo zanosnoj Secret, koja treba da isporuči Shivin ključ profesoru Toporu na planeti Galon.) Neuništiv, neustrašiv, uglavnom opušten, pomalo kapriciozan, zaljubljive prirode, uvek sa cigarom u ustima i kao puška zapet da u svakom trenutku ispali vickastu opasku, glavni junak, čije se ime s punim pravom nalazi u naslovu, jedan je od najupečatljivijih akcionih heroja. Njegov specifičan šarm prevazilazi svih dvadesetak Bondova zajedno, dok se po lopovskim navikama i neuhvatljivosti da uporediti sa Diabolikom. Pored glasa Naoye Uchide, karakterizaciju ovog osobenjaka upotpunjuju sitne finese, iz kojih uvek saznamo ponešto neočekivano. Neretko se dešava da se iz čupavih situacija izvuče pronicljivošću, umesto pesničenjem ili "psihopištoljem" koji skriva u levoj ruci, a po kome ga prepoznaju sumnjivi tipovi. Suprotstavljajući se najmoćnijem mafijaškom udruženju (Pirate Guild) i ostaloj interplanetarnoj bagri, Cobra nailazi i na lakše prepreke, kao što su trke neobičnim vozilima na satelitu u obliku ruleta ili ilegalne ulične tuče u "Gradu bez zvezda".
Svemirske Barbike kojima je okružen su, na radost muške publike, oskudno odevene (setite se stajlinga junakinje Heavy Metala i princeze Teegre iz Fire and Ice), počev od kraljevskih sestara (Jane, Catherine i Dominique) iz SAC, preko profesorke-arheologa (Utopia More) i vlasnice Palate Vremena (Sheherezade) iz Psychogun i Time Drive OVA-a, do Secret čije savršene proporcije otvaraju teška vrata i vile Ellis iz poslednjeg segmenta najnovijeg serijala. Njihovi sočno zaobljeni atributi (ili, srpski, sise & guzice) stalno sevaju u krupnom planu, ali one nisu samo praznoglave lepotice kojima je potrebna pomoć, budući da skrivaju više nego što se na prvi pogled uočava (i što njihovi kostimi mogu da pokriju). Sporednih likova ima na pretek i najčešće su prisutni kratko, tek toliko da klišei na kojima počivaju ne postanu dominantni. Među (pretežno harizmatičnim) Zemljanima, vanzemaljcima, mutantima, robotima i kiborzima našlo se mesta za jednog indijanca (koji se, uzgred budi rečeno, zove Geronimo), jednooke protuve, par mišolikih blizanaca (koji su, izgleda, parodija na Disneyevog Mickeya i voljenu mu Minnie), patkoglavog najavljivača i amfibijske partizane koji na svojim leđima nose laserske topove (!)... U svakom slučaju, da biste cenili tu neodoljivu šarolikost, potrebno je da je doživite. Jedina zamerka bi se mogla uputiti na premalo prostora posvećenog Lady, koja predstavlja glas razuma nesvakidašnjeg dua.
Prezentacija je, rečju, nezaboravna. Da nije oštrih, svežih i opčinjavajućih boja, besprekornog osvetljenja, jasnih linija i CGI-a (kojim su verovatno popunjavane rupe u budžetu), Cobra the Animation bi bez problema mogao da prođe kao zaboravljeni biser iz prošlosti. Old-school crtež je izvanredan, bilo da se radi o dizajnu likova ili pozadina, a animacija sasvim solidna i u korak sa dinamičnošću samog animea. Nivo psihodeličnih tripova je, u odnosu na film iz '83. svedeniji, što ne umanjuje kvalitet već dovoljno maštovite (nadrealne) vizuelizacije - poseban šmek daju joj statični kadrovi stilizovani nalik stripovskim. Yoshihiro Ike (Blood: the Last Vampire, Sci-Fi Harry, Dead Leaves, Ergo Proxy, Karas, Freedom) se još jednom pokazao kao kompozitor istančanog ukusa, isporučujući gotovo savršen skor, pretežno orijentisan ka finim džezerskim melodijama, koje predvodi pesma za uvodnu špicu, Cobra the Space Pirate, u izvođenju sjajne Sasje Antheunis.
Za nostalgičare, ovo ostvarenje je svetilište ultimativnog eskapizma i instant-klasik, neverovatno relaksirajuć i krcat (ali ne i preopterećen) detaljima, ponekad i sitnim kakav je, primera radi, leteći, ružičasti i namrgođeni, zec. Nije mu cilj da gledaoca podstakne na razmišljanje, već da ga zabavi, a u tome je neporecivo maestralan. Sada nam, ako su glasine tačne, ostaje da sačekamo Cobru u igranoj formi, i vidimo kako će se Alexandre Aja (Haute Tension, Mirrors, Pirahna 3D) snaći sa franšizom Zemlje Izlazećeg Sunca...
Sasja Antheunis // Cobra the Space Pirate
Dec 13, 2010
Umineko no Naku Koro ni (Chiaki Kon, 2009)
Kao ljubitelj borilačkih video igara, bio sam prijatno iznenađen saznanjem da će se krajem decembra ove godine pojaviti PC ekskluziva Ōgon Musōkyoku (Dance of Golden Dreams) zasnovana, poput animea o kome će ovde biti reči, na "zvučnoj noveli" Umineko no Naku Koro ni (When the Seagulls Cry), čiji idejni tvorac je Ryukishi07. Nakon gledanja serijala, moram priznati da je pretvaranje "Galebova" u tabačinu vrlo čudan izbor kompanije 07th Expansion (ali se ne žalim), budući da se radi o okultnom psihološkom trileru u kojem jedva da ima akcije, onakve kakva se očekuje u 1-na-1 (tj. u ovom slučaju tag team) tuči...
4. oktobar 1986. Na izolovano ostrvo Rokkenjima, koje pripada ekscentričnom starcu Kinzu Ushiromiyi, dolazi osam članova njegove imućne porodice i pridružuje se svojim rođacima, slugama i Kinzovom ličnom lekaru u raskošnoj vili. Pošto se pater familias bliži smrti, budući naslednici se okupljaju ne bi li se dogovorili o raspodeli imovine. Jedan od najmlađih iz loze, Battler Ushiromiya, podseća se legende o "zlatnoj veštici" Beatrice, čiji portret je okačen u holu, a koja je navodno "alhemičarski savetnik" Battlerovog dede. Uporedo sa tajfunom, koji počinje u noći između 4. i 5. oktobra, dešavaju se misteriozna ubistva, prateći stavke enigmatičnog epitafa ispod Beatričine slike, po kome bi ona trebalo da oživi i podari deset tona zlata onome ko reši zagonetku. Nakon njenog vaskrsenja, Battler je jedini preživeli, a kako on ne veruje u bapske priče, vrata ka "Zlatnoj Zemlji" ostaju zatvorena...
Nakon toga, Beatrice odvodi Battlera u Čistilište (osmougaonu prostoriju sa visokim prozorima), odakle je (uz šoljicu čaja) moguće posmatrati događaje na Rokkenjimi (i to kroz četiri alternativne verzije istih) i gde se odigrava njihova "umna borba". Battler nastoji da pronađe krivca (devetnaestu osobu X) racionalnim putem, i dalje poričući postojanje magije, a njegova suparnica se, naravno, služi veštičarenjem i objašnjenjima baziranim upravo na magiji. Najčešći motiv jeste "misterija zaključane sobe", a kao logički argumenti potežu se đavolji dokaz, paradoks gavrana i Schrödingerova mačka.
Zaplet koji je očigledno inspirisan detektivskim romanima Agathe Christie, a nadograđen bizarnim uplivima horora i nestašnom fantazijom (delimično ukorenjenom u hrišćansku demonologiju), lagano dobija sve kompleksniju formu. Uvrnuta i zbunjujuća igra kojom, reklo bi se, rukovodi Beatrice konstantno je intrigantna i ne prestaje da fascinira čak ni onda kada postane preopterećena učesnicima. Ni u jednom trenutku niste sigurni šta se kog đavola dešava, a dok pokušavate da pronađete odgovore na brojna pitanja ponuđena vam je pregršt (neretko varljivih) informacija i detalja. Scenaristi i rediteljka potrudili su se da otežaju vaš posao time što će svaku partiju svojevrsnog "veštičjeg šaha" smestiti u zaseban paralelni svet, pri čemu se otvaraju nove slagalice, a da prethodne nisu sasvim rešene. U njihovim nedokučivim delićima je, čini se, skrivena multidimenzionalna istina (ili laž?), odnosno objašnjenje porekla natprirodnih sila...
S obzirom na to da Konova nema dovoljno iskustva (niti je talentovana poput svog nedavno preminulog prezimenjaka), povremeno se stiče utisak da se i sama gubi u konfuznom narativu, a osamnaest likova (+ uvođenje dodatnih kroz kasnije epizode) za nju predstavlja prevelik zalogaj. Međutim, režija i dramatizacija se, uprkos nedostacima u pogledu karakterizacije (i suvišnom slapsticku), mogu nazvati pristojnim, pogotovu ako većinu protagonista i antagonista jednostavno sagledamo kao Beatričine figure (igračke). "Endless Witch" (kako joj se obraćaju "koleginice" simpatičnih imena, Bernkastel i Lambdadelta) majstorski povlači konce i preuzima kontrolu nad čitavom situacijom, što uključuje i istrajnog Battlera, a seiyū Sayaka Ohara daje šarm njenoj beskompromisnoj zlobi. Uočavanje ikakvog izlaza iz veštičine beskrajne zavrzlame (koja joj usput razbija hiljadugodišnju dokolicu) deluje nemoguće, pa otvorena završnica ne bi trebalo da predstavlja nikakvo iznenađenje. Osim znamenite antiheroine, ističe se još nekolicina namerno ili slučajno upletenih, među kojima je najvrednija spomena devetogodišnja Maria Ushiromiya, čije ljupko lice ima jezivo, psihopatsko naličje.
Ukoliko Umineko... sagledamo kroz vizuelizaciju, nailazimo na crtež koji je maltene prototip onoga što nudi savremeni anime. Da nije bilo viktorijanskih kostima i arhitekture, plemićke ekstravagantnosti, gothic-loli pojava i hrabrog, pomalo zaslađenog prikazivanja demona, ovo ostvarenje bi ostalo u senci osrednjosti. U maštoviti "nameštaj" (stvorenja nastala iz predmeta, ako sam dobro shvatio), recimo, spadaju batleri sa glavama jaraca, Siesta sestre sa zečjim ušima i 7 "kolaca" Čistilišta (Lucifer, Leviathan, Satan, Belphegor, Beelzebub, Asmodeus i Mammon) koji u antropomorfnoj formi imaju obličje devojčica sa crvenim očima. Animacija je, za delo koje uglavnom počiva na dijalozima, solidna, mada se u dinamičnijim scenama primećuje njena faličnost i zaostalost u odnosu na "vršnjakinje". Najjača strana prezentacije jeste muzika, naročito skladne klavirske i orguljske melodije koje odlično štimuju atmosferu. Uvodnu špicu prati eterična neoklasična kompozicija Katayoku no Tori u izvođenju Akiko Shikate, praćene horom koji peva na italijanskom, a odjavnom "grmi" La Divina Tragedia: Makyoku (The Divine Tragedy: Diabolic Song) sa vokalom Jimanga iz sympho-metal benda Sound Horizon. Zanimljivo je da su obe teme rečima direktno povezane sa sadržinom serije, što intenzivira njihov značaj.
Umineko no Naku Koro ni ne bi trebalo shvatiti preozbiljno, ali se ne bi valjalo ni opustiti, jer je slojevitost misterije na zavidnom nivou. Zahvaljujući brutalnosti zločina (nažalost, cenzurisanih u izdanju fansub grupe gg), nije preporučljiv za najmlađe gledaoce, iako se u određenim segmentima ponaša detinjasto. Ukoliko želite da odgledate nadmudrivanje glavnih junaka sa svedenijom fikcijom, bolji izbor je Death Note, dok veštice u mračnijem (preciznije: braon) ruhu istražuje Witch Hunter Robin.
4. oktobar 1986. Na izolovano ostrvo Rokkenjima, koje pripada ekscentričnom starcu Kinzu Ushiromiyi, dolazi osam članova njegove imućne porodice i pridružuje se svojim rođacima, slugama i Kinzovom ličnom lekaru u raskošnoj vili. Pošto se pater familias bliži smrti, budući naslednici se okupljaju ne bi li se dogovorili o raspodeli imovine. Jedan od najmlađih iz loze, Battler Ushiromiya, podseća se legende o "zlatnoj veštici" Beatrice, čiji portret je okačen u holu, a koja je navodno "alhemičarski savetnik" Battlerovog dede. Uporedo sa tajfunom, koji počinje u noći između 4. i 5. oktobra, dešavaju se misteriozna ubistva, prateći stavke enigmatičnog epitafa ispod Beatričine slike, po kome bi ona trebalo da oživi i podari deset tona zlata onome ko reši zagonetku. Nakon njenog vaskrsenja, Battler je jedini preživeli, a kako on ne veruje u bapske priče, vrata ka "Zlatnoj Zemlji" ostaju zatvorena...
Nakon toga, Beatrice odvodi Battlera u Čistilište (osmougaonu prostoriju sa visokim prozorima), odakle je (uz šoljicu čaja) moguće posmatrati događaje na Rokkenjimi (i to kroz četiri alternativne verzije istih) i gde se odigrava njihova "umna borba". Battler nastoji da pronađe krivca (devetnaestu osobu X) racionalnim putem, i dalje poričući postojanje magije, a njegova suparnica se, naravno, služi veštičarenjem i objašnjenjima baziranim upravo na magiji. Najčešći motiv jeste "misterija zaključane sobe", a kao logički argumenti potežu se đavolji dokaz, paradoks gavrana i Schrödingerova mačka.
Zaplet koji je očigledno inspirisan detektivskim romanima Agathe Christie, a nadograđen bizarnim uplivima horora i nestašnom fantazijom (delimično ukorenjenom u hrišćansku demonologiju), lagano dobija sve kompleksniju formu. Uvrnuta i zbunjujuća igra kojom, reklo bi se, rukovodi Beatrice konstantno je intrigantna i ne prestaje da fascinira čak ni onda kada postane preopterećena učesnicima. Ni u jednom trenutku niste sigurni šta se kog đavola dešava, a dok pokušavate da pronađete odgovore na brojna pitanja ponuđena vam je pregršt (neretko varljivih) informacija i detalja. Scenaristi i rediteljka potrudili su se da otežaju vaš posao time što će svaku partiju svojevrsnog "veštičjeg šaha" smestiti u zaseban paralelni svet, pri čemu se otvaraju nove slagalice, a da prethodne nisu sasvim rešene. U njihovim nedokučivim delićima je, čini se, skrivena multidimenzionalna istina (ili laž?), odnosno objašnjenje porekla natprirodnih sila...
S obzirom na to da Konova nema dovoljno iskustva (niti je talentovana poput svog nedavno preminulog prezimenjaka), povremeno se stiče utisak da se i sama gubi u konfuznom narativu, a osamnaest likova (+ uvođenje dodatnih kroz kasnije epizode) za nju predstavlja prevelik zalogaj. Međutim, režija i dramatizacija se, uprkos nedostacima u pogledu karakterizacije (i suvišnom slapsticku), mogu nazvati pristojnim, pogotovu ako većinu protagonista i antagonista jednostavno sagledamo kao Beatričine figure (igračke). "Endless Witch" (kako joj se obraćaju "koleginice" simpatičnih imena, Bernkastel i Lambdadelta) majstorski povlači konce i preuzima kontrolu nad čitavom situacijom, što uključuje i istrajnog Battlera, a seiyū Sayaka Ohara daje šarm njenoj beskompromisnoj zlobi. Uočavanje ikakvog izlaza iz veštičine beskrajne zavrzlame (koja joj usput razbija hiljadugodišnju dokolicu) deluje nemoguće, pa otvorena završnica ne bi trebalo da predstavlja nikakvo iznenađenje. Osim znamenite antiheroine, ističe se još nekolicina namerno ili slučajno upletenih, među kojima je najvrednija spomena devetogodišnja Maria Ushiromiya, čije ljupko lice ima jezivo, psihopatsko naličje.
Ukoliko Umineko... sagledamo kroz vizuelizaciju, nailazimo na crtež koji je maltene prototip onoga što nudi savremeni anime. Da nije bilo viktorijanskih kostima i arhitekture, plemićke ekstravagantnosti, gothic-loli pojava i hrabrog, pomalo zaslađenog prikazivanja demona, ovo ostvarenje bi ostalo u senci osrednjosti. U maštoviti "nameštaj" (stvorenja nastala iz predmeta, ako sam dobro shvatio), recimo, spadaju batleri sa glavama jaraca, Siesta sestre sa zečjim ušima i 7 "kolaca" Čistilišta (Lucifer, Leviathan, Satan, Belphegor, Beelzebub, Asmodeus i Mammon) koji u antropomorfnoj formi imaju obličje devojčica sa crvenim očima. Animacija je, za delo koje uglavnom počiva na dijalozima, solidna, mada se u dinamičnijim scenama primećuje njena faličnost i zaostalost u odnosu na "vršnjakinje". Najjača strana prezentacije jeste muzika, naročito skladne klavirske i orguljske melodije koje odlično štimuju atmosferu. Uvodnu špicu prati eterična neoklasična kompozicija Katayoku no Tori u izvođenju Akiko Shikate, praćene horom koji peva na italijanskom, a odjavnom "grmi" La Divina Tragedia: Makyoku (The Divine Tragedy: Diabolic Song) sa vokalom Jimanga iz sympho-metal benda Sound Horizon. Zanimljivo je da su obe teme rečima direktno povezane sa sadržinom serije, što intenzivira njihov značaj.
Umineko no Naku Koro ni ne bi trebalo shvatiti preozbiljno, ali se ne bi valjalo ni opustiti, jer je slojevitost misterije na zavidnom nivou. Zahvaljujući brutalnosti zločina (nažalost, cenzurisanih u izdanju fansub grupe gg), nije preporučljiv za najmlađe gledaoce, iako se u određenim segmentima ponaša detinjasto. Ukoliko želite da odgledate nadmudrivanje glavnih junaka sa svedenijom fikcijom, bolji izbor je Death Note, dok veštice u mračnijem (preciznije: braon) ruhu istražuje Witch Hunter Robin.
Dec 9, 2010
Opet neki ratnici...
... nastali, uz ono troje na Kapiji Polubogova, nakon završetka nedavno objavljenog stripa. Glavni izvori inspiracije su (kao i obično) borilačke video igre, crtani filmovi 80-ih i japanske animacije. :)
Dec 7, 2010
Samā Wōzu (Mamoru Hosoda, 2009)
Nemam ništa protiv opuštajućih filmova, bilo da je reč o igranim ili animiranim, ali sam na osnovu brojnih hvalospeva Hosodinim ostvarenjima stekao utisak da je čovek genije, a da su njegovi crtaći "the next big thing". Ne osporavam da su simpatični (jer oni to zaista jesu), ali ne vidim u njima ništa više od neznatnog pomaka u okviru mainstream animea. Recenziju za njegovu poslednju animaciju, Summer Wars, možete pročitati na popboksu, pod naslovom Letnja (anime) limunada.
Qolga (Mikheil Kobakhidze, 1966)
U maloj kući pored pruge živi kontrolor vozova sa svojom dragom, mirno i skromno. Jednog dana, u život im doleće beli kišobran. Njih dvoje pokušavaju da ga uhvate i na kratko uspevaju da ga zadrže, ali im ubrzo izmiče iz ruku i nestaje... Iako sadržaj ovog kratkometražnog filma deluje sasvim bezazleno, sudeći po članku Shaija Heredie za magazin The Hindu, Kobahidze je naišao na negodovanje tadašnjeg sovjetskog režima i bio primoran da napusti zemlju. Potraga za ličnom srećom, prikazana kroz razigran spoj fantazije i komedije, očigledno je bila trn u oku komunistima, uprkos činjenici da je autor samo "prefinjeno ignorisao socijalistički realizam". Danas, posle više od 40 godina, Qolga još uvek zrači svojom zavodljivom crno-belom lepotom, a zahvaljujući univerzalnosti i bezvremenosti teme koju reditelj istražuje, teško da će se ikada ugasiti. Ovo je još jedan u kratkom nizu gruzijskih bisera na koje sam naišao, pored nekolicine ostvarenja Sergeja Parajanova i sjajno uslikanog, mističnog i poetičnog Vedreba (1967), Tengiza Abuladzea.
Dec 6, 2010
Ka prokletim svetovima
Mrzovoljna noć progutala je dotrajali, umrtvljeni grad. Plavičasti mesec se topio, ostavljajući za sobom sluzave tragove. Promukli slavuji pokušavali su da se sakriju u krošnjama lipa, ali bi ih ove išibale grančicama i tako oterale od sebe. Vlažna i klonula trava mirisala je na pseću mokraću. Kerber je danima lutao i ubijao sve što bi mu se našlo na putu, dok ga šinteri iz Pakla nisu ščepali i uspavali. Nebo je ronilo nevidljive suze od kojih su na trotoaru i ulicama ostajale crvene fleke.
Njena garsonjera nalazila se u blizini kasapnice, čiji vlasnik je prehranjivao dvanaest komšijskih, već dobro podgojenih mačaka. Vrativši se iz šetnje pokraj Zelene Reke koja joj je oduvek obuzdavala misli, posegnula je za ključem u levom džepu haljine boje brusnice. Stan je bio skromno opremljen. Jedna stolica i sto prislonjeni uz istočni zid i krevet duž zapadnog. Malo posuđa bilo je naslagano u kredenac koji je nasledila od svoje čukunbabe, a odeća u ormarić jedva pedesetak santimetara širok. Stari sat je prestao da radi, pa je morala da ga navije. Klatno je ponovo zakukalo.
Spavalo joj se, ali se nije trudila da zaspi. Osluškujući jecanje tišine, sela je na izgužvanu postelju, da bi ubrzo ustala i smestila se u onu jadnu i neudobnu trpezarijsku “garnituru”. Naslonivši obraz na desni dlan, a lakat na izgrebanu drvenu ploču, pokušavala je da se seti šta su joj rekli pri nedavnoj poseti. Pitala se da li su uopšte govorili s obzirom da sedam godina unazad leže u kovčezima ispod crnih mermernih ploča. Čula je otkucaje sopstvenog srca i učinilo joj se da će svakog časa prepući i izliti se kroz nepostojeću rupu na nevelikim grudima. Otkopčala je dugmad i zagledala se u maljavi, krstasti beleg koji je nosila od rođenja, između dojki. Dodirujući njegovu meku i hrapavu površinu, osetila je još veći umor i kapci joj se sklopiše.
Kada je otvorila oči, prozor je bio toliko daleko da je trunka uokvirene svetlosti ličila na tinjanje umorne zvezde. Ulazna vrata nasuprot njemu nisu se ni videla – soba je postala beskrajni hodnik. Upalila je sveću, koja joj se sasvim slučajno našla pri ruci i, zagledavši se u plamičak, poželela je da nestane. U tom trenutku, iz polumraka iziđe gola punačka ženica sa upokojenim detetom u naručju. Niz obraze su joj se slivale suze od katrana, a iz bradavica je curelo ukiseljeno mleko.
“Zavij ga u crninu, glupačo!” – nevoljno joj dobaci depresivni devojčurak i sa setom u glasu dodade: “Hoćeš li da još jednom umre?”
Međutim, utvara nije obraćala pažnju na bezumne reči. Hodala je lagano, a usput joj je opadala kosa. Potom je, onako ćelava, isparila u oblačku žućkastog dima. Za njom se pojaviše tri crnoputa mladića u belim mantijama koji pred noge zbunjene devojke postaviše mrtvu ribu, bič i drvenu kašiku, a zatim sva trojica pogledaše u plafon, kao da nešto čekaju.
“Šta hoćete od mene? Spasenje se ne kusa, a osim toga, nisam ni gladna.”
Međutim, oni su i dalje ćutke zurili nagore.
“E, svašta. Ništa ja ne razumem. Kakve su ovo budalaštine? Je l' hoćete da pozovem oca, pa da vas on nauči pameti?”
Spustivši glave i sagnuvši se do poda, skamenili su se u nameri da podignu one predmete, a potom se raspali u sitan prah. Taman je pomislila da se ništa čudnije ne može desiti, kad iz nezgrapnih spojeva između dasaka poče da izvire voda, a po njoj da plivaju plišani medvedići sa guščjim krilima. Posmatrajući njihovu nehajnu igru, zaboravila je na nepodnošljivu hladnoću od koje bi u normalnim okolnostima drhtala i cvokotala. Jedno sivkasto meče doletelo joj je do vrata i uputilo umiljat pogled. Uzvratila mu je lažnim osmejkom, a ono je razjapilo svoje čeljusti i zarilo zube u njen podbradak. Žedno i gladno, isisalo ju je do poslednje kapi krvi, da bi potom, u pratnji svoje braće, otperjalo ka prokletim svetovima...
Sutradan su srušili zgradu i postavili znak sa natpisom:
“Snovima je zabranjen pristup.”
Njena garsonjera nalazila se u blizini kasapnice, čiji vlasnik je prehranjivao dvanaest komšijskih, već dobro podgojenih mačaka. Vrativši se iz šetnje pokraj Zelene Reke koja joj je oduvek obuzdavala misli, posegnula je za ključem u levom džepu haljine boje brusnice. Stan je bio skromno opremljen. Jedna stolica i sto prislonjeni uz istočni zid i krevet duž zapadnog. Malo posuđa bilo je naslagano u kredenac koji je nasledila od svoje čukunbabe, a odeća u ormarić jedva pedesetak santimetara širok. Stari sat je prestao da radi, pa je morala da ga navije. Klatno je ponovo zakukalo.
Spavalo joj se, ali se nije trudila da zaspi. Osluškujući jecanje tišine, sela je na izgužvanu postelju, da bi ubrzo ustala i smestila se u onu jadnu i neudobnu trpezarijsku “garnituru”. Naslonivši obraz na desni dlan, a lakat na izgrebanu drvenu ploču, pokušavala je da se seti šta su joj rekli pri nedavnoj poseti. Pitala se da li su uopšte govorili s obzirom da sedam godina unazad leže u kovčezima ispod crnih mermernih ploča. Čula je otkucaje sopstvenog srca i učinilo joj se da će svakog časa prepući i izliti se kroz nepostojeću rupu na nevelikim grudima. Otkopčala je dugmad i zagledala se u maljavi, krstasti beleg koji je nosila od rođenja, između dojki. Dodirujući njegovu meku i hrapavu površinu, osetila je još veći umor i kapci joj se sklopiše.
Kada je otvorila oči, prozor je bio toliko daleko da je trunka uokvirene svetlosti ličila na tinjanje umorne zvezde. Ulazna vrata nasuprot njemu nisu se ni videla – soba je postala beskrajni hodnik. Upalila je sveću, koja joj se sasvim slučajno našla pri ruci i, zagledavši se u plamičak, poželela je da nestane. U tom trenutku, iz polumraka iziđe gola punačka ženica sa upokojenim detetom u naručju. Niz obraze su joj se slivale suze od katrana, a iz bradavica je curelo ukiseljeno mleko.
“Zavij ga u crninu, glupačo!” – nevoljno joj dobaci depresivni devojčurak i sa setom u glasu dodade: “Hoćeš li da još jednom umre?”
Međutim, utvara nije obraćala pažnju na bezumne reči. Hodala je lagano, a usput joj je opadala kosa. Potom je, onako ćelava, isparila u oblačku žućkastog dima. Za njom se pojaviše tri crnoputa mladića u belim mantijama koji pred noge zbunjene devojke postaviše mrtvu ribu, bič i drvenu kašiku, a zatim sva trojica pogledaše u plafon, kao da nešto čekaju.
“Šta hoćete od mene? Spasenje se ne kusa, a osim toga, nisam ni gladna.”
Međutim, oni su i dalje ćutke zurili nagore.
“E, svašta. Ništa ja ne razumem. Kakve su ovo budalaštine? Je l' hoćete da pozovem oca, pa da vas on nauči pameti?”
Spustivši glave i sagnuvši se do poda, skamenili su se u nameri da podignu one predmete, a potom se raspali u sitan prah. Taman je pomislila da se ništa čudnije ne može desiti, kad iz nezgrapnih spojeva između dasaka poče da izvire voda, a po njoj da plivaju plišani medvedići sa guščjim krilima. Posmatrajući njihovu nehajnu igru, zaboravila je na nepodnošljivu hladnoću od koje bi u normalnim okolnostima drhtala i cvokotala. Jedno sivkasto meče doletelo joj je do vrata i uputilo umiljat pogled. Uzvratila mu je lažnim osmejkom, a ono je razjapilo svoje čeljusti i zarilo zube u njen podbradak. Žedno i gladno, isisalo ju je do poslednje kapi krvi, da bi potom, u pratnji svoje braće, otperjalo ka prokletim svetovima...
Sutradan su srušili zgradu i postavili znak sa natpisom:
“Snovima je zabranjen pristup.”
Haos S: Simonidina praznina i sedam silovatelja
Kao što sam nedavno obećao, novi strip. U stvari, Haos S bih radije nazvao eksperimentalnom slikovnicom za odrasle, mikro-bajkom za sumanutu noć. Tumačenje prepuštam čitaocima. ;)
(01-02-03-04)
(05-06-07)
(08-09-10)
(11-12-13)
Nov 29, 2010
Nadrealna struktura XL
~Početne faze nestajanja / The Initial Phases of Disappearing~
Prvo beše crno, a potom drske boje kriknuše u jedan glas. Spavali su sa obezglavljenim lutkama i igrali po mesečini koja nije bila budna, sve dok im se usta i nosevi ne pretvoriše u kljunove...
Nadrealna struktura XXXIX
~Jazbina / Den~
/ jedna od pozadina iz stripa
"Haos S: Simonidina praznina i sedam silovatelja"
"Haos S: Simonidina praznina i sedam silovatelja"
koji će, čim ga budem završio, biti dostupan za download na blogu. ;) /
Nov 27, 2010
Nadrealna struktura XXXVIII
~Paradoks br. 6,659: Vodootporno samoubistvo/ Paradox No. 6.659: Waterproof Suicide~
Nov 20, 2010
JoJo no Kimyō na Bōken (1993-1994, 2000-2002)
JoJo no Kimyō na Bōken (JoJo's Bizarre Adventure) jedna je od najduže publikovanih mangi (preko 15 godina), što je dovoljan pokazatelj njene popularnosti u Japanu. Međutim, oživljena je samo kroz dve OVA-e (o kojima će ovde biti reči) i jedan film (sa podnaslovom Phantom Blood, još uvek bez DVD izdanja), koji je imao premijeru 2007. i kojim je obeležen dvadesetpetogodišnji staž autora Hirohika Arakija kao mangake. Anime iz 90-ih i njegov istoimeni "prequel", snimljen tek nekoliko godina kasnije, obrađuju treći "arc", Stardust Crusaders, a zajedno čine serijal od 13 polučasovnih epizoda.
U središtu uzbudljive priče je sedamnaestogodišnji delinkvent Jotarō Kūjō, koga na početku srećemo u zatvoru gde obitava svojevoljno, misleći da je zaposednut zlim duhom. Posle poziva njegove majke Holly, u posetu mu dolazi deda, Joseph Joestar (koji, uzgred budi rečeno, liči na omatorelog Indianu Jonesa u boljoj formi no ikad), i otkriva mu da je ono što ga je obuzelo zapravo manifestacija talasanja životne energije, odnosno otelovljenje paranormalnih sposobnosti, nazvano "Stand". Kada Jotara izvuku iz ćelije, od Josepha saznajemo za vekovima dugu borbu porodice Joestar sa njenim arhineprijateljem, vampirom Diom Brandom, čime nam je otkriveno i značenje uvodne špice. (Sa druge strane, intro prve adaptacije u kome je prikazan majanski ritual žrtvovanja ostaje misterija.) Ubrzo potom, Stand se budi i kod Holly, ali pošto nije u stanju da ga kontroliše, ona pada u komu. Njen otac i sin kreću na putešestvije sa ciljem da unište Dia, nadajući se da će je njegovom smrću izlečiti, a pridružuju im se Mohammed Avdol (aka Abdul) i Noriaki Kakyoin, vođeni sopstvenim motivima...
Bizarnost duge i opasne avanture (koja startuje u Japanu, nastavlja se u Indiji, a okončava u Egiptu) pre svega se ogleda u natprirodnim moćima, koje koriste kako protagonisti, tako i antagonisti. Njihovo poreklo i preduslov za sticanje nisu u potpunosti objašnjeni, ali zato postoje jasne naznake tesne povezanosti sa tarot kartama i/ili staroegipatskim božanstvima. Zahvaljujući elementima fantazije (prisustvu mitologije), borbe su stalno zanimljive, a ishod ne zavisi isključivo od sirove snage, već i od dovitljivosti suprotstavljenih, tj. veštine da se prepoznaju slabe tačke protivničkog "pomoćnika". Jedan od najnapetijih okršaja je, recimo, Jotarovo kartanje sa kockarom Darbyem, praćeno neprestanim nadmudrivanjem, dok u ostalim dvojobima ne izostaje ni obilno prolivanje krvi, gađanje kamionetima, cisternama i gliserima, niti "bullet time" efekti koje krase katarzičnu završnicu. JoJo's Bizarre Adventure nikog neće stimulisati na intelektualnom nivou, ali se to i ne očekuje, pa se mogu oprostiti malobrojni logički propusti.
Akcije ima na pretek, ali je zato karakterizacija nepotpuna, budući da se većina pokretača radnje uklapa u stereotipe, pa je sve one muške suze teško progutati kao uverljive. Mada, ovo ostvarenje i ne pretenduje da bude ozbiljno, što je najbolje prikazano ekscentričnim fizičkim izgledom likova, čija su imena često pozajmljena iz sveta muzike. Tako nailazimo na psetance Iggya, koje voli žvakaće gume sa ukusom kafe, orangutana sa lulom u uniformi pomorskog kapetana, krezubog J.Geila sa dve desne ruke i dugokosog Vanillu Icea sa srcolikim nakitom. Za povremene izlete humora zaslužan je Jean-Piere Polnareff, Francuz sa nezaboravnom frizurom, prstohvat horora unosi N'Yah, čas baba, čas devojka, sa svojom armijom zombija, a igru ironije predvodi slepi N'Dul koji posred pustinje upravlja ubilački nastrojenom vodom. Svi oni (osim ženskog življa, naravno) podsećaju na nabildovane grčke bogove, slika su i prilika muževnosti, tako da za iskrenu emociju među njima nema mesta.
Izvanredan crtež inspirisan je zapadnjačkim superherojskim stripovima i kultnom mangom Hokuto no Ken, čiji se uticaj prenosi i dalje, na OraOraOra! napad Jotarovog Star Platinuma. Dizajn "prologa" je donekle izmenjen, linije su za nijansu mekše i čistije, boje svetlije, a animacija očekivano atraktivnija, s tim što je i druga polovina sasvim solidno animirana za vreme u kome je nastala, tako da će ljubitelji "stare škole" najverovatnije biti prezadovoljni. Posebno upečatljiv je jedinstven, maštovit i mističan, izgled Standova, ali i kostim glavnog junaka - kačket koji se pretapa u kosu (pri čemu je nemoguće utvrditi granicu između ovo dvoje) i dugi kaput sa ogromnim lancem na reveru. Odličnu prezentaciju upotpunjuje mračan (i retro) skor Marca D'Ambrosia, koji objedinjuje synthpop, orijentalne melodije i nešto tvrđi gitarski zvuk. Jedina zamerka u audio-vizuelnom pogledu jeste odabir seiyūa za Jotara, koji nipošto ne zvuči kao mladić od 17 godina, i Dia, koji u svom glasu ne poseduje dovoljno oštrine.
JoJo no Kimyō na Bōken bi se mogao svrstati uz anime-ostvarenja poput Vampire Hunter D, Ninja Scroll, Darkstalkers, Blade of the Phantom Master, Fate/Stay Night, Karas, Devil May Cry... A ako bismo izbor dodirnih tačaka suzili samo na krvoliptanje, spisak bi bio mnogo duži. Zahtevniji gledaoci, oprez!
U središtu uzbudljive priče je sedamnaestogodišnji delinkvent Jotarō Kūjō, koga na početku srećemo u zatvoru gde obitava svojevoljno, misleći da je zaposednut zlim duhom. Posle poziva njegove majke Holly, u posetu mu dolazi deda, Joseph Joestar (koji, uzgred budi rečeno, liči na omatorelog Indianu Jonesa u boljoj formi no ikad), i otkriva mu da je ono što ga je obuzelo zapravo manifestacija talasanja životne energije, odnosno otelovljenje paranormalnih sposobnosti, nazvano "Stand". Kada Jotara izvuku iz ćelije, od Josepha saznajemo za vekovima dugu borbu porodice Joestar sa njenim arhineprijateljem, vampirom Diom Brandom, čime nam je otkriveno i značenje uvodne špice. (Sa druge strane, intro prve adaptacije u kome je prikazan majanski ritual žrtvovanja ostaje misterija.) Ubrzo potom, Stand se budi i kod Holly, ali pošto nije u stanju da ga kontroliše, ona pada u komu. Njen otac i sin kreću na putešestvije sa ciljem da unište Dia, nadajući se da će je njegovom smrću izlečiti, a pridružuju im se Mohammed Avdol (aka Abdul) i Noriaki Kakyoin, vođeni sopstvenim motivima...
Bizarnost duge i opasne avanture (koja startuje u Japanu, nastavlja se u Indiji, a okončava u Egiptu) pre svega se ogleda u natprirodnim moćima, koje koriste kako protagonisti, tako i antagonisti. Njihovo poreklo i preduslov za sticanje nisu u potpunosti objašnjeni, ali zato postoje jasne naznake tesne povezanosti sa tarot kartama i/ili staroegipatskim božanstvima. Zahvaljujući elementima fantazije (prisustvu mitologije), borbe su stalno zanimljive, a ishod ne zavisi isključivo od sirove snage, već i od dovitljivosti suprotstavljenih, tj. veštine da se prepoznaju slabe tačke protivničkog "pomoćnika". Jedan od najnapetijih okršaja je, recimo, Jotarovo kartanje sa kockarom Darbyem, praćeno neprestanim nadmudrivanjem, dok u ostalim dvojobima ne izostaje ni obilno prolivanje krvi, gađanje kamionetima, cisternama i gliserima, niti "bullet time" efekti koje krase katarzičnu završnicu. JoJo's Bizarre Adventure nikog neće stimulisati na intelektualnom nivou, ali se to i ne očekuje, pa se mogu oprostiti malobrojni logički propusti.
Akcije ima na pretek, ali je zato karakterizacija nepotpuna, budući da se većina pokretača radnje uklapa u stereotipe, pa je sve one muške suze teško progutati kao uverljive. Mada, ovo ostvarenje i ne pretenduje da bude ozbiljno, što je najbolje prikazano ekscentričnim fizičkim izgledom likova, čija su imena često pozajmljena iz sveta muzike. Tako nailazimo na psetance Iggya, koje voli žvakaće gume sa ukusom kafe, orangutana sa lulom u uniformi pomorskog kapetana, krezubog J.Geila sa dve desne ruke i dugokosog Vanillu Icea sa srcolikim nakitom. Za povremene izlete humora zaslužan je Jean-Piere Polnareff, Francuz sa nezaboravnom frizurom, prstohvat horora unosi N'Yah, čas baba, čas devojka, sa svojom armijom zombija, a igru ironije predvodi slepi N'Dul koji posred pustinje upravlja ubilački nastrojenom vodom. Svi oni (osim ženskog življa, naravno) podsećaju na nabildovane grčke bogove, slika su i prilika muževnosti, tako da za iskrenu emociju među njima nema mesta.
Izvanredan crtež inspirisan je zapadnjačkim superherojskim stripovima i kultnom mangom Hokuto no Ken, čiji se uticaj prenosi i dalje, na OraOraOra! napad Jotarovog Star Platinuma. Dizajn "prologa" je donekle izmenjen, linije su za nijansu mekše i čistije, boje svetlije, a animacija očekivano atraktivnija, s tim što je i druga polovina sasvim solidno animirana za vreme u kome je nastala, tako da će ljubitelji "stare škole" najverovatnije biti prezadovoljni. Posebno upečatljiv je jedinstven, maštovit i mističan, izgled Standova, ali i kostim glavnog junaka - kačket koji se pretapa u kosu (pri čemu je nemoguće utvrditi granicu između ovo dvoje) i dugi kaput sa ogromnim lancem na reveru. Odličnu prezentaciju upotpunjuje mračan (i retro) skor Marca D'Ambrosia, koji objedinjuje synthpop, orijentalne melodije i nešto tvrđi gitarski zvuk. Jedina zamerka u audio-vizuelnom pogledu jeste odabir seiyūa za Jotara, koji nipošto ne zvuči kao mladić od 17 godina, i Dia, koji u svom glasu ne poseduje dovoljno oštrine.
JoJo no Kimyō na Bōken bi se mogao svrstati uz anime-ostvarenja poput Vampire Hunter D, Ninja Scroll, Darkstalkers, Blade of the Phantom Master, Fate/Stay Night, Karas, Devil May Cry... A ako bismo izbor dodirnih tačaka suzili samo na krvoliptanje, spisak bi bio mnogo duži. Zahtevniji gledaoci, oprez!
Nov 15, 2010
Paradoks br. 5-
PARADOKS BR. 5-: USPALJENI MAJ U VEČNOM OKTOBRU
Za izanđalim stolom od jasenovine sedeo je namrgođeni ispitivač i devojka u kasnim dvadesetim. Pored njih dvoje bilo je još nekog u velikoj sobi, osvetljenoj kroz trokrilni prozor čije staklo beše isprskano kapima lanjske kiše. Napolju je vladala tišina, kao na groblju u sitne sate. Nebo je spavalo i sanjalo plavetnilo koje ga je nekada krasilo...
“Recite mi Vaš nadimak.” – progovori sredovečni muškarac, nameštajući naočari levom i pridržavajući nekoliko požutelih listova papira desnom rukom.
“Nadimak? Zašto ne ime i prezime?”
“Molim Vas, odgovarajte na postavljena pitanja. Interesuje nas nadimak.”
“U redu.”
“Dakle?”
“Moj nadimak... Nebesna.”
“Ko Vam ga je nadenuo?”
“Smislila sam ga sama... Niko mi ga nije dodelio.”
“Sećate li se Vašeg rođenja?”
“Ne. Mislim da se niko ne seća svojih prvih dana.”
“A detinjstva?”
“Donekle. Po glavi mi se često vrzmaju maglovite uspomene. Vreme provedeno na selu, kod bake. Igra sa mačićima. Jahanje mladog vranca. Miris jabuka, dunja i malina... Izvinite, mogu li da dobijem cigaretu?”
“Ne. U ovoj prostoriji je pušenje zabranjeno.” – napravio je kratku pauzu, a onda ju je pitao: “Da li ste ikada videli Đavola? Ako jeste, opišite nam ga.”
Protrljala je oči, osvrnula se oko sebe, kao da se boji da će je neko kazniti ako kaže istinu, a potom se nagnula prema svom strogom sagovorniku i sa osmehom prošaputala:
“Jesam. Videla sam ga.” – vrativši se u stolicu i uzdahnuvši duboko, pokušavala je da prikrije probuđeno zadovoljstvo koje joj je pričinio jedan davni susret. “Pohađala sam srednju školu. Napunila sam osamnaest godina i radovala se maturi. Prvi maj je, kao i obično, bio neradan dan. Dogovorila sam se sa drugaricama da organizujemo piknik u Tvrđavi. Znate, to je bila masivna građevina koju su srušili pre šest godina da bi podigli kristalne stubove za prenos onih kancerogenih signala. Uostalom, nije ni važno... Ustala sam rano, pre roditelja i sestara, iako se to veoma retko dešavalo. Umila sam se i odlučila da pre doručka odem u kratku šetnju po parku blizu naše kuće. Iz meni nepoznatog razloga, osetila sam leptiriće u stomaku, kao pred važan pismeni zadatak. Pored sveže posečenog stabla sedeo je mladić duge, osedele kose, obučen u beletine. Crtao je nekakve krugove po panju. Njegova pojava me je uznemirila, ali sam mu svejedno prišla. Odmah sam poželela da vodimo ljubav, tu na travnjaku prekrivenom jutarnjom rosom. A on, on mi je pročitao misli. Ustao je, skinuo mi haljinu, uzeo me u naručje, položio na vlažnu travu i pojebao me poput zveri.”
“Otkud znate da je taj dečko bio baš Đavo?”
“Nisam sigurna. Jednostavno znam.” – u tom začu kašalj iz ćoška i unezveri se. “Ko je to?!”
“Ne obraćajte pažnju na njega. Pridružiće nam se kasnije, kada ga pozovem. Trenutno je nevidljiv, ali se nemojte plašiti, neće Vam ništa... Niste mi odgovorili.”
“Kako to? Rekla sam Vam da nisam sigurna. Šta još očekujete da kažem?”
“Dobro. Da li je taj mladić imao kakvih obeležja na sebi?”
“Nijedno. Bio je potpuno čist. Bez mladeža i bez malja. Meke i svilenkaste kože, koja je mirisala na kamilicu.”
“Možeš da izađeš, Božidare.”
Pogledala je ka uglu iz koga je maločas doprelo kašljucanje i nije mogla da veruje u ono što joj se ukazalo. Čovekoliko stvorenje imalo je ljudsko i njoj dobro poznato lice, ali je glava bila ćelava – iz nje su izlazila tri ovnujska roga. Torzo je prekrivalo beličasto krzno, a noge i visuljak behu konjski. U troprstim šakama držalo je bukete ljubičica i pružilo ih intervjuisanoj. Prvobitni šok zamenile su suze radosnice. Poljubila ga je u čelo, a onda je nestala.
“Uvedi sledećeg kandidata.” – naredi mu mrgud, a Boža se povinova i iz čekaonice dovede tridesetogodišnjeg molera, prethodno se ogrnuvši crnim plaštom, kako se dotični ne bi izbezumio. Za njima se zatvoriše vrata, a svetlost se preruši u crveno.
“Sedite i recite mi kako se zovete. Bez prezimena. Ne moramo da budemo zvanični.”
“Hvala.” – privukao je stolicu prema sebi i seo. “Zovem se Jaroslav.”
“Lepo ime. Koliko godina imate?”
“Trideset... od juče.”
“Drago mi je. Srećan Vam rođendan.” – čestitao mu je hladnokrvno.
“Hvala...”
“Česta reč u Vašem rečniku je to - hvala.”
“Izgleda da je tako.”
“Koliko puta ste masturbirali tokom prošle nedelje?”
Jaro se slatko i glasno nasmeja, ali čim primeti da ga ovaj i dalje strelja tmurnim pogledima, uozbilji se i reče:
“Ne volim indiskretna pitanja... Zašto Vas to interesuje?”
“Ne interesuje mene, već njih. Ali nema veze. Neće se ljutiti ako preskočimo ovo... Imate li dece?”
“Nemam. Nisam ni oženjen.”
“Svašta. Otkud Vam ideja da je brak preduslov za naslednike?”
“Ne znam. Valjda sam tako vaspitan.”
“Recite mi Vaš nadimak.” – progovori sredovečni muškarac, nameštajući naočari levom i pridržavajući nekoliko požutelih listova papira desnom rukom.
“Nadimak? Zašto ne ime i prezime?”
“Molim Vas, odgovarajte na postavljena pitanja. Interesuje nas nadimak.”
“U redu.”
“Dakle?”
“Moj nadimak... Nebesna.”
“Ko Vam ga je nadenuo?”
“Smislila sam ga sama... Niko mi ga nije dodelio.”
“Sećate li se Vašeg rođenja?”
“Ne. Mislim da se niko ne seća svojih prvih dana.”
“A detinjstva?”
“Donekle. Po glavi mi se često vrzmaju maglovite uspomene. Vreme provedeno na selu, kod bake. Igra sa mačićima. Jahanje mladog vranca. Miris jabuka, dunja i malina... Izvinite, mogu li da dobijem cigaretu?”
“Ne. U ovoj prostoriji je pušenje zabranjeno.” – napravio je kratku pauzu, a onda ju je pitao: “Da li ste ikada videli Đavola? Ako jeste, opišite nam ga.”
Protrljala je oči, osvrnula se oko sebe, kao da se boji da će je neko kazniti ako kaže istinu, a potom se nagnula prema svom strogom sagovorniku i sa osmehom prošaputala:
“Jesam. Videla sam ga.” – vrativši se u stolicu i uzdahnuvši duboko, pokušavala je da prikrije probuđeno zadovoljstvo koje joj je pričinio jedan davni susret. “Pohađala sam srednju školu. Napunila sam osamnaest godina i radovala se maturi. Prvi maj je, kao i obično, bio neradan dan. Dogovorila sam se sa drugaricama da organizujemo piknik u Tvrđavi. Znate, to je bila masivna građevina koju su srušili pre šest godina da bi podigli kristalne stubove za prenos onih kancerogenih signala. Uostalom, nije ni važno... Ustala sam rano, pre roditelja i sestara, iako se to veoma retko dešavalo. Umila sam se i odlučila da pre doručka odem u kratku šetnju po parku blizu naše kuće. Iz meni nepoznatog razloga, osetila sam leptiriće u stomaku, kao pred važan pismeni zadatak. Pored sveže posečenog stabla sedeo je mladić duge, osedele kose, obučen u beletine. Crtao je nekakve krugove po panju. Njegova pojava me je uznemirila, ali sam mu svejedno prišla. Odmah sam poželela da vodimo ljubav, tu na travnjaku prekrivenom jutarnjom rosom. A on, on mi je pročitao misli. Ustao je, skinuo mi haljinu, uzeo me u naručje, položio na vlažnu travu i pojebao me poput zveri.”
“Otkud znate da je taj dečko bio baš Đavo?”
“Nisam sigurna. Jednostavno znam.” – u tom začu kašalj iz ćoška i unezveri se. “Ko je to?!”
“Ne obraćajte pažnju na njega. Pridružiće nam se kasnije, kada ga pozovem. Trenutno je nevidljiv, ali se nemojte plašiti, neće Vam ništa... Niste mi odgovorili.”
“Kako to? Rekla sam Vam da nisam sigurna. Šta još očekujete da kažem?”
“Dobro. Da li je taj mladić imao kakvih obeležja na sebi?”
“Nijedno. Bio je potpuno čist. Bez mladeža i bez malja. Meke i svilenkaste kože, koja je mirisala na kamilicu.”
“Možeš da izađeš, Božidare.”
Pogledala je ka uglu iz koga je maločas doprelo kašljucanje i nije mogla da veruje u ono što joj se ukazalo. Čovekoliko stvorenje imalo je ljudsko i njoj dobro poznato lice, ali je glava bila ćelava – iz nje su izlazila tri ovnujska roga. Torzo je prekrivalo beličasto krzno, a noge i visuljak behu konjski. U troprstim šakama držalo je bukete ljubičica i pružilo ih intervjuisanoj. Prvobitni šok zamenile su suze radosnice. Poljubila ga je u čelo, a onda je nestala.
“Uvedi sledećeg kandidata.” – naredi mu mrgud, a Boža se povinova i iz čekaonice dovede tridesetogodišnjeg molera, prethodno se ogrnuvši crnim plaštom, kako se dotični ne bi izbezumio. Za njima se zatvoriše vrata, a svetlost se preruši u crveno.
“Sedite i recite mi kako se zovete. Bez prezimena. Ne moramo da budemo zvanični.”
“Hvala.” – privukao je stolicu prema sebi i seo. “Zovem se Jaroslav.”
“Lepo ime. Koliko godina imate?”
“Trideset... od juče.”
“Drago mi je. Srećan Vam rođendan.” – čestitao mu je hladnokrvno.
“Hvala...”
“Česta reč u Vašem rečniku je to - hvala.”
“Izgleda da je tako.”
“Koliko puta ste masturbirali tokom prošle nedelje?”
Jaro se slatko i glasno nasmeja, ali čim primeti da ga ovaj i dalje strelja tmurnim pogledima, uozbilji se i reče:
“Ne volim indiskretna pitanja... Zašto Vas to interesuje?”
“Ne interesuje mene, već njih. Ali nema veze. Neće se ljutiti ako preskočimo ovo... Imate li dece?”
“Nemam. Nisam ni oženjen.”
“Svašta. Otkud Vam ideja da je brak preduslov za naslednike?”
“Ne znam. Valjda sam tako vaspitan.”
“Hm... nema to nikakve veze sa vaspitanjem. Kažite mi... Spavate li obnaženi ili nosite pidžame? Verujte mi, ovaj upitnik su drugi sastavljali.”
“Go. Spavam go.”
“Jeste li videli Boga?”
“Čini mi se da jesam. Bila je prelepa.”
“Bila? Znači, Bog je žena?”
“Pa, tako nekako.”
“Zanimljivo. I? Kakva je?”
“Božanstvena!” – uskliknuo je, pokušavši da bude duhovit. “Nosila je krčag sa vodom. Njene duge, riđe, kovrdžave vlasi vijorile su se na vetru. Imala je pepeljastu haljinu, toliko prozirnu da sam mogao da joj vidim bradavice. Spazio sam je sasvim slučajno, po povratku sa posla. Tog dana sam dobio otkaz, ali me je obuzela neobjašnjiva veselost, valjda zbog planova da se okušam u novom zanatu. Put kojim sam najčešće prolazio bio je ograđen gustim i visokim žbunjem, a ono je rađalo modre plodove. Deca su ih koristila za igru, jer nisu jestivi. Mada, dvoje blizanaca se otrovalo – čikalo ih je društvo da probaju... Klinci, šta ćete? Nego, idem ja tako tesnom stazom, a ona se kreće prema meni, ne dodirujući zemlju ni prstima ni petama. “Stranče.” – progovara. “Pridrži mi ovo vedro i obljubiću te celog.” Posle toga, ostala je praznina...”
“Kako ste sigurni da je Riđokosa bila Bog?”
“Nerešiva zagonetka, pretpostavljam...”
“Vodi ga odavde.” – obratio se pogrbljenom Božidaru. “Završili smo za danas.”
Iznenadni grom pogodio je mrtvu pticu, a ona kljucnu crva koji je izmileo iz rupe. Lišće bršljana požute od ljubomore i obmota zgradu u kojoj je petoro Izgubljenih spavalo na tvrdim jastucima. Ulica je razjapila iskrivljena usta i halapljivo progutala nadolazeći mrak, iz čijeg se grotla začu zastrašujuća rika. Srebrnorozi se sukobiše sa Četvorokrilima, a On i Ona potopiše sopstveni porod u rekama Nirvane.
“Go. Spavam go.”
“Jeste li videli Boga?”
“Čini mi se da jesam. Bila je prelepa.”
“Bila? Znači, Bog je žena?”
“Pa, tako nekako.”
“Zanimljivo. I? Kakva je?”
“Božanstvena!” – uskliknuo je, pokušavši da bude duhovit. “Nosila je krčag sa vodom. Njene duge, riđe, kovrdžave vlasi vijorile su se na vetru. Imala je pepeljastu haljinu, toliko prozirnu da sam mogao da joj vidim bradavice. Spazio sam je sasvim slučajno, po povratku sa posla. Tog dana sam dobio otkaz, ali me je obuzela neobjašnjiva veselost, valjda zbog planova da se okušam u novom zanatu. Put kojim sam najčešće prolazio bio je ograđen gustim i visokim žbunjem, a ono je rađalo modre plodove. Deca su ih koristila za igru, jer nisu jestivi. Mada, dvoje blizanaca se otrovalo – čikalo ih je društvo da probaju... Klinci, šta ćete? Nego, idem ja tako tesnom stazom, a ona se kreće prema meni, ne dodirujući zemlju ni prstima ni petama. “Stranče.” – progovara. “Pridrži mi ovo vedro i obljubiću te celog.” Posle toga, ostala je praznina...”
“Kako ste sigurni da je Riđokosa bila Bog?”
“Nerešiva zagonetka, pretpostavljam...”
“Vodi ga odavde.” – obratio se pogrbljenom Božidaru. “Završili smo za danas.”
Iznenadni grom pogodio je mrtvu pticu, a ona kljucnu crva koji je izmileo iz rupe. Lišće bršljana požute od ljubomore i obmota zgradu u kojoj je petoro Izgubljenih spavalo na tvrdim jastucima. Ulica je razjapila iskrivljena usta i halapljivo progutala nadolazeći mrak, iz čijeg se grotla začu zastrašujuća rika. Srebrnorozi se sukobiše sa Četvorokrilima, a On i Ona potopiše sopstveni porod u rekama Nirvane.
Nov 14, 2010
Guilty pleasures i još ponešto...
Kratki predah. Dok sam raspoložen za sastavljanje spiskova, otkriću svoja sinematska grešna zadovoljstva, filmiće koje sam voleo nekad i koje podjednako volim i sad, ostvarenja koja bude inner-childa (a, bogami, i inner-teenagera) u meni i ona koja ne pripadaju navedenim kategorijama, a koje želim usput da spomenem. Razlog? Često imam osećaj da zvučim kao "art & art only snob", pa bih da razbijem tu iluziju. :)) Dakle, ono što sledi jeste haotično-mešovita ili "svašta nešto" lista:
(1) Аленький цветочек / The Scarlet Flower (1952) / Lev Atamanov - Remek-delo ruske animacije. Jedna od najlepših verzija bajke o lepotici i zveri, pored Herzovog Panna a netvor (1978).
(2) Holubice / The White Dove (1960) / František Vláčil - Izgleda da ipak ne mogu bez artističnosti. :)) Biser češke kinematografije, u kome se preklapaju dve paralelne melanholično-poetične priče o odrastanju, povezane belom golubicom. Minimalistički dijalog, opčinjavajuća crno-bela fotografija i dvoje klinaca koji glume besprekorno.
(3) Clash of the Titans (1981) / Desmond Davis - Zastarela stop-motion tehnika Raya Harryhausena uspeva da mi izmami osmeh oduševljenja prilikom svake reprize. Hladnokrvni Leterrierov "rimejk" ne poseduje ni gram draži originala.
(4) Fire and Ice (1983) / Ralph Bakshi - Hard-core sword & sorcery, rotoskopija (u poslednje vreme nepravedno zapostavljena) i nezaboravne obline princeze Teegre.
(5) Legend (1985) / Ridley Scott - Kubrickov Eyes Wide Shut (1999) i Legenda su jedini filmovi sa Tomom Cruiseom koje bez rezerve obožavam (ne zbog dotičnog). Tim Curry mod monstruoznom maskom briljira kao Darkness. Ples prelaska princeze Lili na tamnu stranu je gothique par excellence.
(6) The Goonies (1985) / Richard Donner - Ne poznajem nikog iz svoje generacije kome su Gunisi promakli. Ako takvi postoje, ne znaju šta su propustili. Ah, detinjstvo...
(7) Thrashin' (1986) / David Winters - Pošto je moj mlađi brat neko vreme krajem 80-ih i početkom 90-ih prolazio kroz "skateboard" fazu, Junak skejtborda (kako je Thrashin' kod nas preveden) nikako nije mogao da mi promakne. Gledali smo ga kozna koliko puta, što na TV-u, što sa VHS kasete. :))
(8) The Monster Squad (1987) / Fred Dekker - Odred klinaca, čiji vođa nosi majcu sa natpisom "Stephen King rules" suprotstavlja se grofu Drakuli, Frankenštajnovom čudovištu, mumiji, vodenom stvorenju (tj. "gill-man"-u) i vukodlaku. Ovaj omaž monster-klasicima budi nostalgiju.
(9) If the Shoe Fits (1990) / Tom Clegg - Savremena verzija Pepeljuge, smeštena u karikirani svet modne industrije, nije ništa više od siraste zabave, ali opet ne mogu da mu odolim, a za to treba da zahvalim hobiju koji se ticao dizajniranja odeće... :))
(10) Lionheart (1990) / Sheldon Lettich - Od svih otrovnih akcija 80-ih i 90-ih sa J.C. Van Dammeom, Lavlje srce je, ma koliko čudno zvučalo, najhumanija.
(11) Don’t Tell Mom The Babysitter’s Dead (1991) / Stephen Herek - "Nemoj reći mami, kod kuće smo sami" je slatka porodična komedija, u kojoj se pojavljuje slatko kučence zvano Elvis i nalik broju (9) ima veze sa modom.
(12) Six Degrees of Separation (1993) / Fred Schepisi - Ko bi rekao da Will Smith ume da bude i ozbiljan? + Dvoje izvanrednih glumaca - Stockard Channing i Donald Sutherland. Neobičan spoj dramedije i misterije.
(13) Nadja (1994) / Michael Almereyda - Vampiri. Portishead. Dead-pan komedija. Producirao David Lynch, koji se pojavljuje u ulozi čuvara u mrtvačnici.
(14) Street Fighter (1994) / Steven E. de Souza - Fanboyism Catastrophe Part I.
(15) Mortal Kombat (1995) & Mortal Kombat: Annihilation (1997) / Paul W.S. Anderson; John R. Leonetti - Fanboyism Catastrophe Part II & Part III.
(16) The Truth About Cats and Dogs (1996) / Michael Lehmann - Romantična komedija za ljubitelje pasa (i, valjda, mačaka). Uma Thurman, Janeane Garofalo i Ben Chaplin u ljubavnom trouglu.
(17) Snow White: A Tale of Terror (1997) / Michael Cohn - Razmažena princeza, obožavanje mrtvorođenog deteta, Sigurney Weaver kao zla maćeha, grubi rudari umesto patuljaka, odsustvo princa... Verovatno najmračnija adaptacija Snežane.
(18) The Fifth Element (1997) / Luc Besson - "Leeloo Dallas mul-ti-pass." Plava laguna. Kad god je emitovan (a emitovan je mali milion puta), Peti element me je prikovao uz ekran. :)
(19) Beowulf (1999) / Graham Baker - Tehno, belokosi Christopher Lambert, dekolte Rhone Mitre i soft-core-porn-mother of Grendel. Strašno...
(20) Bedazzled (2000) / Harold Ramis - Izazovna Elisabeth Harley kao đavo(lica) i Brendan Fraser beyond George of the Jungle, but bellow The Passion of Darkley Noon. Simpatično.
(21) Mermaid Chronicles Part 1: She-Creature (2001) / Sebastian Gutierrez - Prva asocijacija na "hroniku" koja nikada nije zaživela, tj. pomakla se od prvog dela, jeste meni omiljena boja - braon. Sasvim solidan televizijski creature-feature.
(22) The Cell (2001) / Tarsem Singh - Još uvek mi se po glavi vrzmaju vizuelno raskošne scene iz iščašenog uma komatoznog ubice (Vincent D'Onofrio), koji psihoterapeut Catherine Deane (Jennifer Lopez) mora da istraži, ne bi li otkrila gde je sakrio svoju poslednju žrtvu. Uprkos pojavi J.Lo, Ćeliju pamtim kao vrlo dobar triler sa elementima naučne-fantastike, horora i fantazije.
(23) Wolf Girl / Blood Moon (2001) / Thom Fitzgerald - Freak-show i iznenađujuće dobroćudan Tim Curry kao "otac" nakaza (and more surprises). Prateći preobražaj mlađane Tare koja pati od hipertrihoze, Fitzgerald se usredsređuje na žudnju za pripadanjem, nerazumevanje "normalnih" za "izobličene" i odnos unutrašnje i površne lepote.
(24) Bloody Mallory (2002) / Julien Magnat - U pratnji neme devojčice sa telepatskim moćima (Talking Tina) i dva metra visokog transvestita sa plavom perikom koji seje psovke na engleskom (Vena Cava), crvenokosa Mallory kreće u akciju spašavanja pape od dece noći. Buffy the Vampire Slayer meets (jap)animēshon. Campy, but funny.
(25) May (2002) / Lucky McKee - "Ako ne možeš da stekneš prijatelje, napravi ih." Odlična Angela Bettis kao asocijalna May.
(26) Resident Evil (2002); Resident Evil: Apocalypse (2004); Resident Evil: Extinction (2007); Resident Evil: Afterlife (2010) / Paul W.S. Anderson; Alexander Witt; Russell Mulcahy; Paul W.S. Anderson - Milla Vs. Zombies. Iako se dosta razlikuje od igre, a kritičari na njega reaguju prevrtanjem očiju, ovaj serijal uporno istrajava, a ja se ne bunim.
(27) Casshern (2004) / Kazuaki Kiriya - Pomalo zbunjujuć "igrani anime", koji konstantno atakuje fascinantnim kadrovima. Možda i nalikuje nizu muzičkih spotova, ali (kao što rekoh u krakom prikazu Goemona) Kiriya pokazuje da style-over-substance ne mora da nosi loš predznak. Naprotiv.
(28) Evilenko (2004) / David Grieco - Malcolm McDowell koji tumači zastrašujućeg pedofila i kanibala Andreja Romanoviča Ivilenka delovao mi je jezivije od Hopkinsovog Hannibala, a tu je i Badalamentijev skor + glas Dolores O'Riordan (The Cranberries) u dve kompozicije (Angels Go to Heaven & No Way Out).
(29) Immortel (ad vitam) (2004) / Enki Bilal - Susret (naučne) fantastike i egipatske mitologije. Eterična Linda Hardy (obesmrćena u liku Jill Bioskop).
(30) Æon Flux (2005) / Karyn Kusama - Uprošćeniji od Chungovog animiranog serijala iz 1991, ali svejedno zanimljiv. Ima nečeg atraktivnog u heroinama koje nose tesne kostime (što nijedan heroj ne može da ponudi) i u jedinstvenoj futurističkoj arhitekturi/scenografiji Kusaminog sophomore flicka.
(31) Death Trance (2005) / Yûji Shimomura - Shimomura je, inače, koreograf borilačkih veština koje njegov one & only prvenac isporučuje u ogromnim količinama. Bizarno fantazijsko (postapokaliptično?) okruženje inspirisano je japanskom istorijom i mitologijom, pod naslagama gotskog šminkeraja.
(32) Firecracker (2005) / Steve Balderson - Gotovo nadrealan tretman tragedije zasnovane na istinitim događajima. Otkačeni Mike Patton (Faith No More) u dvostrukoj ulozi.
(33) DOA: Dead or Alive (2006) / Corey Yuen - Fanboyism Catastrophe Part IV.
(34) Johanna (2005) / Kornél Mundruczó - Ekscentričan operski film (ili filmovana opera?) o bivšoj narkomanki koja predstavlja neku vrstu Jeanne d'Arc našeg doba i koja putem putenih zadovoljstava uspešno leči pacijente u žućkasto-crno-zelenoj bolnici nalik onoj u Trierovoj mini-seriji Riget.
(35) Southland Tales (2006) / Richard Kelly - Chaos (before the end of the world) unleashed. Šteta što je Kelly smirio strasti u Kutiji...
(36) Ultraviolet (2006) / Kurt Wimmer - Mnogo sam tvrdoglav po pitanju Ultraviolet, a najviše zbog Mille i ljubavi prema (live-action) animeima. :))
(37) Обитаемый Oстров / The Inhabited Island (2008) & Обитаемый Oстров: Схватка / The Inhabited Island 2: Rebelion (2009) / Фёдор Бондарчу́к - Stil iznad sadržine n-ti put.
(38) The Air I Breathe (2007) / Jieho Lee - Ovo nije pionirski primer kolaža sačinjenog od međusobno isprepletanih emotivnih priča, ali je mene uspeo da gane...
(39) Repo! The Genetic Opera (2008) / Darren Lynn Bousman - Krvoliptanje i (povremeno diskutabilno) pevanje. Koliko god mana imao, Repo! je garantovano kreativniji od (takođe Bousmanovih) izlišnih nastavaka Saw-a.
(40) Asaruto Gâruzu / Assault Girls (2009) / Mamoru Oshii - U dve reči, gejmerska pošalica. Doduše, bojim se da se Oshiiju usladila neozbiljnost...
(41) Malice in Wonderland (2009) / Simon Fellows - Odnosno, Alisa u raljama uvrnutog londonskog krimi podzemlja. Ako vas je Burton razočarao, trebalo bi da probate ovu tabletu.
(42) Street Fighter: The Legend of Chun Li (2009) / Andrzej Bartkowiak - Fanboyism Catastrophe Part V.
(43) Scott Pilgrim Vs. the World (2010) / Edgar Wright - I film, i strip, i video igra, i sjajan soundtrack. Nije se baš plakalo od smeha kao u Shaun of the Dead, ali Wright itekako zna da zabavi gledaoca (u slučaju SPVtW, pod uslovom da nije omatoreo i klonuo duhom), a da to ne bude "cheesy".
Nisam se skinuo i objavio obnažene fotografije (daleko bilo!), ali već počinjem da crvenim. Mogao bih da se izgubim u nabrajanju (Ace Ventura: Pet Detective, The Mummy, Charlie's Angels, Underworld, trilogija Librarian...), ali za sada stavljam tačku. ;)
(1) Аленький цветочек / The Scarlet Flower (1952) / Lev Atamanov - Remek-delo ruske animacije. Jedna od najlepših verzija bajke o lepotici i zveri, pored Herzovog Panna a netvor (1978).
(2) Holubice / The White Dove (1960) / František Vláčil - Izgleda da ipak ne mogu bez artističnosti. :)) Biser češke kinematografije, u kome se preklapaju dve paralelne melanholično-poetične priče o odrastanju, povezane belom golubicom. Minimalistički dijalog, opčinjavajuća crno-bela fotografija i dvoje klinaca koji glume besprekorno.
(3) Clash of the Titans (1981) / Desmond Davis - Zastarela stop-motion tehnika Raya Harryhausena uspeva da mi izmami osmeh oduševljenja prilikom svake reprize. Hladnokrvni Leterrierov "rimejk" ne poseduje ni gram draži originala.
(4) Fire and Ice (1983) / Ralph Bakshi - Hard-core sword & sorcery, rotoskopija (u poslednje vreme nepravedno zapostavljena) i nezaboravne obline princeze Teegre.
(5) Legend (1985) / Ridley Scott - Kubrickov Eyes Wide Shut (1999) i Legenda su jedini filmovi sa Tomom Cruiseom koje bez rezerve obožavam (ne zbog dotičnog). Tim Curry mod monstruoznom maskom briljira kao Darkness. Ples prelaska princeze Lili na tamnu stranu je gothique par excellence.
(6) The Goonies (1985) / Richard Donner - Ne poznajem nikog iz svoje generacije kome su Gunisi promakli. Ako takvi postoje, ne znaju šta su propustili. Ah, detinjstvo...
(7) Thrashin' (1986) / David Winters - Pošto je moj mlađi brat neko vreme krajem 80-ih i početkom 90-ih prolazio kroz "skateboard" fazu, Junak skejtborda (kako je Thrashin' kod nas preveden) nikako nije mogao da mi promakne. Gledali smo ga kozna koliko puta, što na TV-u, što sa VHS kasete. :))
(8) The Monster Squad (1987) / Fred Dekker - Odred klinaca, čiji vođa nosi majcu sa natpisom "Stephen King rules" suprotstavlja se grofu Drakuli, Frankenštajnovom čudovištu, mumiji, vodenom stvorenju (tj. "gill-man"-u) i vukodlaku. Ovaj omaž monster-klasicima budi nostalgiju.
(9) If the Shoe Fits (1990) / Tom Clegg - Savremena verzija Pepeljuge, smeštena u karikirani svet modne industrije, nije ništa više od siraste zabave, ali opet ne mogu da mu odolim, a za to treba da zahvalim hobiju koji se ticao dizajniranja odeće... :))
(10) Lionheart (1990) / Sheldon Lettich - Od svih otrovnih akcija 80-ih i 90-ih sa J.C. Van Dammeom, Lavlje srce je, ma koliko čudno zvučalo, najhumanija.
(11) Don’t Tell Mom The Babysitter’s Dead (1991) / Stephen Herek - "Nemoj reći mami, kod kuće smo sami" je slatka porodična komedija, u kojoj se pojavljuje slatko kučence zvano Elvis i nalik broju (9) ima veze sa modom.
(12) Six Degrees of Separation (1993) / Fred Schepisi - Ko bi rekao da Will Smith ume da bude i ozbiljan? + Dvoje izvanrednih glumaca - Stockard Channing i Donald Sutherland. Neobičan spoj dramedije i misterije.
(13) Nadja (1994) / Michael Almereyda - Vampiri. Portishead. Dead-pan komedija. Producirao David Lynch, koji se pojavljuje u ulozi čuvara u mrtvačnici.
(14) Street Fighter (1994) / Steven E. de Souza - Fanboyism Catastrophe Part I.
(15) Mortal Kombat (1995) & Mortal Kombat: Annihilation (1997) / Paul W.S. Anderson; John R. Leonetti - Fanboyism Catastrophe Part II & Part III.
(16) The Truth About Cats and Dogs (1996) / Michael Lehmann - Romantična komedija za ljubitelje pasa (i, valjda, mačaka). Uma Thurman, Janeane Garofalo i Ben Chaplin u ljubavnom trouglu.
(17) Snow White: A Tale of Terror (1997) / Michael Cohn - Razmažena princeza, obožavanje mrtvorođenog deteta, Sigurney Weaver kao zla maćeha, grubi rudari umesto patuljaka, odsustvo princa... Verovatno najmračnija adaptacija Snežane.
(18) The Fifth Element (1997) / Luc Besson - "Leeloo Dallas mul-ti-pass." Plava laguna. Kad god je emitovan (a emitovan je mali milion puta), Peti element me je prikovao uz ekran. :)
(19) Beowulf (1999) / Graham Baker - Tehno, belokosi Christopher Lambert, dekolte Rhone Mitre i soft-core-porn-mother of Grendel. Strašno...
(20) Bedazzled (2000) / Harold Ramis - Izazovna Elisabeth Harley kao đavo(lica) i Brendan Fraser beyond George of the Jungle, but bellow The Passion of Darkley Noon. Simpatično.
(21) Mermaid Chronicles Part 1: She-Creature (2001) / Sebastian Gutierrez - Prva asocijacija na "hroniku" koja nikada nije zaživela, tj. pomakla se od prvog dela, jeste meni omiljena boja - braon. Sasvim solidan televizijski creature-feature.
(22) The Cell (2001) / Tarsem Singh - Još uvek mi se po glavi vrzmaju vizuelno raskošne scene iz iščašenog uma komatoznog ubice (Vincent D'Onofrio), koji psihoterapeut Catherine Deane (Jennifer Lopez) mora da istraži, ne bi li otkrila gde je sakrio svoju poslednju žrtvu. Uprkos pojavi J.Lo, Ćeliju pamtim kao vrlo dobar triler sa elementima naučne-fantastike, horora i fantazije.
(23) Wolf Girl / Blood Moon (2001) / Thom Fitzgerald - Freak-show i iznenađujuće dobroćudan Tim Curry kao "otac" nakaza (and more surprises). Prateći preobražaj mlađane Tare koja pati od hipertrihoze, Fitzgerald se usredsređuje na žudnju za pripadanjem, nerazumevanje "normalnih" za "izobličene" i odnos unutrašnje i površne lepote.
(24) Bloody Mallory (2002) / Julien Magnat - U pratnji neme devojčice sa telepatskim moćima (Talking Tina) i dva metra visokog transvestita sa plavom perikom koji seje psovke na engleskom (Vena Cava), crvenokosa Mallory kreće u akciju spašavanja pape od dece noći. Buffy the Vampire Slayer meets (jap)animēshon. Campy, but funny.
(25) May (2002) / Lucky McKee - "Ako ne možeš da stekneš prijatelje, napravi ih." Odlična Angela Bettis kao asocijalna May.
(26) Resident Evil (2002); Resident Evil: Apocalypse (2004); Resident Evil: Extinction (2007); Resident Evil: Afterlife (2010) / Paul W.S. Anderson; Alexander Witt; Russell Mulcahy; Paul W.S. Anderson - Milla Vs. Zombies. Iako se dosta razlikuje od igre, a kritičari na njega reaguju prevrtanjem očiju, ovaj serijal uporno istrajava, a ja se ne bunim.
(27) Casshern (2004) / Kazuaki Kiriya - Pomalo zbunjujuć "igrani anime", koji konstantno atakuje fascinantnim kadrovima. Možda i nalikuje nizu muzičkih spotova, ali (kao što rekoh u krakom prikazu Goemona) Kiriya pokazuje da style-over-substance ne mora da nosi loš predznak. Naprotiv.
(28) Evilenko (2004) / David Grieco - Malcolm McDowell koji tumači zastrašujućeg pedofila i kanibala Andreja Romanoviča Ivilenka delovao mi je jezivije od Hopkinsovog Hannibala, a tu je i Badalamentijev skor + glas Dolores O'Riordan (The Cranberries) u dve kompozicije (Angels Go to Heaven & No Way Out).
(29) Immortel (ad vitam) (2004) / Enki Bilal - Susret (naučne) fantastike i egipatske mitologije. Eterična Linda Hardy (obesmrćena u liku Jill Bioskop).
(30) Æon Flux (2005) / Karyn Kusama - Uprošćeniji od Chungovog animiranog serijala iz 1991, ali svejedno zanimljiv. Ima nečeg atraktivnog u heroinama koje nose tesne kostime (što nijedan heroj ne može da ponudi) i u jedinstvenoj futurističkoj arhitekturi/scenografiji Kusaminog sophomore flicka.
(31) Death Trance (2005) / Yûji Shimomura - Shimomura je, inače, koreograf borilačkih veština koje njegov one & only prvenac isporučuje u ogromnim količinama. Bizarno fantazijsko (postapokaliptično?) okruženje inspirisano je japanskom istorijom i mitologijom, pod naslagama gotskog šminkeraja.
(32) Firecracker (2005) / Steve Balderson - Gotovo nadrealan tretman tragedije zasnovane na istinitim događajima. Otkačeni Mike Patton (Faith No More) u dvostrukoj ulozi.
(33) DOA: Dead or Alive (2006) / Corey Yuen - Fanboyism Catastrophe Part IV.
(34) Johanna (2005) / Kornél Mundruczó - Ekscentričan operski film (ili filmovana opera?) o bivšoj narkomanki koja predstavlja neku vrstu Jeanne d'Arc našeg doba i koja putem putenih zadovoljstava uspešno leči pacijente u žućkasto-crno-zelenoj bolnici nalik onoj u Trierovoj mini-seriji Riget.
(35) Southland Tales (2006) / Richard Kelly - Chaos (before the end of the world) unleashed. Šteta što je Kelly smirio strasti u Kutiji...
(36) Ultraviolet (2006) / Kurt Wimmer - Mnogo sam tvrdoglav po pitanju Ultraviolet, a najviše zbog Mille i ljubavi prema (live-action) animeima. :))
(37) Обитаемый Oстров / The Inhabited Island (2008) & Обитаемый Oстров: Схватка / The Inhabited Island 2: Rebelion (2009) / Фёдор Бондарчу́к - Stil iznad sadržine n-ti put.
(38) The Air I Breathe (2007) / Jieho Lee - Ovo nije pionirski primer kolaža sačinjenog od međusobno isprepletanih emotivnih priča, ali je mene uspeo da gane...
(39) Repo! The Genetic Opera (2008) / Darren Lynn Bousman - Krvoliptanje i (povremeno diskutabilno) pevanje. Koliko god mana imao, Repo! je garantovano kreativniji od (takođe Bousmanovih) izlišnih nastavaka Saw-a.
(40) Asaruto Gâruzu / Assault Girls (2009) / Mamoru Oshii - U dve reči, gejmerska pošalica. Doduše, bojim se da se Oshiiju usladila neozbiljnost...
(41) Malice in Wonderland (2009) / Simon Fellows - Odnosno, Alisa u raljama uvrnutog londonskog krimi podzemlja. Ako vas je Burton razočarao, trebalo bi da probate ovu tabletu.
(42) Street Fighter: The Legend of Chun Li (2009) / Andrzej Bartkowiak - Fanboyism Catastrophe Part V.
(43) Scott Pilgrim Vs. the World (2010) / Edgar Wright - I film, i strip, i video igra, i sjajan soundtrack. Nije se baš plakalo od smeha kao u Shaun of the Dead, ali Wright itekako zna da zabavi gledaoca (u slučaju SPVtW, pod uslovom da nije omatoreo i klonuo duhom), a da to ne bude "cheesy".
Nisam se skinuo i objavio obnažene fotografije (daleko bilo!), ali već počinjem da crvenim. Mogao bih da se izgubim u nabrajanju (Ace Ventura: Pet Detective, The Mummy, Charlie's Angels, Underworld, trilogija Librarian...), ali za sada stavljam tačku. ;)
Nov 12, 2010
Inception or Deception? A Dream Within a Dream... but Without a Dream
Sudeći po brojnim pozitivnim reakcijama koje prate njegovo poslednje ostvarenje, Christopher Nolan je u mnoge umove uspeo da "usadi ideju-parazita" i usput (najverovatnije) obezbedi nekoliko nominacija za pozlaćenu statuetu. Međutim, ima i nas (bezobraznika) koji teško podnose usiljeno pretvaranje osrednjeg akcionog trilera u delo koje bi trebalo da pokrene moždane vijuge, kočoperno naglašavajući (prividnu) nedokučivost svoje sadržine.
Inception je bleštav, poluprazan, bezdušan, pseudo-intelektualan i plastičan proizvod, doteran za slikanje nalik enterijerima u specijalizovanim časopisima. (Doduše, većina stručnjaka angažovanih za njihovo uređenje zna šta radi, a i prelistavanje nikada nije monotono i ne traje dva i po sata.) Pokušaj bolesno pedantnog uređenja snova, odnosno njihovog formulisanja, neoprostiva je greška reditelja - umesto da zapliva po apsurdnom moru podsvesti, on joj stavlja uzde i upreže u fijaker preopterećen šablonima i, što je još grđe, za kočijaša postavlja Svest. Dok se razbacuje izlišnim objašnjenjima, zaboravlja da vas poveže sa likovima i izazove makar trunku empatije. Osim toga, skoro svaka scena deluje kao da je odnekud pozajmljena u postupku pasivne reciklaže, a zatim odenuta u lepo i skupo ruho ne bi li se izbrisali tragovi. Nolanu valja odati priznanje za to što ume jako dobro da laže, izgovarajući najveću neistinu kroz lik Ariadne (i time obmanjujući samog sebe): "I thought the dream-space would be all about the visual, but it's more about the feeling." Gde li je samo nestao taj "feeling"?
U dokolici (i nervozi) izazvanoj nesposobnošću "autora" da me zainteresuje za gledanje puc-puc-cvrc-filozofiranja pokušavao sam da se dosetim naslova kojima se može pripisati snenost, oniričnost, snoviđajnost, košmarnost ili bar maštovitost i kojima polazi za rukom da vas odvedu u alternativni, nadrealni svet ili dovedu u stanje transa, uspavljujući javu i stvarnost (čak i onda kada su prisebni), što ne znači i da se nužno bave snovima. Shodno tome, odlučio sam da pređem preko odbojnosti prema listama i sačinim spisak od sto i jednog igranog i animiranog (što kratkometražnog, što dugometražnog) filma (sa ponekom serijom) kome anti-dreamlike Inception nikada neće pripadati. Pošto su mi manje-više podjednako dragi, rasporediću ih prema godini nastanka:
(1) Un chien andalou (1929) / Luis Buñuel
(2) Le sang d'un poète / The Blood of a Poet (1930) / Jean Cocteau
(3) L'âge d'or / The Golden Age (1930) / Luis Buñuel
(5) El ángel exterminador / The Exterminating Angel (1962) / Luis Buñuel
(6) Kaidan (1964) / Masaaki Kobayashi
(8) Persona (1966) / Ingmar Bergman
(9) Tanin no kao / The Face of Another (1966) / Hiroshi Teshigahara
(10) Fando y Lis (1968) / Alejandro Jodorowsky
(11) Sayat Nova / Color of Pomgranates (1968) / Sergej Parajanov
(12) Vargtimmen / Hour of the Wolf (1968) / Ingmar Bergman
(13) Valerie a týden divů / Valerie and Her Week of Wonders (1970) / Jaromil Jireš
(14) The Grandmother (1970) / David Lynch
(15) Trzecia Część Nocy / The Third Part of the Night (1971) / Andrzej Zulawski
(16) Sanatorium Pod Klepsydra / The Hour-Glass Sanatorium (1973) / Wojciech Has
(17) The Holy Mountain (1973) / Alejadnro Jodorowsky
(19) Black Moon (1975) / Louis Malle
(20) Eraserhead (1976) / David Lynch
(21) Le locataire / The Tenant (1976) / Roman Polanski
(22) Suspiria (1979) / Dario Argento
(23) Сталкер / Stalker (1979) / Андрей Тарковский
(24) Tsigoineruwaizen / Zigeunerweisen (1980) / Seijun Suzuki
(26) A Nightmare on Elm Street (1984) / Wes Craven
(27) Saraba hakobune / Farewell to the Ark (1984) / Shūji Terayama
(28) The Company of Wolves (1984) / Neil Jordan
(30) Tenshi no tamago / Mystical Egg of the Angels (1985) / Mamoru Oshii
(31) Labyrinth (1986) / Jim Henson
(32) Dogura Magura (1988) / Toshio Matsumoto
(33) Hellbound: Hellraiser II (1988) / Tony Randel
(34) Tales from the Gimli Hospital (1988) / Guy Maddin
(35) Begotten (1990) / E. Elias Merhige
(36) Jacob's Ladder (1990) / Adrian Lyne
(37) The Juniper Tree (1990) / Nietzchka Keene
(38) Yume / Dreams (1990) / Akira Kurosawa
(39) Naked Lunch (1991) / David Cronenberg
(40) Talking Head (1992) / Mamoru Oshii
(41) Alicia (1994) / Jaume Balagueró
(42) Giorgino (1994) / Laurent Boutonnat
(43) Riget / The Kingdom (1994) / Lars von Trier
(44) Días sin luz (1995) / Jaume Balagueró
(46) Kanojo no omoide / Magnetic Rose (1995) / Kōji Morimoto (prvi segment omnibusa Memorîzu)
(47) The Goodbye Place (1996) / Richard Kelly
(48) Nejasná zpráva o konci sveta / An Ambiguous Report About the End of the World (1997) / Juraj Jakubiško
(49) Lost Highway (1997) / David Lynch
(51) 1001 Nights (1998) / Mike Smith
(53) Kytice / Wild Flowers (2000) / František A. Brabec
(54) Tajuu jinkaku tantei saiko - Amamiya Kazuhiko no kikan / Multiple Personality Detective Psycho - Kazuhiko Amamiya Returns (2000) / Takashi Miike
(55) Werckmeister Harmóniák / Werckmeister Harmonies (2000) / Béla Tarr, Ágnes Hranitzky
(56) Donnie Darko (2001) / Richard Kelly
(57) Le fabuleux destin d'Amélie Poulain (2001) / Jean-Pierre Jeunet
(59) Mullholand Dr. (2001) / David Lynch
(60) Sennen Joyū / Millenium Actress (2001) / Satoshi Kon
Alain Escalle
(62) Ascension (2002) / Karim Hussain
(63) Atama-yama (2002) / Kōji Yamamura
(64) La dernière voix / The City Without Windows (2002) / Julien Fonfrede, Karim Hussain
(66) RahXephon (2002) / Yutaka Izubuchi
(67) Rabbits (2002) / David Lynch
(68) Gokudô kyôfu dai-gekijô: Gozu / Gozu (2003) / Takashi Miike
(69) Fear X (2003) / Nicolas Winding Refn
(70) Le monde vivant / The Living World (2003) / Eugène Green
(71) Mécanix (2003) / Rémy M. Larochelle
(72) Rhinoceros Eyes (2003) / Aaron Woodley
(74) Eternal Sunshine of the Spotless Mind (2004) / Michel Gondry
(75) Hotel (2004) / Jessica Hausner
(76) Izo (2004) / Takashi Miike
(77) Mind Game (2004) / Masaaki Yuasa
(78) Kimyô na sâkasu / Strange Circus (2005) / Shion Sono
(79) Mezame no hakobune (2005) / Mamoru Oshii
(80) MirrorMask (2005) / Dave McKean
(82) Nuit Noire (2005) / Olivier Smolders
(83) Šílení / Lunacy (2005) / Jan Švankmajer
(84) The PianoTuner of EarthQuakes (2005) / Stephen & Timothy Quay
(85) Tideland (2005) / Terry Gilliam
(87) Ergo Proxy (2006) / Shukō Murase
(89) Inland Empire (2006) / David Lynch
(91) The Fall (2006) / Tarsem Singh
(95) Kafuka: Inaka isha / Franz Kafka's A Country Doctor (2007) / Kōji Yamamura
(96) We Are the Strange (2007) / M. dot Strange
(97) Kurozuka (2008) / Tetsuro Araki
(101) The Imaginarium of Doctor Parnassus (2009) / Terry Gilliam
Subscribe to:
Posts (Atom)