Royal Game (Josh Gottsegen, 2007)

Šah nikad nije bio moja igra, ali u Gottsegenovom aranžmanu, to je prava, sočna misterija. Igrana forma, začinjena stop-motion animacijom. On i ona, skriveni iza maski. Crno i belo, sa finim crvenim detaljima i jednom plavom suzom. Predivna, relaksirajuća muzika Marca Liparia maksimalno doprinosi mističnosti. Nadrealizam u punom sjaju. Vrhunska stilizacija. "A JG dream", kaže reditelj po završetku. Ovakav san se ne zaboravlja...

Izvor: 366weirdmovies.com

Kiru (2008)

Kada kažem "japanska kinematografija", obično mislim na prijatna iznenađenja i retko kada se desi da ne budem iznenađen... U stvari, ne desi se skoro nikad. A Kiru (a.k.a. Kill) je samo još jedan u nizu dokaza da autori iz zemlje izlazećeg sunca nastavljaju tradiciju pravljenja nekonvencionalnih ostvarenja, istražujući teritoriju na koju niko nije kročio (ili jeste, ali se nije usudio da ode tako daleko). Zadatak koji je Mamoru Oshii postavio sebi i trojici svojih mladih kolega najverovatnije je glasio ovako: Napraviti kratkometražni film utemljen na akciji. Sa mačevima. Sadržaj podrediti stilu. Prekomerno. I, zaista, više je nego očigledan njihov "sad ćemo da budemo over-the-top-cool, a ostalo namerno da zapostavimo" stav i to da su sva četvorica uživala u izradi ovog "sword-exploitation" projekta. Jedini problem je što je teško bilo šta reći, a pritom ne pokvariti ugođaj potencijalnim gledaocima.

Kilico (režija: Takanori Tsujimoto)

Kilina se probija kroz tesne hodnike ispunjene lošim momcima sa jezivim maskama, kako bi došla do podruma u kome "yakuza-boss" Kumotani drži njenu mlađu sestru, Kilico (simpatična igra rečima). Međutim, hrabra heroina ne uspeva da spasi ni sestru, ni sebe, a ono što sledi moglo bi se opisati kao osveta uz nekoliko preokreta koji imaju veze sa blagodetima savremene medicine, tako da ovaj segment glatko prelazi dvadesetominutni put od nemilosrdno klišeiziranog početka do frankenštajnovskog završetka, ukrašenog cliffhangerom. Uprkos sirovoj likovnosti nalik onoj u amaterskim ili niskobudžetnim televizijskim filmovima, Tsujimoto prikazuje moćne akcione scene i talenat dostojan jednog Miikea (koga ne spominjem slučajno, jer me je Kilico sve vreme podsećao na njegovu mini-seriju MPD Psycho).

Kodomo Zamurai (režija: Kenta Fukasaku)

Snimljen kao nemi film, sa neodoljivom Vanillom Yamazaki, kao naratorkom (tj. "benshi"), Dečak samuraj predstavlja jedan od najorginalnijih akcionih filmića, budući da žestoku samurajštinu (i tu se glasno nasmejah) smešta među šestake. Ryutaro je bezbrižni dečak kome je otac (samuraj, naravno!) ostavio mač u nasleđe, zabranjujući mu da ga koristi. Kada pređe u novu školu, njegovim novim prijateljima i njemu na put staju školski nasilnici, i kao što to obično biva kad na scenu stupe te maloletne bitange, slede svakojaka poniženja. Zbog zakletve, dečak se ne usuđuje da potegne svoje oružje, dok mu na kraju ne pukne film, što (logično) rezultira seckanjem. Zahvaljujući Fukusakuovoj duhovitosti, ali i slatkom glasiću gđice Yamazaki, Kodomo Zamurai je apsolutni (a neusiljeni) comic-relief omnibusa (mada ni ostali njegovi delovi nisu lišeni specifičnog humora).

Zan-Gun (režija: Minoru Tahara)

Rediteljski debi Minorua Tahare bliski je rođak Tsujimotovoj Kilico, ne samo u vizuelnoj ravni, već i u pogledu brzopoteznog tretmana "priče", zasnovane na ideji o zaposednutosti duhom (ili čime god) iz oružja. Na kraju Meiđi ere, zalutali vojnik pronalazi kamen u koji su zabodeni "zli" mač i "dobri" bodež, i ubrzo ga obuzima sila koja je vekovima bila zarobljena u ovom prvom sečivu, transformišući njegovu pušku u svojevrsni "mačopuc". Odjednom, eto nas u sadašnjosti, gde elitni Special Assault Team traga za masovnim (guess who) ubicom, uz sve veće gubitke. Jedan od njihovih članova dolazi u dodir sa bodežom, pri kojem mu se pištolj menja u "pucodež", nakon čega se odigrava katarzični dvoboj suprotstavljenih entiteta.

Assault Girl 2 (režija: Mamoru Oshii)

Najstilizovaniji u ovom stilizovanom društvu, Oshiijev nastavak na The Assault Girl iz antologije Shin onna tachiguishi retsuden (a.k.a. The Women of Fast Food) je čista akciona poezija (ma koliko to nenormalno zvučalo). Igrajući se hrišćanskim simbolima, militarističkim referencama i kožnom ludačkom košuljom (!), u nešto manje od petnaest minuta, Oshii do savršenstva dovodi "good vs evil" koncept. Opčinjavajuće zlatnožute i sepia nijanse + Oshiijeva besprekorna režija + muzika Kenjija Kawaija = blago-nadrealna milina & uživanje u svakom kadru. Ako je suditi po recenziji za Asaruto gâruzu, koji je nedavno premijerno prikazan u Japanu, ne treba da čudi što Assault Girl 1&2 toliko aludiraju na genijalni Avalon (2001). A Mihajlo i Lucifer nikada nisu izgledali lepše...

Zamisao na kojoj je Kiru utemeljen možda neće dopreti do svakog, ali to ne menja činjenicu da je vrhunski sprovedena u delo, bez pretenzija da bude više od demonstracije istovremeno jednostavnih i maštovitih vizija. Ovaj film, kao što i sam naslov kaže, ubija.

Guin Saga (Atsushi Wakabayashi, 2009)

"If light rules over darkness, than darkness must be the mother of light. Amidst the shining light is the darkness deepest underfoot."

Zasnovana na istoimenom serijalu "light" romana (1979-2009), u duhu Howardovog Conana, nedavno preminule Kaoru Kurimoto (1953-2009), Guinova saga već u prvoj epizodi pokazuje odlike budućeg klasika, dostojnog da se nađe u društvu animea poput kultnog Berserka (Berserk: Kenpū Denki, 1999), i visoko cenjenih fantazija kao što su The Twelve Kingdoms (Jūni Kokuki, 2002-2003) i Moribito: Guardian of the Spirit (Seirei no Moribito, 2007). Iako ne postavlja temelje žanra, može se bez rezerve smatrati uglednim primerom herojske fantastike, jer svemu što čini (jap)animaciju pronalazi tačnu meru i objedinjuje u jedinstvenu, neraskidivu celinu.

Priča ima jednostavan zaplet. U kraljevstvo Parros upadaju vojnici Mongaula i ubijaju kralja i kraljicu. Njihova deca, blizanci Rinda i Remus ("twin pearls of Parros"), beže uz pomoć drevne naprave, skrivene u kuli boga Janosa. Međutim, greškom (igrom sudbine?) stižu u šumu Rood (na teritoriji Mongaula), umesto u Argos, kojim upravlja njihova rođaka Ema. Dok lutaju nepoznatim područjem, napadaju ih mongaulski vojnici, a ubrzo spašava stranac sa glavom leoparda, Guin. Jedino čega se on seća jeste reč "Aurra", pa zajedno sa blizancima kreće na neizvesno putešestvije, ne bi li otkrio ko je zapravo i zašto je proklet (ili blagosiljan?) životinjskom glavom, dok je ovo dvoje vođeno željom da saznaju razloge za uništenje rodne im zemlje. Od njihovog susreta sa Guinom pa nadalje, avantura se odmerenim ritmom razgranava, a na njenim ograncima cvetaju pupoljci koji, jedan za drugim, sve više privlače svojom lepotom. Višeslojna, intrigantna misterija, nezaobilazna, ali ne i prekomerna akcija, kao i elementi drame, pa čak i ratne teme, nalik redovima iz istorijskih udžbenika, pažljivo su implementirani i savršeno izbalansirani, preplićući se i stvarajući raskošnu tapiseriju. Potpuno odsutsvo slapstick-humora, odnosno deformacija likova, u velikoj meri naglašava ozbiljnost serije.

Atsushi Wakabayashi, debitant kada je režija u pitanju i konceptualni dizajner za gorespomenuti anime Dvanaest kraljevstva, sve vreme čvrsto drži (debele) konce kojima upravlja ovim ostvarenjem i ni u jednom trenutku ne dozvoljava svojim kolegama, brojnim rediteljima epizoda, da preuzmu kontrolu, pa se tako i ne primećuje višak "potpisa". Glavne likove odlučno vodi u pravcima razumljivim i logičnim (sa vrlo retkim, ali za fantaziju dopustivim propustima), ponekad i iznenađujući gledaoca, budući da ih formira putem dela i okolnosti koje od njih često ne zavise, a kojima moraju da se prilagođavaju i kroz koje se otelovljuje njihova psiha. Junak sage, Guin, odlikuje se ne samo sirovom snagom, već i mudrošću, staloženošću i sposobnošću da deluje kao spona između različitih senzibiliteta. Upečatljivost njegovog lika nije i jedina. Sazrevanje "paroških bisera", ambicije Ištvana Valakijanskog (Istovan of Valachia, "Crimson Mercenary"), majušna, preslatka i ne mnogo rečita Suni, topljenje ledene princeze Amnelis i lukavi "Prince of Crystal", Aldo Naris, samo su neki od (nadam se, non-spoiler) znakova na koje bi trebalo obratiti pažnju. Osim protagonista i antagonista koji zauzimaju najviše prostora i vremena, valjalo bi naglastiti i obilje sporednih likova čije prisustvo nije tek slučajno i koji, bez obzira na kratkotrajno pojavljivanje, ostavljaju veći utisak nego što se od njih očekuje. Odličan odabir seiyūa i njihova gluma daju značajan doprinos kvalitetu aktera. (Primera radi, u ulozi Amnelis se pojavljuje Akeno Watanabe, koja je svoj glas pozajmila Robin Seni iz Witch Hunter Robin, devojci potpuno drugačijih osobina i boje glasa, što potvrđuje njen talenat.)

U pogledu vizuelne i zvučne prezentacije, Guin Saga impresionira izvanrednom paletom "mekih" boja, koje se prosto tope pred očima, i milozvučnim, epskim melodijama, koje dugo odzvanjaju u ušima. Kompletan muzički skor komponovao je Nobuo Uematsu, čije iskustvo je izgrađeno na soundtrackovima za video igre (Final Fantasy), dok sjajnu tematsku kompoziciju sa odjavne špice (u kombinaciji latinskog, engleskog i japanskog!) izvodi japanska pevačica anđeoskog glasa, koja se predstavlja kao Kanon. Umetnički direktor, Junichi Higashi (Cowboy Bebop, RahXephon, Blood +, Witchblade), vrhunski je obavio svoj posao, što važi i za Toshiharua Muratu, koji u svom "naprednom" dizajnu likova uspeva da pomiri zapadnjački uticaj sa crtežom karakterističnim za Japan, dajući mu poseban šmek. Pohvale idu i umetnicima koji su oslikali pozadine, jer njihovim izgledom kao da udahnjuju život esenciji snova. Očigledni su uticaji nekoliko umetničkih pravaca i sa nekoliko strana sveta, kako u arhitekturi, tako i u kostimima, pa objekti i odeća podsećaju na velelepnu, alternativnu viziju nekadašnjih evropskih i orijentalnih imperija. Sa druge strane, pustoš Nospherusa i ostali prirodni ambijenti prikazani su sa podjednakom marljivošću. Ono što će možda zasmetati i što sam hteo da navedem kao zamerku (a onda se predomislio, jer krvoliptanje ništa ne bi promenilo) jeste cenzura. Ako me sećanje dobro služi, krv se pojavljuje samo u par scena - prvi put, kada se Guin reši monstruma, a drugi put u vidu nekoliko kapi na bodežu.

Guin Saga ne obrađuje sve Kurimotoine knjige, niti pruža odgovore na pitanja o Guinovom poreklu, mističnoj svetlosti i tajnama Nospherusa. Ipak, uprkos odluci autora da stane tamo gde bi neki drugi produžio (što bi sigurno dovelo do razvodnjavanja), završnica ima katarzičnih momenata, i sasvim solidno zaokružuje priču, ostavljajući nekolicinu prolaza za gledaočevu maštu. Na kraju krajeva...

"The stars have aligned and scattered upon the earth. However, everything rests upon fate, and destiny's bewitching design, which gazes upon us, continues to be woven."

Ohio Impromptu (Charles Sturridge, 2000)

Kada neko kaže Samuel Beckett, prvo što pomislim je "Čekajući Godoa" (Waiting for Godot), tragikomedija u dva čina, koju nisam voleo, kao i većinu onih knjiga koje su nosile oznaku "obavezna lektira". Međutim, od tada je prošlo dosta vremena, a moj ukus se promenio, s tim što još uvek ne mogu da tvrdim da je formiran, iz jednog (prostog?) razloga - stalno volim da probam nešto što mi se čini (dovoljno) drugačijim i, recimo, izazovnijim od svega što sam ranje iskusio.

Ohio Impromptu nije knjiga, ali jeste Beckett (otud i ovaj nespretni uvod). Iako je Godo daleko iza mene, ubeđen sam da ovaj desetominutni filmić (britanskog reditelja čije delo ne poznajem, osim one jedne epizode sjajnog serijala The Storyteller) ovaploćuje Beckettovo pisanije onako kako verovatno ni sam pisac ne bi umeo da ga oživi. Jedna soba, jedan sto i na stolu jedan crni šešir, a za stolom su čitač (Jeremy Irons) i slušalac (takođe Irons), koji se povremeno "oglašava" kucanjem. Reći da je Irons briljantan u ovoj dvostrukoj ulozi bilo bi potcenjivanje. Njegov duboki bas magično oslikava usamljenost, tugu, melanholiju, nostalgiju i izgubljenost, a u tome mu pomaže odlična Sturrigeova režija, britka crno-bela fotografija i minimalistički "setting". Kontemplativni biser...