False Genesis / Pseudospirituality

When it hurts, it is beautiful.

Sustained madness is colorful.

(pages 1, 2, 3 & 4)

(pages 5, 6 & 7)

(pages 8, 9, 10 & 11)

Bayonetta: Bloody Fate (Fuminori Kizaki, 2013)

Hiperstilizovana akciona fantazija Bayonetta: Bloody Fate, zasnovana na hack 'n' slash igri Hidekija Kamiye (Resident Evil 2, Devil May Cry), nastavlja trend omažiranja devedestih koji je svojim ekscentričnim dugometražnim prvencem Redline započeo Takeshi Koike, a koji je nekoliko njegovih kolega podržalo animiranim epom Dante's Inferno. Žanrovski i po izvornom materijalu bliska potonjem delu, donosi pun kofer impresivnih akcionih scena, a zahvaljujući drskoj eksploataciji fan servisa, daje novi smisao parodiji i samoironiji.

U prologu, koji poput bajki počinje sa "nekada davno", saznajemo o fiktivnom gradiću Vigrid, situiranom u zabačenom delu Evrope, u kojem su živeli "posmatrači istorije". Umbra Veštice, u savezu sa demonima, i Lumen Mudraci, udruženi sa anđelima, bili su zaduženi za očuvanje ravnoteže u svetu. Međutim, nijedan od njihovih dekreta nije mogao da spreči rađanje "zabranjenog deteta", koje je najavilo početak kraja i kasnije dovelo do uništenja oba tabora. Čuvano u tajnosti, izraslo je u moćnu Vešticu, koja je zatvorena na tajnom mestu, kako je se pripadnici reda Lumen ne bi dočepali i izazvali apokaliptično buđenje Tvorca Jubileusa. Petsto godina kasnije, legende se izlivaju u stvarnost, preteći ostvarenjem starog proročanstva...

Pomeranjem granica u kršenju zakona fizike i poštovanju mitsko-magijske logike, a uz podršku scenariste Mitsutake Hirote, sa kojim je prethodno sarađivao na (solidnom) serijalu X-Men, reditelj Fuminori Kizaki uspeva da ostavi dubok trag na poznatom i utabanom terenu. Po ugledu na Koikea, smelo se upušta u igru (prijatnih) neumerenosti i, ne gubeći kontrolu u izvođenju vragolija, isporučuje zabavan, dinamičan i nepretenciozan film, zaokružen ekstatičnom završnicom. Uprkos jasno uočljivom odsustvu ozbiljnosti i upornom pritiskanju "beyond over the top" tastera, on oblikuje koherentnu priču o večitoj borbi dobra i zla, kritički nastrojenu prema religioznom fanatizmu i izvitoperenu jednostavnom zamenom uloga između sila svetlosti i mraka. Bayonettinu borbu protiv amnezije i kasapljenje monstruoznih nebeskih stvorenja predstavlja kao opsceni, uzbudljivi i ekstravagantni kemp-spektakl. Prenaglašen seksepil naslovne junakinje (koju prvi put srećemo u tesnoj monaškoj odori) vešto primenjuje kao zamku za njene sagovornike i kao pomoćno sredstvo karakterizacije, pretvarajući zavodljive poze, sve od lizanja lilihipa do paradiranja u prozirnoj spavaćici, u prefinjeni running gag.

Pored briljantne glasovne glume čitave ekipe na čelu sa Atsuko Tanakom (major Motoko Kusanagi u Ghost in the Shell), Kizakijev najčvršći oslonac čine odlična animacija i atraktivnost likova. Po ugledu na originalne ilustracije Mari Shimazaki kao nadzornog organa, talentovana Ai Yokoyama zadržava izdužene proporcije zarad elegantnijeg izgleda, mada je moguće u izvesnoj meri prepoznati i uticaje Shukōa Murasea (Street Fighter II: The Animated Movie), Minowe Yutake (Ninja Scroll, Vampire Hunter D), Kumiko Takahashi (Witch Hunter Robin), Naoyukija Onde (Sol Bianca: The Legacy, Ergo Proxy) i Petera Chunga (Æon Flux). Ludilo glavnog negativca ona prenosi na ekscentrični kostim - belu mantiju sa kragnom od prepariranog pauna, koja neodoljivo podseća na Björkinu labud-haljinu sa 73. dodele Oskara.

Za Yokoyaminim dugonogim Afroditama i ponekim Adonisom nimalo ne zaostaje ni kitnjasti dizajn oružja, pomahnitalih anđela i izobličenih ovaploćenja kardinalnih vrlina. Velelepne pozadine obiluju detaljima, bilo da je reč o autentičnom eksterijeru gotske katedrale, mračnoj unutrašnjosti bara The Gates of Hell, antičkim ruševinama na vrhu planine ili arhitekturi Vigrida u duhu art dekoa. Ukratko, animatori studija Gonzo pružaju do vrha napunjenu činiju sočnih karamela za oči i umeju da procene kada treba pribeći neškodljivim trikovima za uštedu u budžetu, kombinujući tradicionalne i savremene tehnike. Raskošnu vizuelizaciju nenametljivo prati eklektičan muzički skor, mešavina popa, džeza, elektronike, horskih, ambijentalnih i kompozicija za orgulje.

Ukoliko smatrate da su novi anime naslovi izgubili draži starijih rođaka, dozvolite Krvavoj sudbini da vas uveri u suprotno...

Pafnucio Santo (Rafael Corkidi, 1977)

Na nagovor mističnog izaslanika u crnini, koji (uz verni bicikl) svedoči izgnanstvu Adama i Eve iz raja, Isusovom raspeću, spaljivanju krstova u organizaciji Kju Kluks Klana i maršu jevrejske dece vezanih očiju na putu ka koncentracionom logoru, dečak Pafnucio (u uniformi igrača američkog fudbala) kreće u potragu za ženom koja će roditi novog Mesiju. Demonska trbušna plesačica, kraljica Carlota, Frida Kahlo i sestra Juana Inés de la Cruz neke su od potencijalnih kandidatkinja.

Pored ovakvog sinopsisa verovatno je suvišno napomenuti da Pafnucio Santo nije ekranizovana hagiografija hrišćanskog svetitelja iz IV veka. Eklektična, ikonoklastična i nadrealistički orijentisana, ova kvazi-istorijska drama izgrađena je od religijskih i političkih metafora, sa iskrivljenim humorom kao vezivnim tkivom. Pod snažnim uticajem Alejandra Jodorowskog, sa kojim je kao direktor fotografije sarađivao na danas kultnim ostvarenjima Fando y Lis, El Topo i La Montaña Sagrada, Corkidi se, baš kao i u prvencu Ángeles y querubines, svesno oglušuje o filmske kanone, što daje zanimljive (iako ne uvek vrhunske) rezultate. Duhovito se poigravajući sa arhetipovima, stvara plodno tle za prolazak povorke bizarnosti, na čijem su začelju, između ostalih, i Shakespearovi tragični ljubavnici koji replike izgovaraju na nemačkom!

Po ugledu na svog učitelja, glavnu ulogu poverava sinu, postavljajući Svetog Pafnutija pod sečiva iskušeničkog anahronomatika i prizivajući duhove meksičke prošlosti, od Hernána Cortésa (u oboru sa svinjama) do Emiliana Zapate (sa delimično izmenjenim polom), da nam se predstave operskim arijama čuvenih evropskih kompozitora - Puccinija, Vivaldija, Saint-Saënsa, Wagnera i drugih. Iako zadržava originalne tekstove libreta, putem titlova na ekranu likovima stavlja druge, povremeno lascivne reči u širom otvorena usta: "In my passion flower his tongue will probe deeply. His mighty sword will penetrate my flesh..." / "Don't come for blowjobs. I've already declared war..." Kao specijalnog gosta, na partiju (sinhronizovanog) naprezanja glasnih žica dovodi i Patty Hearst (u tumačenju Susane Kamini), ali pod prezimenom Kane, kojim verovatno aludira na filmski alter ego njenog dede.

Pojednostavljujući (u izvesnoj meri) odgonetanje Corkidijevih pravih namera, šest precizno definisanih i oštrim okom zabeleženih poglavlja (Infamija, Blagovest, Putovanje, Posete, Večernje molitve i Revolucija) donosi dugi niz alegoričnih, vizuelno upečatljivih slika, brižljivo uokvirenih gustom pletenicom od klasične i tradicionalne muzike. Bilo da je u kadru obnažena lepotica naslonjena na drvo, usamljene figure u naizgled beskrajnoj pustinji, armija seljaka sa crno-crvenim zastavama ili ekipa američkih fudbalera na treningu unutar zidina porušene katedrale, istančan senzibilitet i zadivljujuća kreativnost autora dolaze u prvi plan, daleko ispred niske produkcione vrednosti...

Muzički predah uz Mother Beth Vs Blondie

Album Nihil ex Nihilo lo-fi projekta Mother Beth Vs Blondie, iza kojeg stoji (moj prijatelj) Predrag Karanjac iz Zrenjanina, mogao bi se opisati kao zvučni pandan eksperimentalnom horor filmu, snimljenom Super 8 kamerom. Mračnim dronovima hrapave i zgusnute teksture, vodi vas kroz košmarne zvučne pejzaže, u isti mah nedogledne i klaustrofobične, koji neretko prizivaju sumorne slike iz Oshiijevog magnum opusa Tenshi no Tamago. Svaka od jedanaest numera jezive atmosfere neraskidivi je deo kompaktne, inspirativne i uznemirujuće lepe celine, koja kao da potiče sa nekog od zaboravljenih izvorišta iskonske buke. Neobične vokalne deonice, poput onih koje uveličavaju epsku kompoziciju 1389, dodaju sloj mističnih boja na sablasnu osnovu...

Download @ Dark Scene

La leggenda di Kaspar Hauser (Davide Manuli, 2012)

Godine nulte iz Mora Y u Oblast X neimenovanog (mediteranskog?) Ostrva (koje, kako kasnije saznajemo, ne postoji ni spolja ni iznutra) stiže enigmatični mladić Kaspar Hauser, koga tumači koščata i muškobanjasta Silvia Calderoni. (A da slučajno ne zaboravite, ona na grudima i stomaku nosi tetovažu sa imenom i prezimenom glavnog junaka.) Sa namerom da od njega načini vrhunskog disk-džokeja, onesvešćenog pridošlicu usvaja brbljivi Šerif (harizmatični Vincent Gallo), nakon što gubi "groovy" dvoboj od brata blizanca, potištenog Dilera koji se bavi navođenjem NLO-a pomoću disko pokreta...

Kao što se iz kratkog opisa da zaključiti, Davide Manuli uzima potpunu umetničku slobodu u reinterpretaciji intrigantnog nirnberškog slučaja iz XIX veka, prvi put prilagođenog za veliko platno još 1974. u briljantnom Jeder für sich und Gott gegen alle (Svaki čovek za sebe i Bog protiv svih, aka Zagonetka Kaspara Hauzera) Wernera Herzoga. Izmeštanjem izobličenih, zamaskiranih ili na komadiće iskidanih istorijskih činjenica u kvazi-futuristički seting, on velikodušno, uz značajnu dozu samorionije pruža bizaran i neponovljiv spoj deadpan dramedije, tehno-vesterna i apstraktne misterije. Drzak i vragolast u eksperimentisanju, smelo se suprotstavlja šablonizovanju filmotvorstva i otvoreno ismeva holivudsku uskogrudost, kao i poremećenost društva današnjice.

Dobronameran poziv na kvalitativno šegačenje i antikonformistički plesni maraton, vrlo rado prihvataju svi članovi ekipe, čiji je farsični stereo-performans po uvrnutosti blizak ostvarenjima poput La cicatrice intérieure, The American Astronaut, Finisterrae ili Dharma Guns (La succession Starkov). Iščašeni, provokativni ili prividno banalni, njihovi dijalozi zvuče kao nadahnuta improvizacija, naročito onda kada je Gallov prekidač podešen na "high speed".

U Manulijevom šašavom mikrokosmosu, Kaspar je tabula rasa na koju Ostrvljani, überkarikature izolovane u postmodernističkom čistilištu, projektuju svoje nesigurnosti i neuroze, oblikujući legendu prema sopstvenom nahođenju. Šerif ga smatra izgubljenim kraljem, Diler potencijalnom pretnjom (ili konkurentom?), a Vojvotkinja (Claudia Gerini) prevarantom koji je došao sa namerom da uzurpira njenu vlast. Dežurni raznosilac tračeva, Sveštenik (Fabrizio Gifuni) koji je u mladosti želeo da se profesionalno bavi fudbalom, u njemu vidi sveca, koji će mu pomoći da prevaziđe krizu vere (odnosno da pronađe duhovne metke za pištolj zadenut za pojasom). Jedino su deformisani Sluga i ćutljivi Mazgar (naturščici Marco Lampis i Tonino Fenu) ravnodušni, dok bi Kurva (seksepilna Elisa Sednaoui) mogla biti ključ za rešenje Zagonetke.

Iracionalnost "priče" i ekscentričnost likova ublažane su naglašenom horizontalnošću dugih, sećanja vrednih, precizno montiranih i neretko statičnih kadrova, u kojima se pojavljuju najviše tri aktera, ne računajući jednu od završnih scena. Reditelj vešto koristi prednosti odabranih lokacija, bilo da je reč o kamenitim plažama ili oronulim objektima, čija je skromna lepota ovekovečena na zrnastoj crno-beloj fotografiji Tareka Ben Abdallaha. Arhaičnost okruženja i savremenost kostima, povezane posredstvom isključenog kabla koji visi sa Kasparovih slušalica, u isti mah su nezavisne i komplementarne. A žestoki obračun ćudljive sardinijske idile sa glasnim i pulsirajućim skorom francuskog elektro muzičara Vitalica otvara put stvaranju nadrealne atmosfere.

Ukoliko ste poklonik avangardne kinematografije, uz idiosinkratičnu, sumanuto-genijalnu Legendu o Kasparu Hauzeru najverovatnije ćete se osećati kao kod kuće - u suprotnom, bežite glavom bez obzira.

Avetik (Don Askarian, 1992)

"Želite da vam Pegaz preore polja. A kada vas ritne, vi svodnika nazivate genijem..."

Zalutalo stado ovaca okovano ledom. Dvoje obnaženih konjanika na reci. Dojilja sa gladnim jagnjetom u naručju. Pčelinje saće i budilnici u plamenu. Celuloidne trake, oklembešene kao grane žalosne vrbe. Starac i pas na planini pod snežnim pokrivačem. Leptir na dojci isprskanoj medom i sokom zgnječenih plodova crnog duda. Izrezbareni nadgrobni spomenici i ostaci crkve, opkoljeni tenkovima i vojnicima pod gas maskama. Bacači plamena, kao delotvorna sredstva za "pročišćenje" fizičkih dokaza turbulentne prošlosti...

Od oniričnih, apokaliptičnih, senzualnih i religioznih vizija sublimne i srceparajuće lepote Don Askarian ispreda transcendentalnu, kriptično-melanholičnu poemu, inspirisanu životom i delom jermenskog pesnika Avetika Isahakyana, odnosno njegovom borbom za slobodu, ljudsko dostojanstvo i umetnost bez cenzure. Postavljajući ga na pijedestal večnog entiteta, koji objedinjuje sve osporavane stvaraoce i napaćene narode, vodi nas, hipnotisane, kroz zamršeni lavirint uzburkanih snova, snažnih emocija i lucidnih sećanja i osvrće se na tragične događaje iz istorije svoje zemlje i iskvarenost (brojnih) filmotvoraca.

Deo sebe ugrađuje u mistifikovani lik protagoniste, lamentujući nad identitetom izbledelim u izgnanstvu i s pravom okrivljujući pretke, koji se nisu izborili za dobrobit narednih pokolenja. Jetkim humorom posipa još uvek otvorene rane, pa u jednoj od ključnih scena doziva kralja iz davnina, koji na konju svraća u Avetikov trošni stan, da zapali cigaretu i čuje optužbe i nekoliko gorkih stihova. Ugledajući se na majstore starog kova, kakvi su bili Paradžanov i Tarkovski, prevazilazi stvarnost i otvara portal nadrealnog, duboko ličnog sveta, u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost postoje i teku istovremeno.

Konvencionalno pripovedanje nemilosrdno odbacuje kao čin ulagivanja gledaocu, uspevajući da sačuva prisebnost pri pokretanju zanemarenih mehanizama naše podsvesti. Pronicljiv, ćutljiv, čežnjiv i introvertan, oslanja se na sopstveno i Avetikovo iskustvo, ezoterični sistem simbola i bol ublaženu estetskom potragom. Značenja metafora neretko ostavlja zamagljenim, obraćajući nam se izbrušenim jezikom slika. U nanošenju debelih slojeva toplih i prljavih boja nostalgične i produhovljene fantazmagorije pažljivo odmerava svaki potez mekom četkicom. Meditativnu atmosferu postiže uplitanjem šapata tišine i elegičnih etno melodija u intenzivne vizuelne kompozicije, koje se suprotstavljaju taloženju ljudske ravnodušnosti...