Muzički predah - Melancholia

The Gathering - Alone
sa albuma Home (2006)
režija: Lorenzo Bonicontro

Anathema - Dreaming Light
sa albuma We Are Here Because We Are Here (2010)
režija: Christopher Kenworthy

Novembers Doom feat. Aneke van Giersbergen - What Could Have Been
sa albuma Aphotic (2011)
režija: Tony Myles

2 x estonski stop-motion

GUF: katedraal sündimata hingedele (Jelena Girlin, 2001)

"I'll come
I'll get some experiences
I'll choose
I'll make mistake
I'll die
I'll come"

Belo (praznina?) - rađanje, neznanje, iskustvo, greška, smrt. Ciklus koji se jednom odigrava i počinje opet, ali samo kada "ona" donese odluku. Crveno (izbor?) - sadrži i povezuje sve prethodno navedeno i njegova je antiteza. Nestašno više biće ili ljudska uobrazilja? A možda je svaki pokušaj racionalizacije GUFa samonametnuta zamka iz koje je teško iskobeljati se? "Katedrala nerođenih duša" je diplomski rad Jelene Girlin koja u osam minuta neprestano enigmatičnih slika i rapsodičnih melodija opisuje hendikepiranost čoveka, ništavnost njegove egzistencije i mogućnost reinkarnacije... ili se bar tako čini. Jedno je sigurno - groteskna, nadrealna i misteriozna lepota njene animacije je magična. Čak i da nema apsolutno nikakvog smisla, već da je samo stilska vežba (što je malo verovatno), ovo minijaturno delo je demonstracija ogromnog stvaralačkog potencijala autorke.

Laud (Jelena Girlin, Mari-Liis Bassovskaja & Urmas Jõemee, 2004)

"Osmesi su svilenkasti i glatki. Voće je dozvoljeno i vulgarno."

Životni put Rrite, Rozine poslednje kćeri, prikazan je apstrahovanim vinjetama koje se odigravaju između osam mračnih zidova, ukrašenih portretima, zupčanicima i komadima ogledala, na i oko velikog, jajastog stola. Pritisak kome je junakinja izložena, a čiji su vinovnici članovi najbliže porodice, manifestuje se kao bezizlazni košmar u kome zlatna jaja (!) igraju jednu od presudnih uloga. Rođendanska proslava se pretvara u kokošinjac iz pakla, lekcija o vođenju ljubavi u bizarni tango, a donošenje deteta na svet izjednačava se sa otkidanjem delova tela, a potom i sa smrću. "Sto" bi se mogao opisati kao fantazijska drama (apsurdno?) gotske atmosfere, u kojoj je stanje psihe jedne žene preneseno na opipljivu, fizičku ravan, mada postoji dovoljan broj razloga da se alegoričnoj priči dodele i neka druga značenja...

Idejno rešenje parka

Završio se konkurs za idejno urbanističko-arhitektonsko rešenje česme-fontane sa parternim uređenjem na Sinđelićevom trgu u Nišu. Kao što sam i očekivao, nagrade su pripale nekim drugim učesnicima (jedna novčana i 4 priznanja), a meni samo ostaje da sa čitaocima bloga podelim svojih 8 ideja za novoprojektovani objekat, kao i slike 3D prikaza parka. (Nažalost, morao sam da se opredelim za jednu varijantu i pritom je izbor pao na F3.)

F1

F2

F3

F4

F5

F6

F7

F8

3D prikaz parka

(kliknuti za uvećanje)

Ultraviolet: Code 044 (Osamu Dezaki, 2008)

Naslov uvodne numere, simpatične, melodične i komercijalne pop-rock pesme Guilty Pleasure u izvođenju američke pevačice Becce, savršeno opisuje moj odnos prema Wimmerovom filmu iz 2006-e, koji je poslužio kao inspiracija za polusezonski serijal Ultraviolet: Code 044. Međutim, ovaj anime je sasvim drugačija zverka i ne da se tako lako klasifikovati kao "grešno zadovoljstvo".

044 je specijalni agent, žena-vojnik začeta u epruveti, da služi potrebama totalitarnog režima. Sa 14 godina geni su joj modifikovani SR4 oblikom "hemophage" virusa zarad usavršavanja njenih veština, ali joj je zauzvrat skraćen životni vek. Tokom misije koja je trebalo da bude poslednja (uništenje frakcije odmetnutih Phageova, predvođenih ozloglašenim Kingom), ona se zaljubljuje u Luku Blooma, komandanta suparničkog tabora, ne želeći da ga pogubi. Njen nadređeni, "Central Unification Office's Director" Daxus II, smatra ovaj akt izdajom, pa će se 044 ubrzo naći na meti vlade, Kingovih podanika i lovaca na ucene.

Nedavno preminuli Osamu Dezaki, čija karijera je počela još daleke 1970-e bokserskom sagom Ashita no Joe, pokazao je da i jednostavne, linearne i neoriginalne priče mogu biti itekako zanimljive, pogotovu ako se ne pretvaraju da imaju dublji smisao i ako ih pokreću jasno definisani likovi. U mešavini akcije, fantastike i drame on pronalazi pravu meru za svaki od tri sastojka, ne trošeći nijedan minut uzalud i izbegavajući uobičajene zamke kakve su, recimo, tzv. fileri ili zbrzan kraj. Najviše pažnje, naravno, posvećuje glavnoj junakinji koja isprva odaje utisak hladne (i precizne) mašine za ubijanje, da bi postepeno poprimila krhko ljudsko obličje. Svaki njen san, monolog ili glas koji samo ona čuje, dijalozi ili okršaji u kojima učestvuje predstavljaju pokretače unutrašnje borbe, potrage za sopstvenim identitetom, bežanja od surove prošlosti bez detinjstva i preuzimanja kontrole nad ono malo života što joj je ostalo. Zahvaljujući požrtvovanim prijateljima, želja za smrću bledi, dok depresivnu prazninu smenjuju emocije koje ranije nije ni poznavala. A kao šlag na tortu dolazi neodoljiv glas Romi Park, zbog čije glume 044 zaslužuje titulu jedne od najuverljivijih (tragičnih) heroina japanimacije.

Dobar deo radnje odigrava se noću ili u zamračenom prostoru, što je animatorima, između ostalog, pomoglo da niskobudžetnu prezentaciju učine što privlačnijom. Po turobnoj paleti boja, dubokim senkama i, donekle, nesvakidašnjem crtežu Akija Sugina, UC044 je mnogo bliži "staroj školi", negoli ostvarenjima nastalim u prvoj deceniji XXI veka. Vizuelni trikovi kojima Dezaki pribegava (podeljen ekran i pastelni zamrznuti kadrovi koje je nazivao "Postcard Memories") takođe deluju staromodno, ali su upravo oni prepoznatljivo obeležje njegovog specifičnog stila. Sve lokacije, od sterilne futurističke distopije na Zemlji, preko neonskim svetlima okupanog Neo Tokija, do rudarske kolonije na pustinjskoj planeti Jinneas 12, prikazane su sa dovoljno detalja da gledalac stekne kompletan uvid u okruženje i neretke promene istog. Nenametljiv i sa slikama koje prati saglasan elektro-klasični skor kombinacija je kompozicija Shuseija Muraija i Klausa Badelta, koji je radio na soundtracku za igranu verziju Ultraviolet.

Kod 044 je, uprkos neznatnim manama, nepretenciozno i rasterećejuće ostvarenje koje pre svega uspeva da ostvari svoj primarni cilj - pružanje prijatne zabave, ali i da pošalje poruke tolerancije i optimizma koje ne zvuče kao laž...

Mononoke-hime (Hayao Miyazaki, 1997)

 "Život je patnja. Težak je. Svet je proklet. Ipak, mogu se naći razlozi da se i dalje živi."

Sa budžetom od oko dvadesetak miliona dolara i višestruko većom zaradom, dugačkim spiskom nagrada, brojnim pozitivnim kritikama i visokim ocenama na gotovo svim sajtovima posvećenim sedmoj umetnosti i/ili anime kulturi, Mononoke-hime spada u red najskupljih, najisplativijih, najnagrađivanijih i najcenjenijih japanimacija. Iako je čitav Mijazakijev opus okićen epitetima u superlativu, priznajem da moji dosadašnji susreti sa njegovim filmovima nisu bili baš onakvi kakvima sam ih zamišljao, te sam ih smatrao precenjenim, uprkos neporecivim kvalitetima. Međutim, ovo ostvarenje zaista stvara utisak savršenog spoja stila i sadržine, tako da nedvosmisleno zaslužuje reputaciju koja ga prati.

Smeštena u zalazak Muromači perioda japanske istorije (1336-1573), epska priča se usredsređuje na poslednjeg princa Emiši plemena, Ašitaku, koji biva ranjen u borbi sa gigantskim demonizovanim veprom u nastojanju da odbrani svoje selo. Kada mu stara proročica kaže da je rana prokleta i da će se kletva lagano proširiti na čitavo telo donoseći mu smrt, on odlučuje da zauvek napusti zavičaj i ode ka zapadnim zemljama (odakle je napadač došao), nadajući se da će pronaći lek. Na putu ka staništu životinjskih bogova nailazi na utvrđenu varoš u kojoj se proizvodi i obrađuje gvožđe, a kojom rukovodi (naizgled) okrutna Ledi Eboši. Njen cilj je da proširi naseobinu na uštrb obližnje šume i da urazumi "vučju princezu" San. Potiskujući sopstvene prioritete u drugi plan, mladi Ašitaka silom prilika postaje učesnik nemilosrdnog sukoba između viših bića i ljudi...

Ono što povrh svega impresionira jeste pažljivo odmeren ritam odvijanja radnje za sve vreme trajanja (malo više od dva sata), odnosno harmonično smenjivanje dinamičnih akcionih i opuštajućih dramskih scena, kao i visok nivo uverljivosti, a moglo bi se slobodno reći i realizma, u suštinski fantazijskom okruženju. Jedna od centralnih tema je, slično Nausikaji iz Doline Vetra (1984), neizmerna ljubav prema prirodi, s tim što je ona izražena daleko suptilnije, a propovednički ton je obuzdaniji negoli u spomenutom delu iz 80-ih. Jasno čitljiva je i antiratna poruka, kritika globalizma i kapitalizma, skladnost u odnosima između generacija (danas potpuno poremećenih) i prikaz pogubnosti negativnih emocija i čovekove arogancije, čijim kažnjavanjem autor zadovoljava poetičnu pravdu.

Možda vraćanje osnovnim vrednostima življenja i pokušaj uspostavljanja idilične ravnoteže deluje staromodno, ali ponekad je to jedini način za ukazivanje na probleme savremenog društva. A nosilac balansa je melanholični glavni junak sa kojim se, kako sam kaže, Mijazaki poistovećuje, kraseći ga uzvišenim vrlinama - humanošću, nesebičnošću i požrtvovanošću, a da ga, začudo, uopšte ne idealizuje, niti postavlja u crno-beli šablon sa ostalim protagonistima. Sa druge strane, princeza San je oličenje sirove emocije i onog primarnog instinkta koji čuči u svima nama. Negativaca, u tradicionalnom smislu te reči, ovde nema. Svi akteri su osmišljeni tako da, gotovo bez izuzetaka, pridobiju gledaočeve simpatije, tj. da ih gledalac razume, čak i onda kada pokazuju mračnu stranu svojih ličnosti i postupaju onako kako veruju da treba, ma koliko se to činilo pogrešnim. Sjajnu karakterizaciju, naravno, upotpunjuje izuzetna glasovna gluma kojom sejui oživljavaju dodeljene im "avatare".

Jednostavan, ali prepoznatljiv i atraktivan dizajn ručno iscrtanih likova uključuje i simpatična stvorenja inspirisana mitologijom Dalekog Istoka (crvoliki demon, Kodame i Daidaraboči) čijom prezentacijom reditelj demonstrira bezgraničnu maštovitost i istančan osećaj za fantaziju. Osim toga, apsolutno svaka lokacija je prelepo naslikana i vrlo živopisna, a tradicionalna animacija (uz ograničenu pomoć računara) i posle skoro petnaest godina izgleda očaravajuće. Posebno upečatljive su scene transformacije Daidarabočija (Duha Šume, božanstva života i smrti) iz prozračnog diva u biće nalik jelenu, izrastanja biljaka oko njegovih stopa i u najmanju ruku spektakularna završnica. Veličanstvenu vizuelizaciju podržavaju pretežno snene neoklasično-orijentalne kompozicije Mijazakijevog stalnog saradnika, Džoa Hisašija, a opojnu tematsku pesmu izvodi kontra-tenor Jošikazu Mera, čiji neverovatan vokal će vas sigurno navesti na pomisao da se iza njega krije žena...

Ako uzmemo u obzir beskompromisno predstavljanje nasilja (doduše, umetnuto s razlogom i bez preterivanja), Mononoke-hime nije prikladan za najmlađe naraštaje, ali bi zato svaki ljubitelj animiranih filmova stariji od, recimo, 12 godina trebalo da mu se posveti makar jedanput. Pooštravajući sopstveni senzibilitet, Miyazaki je otišao nekoliko koraka dalje od Diznija, sa kojim ga često upoređuju, pa zato i Princeza duhova (ako grubo prevedemo naslov) nadmašuje konkurenciju sa Zapada.

La cicatrice intérieure (Philippe Garrel, 1972)

"Where are you taking me?"

Jednostavno pitanje koje devojka postavlja mladiću (pesniku?) na Početku i koje gledalac često poželi da uputi reditelju ostaje bez jasnog odgovora, jer je put do Neznanog Odredišta popločan delovima beskrajne kružne slagalice...

La cicatrice intérieure se može smatrati duhovnim pretkom Caballerovog Finisterrae, budući da je Garrelov uticaj još očigledniji od svih koje sam naveo u prethodnom postu. Zaintrigiran pesmom Janitor of Lunacy koja prati boravak duhova u Proročištu, naišao sam na album Desertshore koji je dobrim delom iskorišćen kao soundtrack za Unutrašnji ožiljak. Njegova autorka, nemačka multidisciplinarna umetnica Nico, napisala je, zajedno sa Garrelom, višeznačan (i minimalistički) scenario, pojavljujući se u ulozi Žene (Ostavljene Ljubavnice? Mučenice? Svetice? Boginje?), koja svojim monolozima na engleskom i recitacijama (?) na nemačkom zamračuje već dovoljno opskuran smisao "priče".

Snimajući na nepreglednim pustinjskim lokacijama (nestvarnim u kontekstu sadržine), sa najčešće dvoje aktera (i ponekom životinjom) u kadru, i vraćajući se osnovnim prirodnim elementima, Garrel stvara filozofsku alegoriju o životu i/ili smrti, nastajanju i/ili nestajanju, krajnjem znanju i/ili blaženom neznanju, večnoj patnji, neprestanom lutanju, nepodnošljivom miru i/ili nečem izvan poimanja naše svesti, što je (logično) nemoguće opisati rečima. Njegova (naizgled apsurdna) poetika je potpuno ogoljena i zarobljena u sferi metafizičkog asketizma i mističkog eskapizma. A kada kažem "ogoljena" ne mislim ni na k'o od majke rođenog strelca/konjanika (Anđela? Đavola? Njenog Spasitelja?), niti na obnaženog dečačića u paprejastom gnezdu, okruženom glečerima u sceni koja maestralno oslikava nevinost. Osim spomenutih likova-simbola (što ljudskih, a što animalnih), oseća se i prisustvo nevidljivog entiteta, čija je (umna?) unutrašnjost (nagađam) ozleđena autorovom potragom, pa otud (pretpostavljam) i naslov filma.

Briljantnom vizuelnošću i izvanrednim eksperimentalnim kompozicijama, ova visokostilizovana poema suptilno prenosi stanje nekoliko slobodnih, umetničkih duša. Kamera Michela Fourniera savršeno prati svaki pokret i svaku Garrelovu zamisao, a Nicoinom specifičnom glasu (i simpatičnom akcentu) je teško odoleti. Zajedno, ovo troje pletu jedinstvenu magičnu iluziju, nadrealni amalgam drame, fanazije i misterije, namenjen strpljivom auditorijumu.

"We can never be here. Not until we're gone."

Prosvetljujuća mudrost ili buncanje ludaka?

Finisterrae (Sergio Caballero Lecha, 2010)

Duh-konjanik: "Je l' bilo ribe u reci?"
Duh-predvodnik: "Došla su četrnaestorica patuljaka, ukrala mi svu ribu i bacila se u reku."

Melanholična euforija. Tako bih najpribližnije opisao osećaj koji me je obuzeo nakon isteka poslednjeg minuta debitantskog ostvarenja sredovečnog Sergia Caballera Leche. Misli koje su se rađale prilikom gledanja konstantno su menjale oblik, boju i značenje, naglašavajući samo jednu svoju osobinu - neuhvatljivost. U spoju apsurdne dramedije, fantazmagoričnog roud-muvija i zagrobne misterije prepoznao sam uzvišene ideje koje su se svakome od nas ukazale u magnovenju, ali ih nikada nismo bili svesni.

Originalan scenario, najverovatnije nastao u stanju lucidnog polusna, opisuje hodočašće dvojice braće-duhova kojima je dojadilo tumaranje po čistilištu. Vođeni željom da još jednom žive, obraćaju se (nevidljivom) proroku od Garrela. Ovaj ih upućuje ka katedrali Santiago de Compostela, u kojoj se navodno nalaze mošti apostola Jakova, a zatim na poluostrvo Cape Finisterre, za koje se nekada verovalo da predstavlja kraj sveta (otud i naslov). Jedan od njih kretaće se peške, noseći platneni vetrokaz, a drugi na konju ili invalidskim kolicima koji se po potrebi pojavljuju i nestaju. Tokom svog bizarnog putešestvija po severu Španije, moraće da se suoče sa sopstvenom izgubljenošću, stvorenjem iz podzemnog sveta koje ih neumorno prati i Šumom Reči u kojoj raste drveće sa plastičnim ušima...

Primenjujući jednostavan obrazac za predstavljanje suštine glavnih junaka, odnosno navlačeći najobičnije bele čaršave sa prorezima na glumce, Caballero kao da se ruga šljaštećim filmovima današnjice, demonstrirajući pritom delotvornost asketskog pristupa stvaralaštvu. Osim toga, ni u jednom trenutku niste sigurni da li se podsmeva umetničarenju ili je smrtno ozbiljan (u sprovođenju istog), ali vam zato jasno stavlja do znanja da ne želi da nudi lake odgovore i da tom stavu ostaje dosledan od početka do kraja (uključujući i "prepariranu" odjavnu špicu). Njegovo delo se oslanja na bunjuelovski nadrealizam, duhovnost (ili antitezu duhovnosti?) Tarkovskog i provokativni misticizam Jodorowskog. Prepoznatljivi su i uticaji D. Lyncha, L. Majewskog, K. Hussaina, pa čak i avangarde M. Barneya, a mogu se, recimo, povući i paralele sa Verom Franciska Athiéa, Monoblocom Luisa Ortege i Lasom Piotra Dumałe. Navedena poređenja ne služe da umanje vrednost ove idiosinkratične bajke, već naprotiv, da donekle dočaraju teško objašnjivu lepotu njene (nekoherentne) sadržine. Zahvaljujući minimalističkom dijalogu, neretko akcentovnom sjajnim deadpan humorom, ona postaje pitkija, a pretežno sumorna atmosfera (sumorna, uprkos smešnim kostimima) biva pažljivo začinjena.

Potpomognut očaravajućom fotografijom Eduarda Graua, koji digitalnu kameru koristi poput slikarske četkice, reditelj besprekorno kroji duge, neodoljive kadrove koji su, bez izuzetka, praznik za oči. Veličanstvena scenografija se, paralelno sa vremenskim prilikama, transformiše iz hladnog (betonskog) urbanog okruženja u snegom prekrivene šume, jesenjim bojama oslikane predele i, naposletku, u kitnjasti enterijer palate kojim se slobodno šeta irvas. Nezaboravnu vizuelizaciju upotpunjuje eklektični muzički skor koji dodatno intenzivira snagu Caballerovog talenta.

Za ovoliku količinu nezemaljske, kontemplativne, a u neku ruku i perverzne začudnosti bilo je potrebno mnogo hrabrosti i još toliko ludosti (genijalnosti?), ali je skoro sasvim izvesno da će Finisterrae u budućnosti steći kultni status, pa makar to važilo za suženi krug gledalaca...