S.I.R.

("Bonus strip" iz kolekcije (P)olovna sećanja neznanih bogova.)

Muzički predah uz Madder Mortem

"I stayed for so long where dream and day collide.
Now I'm on fire."

Pesma Where Dream and Day Collide nalazi se na istoimenom singlu iz 2010. i albumu Eight Ways (2009) avangardnog (atmospheric/doom/gothic/prog) metal benda Madder Mortem, a spot za istu delo je tima grafičkih dizajnera iz norveškog studija Toxic, predvođenih Christianom Ruudom i Kimom Holmom, koji su učestvovali u svim fazama izrade animacije (koncept, modelovanje, kompoziting, režija).

 

Sofisticirana i fantazmagorična steampunk misterija usredsređuje se na polumehanizovanog i zlokobnog sredovečnog muškarca, zatvorenog u limenoj čauri nalik ljudskom srcu, i eteričnu lepoticu abnormalno duge kose, koja bi mogla da bude žrtva njegovog sumnjivog delanja. Fantastičan je kako dizajn dvoje enigmatičnih likova, tako i promenljivog okruženja koje, vrlo verovatno, u određenim trenucima otelovljuje emocije glavne junakinje. Podjednako impresivno izgledaju i nepregledne stepe, ispresecane jezerima i usamljenim stenovitim planinama, i ledena vodena površina, iznad koje se uzdiže glečer, i podzemna tvrđava, u čijoj utrobi obitava antagonist... Iako je konstruisana poput snoviđajne slagalice, priča je začudo koherentna i odlično prenosi tekst kompozicije. A kakvo god bilo značenje ove savremene bajke, njena vizuelna raskoš savršeno reflektuje eklektičnu, mračnjikavu muziku Norvežana i ćudljivi vokal Agnete M. Kirkevaag.

San br. 8

Sedeo sam na sivom itisonu. Simpatična plavuša, predstavnica neke norveške kompanije za proizvodnju i prodaju PVC stolarije, po podu je kredom iscrtavala skice i pokušavala da mi objasni osnovna pravila projektovanja. Malo kasnije njen kolega je za velikim stolom pregovarao sa mojim budućim šefom, dok sam ja sređivao hrpu listova hartije na kojima su bili predmeri i predračuni, razmišljajući o tome koliko mrzim taj deo posla. Nisam mogao da ih slušam. Pred očima su mi se ukazivali zakrivljeni futuristički objekti, okrečeni u bež i opasani čeličnom rešetkastom konstrukcijom narandžaste boje.

Odjednom, našao sam se na terasi stana porodičnih prijatelja. Stojeći naslonjen na ogradu, posmatrao sam kišom natopljene ulice, a u ušima mi je odzvanjalo: "Slušaj kako pada kost na kost." Moj mlađi brat sedeo je u dnevnoj sobi i gledao epizodu Dosijea X u kojoj su Mulder i Scully istraživali ubistvo Laure Palmer (!). Trebalo je da po nas dođu roditelji. Posle nekoliko trenutaka besciljnog zurenja nadole, spazio sam ih na travnjaku ispred zgrade. Ušao sam unutra i pošao ka ulaznim vratima, ugledavši očevu tamnoplavu somotsku jaknu obešenu o čiviluk. Uzeo sam je i poneo sa sobom, a potom se predomislio i vratio je natrag...

Ichirin-sha (Ushio Tazawa, 2010)

Originalno planiran kao dugometražni film, prvenac Ushija Tazawe, reditelja animacije u Shinkaijevom Kumo no Mukō, Yakusoku no Basho (The Place Promised in Our Early Days, 2004), nažalost je ostao na nivou promotivnog video klipa, pošto je projekat otkazan.

Na planeti sličnoj Zemlji mehanizovana stvorenja nalik raketama izmakla su kontroli, ugrozivši opstanak čovečanstva. Jedna od njihovih stalnih meta je i devojčica sa neobičnim kišobranom na koju, stigavši u napušteni grad, slučajno nailazi Shaleen, poslednji monociklist, po čijem "zanimanju" anime nosi naslov...

U svojoj "pikantnoj akcionoj fantaziji" autor pruža onoliko informacija koliko je dovoljno da zagolica maštu gledaoca i približi mu simpatične i harzimatične protagoniste, pa čak i da poradi na razvoju njihovog odnosa, čineći da zaiskri i poneka varnica. Bojažljivost, krotkost, dezorijentisanost i usamljenost glavne junakinje kao da prizivaju odvažnog i neobuzdanog Shaleena koji na sebe preuzima ulogu (kapricioznog) viteza, odvodeći "damu u nevolji", uprkos njenom protivljenju, u uzbudljivu avanturu. Dok ona nikog ne želi da izlaže riziku, provodeći dane u sigurnosti psihokinetičke (?) barijere, on ide glavom kroz zid, rešen da uništi i poslednjeg mecha-napasnika. Iako i ovo dvoje i priča ostavljaju brojna pitanja bez odgovora, Tazawinoj se minijaturi ne može zameriti na nedorečenosti, jer je ista posledica nesrećnih okolnosti. Osim toga, malo misterije nikad nije na odmet.

Odabir pretežno svetlih, pastelnih boja svakako je iznenađujuć i smeo, budući da se radnja odvija u postapokaliptičnoj distopiji, kakvu obično prati sivilo i sumorna, depresivna atmosfera. Međutim, nemoguće je osporiti visok kvalitet živopisne i dinamične animacije, hiperstilizovanog dizajna likova i sjajno osmišljenih pozadina, naročito u onim segmentima koji prikazuju ruševine obrasle u zelenilo. Eksplozija pokreta podiže nivo adrenalina, a uokvirena je solidnim elektronskim skorom gitariste i kompozitora Narasakija. Za sedam minuta, puna kapa.

Pumzi (Wanuri Kahiu, 2009)

Trideset pet godina nakon Trećeg svetskog rata, veći deo planete pretvoren je u pustinju. Šačice preživelih zatvorene su u visokorazvijene gradove-države sa totalitarnim režimom, toliko opresivnim da poslušni građani moraju da piju "ugušivače snova" čim ih kompjuter detektuje, dok kažnjenici služe za proizvodnju električne energije. Glavna junakinja je Asha, botaničarka i kustoskinja virtuelnog prirodnjačkog muzeja u zajednici Maitu. Kao i svi drugi, ona mora da prerađuje sopstveni znoj i mokraću, kako bi došla do pijaće tečnosti. Nenadano joj stiže misteriozna teglica koja navodno sadrži plodnu zemlju i na čijoj su kutiji odštampane koordinate pošiljaoca. Na njeno iznenađenje, seme koje polaže u sadržaj paketa počinje da klija. Međutim, dalje istraživanje dovedeno je u pitanje, kada u igru uđe i vladajući odbor...

Okrećući se jednom od gorućih problema afričkog kontinenta, kenijska rediteljka Wanuri Kahiu stvara moćnu naučno-fantastičnu dramu koja, uprkos recikliranim idejama, uspeva da se uzdigne visoko iznad puke imitacije svojih uzora. Ono što je najimpresivnije u ovoj orvelovskoj minijaturi, i stilski i sadržajno raskošnoj, jesu jasno istaknute poruke koje se, između ostalog, tiču ekologije, sunovrata ljudskog društva i slobode mišljenja. Obilna količina informacija ni u jednom trenutku ne deluje preopterećujuće, dajući kompletnu sliku uznemirujuće futurističke distopije i otvarajući mogućnosti za dodatna tumačenja. Upečatljivost autorkine vizije ogleda se u svakom aspektu filma - odličnoj režiji i scenariju, minimalističkom dizajnu setova i kostima (vrlo verovatno inspirisanih Lucasovim THX 1138 i sličnim ostvarenjima), pametno iskorišćenim specijalnim efektima, izuzetnoj fotografiji Granta Appletona, nenametljivoj muzici Siddharthe Barnhoorna, pa čak i stidljivoj, ali uverljivoj glumi debitantkinje Kudzani Moswele. A Pumzi ne gubi na kvalitetu ni prilikom tranzicije iz strogog, tehnološki naprednog u prirodno okruženje - beskrajni peščani predeli pod plavim nebom, osunčani suncem izgledaju očaravajuće u svojoj okrutnosti...

The Heart Is What Remains (Alexandra Roxo, 2009)

U trećem, nagrađivanom eksperimentalnom filmu nezavisne fotografkinje i rediteljke Alexandre Roxo ljubav i smrt idu ruku pod ruku. Prvi susret (budućih) ljubavnika odigrava se pod drvetom na groblju, dok ona u beloj haljini leži na travi, držeći jarko crvenu ružu, da bi se, kao u kakvoj bajci, probudila zahvaljujući poljupcu... umrljanim njenom krvlju. Slatki snovi se raspršuju, ustupajući mesto turbulentnoj vezi, koja umire ritualnim spaljivanjem srca na plaži.

Usporeni niz snoviđajnih, simboličnih, poetičnih i erotičnih scena, protkanih nitima grotesknog i sačinjenih od sjajno skrojenih i vešto izmontiranih kadrova, prikazuje snažne emocije koje dvoje protagonista gaje jedno prema drugom (toliko snažne da je u nemilosrdnom ceđenju moralo da strada bar tuce svežih jaja). Atraktivna zrnasta fotografija hipnotišuće lepote u besprekornom je skladu sa ambijentalno-psihodeličnom muzikom, koja stvara začudnu, eteričnu i pomalo mračnu atmosferu, blisku kratkometražnim ostvarenjima Maye Deren. Može se naslutiti i uticaj Davida Lyncha, budući da sekvenca u kojoj se odvija "ubistvo" pokraj zelenog kontejnera deluje kao košmar neke od njegovih junakinja...

Los santos sucios (Luis Ortega, 2009)

Uoči svetske premijere niskobudžetne postapokaliptične drame Los santos sucios (The Dirty Saints), Diana Sanchez, selektorka latino programa međunarodnog filmskog festivala u Torontu (TIFF), napisala je da sa samo dva dugometražna ostvarenja u svom opusu Luis Ortega već važi za jednog od najoriginalnijih argentinskih reditelja. U prilog njenoj tvrdnji išla su i priznanja kojima su ovenčani Ortegin prvenac Caja Negra (Black Box, 2002) i bizarna, snoviđajna misterija Monobloc (2005).

Alegorična priča o duhovnom, ali i telesnom pročišćenju (jednakom izgnanstvu), odnosno oslobađanju od anksioznosti, ovozemaljskog života i smrti, inspirisana je, kako sam autor kaže, odgovarajući na upitnik za Twitch i blog The Evening Class, njegovim prijateljima sa ulice, a napisana pod snažnim uticajem Becketta i Tarkovskog. Nastojeći da razume ljude koji su dnevne poteškoće uspevali da prevaziđu osmesima, uprkos nezavidnoj situaciji u kojoj su se našli, on protagoniste postavlja u opustošeni gradić i ruralno područje u njegovoj blizini, u neodređeno vreme nakon velikog rata. Jedina nada za izbavljenje petoro preživelih muškaraca, "prljavih svetaca" iz naslova, i jedne žene (grešnice?), personifikacije ljubavi i strasti, jeste prelazak reke Fijman. Niko od njih ne zna šta se nalazi na drugoj obali i da li tamo nešto uopšte postoji, ali veruju da je to pravi put, onaj kojim moraju poći. Oni više ne žele da očajavaju, lutaju i dosađuju se. Umesto da čekaju Godoa, odlučuju da krenu ka njemu, ko god ili šta god on bio, dok im je za leđima nevidljivi (umišljeni?) neprijatelj, čije je prisustvo, bilo ono stvarno ili ne, u dva-tri navrata tek nagovešteno. Prepuštanjem jednog člana neobične šestorke neizvesnoj budućnosti u materijalnom svetu, Ortega otvara mogućnost za novi početak, čineći svoju zagonetku još složenijom za rešavanje. Potraga za odgovorima postaje još napornija kada u igru uđu i simboli koji se skrivaju u kvaki, metalnom autiću, "Fragmentima nepoznatog znanja" i imenima nadenutim određenim likovima.

Poremećeno stanje psihe glavnih junaka jasno je čitljivo u njihovim neretko apsurdnim i neočekivanim postupcima, svojevrsnoj autističnosti i nasilnim promenama raspoloženja, a reflektuje se na audio-vizuelnu ravan. Iz tog razloga, velika pažnja posvećena je zvučnom dizajnu i scenografiji. Brundanje aviona, neprijatni šumovi i jezivi šapati mogli bi da budu proizvod paranoje, baš kao što mrtve, otpacima prekrivene ulice i poluraspadnute, napuštene građevine (skladišta, seoska kuća, kafana) otelovljuju bes, depresiju, nezadovoljstvo, nemoć... Sav taj krš je prelepo uslikan, sa olovno sivom kao dominantnom među hladnim i prljavim bojama, a izvanrednoj fotografiji Guillerma Nieta savršeno komplementaran je ambijentalni muzički skor Leandra Chiappea (sa kojim je Ortega i ranije sarađivao), isprekidan dugim periodima uznemirujuće tišine. Ortega je siguran kako iza, tako i ispred kamere, budući da, uz još troje profesionalnih glumaca i dvojicu (sjajnih) naturščika, preuzima ulogu Ciela.

Sumorno, ironično, meditativno, hermetično, smelo i, povrh svega, drugačije, ovo ostvarenje sigurno neće prijati svakom, ali će zato gledaocima koji prihvate izazov dati povoda za razmišljanje...

Vulgarija

 (Mladićeva oproštajna izmišljotina)

    “Krv je bila kao zima hladna. Sneg se topio pod vrelim jezikom noći. Mesec je zavijao toliko tužno da su se psi sakrili pod mačije kandže. Krošnje ogoljenih jabuka plesale su na vetru, a ovaj ih je, iz ljubomore, nemilosrdno šamarao. Niz bele zidove i tek oglancana ogledala slivalo se seme Velikog Masturbatora. Njene oči crvenele su se od suza, a riđa kosa rasla je bez prestanka. Pokušavala je nešto da mu kaže, ali on nije želeo da je sluša. U ušima su mu odzvanjale laži kojih se tih dana naslušao, jer nije umeo da ugasi televizor. Nije imao ni palicu za bejzbol kojim bi mogao da razbije beskorisni aparat. Mislio je na njene meke, nevelike dojke sa kojih je do malopre lizao med.
    “Fioka na komodi je poluotvorena.” – prozoborila je, osmehujući se kiselo.
    “Znam.” – reče joj, gledajući u punačkog pauka koji se igrao sa svojim plenom. “Tamo sam ostavio kasapski nož kojim ću seći debele vratove. Iscediću iz njih sve životne sokove. Glave će se kotrljati niz Brdo Plača i nahraniti polja plavog kukuruza, kada budu istrulele. A istruleće dok trepneš, zato što su prazne… Možda su, u stvari, mesto popijenog mozga zauzeli punoglavci Kraljice Krastača. Čim klipovi budu zreli, skuvaću ih i podeliti sa tobom. Tako ćemo posrednim putem postati kanibali…”
    “Nisu ljudožderi krivi.” – prekinula ga je.
    “Potpuno si u pravu.” – potvrdio je. “Krive su majke koje su rodile Gospodu. Bolje bi nam bilo da su se odmah po poporđaju obesile o sopstvena creva. Njihove reinkarnacije prepale bi buduće seronje na smrt.”
    “Hoćeš opet da se igramo?” – upitala ga je, primetivši da joj se vlasi lagano vraćaju. Moći će slobodnije da se kreće.
   “Važi.” – pristao je i, doletevši do plafona, udaljenog osamnaest metara od poda, povukao je spolovilo Džinovskog Duha. Ništa se nije dogodilo. Protrljao je glavić i opet ništa. Ubrzo mu se i ona pridružila, iako je tek nedavno naučila da levitira. Iznenada, kroz visoki prozor uletela je crna golubica, noseći grančicu sa stabla limuna u kljunu. Sletela je na njegovu levu ruku i pljunula mu u šaku:
    “Na!” – brecnula se prodornim tenorom. “To vam šalje vražja mater!”
    Ovo dvoje se u neverici pogledaše i izvukoše kratka koplja iz svojih pupaka.
    “I šta sad?” – zbunio se neživi i nemrtvi gorostas. Međutim, odgovora nije bilo, jer mu se toliko pišalo da je gustom, ružičastom mokraćom udavio par nevinih i jednog pernatog stvora. Žalio ih je samo nakratko, pošto su ga razigrane bakterije ubedile da se ponovo vrati u život. Šest dana morale su da mu laskaju, a sedmog je stavio naočare i po drugi put umro…”
    “Ma, idi bre bestraga!” – uzviknuo je Šaran Nikodije. “Ti si još luđi od mene!” Ne znajući da je Tej A’su napunio fritezu suncokretovim uljem, ustao je sa kreveta na kome je leškario i uputio se ka kuhinji…

Ghild (David Yarovesky, 2010)

"GHILD [jie-ald] noun
1) A child affected by a rare condition causing spurred development in physical size and strength.
2) A growing problem in common households."

Nastao u produkciji i prema scenariju Micheala Rosenbauma, koji se proslavio ulogom mladog Lexa Luthora u seriji Smallville, Ghild je magični spoj dirljive dramedije, kvazidokumentarca i ljupke fantazije. U samo trinaest minuta smeštena je fina lekcija o jednakosti u različitosti, pažljivo umetnuta u razigranu priču o odrastanju osmogodišnjeg džina-deteta Braulyja Gullivana. Dok se "normalni" klinci igraju napolju, on vreme provodi usamljen u potkrovlju, razgovarajući sa sopstvenim škrabotinama po zidovima, koje su mu jedini prijatelji. Zahvaljujući poseti i bizarnom savetu najstarijeg živog "džeteta", Teda Kalidakasa (Harland Williams), dečakov život drastično se menja...

Vraćajući se u detinjstvo, Rosenbaum briljira u ulozi glavnog junaka, a njegove mlađane kolege, Jolie Vanier (12) i Jimmy Bennet (14), bravurozno tumače odrasle, Braulyjeve roditelje Jan i Ralpha Gullivana, demonstrirajući zavidnu glumačku zrelost. Neosporan kvalitet ovog ostvarenja ogleda se i u sigurnoj režiji Davida Yaroveskog, besprekornoj umetničkoj režiji Georgea Contorinisa i prelepoj fotografiji Michaela Dallatorrea. Minuciozan dizajn geometrijski apsurdnog seta (opet Contorinis) inspirisan je filmovima nemačkog ekspresionizma i Tima Burtona. Paletom boja, kojom dominiraju crvena i sepijasti tonovi, asocira na radove Jeneuta i Caroa, ali prevazilazi puko imitiranje svojih uzora i komplementaran je sa ekscentričnim retro kostimima Autumn Steed. Nenametljivim, akustičnim muzičkim skorom, Rob Danson uokviruje ovu maštovito skrojenu minijaturu, malu po trajanju, ali veliku po uloženim sredstvima, trudu i ljubavi...

Kagaku Ninja-Tai Gatchaman (Hiroyuki Fukushima, 1994-1995)

Trodelna OVA Kagaku Ninja-Tai Gatchaman (Science Ninja Team Gatchaman) alternativna je (odnosno skraćena) verzija istoimenog henshin serijala koji se emitovao tokom prve polovine sedamdesetih, dostigavši broj od 105 epizoda i veliku popularnost, kako u Japanu, tako i u Americi, u redigovanom izdanju pod nazivom Battle of the Planets. Smatra se najuspešnijom anime imitacijom zapadnjačkih superherojskih crtaća, koji se fokusiraju na večitu borbu dobra i zla.

Radnja se odvija 2066-e, tri miliona godina nakon dolaska tuđinskog entiteta i čelnika tehnološki napredne organizacije Galactor, Sōsaija X-a (Gospodara X-a), koji je u tajnosti pratio razvoj ljudske civilizacije sa namerom da jednog dana pokori planetu. Svoje podle namere pokušava da sprovede u delo posredstvom najlojalnijeg podanika, hermafrodita Berga Kattsea, čija je sposobnost prerušavanja (metamorfoze?) dovedena do savršenstva. Jedina nada za spas čovečanstva (tj. sprečavanje apokalipse) leži u rukama petočlanog tima iz naslova, koji upošljava dr Kōzaburō Nanbu, bliski saradnik Ujedinjenih nacija i član ISO-a (International Science Organization). 

Gatchaman-a je teško (u stvari, nemoguće) uzeti za ozbiljno i da se pretpostaviti da je jedina namera autora bila da verne fanove podseti na bezbrižno detinjstvo ili da bar probudi nostalgiju kod onih koji su odrastali uz slične animacije. Zaplet, koji počiva na otrcanim konvencijama "naučnofantastičnih" akcija, tanak je kao jednoslojna salveta, dok su svi likovi, kako protagonisti, tako i antagonisti, obavijeni velom misterije, što je eufemizam za "nemaju više od jedne dimenzije, jer je njihov razvoj potisnut u drugi plan". Klišea ima na svakom koraku, od zlokobnog cerekanja X-ovih najbližih saradnika do tragičnih prošlosti dvojice glavnih junaka, što bi trebalo da izazove gledaočevu empatiju. Međutim, uprkos naivnosti, déjà vu postavci i nedostatku ambicije da bude nešto više od kozmetičke nadgradnje staromodnog prethodnika, ovo ostvarenje je solidno izrežirano, a banalnost dijaloga ublažena je odličnom glasovnom glumom. Kao grešno zadovoljstvo, ono je briljantno, a njegova privlačnost leži u ekscetričnom i ekstravagantnom dizajnu, pa ga je pravo uživanje gledati i pritom se osloboditi opterećujućih misli.

Ma koliko vam se na prvi pogled učinila napadnom, kičastom, možda čak i komičnom (pošto negativci imaju krajnje bizaran ukus za odevanje), vizuelizacija je gotovo besprekorna, prevashodno zahvaljujući briljantnom old-school crtežu, kakav se u današnje vreme retko sreće. Pticoliki kostimi petorke odabranih (Ken the Eagle, Joe the Condor, Jun the Swan, Jinpei the Swallow i Ryu the Horned Owl), kitnjasto odelo i šiz-friz doktora Nanbua, nesvakidašnji oblici mecha-objekata, i meta-prebivalište Sōsaija X-a, čiji izgled podseća na simbol iluminatija, podjednako su upečatljivi i (verovali ili ne) međusobno skladni. Fan-service se ogleda u prolivanju krvi (ipak su ovo japanski superheroji) i malo golotinje (Junina transformacija za dečake i Joevo tuširanje za devojčice). Luckasta "over the top" stilizacija sigurno neće prijati svakom, ali je isti slučaj i sa kreacijama Jeana Paula Gaultiera koje su joj pandan u svetu visoke mode. Muzička pratnja nije baš uvek najsrećnije uklopljena, naročito ne (simpatična) soul balada iz odjavne špice u čijem stvaranju je učestvovao osnivač benda Earth, Wind & Fire, Maurice White.

Ukratko opisan, Gatchaman je za oko slatka zabava, koja poseduje izvesne čari, iako je beskrajno "sirasta". A povremeno je i to sasvim dovoljno (kad sebi dozvolite da podetinjite)... :)