Više od dve decenije nakon Kradljivca duge (The Rainbow Thief, 1990), kapi koja je prelila čašu prezira prema glumačkim zvezdama, Alehandro Hodorovski se trijumfalno vraća sa fantazmagoričnom autobiografijom Ples stvarnosti, pokazujući da mašta ne priznaje starost. Iako pitomija od kultnih ostvarenja koja je snimio sedamdesetih, ova "psihomagična bajka" o teškom i nesrećnom odrastanju sadrži sasvim pristojnu dozu subverzivnosti, oličenu u autorovim opsesijama i fetišima.
Klovnovi, kepeci, bogalji, transvestiti i ekscentrici, koji izgledaju kao likovi sa tarot karata, paradiraju oko zbunjenog Alehandra (u tumačenju talentovanog naturščika Heremijasa Herskovica), dok ga, poput anđela čuvara, vodi i štiti osamdesetčetvorogodišnji reditelj. "Nisi sam... Ono za čime tragaš već je u tebi... Nešto nas sanja. Prigrli iluziju." - šapuće mu u, kako tvrdi u jednom intervjuu, improvizovanoj sceni na stenama, sprečavajući sopstveno samoubistvo i ponirući u metafizičke dubine.
Prizivanjem duhova prošlosti, suočava se sa uzrocima trauma, koje su ostavile trajne psihološke ožiljke, dajući im novi oblik, rekonstruisan iskrivljenim sećanjima u procesu samopreobraženja. Majku Saru (Pamela Flores) predstavlja kao prsatu i lascivnu opersku divu - sveticu koja porodicu drži na okupu i sve replike peva hipnotišućim sopranom, posthumno je spasavajući od poniženja koje je trpela za života i uslišujući joj neostvarenu želju. Despotski nastrojenog oca Haimea (Brontis Hodorovski), okorelog staljinistu koji ga je silom hranio suvom muževnošću, odvodi na trnovit put duhovnog pročišćenja, ne bi li od monstruma načinio ljudsko biće, sa kojim može da se pomiri. U "mreži patnje i zadovoljstva" ona je oličenje duše, a on ovaploćuje razum, pomućen duboko skrivenim kukavičlukom i nesigurnošću.
Uklješten između dve krajnosti i izložen podsmehu vršnjaka, Alehandro se oseća kao tuđin, koji mora da pristane na kompromise i posveti se izgradnji mentalnog utočišta. Apstraktni materijal dobija iz neretko kontradiktornih lekcija odraslih koji ga okružuju, teozofskih, ateističkih ili religioznih. Uz pomoć njihovih reči, čije značenje još uvek ne shvata u potpunosti, dečak se bori protiv brojnih strahova i neke od bitaka, očekivano, gubi. Zbog očeve surove, ali istinite priče o smrti i truljenju, doživljava košmarnu viziju na sahrani vatrogasca poginulog na dužnosti, da bi uz majčine utešno-iracionalne tvrdnje (i ritualnu igru) izašao na megdan mraku. Teturajući se po tankoj liniji koja jin razdvaja od janga, sazreva u smelog umetnika koji sebe nije zaboravio.
Uporedo sa mitologizovanim, ironično nostalgičnim prikazom detinjstva, Hodorovski se osvrće i na socijalno-političke prilike u Čileu tridesetih, ali tako da se u mikrokosmosu njegove rodne Tokopilje mogu prepoznati univerzalni i obično marginalizovani problemi. Poređenjem (neophodnog i prokletog) novca sa krvlju, savešću, Hristom i Budom u "pozlaćenom" prologu najavljuje stalno aktuelnu temu siromaštva i aludira na teškoće u pronalaženju finansijskih sredstava za sprovođenje svojih ezoteričnih ideja u delo. Drugu polovinu filma, u kojoj se usredsređuje na Haimeov neuspeli (i izmišljeni) pokušaj atentata na diktatora Karlosa Ibanjeza, koristi ne samo za pretvaranje mučitelja u mučenika, već i za ismevanje pobornika različitih ideologija. Da mu alhemičarska oštrica nije otupela demonstrira idiosinkratičnim "šokovima", čvrsto držeći palicu mudraca, mistika i pajaca, ali iznad svega velikog čoveka.
Uprkos inferiornosti digitalne slike u odnosu na onu sa celuloidne trake, ovaj avangardni provokator uspeva da priredi nezaboravnu gozbu za oči od kadrova sublimne lepote, rasterujući zasićenim bojama sive oblake iznad uspomena. Artificijelnost vizuelnih kompozicija, obavijenih u fino zvučno tkanje Adana Hodorovskog, Alehandrovog najmlađeg sina, ide u prilog subjektivizaciji stvarnosti, koja podrazumeva sagledavanje života iz ugla podsvesti, kao i naglašavanju moći ličnih simbola i metafora.
Bilo da je u pitanju labudova pesma ili da označava početak nove faze u jedinstvenoj karijeri, Ples stvarnosti je, uz sitne nedostatke, izuzetan film. I ne morate da obujete crvene cipele da biste izašli na podijum, dovoljno je da dođete, makar goli i bosi...
U ranim filmovima Jodorovskog kepeci, bogalji, transvestiti i ekscentrici svake vrste su korišćeni kao radikalno sredstvo da se kritikuje društvo, odnosno nasilje koje ono proizvodi kroz politiku i religiju. Oni su tamo služili svrsi i bili sastavni element tadašnje subverzivne filmske poetike Jodorovskog. U ovom njegovom poslednjem filmu, koji je autobiografski, akcenat je pre svega na njegovom privatnom životu tokom adolescencije, odnosu sa majkom i ocemu, a šira društvena slika i kritika društva je u drugom planu. Zbog toga simbolična snaga, koju su posedovali ovakvi likovi u ranijim društveno angažovanim filmovima, sada izostaje i njihovo prisustvo deluje usiljeno. Samim tim i kritika kapitalizma, diktature, religije je pomalo bezuba.
ReplyDeleteJodorovski je i dalje nadrealan i u tome maštovit, ali sada gaji nadrealizam felinijevskog tipa. Fokusiran je na sebe kao dečaka i svoju porodicu, a međusobne odnose prikazuje u simboličkom ključu, i sve to radi pristrasno i preemotivno. To naginjanje ka Feliniju povremeno ide do te mere da se opasno približava i kusturičinom patosu. Pošto nisam neki ljubitelj ove vrste nadrealizma, ni Dance of Reality nije mogao da mi se posebno svidi.
Na kraju, ne mogu da odolim a da ne preporučim jedan stari francuski film, takođe o odrastanju sa bajkovitim filingom, alegoričan, suptilno nadrealan Marianne of My Youth (1955); režija: Julien Duvivier.