Film Panic Q&A: Nikola Gocić

Brilliant directorial duo of Daniel Fawcett and Clara Pais who I consider the alchemists of modern cinema granted me the honor of participating in the Q&A series for the official page of their Film Panic magazine which I've recently contributed to. In this short questionnaire, I speak of my earliest cine-memories, dream double bills and profound film experiences which have influenced my collage art practice. Follow THIS LINK to find out more!

Taste of Old-School Anime and Mamoru Oshii's Works

In case you like retro animation, check out my list of twenty old-school anime that you might have missed, and if you are into (or haven't been introduced to) Mamoru Oshii's oeuvre, then click for the twelve of his best works that are not Ghost in the Shell (at Taste of Cinema). 

 

(Patlabor movies are not included, because I find them uninvolving on many levels. And Urusei Yatsura 'dyptich' is also omitted, since I'm not very fond of the original author Rumiko Takahashi's style.)

Avalon (2001)

Mezame no Hakobune (Mamoru Oshii, 2005)

Nastao povodom Svetske izložbe 2005, a prikazan u paviljonu "Planina snova", Mezame no Hakobune (u bukvalnom prevodu, Barka buđenja, prema međunarodnom naslovu Otvori svoj um) enigmatična je "muzička drama" u tri čina - amalgam naučnofantastičnih elemenata, mitoloških i religijskih referenci.

S obzirom na upečatljivost digitalne verzije, da se pretpostaviti da je sam događaj od pre jedanaest godina pružao nezaboravan doživljaj. Na početku, vidimo zupčanike u vidu mandala koje verovatno predstavljaju unutrašnjost kakvog kosmičkog sata (ili nečeg sličnog), a potom i šest svetlosnih kugli koje velikom brzinom stižu na tečnu planetu. U "igranom" delu prologa susrećemo se sa tri božanske figure (sa glavama životinja) koje neme stoje u šumi obavijenoj maglom - po svoj prilici, reč je o generalima boginje Pan.

Poglavlja koja slede nazvana su po njihovim imenima, (ribolikom) Šo-Ho, (pticolikom) Hjakin i (psolikom) Ku-Nu, a odvijaju se u kraljevstvu vode, vazduha i zemlje. Dok plutamo među morskim stvorenjima, lebdimo iznad serafim-golubice ili šetamo u društvu pasjeg kentaura, lagano nas obuzima osećaj iskonskog spokoja i oslobođenosti od gravitacije.

Umirujućoj atmosferi značajno doprinose opuštajuće nijanse plave boje i Kavaijev eterični skor kojim dominiraju opojni napevi sa snažnom etno-nabojem u izvođenju hora od sedam članica. (Ako volite saundtrek za Ghost in the Shell, velika je verovatnoća da ćete obožavati ovaj za Mezame no Hakobune.) A epilog, prožet zvukom cevastih zvona, otkriva Pan koja podseća na japansku boginju Benzaiten.

Teme koje se tiču ekologije, napredne tehnologije, kontroverznih genetičkih modifikacija (šifra: štenad i novorođenčad) i porekla života isprepletene su u moćnu, nenarativnu i nešablonsku fantaziju koja deluje kao san apsulutnog entiteta.

Garm Wars: The Last Druid (Mamoru Oshii, 2014)

Otvori svoj um, internacionalni naziv kontemplativne muzičke drame / instalacije Mezame no Hakobune (2005), mogao bi se uzeti kao Ošijeva poruka ljubiteljima njegovih dela, ali i onima koji sa istima tek treba da se upoznaju. Kada je prihvatite, verovatno ćete podjednako uživati u animacijama koje su ga proslavile, igranim filmovima koje otakui neretko izbegavaju i hibridnim ostvarenjima kao što su raspamećujući Avalon (2001) i sveža sajberpank fantazija Garm Wars: The Last Druid.

Poprište radnje je svet Anun (Annwn), koji je Stvoritelj Danan odavno napustio, a koji neprekidnim ratovima razaraju tri preživela plemena. Pripadnici Kumtaka vladaju tehnologijom, ali služe gospodarima zemlje (Briga), koji upravljaju glomaznim tenkovima, dok gracioznim letelicama Kolambe pripada vazdušni prostor. Iznenadna pojava poslednjeg druida, enigmatičnog bića Nasien-666, od zakletih neprijatelja, Kare-23 (Melani San-Pjer), Skeliga-58 (Kevin Duran) i Vida-256 (Lens Henrisksen), formira trio hodočasnika na "putu prosvetljenja". (Skupinu prati sveta životinja Gula, u tumačenju predivne Holi Vud, ženke baseta.)

Brojne indicije ukazuju na to da se iza neobičnih imena i brojeva, kao i ezoterične terminologije, krije nadogradnja zabranjenog militarističkog RPG-a iz gorespomenute poljsko-japanske koprodukcije. Stiče se utisak da se (prividno jednostavna) priča odvija u virtuelnoj stvarnosti, u kojoj se ogleda podsvest napredne veštačke inteligencije, a čiji su nesvesni robovi okoreli igrači. Po ovoj teoriji ili nekoj sličnoj (recimo, da je sve zapravo lucidan san mahnitog softvera) narativni skokovi i nepravilnosti u ritmu filma postaju sitni bagovi ili posledica nepodudarnosti na relaciji čovek-mašina. Otud i stereotipni likovi - lepa i vešta heroina, sklona samoispitivanju, odvažni i poslušni vojnik mekog srca i ostareli mudrac u potrazi za Istinom; kao i "mana-injekcije" za ponovno učitavanje.

Iz bogate baze podataka, "misleći sistem" izvlači i kombinuje nasumične informacije, izgrađujući strano okruženje u kojem je mitološka prošlost podvrgnuta tehnologizaciji i pokušavajući da pronađe razlog za nastavak "života". Uporedo sa njegovom unutrašnjom i egzistencijalnom borbom, protagonisti pokušavaju da reše individualne slagalice, prekopavajući po sećanjima i razmišljajući o budućnosti. Uloge su im, međutim, sitne u odnosu na onu koja pripada reprogramiranom "tamničaru".

Pored tipičnih preokupacija kao što su duša, iluzija, identitet i oružje visokog kalibra, Oši nam otkriva i zanimanje za keltsku kulturu, tako da se kroz film mogu spaziti dolmeni i triskelioni. Još jednom naglašavajući apsurdnost ratova, svoju omiljenu rasu pasa mistifikuje i obogotvoruje, pa Gulin blagoslov predstavlja kao retku privilegiju. Podsećajući nas da ništa nije onakvo kakvim se na prvi pogled čini, donosi obilje referenci na ranija ostvarenja iz sopstvenog opusa - od frizure glavne junakinje i uniformi po ugledu na one iz Kerberos Sage do duhovnih i filozofskih ideja iz Angel's Egg, Ghost in the Shell i Sky Crawlers, i sepije Avalon-a.

Od kompjuterski generisanih slika stvara gotovo avangardnu poeziju - kitnjaste vizuelne kompozicije koje, u skladu sa setingom, podražavaju izgled video igre. Ekstravagantne akcione scene i meditativni pasaži u pratnji su prepoznatljivih eteričnih melodija Kendžija Kavaija, koje kao po običaju daju sublimni karakter Ošijevoj viziji.

Novi film Mamorua Ošija!

 

Mamoru Oši, autor meni najomiljenijeg animea, enigmatične fantazije Tenshi no Tamago (Jaje anđela), a široj publici poznatiji po sajberpank trileru Kōkaku Kidōtai (Duh u školjci), donosi još jednu hiperstilizovanu naučnofantastičnu akciju, ovog puta začinjenu elementima stimpanka i visoke fantazije, a nastalu u koprodukciji Japana i Kanade. 

 

Radnja filma Garm Wars: The Last Druid, koji će premijeru imati na Međunarodnom festivalu u Tokiju, odvija se u nedefinisanom vremenu, u zaraćenom svetu Annwn (Anven?), i prati klona Karu (Khara) na putu ka zabranjenoj zemlji druida, u potrazi za istinom o Garm-ratnicima i razlozima sopstvenog postojanja.

 

Sveže pristigli trejler obećava maštovito, samoreferentno i vizuelno raskošno ostvarenje, prepoznatljivi hibrid igrane i animirane forme (nalik Avalon-u), sa neoklasično-orijentalnim skorom Kendžija Kavaija i, naravno, basetom u jednoj od glavnih uloga, pored Lensa Henriksena. Za očekivati je i priču krcatu "ošijevskim" metaforama... ukoliko mu je dosta eksperimentalnih sineastičkih viceva poput Assault Girls.

Gosenzo-sama Banbanzai! (Mamoru Oshii, 1989)

U drugoj polovini 80-ih i početkom 90-ih, Mamoru Oshii je sproveo neke od najupečatljivijih eksperimenata, počev od idiosinkratičnog Tenshi no Tamago, koji je skoro trideset godina kasnije još uvek bez konkurencije, preko igranih filmova iz Kerberos Sage (Jigoku no banken: akai megane i Jigoku no banken: keruberusu), polučasovnog Meikyū Bukken Fairu 538, inspirisanog Markerovim foto-romanom La jetée, pa sve do frenetično meditativne "meta-filmske misterije" Talking Head. Tročasovna OVA Gosenzo-sama Banbanzai! (Long Live the Ancestors!) pripada upravo tom periodu. Nepravedno zapostavljena, ona se odlikuje originalnošću i briljantno uvrnutim scenarijom, kakvi su poslednjih godina u japanimaciji izuzetno redak slučaj.

Farsična tragikomedija prati propadanje porodice Yomota, izazvano dolaskom izazovne Maroko koja tvrdi da je unuka sedamnaestogodišnjeg Inumarua i da je vremenskom mašinom doputovala iz budućnosti kako bi se upoznala sa životom predaka. Uprkos nepobitnom dokazu, nasleđenom belegu u obliku petokrake zvezde koji devojka nosi na zadnjici, nabusita Tamiko odlučuje da napusti supruga i sina, a potom angažuje i privatnog detektiva, Tataru Bannaija, sa ciljem da otkrije pravo poreklo i namere "uljeza".

Izvitoperena priča, vođena apsurdno-urnebesnim humorom i žestokom (samo)ironijom, odevena je u ruho koje podseća na paradoksalnu petočinsku dramu, režiranu pod snažnim uticajem francuskog novog talasa. Polazeći od koncepta utemeljenog na genealogiji, reditelj svaku epizodu najavljuje metaforičnim kvazi-dokumentarcem u kome ljude upoređuje sa nekoliko vrsta ptica, da bi se u nastavku bavio dekonstruisanjem inače linearnog narativa, neprestano preispitujući sopstvenu logiku i poigravajući se sa očekivanjima gledaoca i malobrojnih, naizgled karikaturnih likova. I ma koliko to čudno zvučalo, njegova anarhična igra, tokom koje neretko gura prst u oko reklamiranju u delima sedme umetnosti, poštuje određena pravila i ima smisla čak i onda kada nastupe besmisleni preokreti ili se pobuni onaj naučnofantastični element.

Zahvaljujući dugim i neprekidnim nizovima bombastičnih dijaloga i direktnih unutrašnjih monologa, koji u par navrata dobijaju formu vokalno-instrumentalnih tačaka, anime deluje poput šašave pozorišne predstave, enigmatične i neočekivano melanholične u epilogu, i kao takav funkcioniše besprekorno. Svih petoro protagonista i jedan antagonist svesni su činjenice da su samo marionete čije konce povlači nemilosrdni lutkar, ali ipak pokušavaju da manipulišu već napisanim događajima, ne bi li situaciju u kojoj se nalaze preokrenuli u svoju korist. Sa druge strane, iza te samosvesne fasade, skrivaju se ranjive osobe, čiji je psihološki sklop jasno uočljiv i koje kod publike izazivaju uskomešane emocije.

Na vizuelnom nivou, GsB! takođe podražava pozornicu i to minimalističkim mizanscenom, koji podrazumeva specifično osvetljenje, odnosno svetlosne snopove koji padaju na "glumce", i pozadine koje su obično osmišljene tako da sadrže najosnovnije scenske rekvizite i nameštaj. Mogućnosti medijuma su, naravno, dozvolile da se jave i izvesna odstupanja, kojima je ublažen efekat teatralnosti. Kamera je uglavnom statična, ali se često nalazi u poziciji koju, sedeći na stolici u gledalištu, nikako ne biste mogli da zauzmete. Značajna uloga dodeljena je i paleti boja, kao i uspostavljanju ravnoteže između okruženja i onog što se odvija u prvom planu. Za solidnu animaciju i jednostavan, ali neobičan dizajn likova bio je zadužen Satoru Utsunomiya koji je kao ključni animator radio na mnogim istaknutim ostvarenjima (Akira, Magnetic Rose, X, Paranoia Agent, Sky Crawlers itd). Muziku je komponovao Oshiijev stalni saradnik Kenji Kawai koji, uz pomoć direktora zvuka Shigerua Chibe, doprinosi skromnoj lepoti, apstraktnosti i ekscentričnosti ove jedinstvene dramedije, rođene u napadu kreativnog ludila...

Je t'aime (Mamoru Oshii, 2010)

Na planeti verovatno ne postoji reditelj koji pse voli više od Mamorua Oshiija. Kratkometražna postapokaliptična drama Je t'aime još jedan je u nizu dokaza njegove beskrajne ljubavi prema basetima, odnosno ljubimcu Gabrielu, kome dodeljuje glavnu ulogu. Dok luta ulicama napuštenog Tokija, dugouhi lepotan tužnog pogleda u potrazi je za toplinom koju može da mu pruži samo ljudsko biće. Međutim, jedini oblik života na koji nailazi je sintetički.

Uprkos tesnom vremenskom okviru, neskrivenoj samoreferentnosti i svedenoj "priči" bez dijaloga, a putem jednostavne želje četvoronošca (da mu neko dobaci lopticu kao nekad) Oshii uspeva da izazove izuzetno snažnu empatiju gledaoca, naročito ako je isti ljubitelj životinja. U tome mu pomaže realističan dizajn protagonista, detaljno oslikane pozadine i odlična animacija Tetsuye Nishija, sa kojim je već sarađivao na filmu The Sky Crawlers (2008). Svaki pokret usamljenog kučeta animiran je tako da vam se to stvorenje od linija i boja učini zaista živim. Posebno zanimljiv i originalan jeste izgled Gabrielove nesuđene prijateljice (ginoida) čiji mlazni pogoni su dve horne pričvršćene za njena leđa. Nažalost, vokalni deo pesme Satellite of Love japanskog pop-rok benda Glay nije se pokazao kao najdostojniji pratilac emotivne sadržine, atraktivne vizuelizacije i melanholične atmosfere kakvu je autor želeo da postigne. Drugim rečima, doživljaj bi sigurno bio potpuniji da je muziku komponovao Kenji Kawai...

Miyamoto Musashi: Sōken ni Haseru Yume (Mizuho Nishikubo, 2009)

Iskren da budem, nisam ljubitelj doku-filmova, ali prvom dokumentarnom animeu nije lako odoleti, s obzirom na to da scenario potpisuje jedan od omiljenih mi filmadžija (i "animedžija" :))), Mamoru Oshii. Po svojoj slobodoumnosti, San poslednjeg samuraja je blizak Oshiijevom urnebesnom kvazidokumentarcu Tachiguishi retsuden (The Amazing Lives of the Fast Food Grifters), a različitost ispoljava na više načina, ne bojeći se gneva (nekih) fanova. (Ruku na srce, imaju puno pravo da se ljute, posle trik-reklame koja je ovo čudo promovisala kao istorijsku akciju.)

Opširnije, moja recenzija za popboks.

Asaruto gâruzu (Mamoru Oshii, 2009)

Idući stopama kratkometražnih segmenata u okviru eksperimentalnih omnibusa Shin onna tachiguishi retsuden (2007) i Kiru (2008), Oshii odlučuje da nas počasti nekom vrstom objašnjenja (ovih visokostilizovanih vinjeta), koje istovremeno funkcioniše kao duhovni, ali veseliji naslednik njegove filozofske SF drame Avalon (2001).

U dalekoj budućnosti, ljudi i dalje tragaju za pribežištem od haotične stvarnosti, a pronalaze ga u inovativnoj virtuelnoj igri Avalon, čiji su programeri osmislili dodatne multiplayer arene za iskusne igrače. Četvoro class-A gejmera pokušava da osvoji Avalon(f), postapokaliptičnu pustoš kojom haraju divovska crvolika stvorenja, peščani kitovi. Jedan (bukvalno) prljavi Japanac (Yoshikazu Fujiki kao Jäger, aka 0538) i tri preslatke Japanke (Meisa Kuroku kao Gray aka 0251, Hinako Saeki kao Colonel aka 0266 i Rinko Kikuchi kao Lucifer aka 0666) moraće da udruže snage, kako bi porazili bossa, jer uviđaju (najviše zahvaljujući dosadnom game masteru) da nemaju šanse, ako nastave da igraju samostalno.

Tokom kvazi-dokumentarnog uvoda (podsetnika/vizit-karte, u zavisnosti od toga da li ste ili niste gledali Avalon), narator (gospodar virtuelnog sveta) upoznaje gledaoce sa settingom. Gradeći ga uglavnom od statičnih slika, autor nas podseća na jedan od svojih uzora, foto-roman La jetée, ali i na činjenicu da spada u grupu reditelja koji vole da stalno priređuju iznenađenja, na radost vernih fanova. Kao što se od njega i očekuje, ono što posle surprise-starta sledi jesu fan-servicing akcione scene isprepletene sa dugim, "tarkovskijevskim" šetnjama po sivilu (f)-a. Iako film traje tek koji minut duže od sat vremena, Oshiiju se uopšte ne žuri, pa u sudaru estetike kompjuterskih animacija i svojevrsne (donekle iskrivljene) poetike, uspeva da umetne kontemplativne kadrove sa pužem (!), misterioznom statuom i psom (koji, gle čuda, nije baset), časteći nas uvrnutim smislom za humor, naročito u završnici. Likovi se služe engReskim  jezikom, uz prstohvat dijaloga na (još uvek neprevedenom) japanskom, što ponekad ume da zasmeta, s obzirom na to da im glasove sputavaju maske u obliku brnjica (najverovatnije aluzija na Kerberos sagu).

Sepia tonove iz nekoliko puta spomenute cyberpunk poslastice ovde zamenjuju isprane boje, paralelne hedonističkoj praznini, lišenoj emocija, vrlo moguće (i već prisutne) budućnosti, u kojoj tehnologija čovečanstvu lagano oduzima ono malo ljudskosti što mu je preostalo. Uz odličnu fotografiju, prepoznatljiv "superlivemation" i bombastično-atmosferičan skor Kenjija Kawaia, Assault Girls isporučuje nezobaravan audio-vizuelni doživljaj. Uprkos (potpuno razumljivom) podređivanju sadržine hiperstilizaciji, Oshii ipak uspeva da isporuči atipičan sci-fi-action flick, kao stvoren za predah, poručujući da, čak i kada se šali, on to čini ozbiljno. :)

Kiru (2008)

Kada kažem "japanska kinematografija", obično mislim na prijatna iznenađenja i retko kada se desi da ne budem iznenađen... U stvari, ne desi se skoro nikad. A Kiru (a.k.a. Kill) je samo još jedan u nizu dokaza da autori iz zemlje izlazećeg sunca nastavljaju tradiciju pravljenja nekonvencionalnih ostvarenja, istražujući teritoriju na koju niko nije kročio (ili jeste, ali se nije usudio da ode tako daleko). Zadatak koji je Mamoru Oshii postavio sebi i trojici svojih mladih kolega najverovatnije je glasio ovako: Napraviti kratkometražni film utemljen na akciji. Sa mačevima. Sadržaj podrediti stilu. Prekomerno. I, zaista, više je nego očigledan njihov "sad ćemo da budemo over-the-top-cool, a ostalo namerno da zapostavimo" stav i to da su sva četvorica uživala u izradi ovog "sword-exploitation" projekta. Jedini problem je što je teško bilo šta reći, a pritom ne pokvariti ugođaj potencijalnim gledaocima.

Kilico (režija: Takanori Tsujimoto)

Kilina se probija kroz tesne hodnike ispunjene lošim momcima sa jezivim maskama, kako bi došla do podruma u kome "yakuza-boss" Kumotani drži njenu mlađu sestru, Kilico (simpatična igra rečima). Međutim, hrabra heroina ne uspeva da spasi ni sestru, ni sebe, a ono što sledi moglo bi se opisati kao osveta uz nekoliko preokreta koji imaju veze sa blagodetima savremene medicine, tako da ovaj segment glatko prelazi dvadesetominutni put od nemilosrdno klišeiziranog početka do frankenštajnovskog završetka, ukrašenog cliffhangerom. Uprkos sirovoj likovnosti nalik onoj u amaterskim ili niskobudžetnim televizijskim filmovima, Tsujimoto prikazuje moćne akcione scene i talenat dostojan jednog Miikea (koga ne spominjem slučajno, jer me je Kilico sve vreme podsećao na njegovu mini-seriju MPD Psycho).

Kodomo Zamurai (režija: Kenta Fukasaku)

Snimljen kao nemi film, sa neodoljivom Vanillom Yamazaki, kao naratorkom (tj. "benshi"), Dečak samuraj predstavlja jedan od najorginalnijih akcionih filmića, budući da žestoku samurajštinu (i tu se glasno nasmejah) smešta među šestake. Ryutaro je bezbrižni dečak kome je otac (samuraj, naravno!) ostavio mač u nasleđe, zabranjujući mu da ga koristi. Kada pređe u novu školu, njegovim novim prijateljima i njemu na put staju školski nasilnici, i kao što to obično biva kad na scenu stupe te maloletne bitange, slede svakojaka poniženja. Zbog zakletve, dečak se ne usuđuje da potegne svoje oružje, dok mu na kraju ne pukne film, što (logično) rezultira seckanjem. Zahvaljujući Fukusakuovoj duhovitosti, ali i slatkom glasiću gđice Yamazaki, Kodomo Zamurai je apsolutni (a neusiljeni) comic-relief omnibusa (mada ni ostali njegovi delovi nisu lišeni specifičnog humora).

Zan-Gun (režija: Minoru Tahara)

Rediteljski debi Minorua Tahare bliski je rođak Tsujimotovoj Kilico, ne samo u vizuelnoj ravni, već i u pogledu brzopoteznog tretmana "priče", zasnovane na ideji o zaposednutosti duhom (ili čime god) iz oružja. Na kraju Meiđi ere, zalutali vojnik pronalazi kamen u koji su zabodeni "zli" mač i "dobri" bodež, i ubrzo ga obuzima sila koja je vekovima bila zarobljena u ovom prvom sečivu, transformišući njegovu pušku u svojevrsni "mačopuc". Odjednom, eto nas u sadašnjosti, gde elitni Special Assault Team traga za masovnim (guess who) ubicom, uz sve veće gubitke. Jedan od njihovih članova dolazi u dodir sa bodežom, pri kojem mu se pištolj menja u "pucodež", nakon čega se odigrava katarzični dvoboj suprotstavljenih entiteta.

Assault Girl 2 (režija: Mamoru Oshii)

Najstilizovaniji u ovom stilizovanom društvu, Oshiijev nastavak na The Assault Girl iz antologije Shin onna tachiguishi retsuden (a.k.a. The Women of Fast Food) je čista akciona poezija (ma koliko to nenormalno zvučalo). Igrajući se hrišćanskim simbolima, militarističkim referencama i kožnom ludačkom košuljom (!), u nešto manje od petnaest minuta, Oshii do savršenstva dovodi "good vs evil" koncept. Opčinjavajuće zlatnožute i sepia nijanse + Oshiijeva besprekorna režija + muzika Kenjija Kawaija = blago-nadrealna milina & uživanje u svakom kadru. Ako je suditi po recenziji za Asaruto gâruzu, koji je nedavno premijerno prikazan u Japanu, ne treba da čudi što Assault Girl 1&2 toliko aludiraju na genijalni Avalon (2001). A Mihajlo i Lucifer nikada nisu izgledali lepše...

Zamisao na kojoj je Kiru utemeljen možda neće dopreti do svakog, ali to ne menja činjenicu da je vrhunski sprovedena u delo, bez pretenzija da bude više od demonstracije istovremeno jednostavnih i maštovitih vizija. Ovaj film, kao što i sam naslov kaže, ubija.

Twilight Q (1987)

Twilight Q je bio zamišljen kao anime-odgovor na popularnu američku seriju The Twilight Zone (otud i očigledna asocijacija u naslovu), odnosno OVA serijal u kome bi tada mladi reditelji pokazali svoje umeće (u izazivanju pulsirajućeg znaka pitanja iznad glave gledaoca, kada istekne poslednji minut). Na ogromnu (kolosalnu!) žalost, snimljene su samo dve polučasovne epizode koje stavljaju veliko "m" u Misteriju, dajući ovoj reči novo značenje.

Time Knot: Reflection (Toki no Musubime: Rifurekshon)

Avgust, 1987. Prilikom ronjenja, blizu jednog od japanskih ostrva, sedamnaestogodišnja Mayumi pronalazi stari fotoaparat, a u njemu, dobro očuvan film. Posle razvijanja filma, na jedinoj uspeloj slici, prepoznaje sebe pored potpuno nepoznatog mladića. Međutim, još neverovatnije je otkriće da takav model tek treba da bude proizveden iduće godine. Tokom razgovora sa podjednako iznenađenim predstavnikom budućeg proizvođača, fotoaparat iščezava u bljesku munje. Ubrzo potom, Mayumi gubi kontrolu nad vremenom (ili vreme nad njom?), pojavljujući se na kratko marta 2039. blizu sopstvenog groba i februara 1936. usred revolucije, koje se ne seća iz udžbenika istorije...

Koncept na kome je Kazunori Ito (Ghost in the Shell) zasnovao svoj uvrnuti scenario može se protumačiti kao poigravanje sa "efektom leptira", koje nelinearna režija Tomomija Mochizukija savršeno prati. Zajedno sa glavnom junakinjom, gledalac je, poput misteriozne devojčice čijim bezbrižnim ljuljanjem počinje Reflection, postavljen na ljuljašku sa koje nema silaska ni kada dođe kraj, jer većina odgovora i dalje ostaje izvan dohvata ruke. Umesto standardne karakterizacije, kakvu prosečan obožavalac animea očekuje, autori sprovode svojevrsni eksperiment, u kome su likovi robovi situacije, zamorčići koja lutaju po bezizlaznom lavirintu. A kada na sočnu, zagonetnu sadržinu dodate odličnu prezentaciju, počev od crteža Akemi Takade (Urusei Yatsura, Patlabor), preko animacije na nivou najreprezentativnijih iz tog doba, do muzike Kenjija Kawaija (koja u završnici igra važnu ulogu u upotpunjavanju slagalice), postaje kao dan jasno da je ovaj anime nepravedno zaboravljen.

Mystery Article File 538 (Meikyū Bukken Fairu Go San Hachi)

"From this point onward, there is no turning back."

I zaista je tako. Dok se avioni JAL-a pretvaraju u divovske šarane, tokom nepodnošljivo toplog leta, detektiv koji je na ivici egzistencije dobija zadatak da prati sredovečnog muškarca i njegovu slinavu ćerkicu, nastanjene u staroj, napuštenoj zgradi sirotinjskog kvarta, u predgrađu nekog velegrada (Tokija?). Devojčica je opsednuta ribama i kad god vidi čeličnu pticu na nebu usklikne: "Riba!" a onda, kao što se da pretpostaviti iz gorenavedenog, sledi čudesna transformacija.

Iako je debitovao osrednjim (ali vrlo gledljivim) naučno-fantastičnim ostvarenjem, Dallos, Mamoru Oshii je svojim kasnijim delima dokazao da teži ka postavljanju izazova na kakve se retko kada nailazi kod drugih autora. Tako i u Dosijeu 538, koji po atmosferi i hrišćanskim simbolima podseća na njegov Tenshi no tamago (1985), Oshii testira gledaočevu i percepciju naratora (detektiva), koji, obraćajući se svom sledbeniku,  pokušava da odvoji stvarnost od košmara, u dugom, filozofskom monologu. Uprkos komičnom dizajnu likova Katsuye Kondōa (koji je često sarađivao sa Miyazakijem), File 538 je svojevrsni psihološki horor, izgrađen u klaustrofobičnom okruženju i na temeljima stanja očaja, i zahteva mnogo strpljenja. Animacija je svedena na minimum, tako da se stvara osećaj da prelistavate album apsurdno-nadrealnih fotografija, bespomoćno tražeći rešenje složenog zadatka uporedo sa glavnim likom. Čak i kada na scenu stupi otkrovenje, niste baš sasvim sigurni da se u njemu ogleda istina za kojom ste tragali.