Синяя птица (Васи́лий Лива́нов, 1970)
Lirska fantazija Синяя птица (Plava ptica) rediteljski je debi glumca Vasilija Livanova, a zasnovana je na motivima iz istoimenog dramskog komada (L'Oiseau bleu) Morisa Meterlinka. Priča o ličnoj i kolektivnoj sreći nosi snažnu antiratnu i antikapitalističku poruku, glorifikujući rad i plemenitost. Prati snoviđajnu avanturu neimenovanog dečaka i njegove mlađe sestre, koji pokušavaju da od mračnih sila, otelovljenih u crnom mačku, bogatašu i gospodarici noći, povrate blago iz naslova. U tome im pomažu pas, vila, duhovi predaka i, kasnije, "drevne čovekove sluge".
Plava ptica prvobitno je predstavljena kao komadić neba, ograničen tmurnim oblacima nad betonskom metropolom, da bi u nastavku bila prikazana apstraktnije, kao plavičasta svetlost u kavezu, a sve u skladu sa njenim višestrukim značenjem. Za Livanova i tim animatora ona pre svega simbolizuje umetničku slobodu, koja je iza gvozdene zavese često ograničavana, tako da se njihovo ostvarenje može posmatrati i kroz prizmu buntovništva. Kolažnu animaciju, na tragu radova Valerijana Borovčika, oni kombinuju sa klasičnom (na folijama), utapajući likove u duboke senke i "iskrivljujući perspektivu" u pozadinskim ilustracijama, čime postižu izgled i atmosferu ekspresionističkog filma.
Krvavá pani (Viktor Kubal, 1980)
Veliki deo svog života mađarska grofica Eržebet Batori provela je u zapadnoj Slovačkoj, u zamku Čahtice, te su užasavajuće legende o njoj Slovacima vrlo dobro poznate. Na kraju osme decenije XX veka, Viktor Kubal odlučuje da pruži odgovor na pitanje o razlozima njenih zlodela i ispreda košmarnu bajku o najmasovnijoj ženi ubici, zanemarujujući pri tom istorijske činjenice.
Kvazi-istorijska horor-dramedija Krvavá pani (Krvava gospa) potpuno je oslobođena dijaloga, tako da je, nakon kratke uvodne naracije, gledalac prepušten Kubalovim minimalističkim slikama i evokativnom skoru Juraja Leksmana. Na početku, "Alžbetka" je sušta suprotnost našoj zamisli o svirepoj plemkinji - obožavana od strane ljudi, ali i biljaka i životinja, ona od ranog jutra uživa pažnju svih koji je okružuju, uzvraćajući im ljubavlju. Međutim, idila se ruši onog trenutka kada, u znak zahvalnosti, svoje srce (bukvalno) predaje mladom drvoseči, u čiju kolibu se sklanja tokom kišne oluje. Ovim činom kao da gubi dušu, tj. sposobnost da voli, a slučajna greška dvorkinje pokreće točak ludila...
Uz bizaran humor, koji podrazumeva anahronističke pošalice (šifra: ptičica i dezodorans), parodiju na Diznijeve crtaće, ali i nešto ozbiljnije (perverznije) dosetke, autor nastoji da deo tereta sa grofičinih prebaci na muška leđa, pripisujući većinu ubistava njenom saučesniku. Zločini se odvijaju izvan platna, osim u slučaju jednog od udvarača, koji strada u zagrljaju malo drugačije železne device, ali se zato Kubal ne ustručava da pokaže scenu kupanja u "podmlađujućoj" tečnosti. Ovaj neobičan eksperiment više će prijati zrelijoj publici.
Szaffi (Attila Dargay, 1984)
Da je Volt Dizni bio Mađar i uz to poštovalac Alberta Uderca (Asteriks), animirani filmovi sa njegovim potpisom verovatno bi ličili na Szaffi. U pitanju je slobodna adaptacija romana Ciganski baron (A cigánybáró) Mora (Maurusa) Jokaija, koji je i inspirisao Johana Štrausa II da napiše istoimenu operetu u tri čina (Der Zigeunerbaron). Odigrava se u XVII veku, a usredsređuje na potragu za skrivenim blagom Ahmed-paše i romansu između njegove izgubljene kćeri Safi, i Jonaša Botšinkaija, siromašnog aristokrate koji se vraća iz izgnanstva.
Beskrajno duhovit, Atila Dargai se odlično snalazi u građenju narativa, uspevajući da pronađe pravu meru u dinamici istog i donese živopisne likove. A zahvaljujući izuzetnoj glasovnoj glumi, njihova raspričanost ne oduzima od kvaliteta ovog razigranog dela - čak naprotiv, doprinosi stvaranju razdragane atmosfere. U savršenoj harmoniji sa Štrausovom muzikom, iskorišćenom za saundtrek, raskošna animacija otvara vrata magičnog sveta u kojem se našlo dovoljno mesta i za društvenu satiru. Simpatični protagonisti i upečatljivi negativci (pohlepni činovnici i pokondirene tikve) čine da sedamdesetak minuta proleti u magnovenju.
Plava ptica prvobitno je predstavljena kao komadić neba, ograničen tmurnim oblacima nad betonskom metropolom, da bi u nastavku bila prikazana apstraktnije, kao plavičasta svetlost u kavezu, a sve u skladu sa njenim višestrukim značenjem. Za Livanova i tim animatora ona pre svega simbolizuje umetničku slobodu, koja je iza gvozdene zavese često ograničavana, tako da se njihovo ostvarenje može posmatrati i kroz prizmu buntovništva. Kolažnu animaciju, na tragu radova Valerijana Borovčika, oni kombinuju sa klasičnom (na folijama), utapajući likove u duboke senke i "iskrivljujući perspektivu" u pozadinskim ilustracijama, čime postižu izgled i atmosferu ekspresionističkog filma.
Krvavá pani (Viktor Kubal, 1980)
Veliki deo svog života mađarska grofica Eržebet Batori provela je u zapadnoj Slovačkoj, u zamku Čahtice, te su užasavajuće legende o njoj Slovacima vrlo dobro poznate. Na kraju osme decenije XX veka, Viktor Kubal odlučuje da pruži odgovor na pitanje o razlozima njenih zlodela i ispreda košmarnu bajku o najmasovnijoj ženi ubici, zanemarujujući pri tom istorijske činjenice.
Kvazi-istorijska horor-dramedija Krvavá pani (Krvava gospa) potpuno je oslobođena dijaloga, tako da je, nakon kratke uvodne naracije, gledalac prepušten Kubalovim minimalističkim slikama i evokativnom skoru Juraja Leksmana. Na početku, "Alžbetka" je sušta suprotnost našoj zamisli o svirepoj plemkinji - obožavana od strane ljudi, ali i biljaka i životinja, ona od ranog jutra uživa pažnju svih koji je okružuju, uzvraćajući im ljubavlju. Međutim, idila se ruši onog trenutka kada, u znak zahvalnosti, svoje srce (bukvalno) predaje mladom drvoseči, u čiju kolibu se sklanja tokom kišne oluje. Ovim činom kao da gubi dušu, tj. sposobnost da voli, a slučajna greška dvorkinje pokreće točak ludila...
Uz bizaran humor, koji podrazumeva anahronističke pošalice (šifra: ptičica i dezodorans), parodiju na Diznijeve crtaće, ali i nešto ozbiljnije (perverznije) dosetke, autor nastoji da deo tereta sa grofičinih prebaci na muška leđa, pripisujući većinu ubistava njenom saučesniku. Zločini se odvijaju izvan platna, osim u slučaju jednog od udvarača, koji strada u zagrljaju malo drugačije železne device, ali se zato Kubal ne ustručava da pokaže scenu kupanja u "podmlađujućoj" tečnosti. Ovaj neobičan eksperiment više će prijati zrelijoj publici.
Szaffi (Attila Dargay, 1984)
Da je Volt Dizni bio Mađar i uz to poštovalac Alberta Uderca (Asteriks), animirani filmovi sa njegovim potpisom verovatno bi ličili na Szaffi. U pitanju je slobodna adaptacija romana Ciganski baron (A cigánybáró) Mora (Maurusa) Jokaija, koji je i inspirisao Johana Štrausa II da napiše istoimenu operetu u tri čina (Der Zigeunerbaron). Odigrava se u XVII veku, a usredsređuje na potragu za skrivenim blagom Ahmed-paše i romansu između njegove izgubljene kćeri Safi, i Jonaša Botšinkaija, siromašnog aristokrate koji se vraća iz izgnanstva.
Beskrajno duhovit, Atila Dargai se odlično snalazi u građenju narativa, uspevajući da pronađe pravu meru u dinamici istog i donese živopisne likove. A zahvaljujući izuzetnoj glasovnoj glumi, njihova raspričanost ne oduzima od kvaliteta ovog razigranog dela - čak naprotiv, doprinosi stvaranju razdragane atmosfere. U savršenoj harmoniji sa Štrausovom muzikom, iskorišćenom za saundtrek, raskošna animacija otvara vrata magičnog sveta u kojem se našlo dovoljno mesta i za društvenu satiru. Simpatični protagonisti i upečatljivi negativci (pohlepni činovnici i pokondirene tikve) čine da sedamdesetak minuta proleti u magnovenju.
No comments:
Post a Comment