"Danas sam opet iskusio nešto što ću, nadam se, razumeti za nekoliko dana. Oko moje leve šake sijao je prsten od nejasnih belih plamenova. U središtu mog srca bila je mala bela tačka. Ne znam šta bi to trebalo da znači."
Prema podacima sa zvanične stranice,
odlukom Larsa von Triera, kvazi-dokumentarac Det gode og det onde (Dobro i zlo) 1999. godine postaje predstavnik danske kinematografije na brojnim evropskim festivalima tokom
trogodišnjeg perioda. Bez sumnje, jedan je od najsvetlijih primera radikalnog eksperimentalnog filma, uz ostvarenja kao što su Stereo i Crimes of the Future, a produžetak je kratkometražnog Det perfekte menneske (Savršeni čovek, 1967) kojim Jørgen Leth, pesnik, kritičar i reditelj, započinje seriju jedinstvenih antropoloških studija.
Kroz deset poglavlja, autor se vešto poigrava trivijalnostima bez kojih je svakodnevica nezamisliva. Primenjujući iščašenu verziju obrazaca za kreiranje dečijeg edukativnog programa, govori o različitim licima, telima za kojima žudimo i koja odbacujemo, korisnim i beskorisnim stvarima. Konzumiranje hrane i pića, kao i održavanje lične higijene, svrstava u neophodne radnje, tj. one koje daju smisao utrošenom vremenu, da bi izlišnim nazvao pušenje, egzotični ples sa zmijom i demonstraciju fizičke snage - kidanje lanca naprezanjem grudnih mišića. Nakon toga, prelazi na apstraktnije kategorije - raščlanjivanje dobrih i loših misli, odnosno prijatnih i neprijatnih osećanja, a parodično portretisanje života zaokružuje osvrtom na reči, kao sredstvima komunikacije i definisanja svih aspekata egzistencije.
Umirujućim glasom pruža jezgrovita objašnjenja svakog od segmenata, koji svojom prividnom apsurdnošću podstiču na meditaciju o čoveku. Zauzimajući neutralnu poziciju između filantropa i mizantropa, Leth naglašava običnost obezličenog, psihološki praznog homo sapiens-a. Svedena na skelet, rutinska stvarnost njegovih "subjekata" asocira na kapriciozni avangardni performans, koji strpljenje stavlja na probu, a paralelan je procesu rehumanizacije.
Pored Lethove deadpan naracije, monotoniju tišine razbijaju sporadični dijalozi, monolozi i par lepršavih hipi kompozicija Gunnera Møllera Pedersena, u izvođenju Sanne Salomonsen. Za stvaranje komičnog efekta i kontrolu "dramatičnosti" najzaslužniji je Claus Nissen, bezimeni glavni junak nepostojeće priče, koji nadgrađuje ulogu iz Det perfekte menneske, ponavljajući enigmatičnu (gorenavedenu) repliku.
Minimalistički crno-beli tabloi, snimljeni u gotovo praznom studiju i uokvireni kadrovima umirujućih pejzaža i pročelja stambenih objekata, donose neobičan i nezaboravan estetski doživljaj. Grupa lepotica uživa u crnom pivu. Par ljubavnika u krevetu upušta se u kratku raspravu. Muškarac tvrdi da elastičnost cipela ukazuje na njihov kvalitet. Žena u kitnjastom kostimu skida šešir, a potom i periku, puštajući dugu crnu kosu. Ovakve i slične "skice" menjaju ili potpuno negiraju filmske kanone, ali odišu čistotom i, uprkos banalnosti, poseduju visoku umetničku vrednost. Neprekidan niz hipnotišućih monohromatskih fotografija sačinjava sterilnu, ali bezvremenu i monumentalnu fasadu, iza koje čak i ne morate da zavirite kako biste otkrili suštinu...
No comments:
Post a Comment