19 Dec 2014

Bo Ba Bu (Ali Khamrayev, 1998)


Francuska glumica (i jedna od Grijeovih lepotica) Arijel Dombal tumači lik misteriozne žene, koja se "niotkuda" pojavljuje u pustinji negde u Centralnoj Aziji - 11 000 km od Njujorka, kako natpis iz prologa kaže. Ostaci aviona ukazuju na nesreću, ali bi isti mogli da budu i samo mamac za (gledaočeve) pokušaje racionalizacije gotovo nadrealne situacije u koju (pasivna) junakinja dospeva. Izgubljenu, iscrpljenu i amnezičnu, pronalazi je sredovečni pastir Bo i dovodi u skromnu kolibu, koju deli sa mlađim bratom (ili sinom?) Buom. Očekivano, daju joj ime Ba i u početku brinu o njenom oporavku, ali vrlo brzo postaje jasno da je zajednički život ovo troje osuđen na propast.

Upoznata sa kulturnim i socio-političkim problemima Uzbekistana, ali i okolnih zemalja, u recenziji za sajt KinoKultura Gulnara Abikeeva tvrdi da Bo Ba Bu služi kao upozorenje za ljude sa tih prostora i predstavlja "hiperboličnu sliku mogućih rezultata procesa arhaizacije mentaliteta". I, zaista, ispod parandže "nemušte" ménage à trois drame nije naročito teško uočiti sablju satire, naoštrene da seče bigotizam, nazadnjaštvo, korumpiranost (totalitarnih) vlasti i potpunu izolaciju od stranih uticaja. Osim toga, Ali Hamraev upućuje i kritiku na račun objektivizacije žena, dajući na taj način filmu univerzalni karakter - u Boovim rukama, Ba nije ništa više od seks-lutke, dok Buova odluka da mu se suprotstavi i na taj način spreči tragediju dolazi prekasno. Kratak izlet u "civilizovani" svet pokazuje se kao još veće zlo od maltretmana u divljini, pa ne treba da iznenađuje to što se nakon odbacivanja, uplašena i prepuštena samoj sebi, ona vraća u (prividno bezbedno) stanje inercije.

Provokativnu i ne baš prijatnu priču, začinjenu sa malo humora, reditelj pripoveda u sumorno-egzotičnim slikama, maksimalno iskorišćavajući skromnu lepotu negostoljubivog prirodnog okruženja i trošnih objekata od blata, kamena i slame. Dominantnom (ili bolje reći, uslovljavajućom) bojom peska i osušenog bilja kao da naglašava krhkost protagonistkinje, ali i jednoličnost rutinskih poslova, tj. svakodnevice među ovcama i kozama, kamilama i zmijama. A pošto u nedođiji nema mnogo povoda za razgovore, dijaloge zamenjuje uzvicima, roktanjem i stenjanjem, ali i plačem, (bezumnim) smehom i nerazumljivim (možda čak i izmišljenim?) rečima, podvlačeći primitivizam požudnih nasilnika. Muzički skor, u kojem kompozitor Klod Samar vešto objedinjuje uticaje Istoka i Zapada, odražava eklektičnost filma i ekipe koja je na njemu radila...

No comments:

Post a Comment