Noburō Ōfuji (1900-1961) smatra se jednim od najznačajnijih japanskih animatora prve polovine XX veka, o čemu svedoči i prestižna nagrada sa njegovim imenom, ustanovljena 1962. Tokom skoro četiri decenije duge karijere, stvorio je oko pedeset (pretežno kratkometražnih) animiranih filmova, primenom tehnike po kojoj prepoznajemo kraljicu "pozorišta senki" Lotte Reiniger. Prema istraživanjima dr Catherine Munroe Hotes (Nishikata Film Review), međunarodnu slavu donela mu je fantazija Yūreisen (Brod duhova), prikazana na "Festivalu crtaća" u Londonu.
Inspirisano Avanturama princa Ahmeda (Die Abenteuer des Prinzen Achmed, 1926), prvom sačuvanom dugometražnom animacijom, ovo minijaturno remek-delo počinje predstavljanjem Ōfujijevih veštih prstiju, koji celofan u boji isecaju u obliku visokih talasa. Nakon bure koja prati deo uvodne špice, kamera klizi preko mape Istočne Azije i zaustavlja se na Žutom moru, nad čijim vodama se uzdiže mistična magla, oživljavajući posadu gusarskog jedrenjaka. Pucnjem iz topa razbojnici prekidaju svetkovinu koja se odvija na raskošnom (verovatno kraljevskom) brodu iz Kine, pretvarajući veselje u masakr. Međutim, sve se vraća, sve se plaća - "bela" osveta je na pomolu...
Priču o prokletstvu, koja podseća na kakvu narodnu legendu, autor pripoveda isključivo slikama, kaleidoskopskim i neretko psihodeličnim, koje se, obavijene svilenom tapiserijom zvuka, tope pred vašim očima. Ōfuji, kao idejni tvorac i rukovodilac projekta, i kompozitor Kōzaburō Hirai (1910-2002), u čijem se skoru oseća snažan uticaj dalekoistočne tradicije, pružaju nezaboravan audio-vizuelni spektakl, demonstrirajući (magičnu) moć odabranog medija. Od svoje "učiteljice" reditelj odlazi korak dalje, eksperimentišući sa klasičnom celuloidnom animacijom, te su pokreti njegovih silueta još elegantniji, a velelepni kadrovi slojevitiji negoli kod Reinigerove, što je posebno uočljivo u sceni vraćanja duga. Hipnotišući vrtlog boja, linija i nestalnih oblika, u pratnji trijaloga perkusija, žičanih instrumenata i sablasnih horskih vokalizacija, čini da Yūreisen i danas, kada smo zatrpani CGI egzibicijama, neometano plovi.
Priču o prokletstvu, koja podseća na kakvu narodnu legendu, autor pripoveda isključivo slikama, kaleidoskopskim i neretko psihodeličnim, koje se, obavijene svilenom tapiserijom zvuka, tope pred vašim očima. Ōfuji, kao idejni tvorac i rukovodilac projekta, i kompozitor Kōzaburō Hirai (1910-2002), u čijem se skoru oseća snažan uticaj dalekoistočne tradicije, pružaju nezaboravan audio-vizuelni spektakl, demonstrirajući (magičnu) moć odabranog medija. Od svoje "učiteljice" reditelj odlazi korak dalje, eksperimentišući sa klasičnom celuloidnom animacijom, te su pokreti njegovih silueta još elegantniji, a velelepni kadrovi slojevitiji negoli kod Reinigerove, što je posebno uočljivo u sceni vraćanja duga. Hipnotišući vrtlog boja, linija i nestalnih oblika, u pratnji trijaloga perkusija, žičanih instrumenata i sablasnih horskih vokalizacija, čini da Yūreisen i danas, kada smo zatrpani CGI egzibicijama, neometano plovi.
No comments:
Post a Comment