14 May 2014

Arabian naito: Shindobaddo no bōken (Taiji Yabushita & Yoshio Kuroda, 1962)


Zasnovan na scenariju čuvenog mangake Osamua Tezuke i pisca, psihijatra i esejiste Morija Kite, dugometražni animirani film Arabian naito: Shindobaddo no Bōken (Arapske noći: Sinbadove avanture) spada u red najranijih (slobodnih) adaptacija priča o fiktivnom moreplovcu. Uz vizuelno blisku bajku Hakuja den (Panda i čarobna zmija), koju Taiji Yabushita takođe potpisuje kao koreditelj, jedan je od prvih pokušaja studija Toei da se približi zapadnjačkim uzorima.

Od bagdadskih sokaka do misterioznog ostrva sa blagom, usredsređuje se na zgode i nezgode još uvek neiskusnog Sinbada i njegovog najboljeg prijatelja, sirotana Alija, pokazujući pri tom poštovanje prema islamskoj kulturi i običajima. Dvojica sanjara se, kao slepi putnici, ukrcavaju na transportni brod i, ne znajući kakve ih prepreke i opasnosti očekuju, kreću na rizično krstarenje po vodama Bliskog Istoka, na kojem im se kasnije pridružuje i hrabra sultanova kći Samir...

Iako se obraća najmlađoj publici (i detetu koje se skriva u svima nama), ova skromna i pitoma fantazija poseduje nešto sumorniju atmosferu od savremenica iz Disney produkcije, kojima je nesumnjivo inspirisana. Težak dah melanholije oseća se ne samo u baladi koju Sinbad izvodi za kormilom, već i u numerama tokom kojih se ispoljava veseli duh mornara. A pesma o čudotvornoj mandolini, koju peva pijani Yashimu, označava početak nevolja, budući da privlači pažnju okrutnog i gramzivog vezira. Raskošne orkestracije Isaa Tomite predstavljaju svojevrsnu potporu jednostavnoj narativnoj strukturi i stereotipnoj karakterizaciji, jasno odražavajući emotivno (i psihološko) stanje likova ili dramatičnost situacija u kojima se oni nalaze.

Muzičkom skoru, ali i pokretnim slikama podređeni su najčešće kratki dijalozi, što će reći da njihovim odsustvom anime ne bi mnogo izgubio na kvalitetu. Artističnim i eksperimentalnim dizajnom postignut je atraktivan, osoben i neobičan izgled na tragu ruskih rotoskopskih klasika iz pete i šeste decenije XX veka. Animacija je lepo ostarila i odiše specifičnim, neobjašnjivim, ali neodoljivim šarmom, kakvim se značajan broj modernih ostvarenja iz Japana ne može pohvaliti. Bilo da nam tim crtača i animatora prikazuje princezu na đogatu, ples duhova na ukletom brodu ili Sinbadovu borbu sa rokom, legendarnom gigantskom pticom, naše oči imaju čime da se naslađuju. 

Poslednjih dvadesetak minuta, koji donose nagli priliv kinetičke energije, u potpunosti nadomešćuju manjak uzbuđenja u prethodnih sat vremena, stavljajući veliki uzvičnik na kraj pustolovina...

No comments:

Post a Comment