4 Feb 2014

Avetik (Don Askarian, 1992)

"Želite da vam Pegaz preore polja. A kada vas ritne, vi svodnika nazivate genijem..."
Zalutalo stado ovaca okovano ledom. Dvoje obnaženih konjanika na reci. Dojilja sa gladnim jagnjetom u naručju. Pčelinje saće i budilnici u plamenu. Celuloidne trake, oklembešene kao grane žalosne vrbe. Starac i pas na planini pod snežnim pokrivačem. Leptir na dojci isprskanoj medom i sokom zgnječenih plodova crnog duda. Izrezbareni nadgrobni spomenici i ostaci crkve, opkoljeni tenkovima i vojnicima pod gas maskama. Bacači plamena, kao delotvorna sredstva za "pročišćenje" fizičkih dokaza turbulentne prošlosti...

Od oniričnih, apokaliptičnih, senzualnih i religioznih vizija sublimne i srceparajuće lepote Don Askarian ispreda transcendentalnu, kriptično-melanholičnu poemu, inspirisanu životom i delom jermenskog pesnika Avetika Isahakyana, odnosno njegovom borbom za slobodu, ljudsko dostojanstvo i umetnost bez cenzure. Postavljajući ga na pijedestal večnog entiteta, koji objedinjuje sve osporavane stvaraoce i napaćene narode, vodi nas, hipnotisane, kroz zamršeni lavirint uzburkanih snova, snažnih emocija i lucidnih sećanja i osvrće se na tragične događaje iz istorije svoje zemlje i iskvarenost (brojnih) filmotvoraca.


Deo sebe ugrađuje u mistifikovani lik protagoniste, lamentujući nad identitetom izbledelim u izgnanstvu i s pravom okrivljujući pretke, koji se nisu izborili za dobrobit narednih pokolenja. Jetkim humorom posipa još uvek otvorene rane, pa u jednoj od ključnih scena doziva kralja iz davnina, koji na konju svraća u Avetikov trošni stan, da zapali cigaretu i čuje optužbe i nekoliko gorkih stihova. Ugledajući se na majstore starog kova, kakvi su bili Paradžanov i Tarkovski, prevazilazi stvarnost i otvara portal nadrealnog, duboko ličnog sveta, u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost postoje i teku istovremeno.

Konvencionalno pripovedanje nemilosrdno odbacuje kao čin ulagivanja gledaocu, uspevajući da sačuva prisebnost pri pokretanju zanemarenih mehanizama naše podsvesti. Pronicljiv, ćutljiv, čežnjiv i introvertan, oslanja se na sopstveno i Avetikovo iskustvo, ezoterični sistem simbola i bol ublaženu estetskom potragom. Značenja metafora neretko ostavlja zamagljenim, obraćajući nam se izbrušenim jezikom slika. U nanošenju debelih slojeva toplih i prljavih boja nostalgične i produhovljene fantazmagorije pažljivo odmerava svaki potez mekom četkicom. Meditativnu atmosferu postiže uplitanjem šapata tišine i elegičnih etno melodija u intenzivne vizuelne kompozicije, koje se suprotstavljaju taloženju ljudske ravnodušnosti...

2 comments:

  1. Definitivno nije film za svakog od montanjarskog nadrealizma do (pre)dugackih kadrova u kojima deca gledaju lepe sise. Niko ne zeli da zivi u predelima koji su oslikani u filmu pre samo dve decenije.

    ReplyDelete
  2. Slažem se da je film "nepristupačan", a u tome leži deo njegovih čari. :)

    ReplyDelete