18 Aug 2014

Трудно быть богом (Алексей Юрьевич Герман, 2013)


Bizarni naučnofantastični ep Трудно быть богом (Teško je biti bog), prvobitno naslovljen История арканарской резни (Istorija arkanarskog masakra), slobodna je adaptacija istoimenog romana braće Strugacki. Sniman u periodu 2000-2006 i skoro sedam godina zarobljen u procesu postprodukcije, završen je nakon Germanove smrti, uz pomoć njegovog sina i supruge, kao i koscenaristkinje Svetlane Karmalite, a premijerno prikazan na festivalu u Rimu krajem 2013, izvan takmičarskog programa.

Iako počinje naracijom, koja pruža osnovne informacije o poprištu radnje, film se suprotstavlja tradicionalnim pripovedačkim postupcima i donekle je nenarativan. Kroz nepuna tri sata magle i blata, lepljive kiše i fekalnih materija, donosi otelovljenje haosa u hermetički zatvorenoj kapsuli, spremnoj da eksplodira (ili implodira?) u svakom trenutku. Bezglava i nepregledna povorka krezubih, slinavih, vašljivih, štrokavih, beznadežnih i obezljuđenih stanovnika Arkanara, kraljevstva male i nazadne planete, najverovatnije je metafora za masu izgubljenih u post-sovjetskoj Rusiji (ili nekoj drugoj državi koja prolazi kroz tranziciju). U tom slučaju je (anti)junak Don Rumata, jedan od naučnika poslatih sa Zemlje, alter-ego umetnika ili epitom zagovornika progresa, kome su ruke vezane - dopušteno mu je da posmatra, ali ne i da direktno interveniše. Uprkos statusu poluboga, on je primoran da se uklapa u pasivno okruženje, u kome se neslaganje izražava gađanjem magarčevim govnima. Zabranjeno mu je da ubija, ali ga to ne sprečava da odseče poneko uvo, usporavajući pad u ludilo sviranjem na flauti. A Leonid Jarmoljnik briljira u tumačenju ovog tragičnog lika.


Odsustvo dostojanstva i potpuno crnilo duha i svesti, isprepletene sa umirućnom nadom, ogorčenjem i lažnom ravnodušnošću Dona Rumate, Aleksej German oslikava poput starih majstora, dajući svojim platnima opipljive teksture fizičkog sveta. Detaljima bogate kompozicije deluju kao da pripadaju nekakvom arthouse dokumentarcu snimljenom u anarhičnoj distopiji na razvojnom nivou srednjeg veka. Zagušljivi i klaustrofobični enterijeri, u kojima razni objekti zauzimaju prvi plan, i sivim kamenom definisani eksterijeri, čiji dekorater je imao krajnje morbidan smisao za humor, uznemirujuće su realistični, kao i sve one prosute utrobe. Okovani robovi, odrubljene glave i obešena tela kerova i intelektualaca (između kojih u tiraniji ne postoji razlika) uobičajena su pojava na ulicama pod debelim slojem mulja, otpada i iznutrica. Da užasavajuć univerzum koji German stvara pripada varvarskim silama dokazuje i sprava za mučenje kurvi - veliki drveni falus optočen trnjem.

Ono što Arkanar čini još gadnijim mestom jeste i bolesna opsednutost smradom, koji preti da se oslobodi iz dugih i turobnih kadrova. (Sva sreća te tehnologija nije toliko napredovala.) Kiseli vonj oznojenih tela i oštar miris vlage i truleži za nakazne i umobolne meštane je isto što i dobar fiks za zavisnike od narkotika. Njihovim praznim, prodornim ili izbezumljenim pogledima, upućenim kameri, reditelj probija četvrti zid, uvlačeći gledaoca u bezizlazni lavirint, kojim struji kužni vazduh. Mrkli mrak samovolje i moralne dekadencije, koji sprečava dolazak renesanse, dočarava ne samo impresivno-opresivnom vizuelizacijom, već i autentičnim zvučnim ambijentom. Pucketanje vatre, zveket lanaca, oklopa i oružja, gacanje po kaši nečistoća i izbljuvaka, šmrkanje, mumlanje, pljuvanje, povraćanje i iskašljavanje pripadnika polusveta, kao i poluglasni dijalozi, koji neretko skreću u neočekivanom smeru, formiraju kako šapat, tako i krik neprosvećenosti.

Mučan, radikalan, tvrdokoran, provokativan i beskompromisan, Трудно быть богом je film koji izaziva i gnušanje i divljenje, obrušavajući se na vas svom snagom, jednakoj, ako ne i silnijoj od one koju poseduje kultna "zakrpljena" saga Andrzeja Żuławskog Na srebrnym globie. Teško ga je gledati, a još teže zaboraviti njegovu zastrašujuću velelepnost.

No comments:

Post a Comment