Muzički predah uz The Gabriel Construct

Gabriel Lucas Riccio, mladi i virtuozni pevač, kompozitor i multiinstrumentalista iz Salisburyja u Merylandu, nedavno je objavio svoj prvi album na zvaničnom youtube kanalu. Nastao u saradnji sa muzičarima koji neguju različite žanrove, konceptualni Interior City sadrži deset mračnih, višeslojnih, hipnotišućih i idiosinkratičnih kompozicija koje se, uprkos disonantnosti, neosetno ulivaju jedna u drugu. Prema rečima autora, one donose priču o paranoji i eskapizmu, prateći napore pojedinaca da povrate samopoštovanje i pronađu sopstveno mesto u nemilosrdnom društvu današnjice. Vešto kombinujući space & progressive rock, džez, neoklasiku, ekstremni metal, drum 'n' bass, elektroniku i pop 80-ih, Riccio čini da se slušalac nađe u čvrstom zagrljaju divljih talasa ili potone u najmodrije dubine uzburkanog mora zvukova...

TheGabrielConstruct.com

Imaginary...

Madness

Is this the face of madness? If it was, I could hang out here a little longer. I don't know loneliness, because everyone adores me. The birds are singing, whenever they sense my presence.

Bare trees twist their branches while I'm passing by. Loveless mermaid turns to stone as I stare into the ocean. Little horse will be bored, if I refuse to ride it... Maybe I'm a f*cking messiah?

Or it's just the sun trying to be free again? Either way, now I can see blue whispers... But where is the end, you sick bastard?!

To Aru Hikūshi e no Tsuioku (Jun Shishido, 2011)

Kao "bestado", pripadnik najniže kaste u Levammeu, Charles Karino je imao teško detinjstvo i neprestano bio suočen sa poniženjima. Oduvek je sanjao da postane vrhunski pilot u ratnom vazduhoplovstvu San Maltilije, smatrajući da na nebu nije važno ko si. Prilika da se dokaže ukazala mu se nakon bombardovanja palate plemićke porodice Del Moral. Poverena mu je strogo poverljiva (i rizična) misija, da buduću caricu Fanu preveze na bezbedno mesto, ostrvo Cyon, odakle bi je preuzeli oficiri iz flote za specijalne operacije i predali vereniku, prestolonasledniku Carlu, preuzimajući zasluge za njeno sprovođenje...

Potpuno ste u pravu ukoliko iz sinopsisa naslućujete da kratka (prekookeanska) avantura vodi ka zbližavanju Charlesa i Fane koje, kako kasnije saznajemo, povezuje i zajednička želja za slobodom, odnosno udaljavanjem od društva dubokih klasnih razlika. Zabranjena ljubav bila je centralna tema brojnih književnih dela i filmova, što će reći da ambicije reditelja Juna Shishida, kome je ovo dugometražni prvenac, i scenaristkinje Satoko Okudere, stalne saradnice Mamorua Hosode (The Girl Who Leapt Through Time, Summer Wars, Wolf Children), najverovatnije nisu bile prevelike. Konačan rezultat adaptacije romana Korokua Inomure jeste nenametljiv i neusiljen spoj romanse i akcije, koji se od sličnih izdvaja po fantastičnom setingu.

Uprkos jednostavnosti i predvidljivosti priče, To Aru Hikūshi e no Tsuioku (u bukvalnom prevodu, Sećanja na jednog pilota) poseduje izvestan šarm, prevashodno zahvaljujući simpatičnim protagonistima. U tumačenju glavnog junaka, odgovornog, spretnog, poslušnog i lojalnog vojnika mekog srca, mlađani Ryūnosuke Kamiki demonstrira zavidnu zrelost, dok je neiskustvo šesnaestogodišnje debitantkinje Seike Taketomi primetno u nekoliko navrata, ali nimalo ne oduzima od ljupkosti ne baš sasvim tipične aristokratkinje u nevolji.

Snaga animea leži u odličnoj animaciji, čiji kvalitet naročito dolazi do izražaja u izvanrednoj koreografiji okršaja u vazduhu, i atraktivnom dizajnu kako likova, tako i letelica, objekata i kostima, inspirisanih kulturnim nasleđem Evrope. Očaravajućim pozadinama pastelnih boja veličaju se neodoljive čari prirode imaginarnog sveta, a ogromna pažnja posvećena je oslikavanju nebeskih i vodenih prostranstava, tako da svaki zalazak sunca predstavlja nezaboravan doživljaj. Milozvučne orkestracije naglašavaju emocije u scenama koje se usredsređuju na razvoj odnosa između Charlesa i Fane, dok su dramatičnim i bombastičnim instrumentalnima uokvirene sekvence razaranja.

Prijatno i nepretenciozno, korektno napisano, solidno izrežirano i vizuelno raskošno, ovo ostvarenje će vam pružiti devedesetominutni predah od svakodnevnice. Ne očekujte ništa revolucionarno i nećete biti razočarani.

(U organizaciji društva Sakurabana, animirani film Princeza i pilot biće prikazan u utorak, 26. marta, u bioskopskoj sali Doma omladine Beograda, sa početkom u 20h. Ulaz je besplatan.)

2 x Eye Candy

Nostos: Il ritorno (Franco Piavoli, 1989)

Baš kao i metafizička fantazija Vera meksičkog reditelja Francisca Athiéa, Piavolijev dugometražni prvenac mogao bi se okarakterisati kao svojevrsni "roud muvi za dušu". Inspirisan mitom o Odiseju, usredsređuje se na povratak (prikladno nazvanog) heroja kući po završetku ratnih pohoda. Tokom plovidbe Mediteranom, Nostos doživljava brodolom i ostaje bez svojih pratilaca. Prepušten samom sebi i prirodnim lepotama ostrva na kome se našao, započinje put samospoznaje, suočavajući se sa burnom prošlošću.

U sudaranju i prožimanju nepouzdanih uspomena (na zavičaj, detinjstvo i izgubljene ljubavi) i uzburkanih misli, obavijenih žaljenjem zbog prolivanja krvi nedužnih, najčešće je nemoguće utvrditi šta je stvarnost, a šta halucinacija. Nostosovo tumaranje po obrisima događaja koji se bezuspešno otimaju zaboravu predstavljeno je u vidu duboko lične audiovizuelne poeme, enigmatične, hipnotišuće, umirujuće, nostagične i mračne. Redukujući reči na nekolicinu kratkih, jedva čujnih dijaloga i monologa na starogrčkom, Piavoli usmerava gledaočevu pažnju na opčinjavajuće slike, pažljivo uokvirene ambijentalnim zvukovima i raskošnim neoklasičnim kompozicijama, i uljuljkava vas u stanje nalik snu. A kako zauzima i mesta direktora fotografije i montažera, svaki pokret kamere i svaki rez usaglašeni su sa njegovom vizijom. Penušavi talasi, narogušene stene, opojno zelenilo i gluve pećine oduzimaju dah i podsećaju nas da ni najveštije izrađene tvorevine ljudske ruke nisu dorasle njihovoj veličanstvenosti...

Herutā Sukerutā (Mika Ninagawa, 2012)

Drugi film Mike Ninagawe, koja nas umalo nije oslepela prodornim bojama istorijske drame Sakuran, adaptacija je istoimene kontroverzne mange Kyōko Okazaki. Usredsređuje se na fizičko i mentalno potonuće manekenke LiLiCo, podstičući pitanja cene uspeha, povezanosti lepote i sreće, posledica plastičnih operacija i površnosti ljudi koji su uključeni u mašineriju zvanu šoubiznis, ali i onih koji nasedaju na laži, slepo glorifikujući svoje idole i tako negujući kult poznatih.

Budući da dolazi iz sveta modne fotografije, moglo bi se reći da je rediteljka ovde na svom terenu, ali uprkos tome, Herutā Sukerutā (Helter Skelter) nije vrhunsko ostvarenje. Ljubitelji izvornog materijala najviše joj zameraju na propovedničkom tonu, nedorečenosti likova i na tome što veću pažnju posvećuje telesnom, a ne psihičkom raspadanju. Erika Sawajiri, čiji su privatni neuspesi paralelni LiLiCoinim, briljira u glavnoj ulozi, iako je junakinja koju tumači, kao epitom egoističnosti i sujete, užasno antipatična. Kada njen život krene stranputicom, ona odlučuje da sa sobom povede i sve koji je okružuju, na prvom mestu (bezličnu) asistentkinju Hadu. Postoji samo par trenutaka tokom kojih je u njoj moguće prepoznati ostatke ljudskosti i osetiti mrvicu sažaljenja. Ninagawa je neretko okružuje ogledalima i blicevima, ističući lutkasto lice koje krasi bilborde i naslovne strane časopisa, i pri tom ne silazi ni sa TV ekrana. Raskošan kolorit je malo pitomiji, a jarkocrvena boja odabrana je kao osnovni motiv, simbolizujući vatru sa kojom se ne valja igrati. Snaga filma leži u hiperstilizaciji, odnosno raspamećujućoj vizuelizaciji i pametno iskorišćenoj muzici, kojom je naglašena histerija oko LiLiCo...

Las Aventuras de Dios (Eliseo Subiela, 2000)

Las Aventuras de Dios argentinskog reditelja i scenariste Elisea Subiele spada u red onih dela sedme umetnosti koja snažno prkose kategorizaciji. Može se opisati kao teološko-metafizička misterija, ekstremna, delirična, pronicljiva, izazovna, sardonična i ikonoklastična, začinjena apsurdnim i crnim humorom, sa bizarnom kafkijansko-beketovsko-bunjuelovskom atmosferom. Već u početnih deset minuta, autor vas nemilosrdno uvlači u alternativni svet, pružajući indicije da vam predstoji nezaboravan filmski doživljaj.

Nakon izlaska iz okeana, neimenovani protagonist, koji pati od amnezije i koga ćemo u nastavku oslovljavati sa X (Pasta Dioguardi), stiže u neobičan hotel, koji izdaleka izgleda kao da je posađen posred pustinje. Zbunjen ulazi u hol, gde zatiče gomilu kofera, i sreće nasmejanog gospodina u negližeu koji ga savetuje da ništa ne govori, jer će reči zastareti čim ih bude izustio. Da tamo nisu čista posla postaje još jasnije na X-ovom putu do sobe u pratnji ostarelog raznosača prtljaga. Nekoliko muškaraca čeka u redu da bi virilo kroz ključaonicu. Na sopstvenom bdenju, mrtvac masturbira, dok se dvoje bližnjih miluju pokraj kovčega. Mladiću koji umire od tuge monsinjor predlaže onaniju kao lek. Na zabavi nalik avangardnom performansu, X upoznaje enigmatičnu Valeri (Flor Sabatella), koja mu prevodi tvrdnje profesora iz inostranstva. "Mekušci imaju više prava od sisara da mrze evoluciju, a boja unihopa ne mora da se podudara sa bojom očiju žene."

Kada nešto kasnije X dođe do zaključka da ono što mu se događa mora biti deo nečijeg sna, vama i njegovoj prijateljici, emocionalnom vodiču, ne ostaje ništa drugo nego da se složite. Drugačije verovatno i nije moguće objasniti to što je proždiranje majke neizbežno i što Isus radi u kazinu, na lutrijskom izvlačenju uzroka smrti za okupljene nesrećnike. Želeći da sazna da li se po buđenju život završava, nastavlja ili tek počinje, X kreće u potragu za usnulim (bogom?), koji bi mogao da bude među gostima hotela. Tumaranje u cilju pronalaženja odgovora odvija se lagano, iznova otvarajući pitanja koja se tiču važnosti uspomena, percepcije stvarnosti i sopstvenog bića/identiteta.

Crpeći inspiraciju iz ličnih (?) košmara, dadaističkih, nadrealističkih i klasika francuskog novog talasa (poput L'Année dernière à Marienbad), i radova španskog umetnika Cristóbala Torala, Subiela stvara kompleksnu slagalicu, čije delove vešto skriva u zaključanim odajama podsvesti nepoznatog sanjara. Beskompromisan, pedantan i siguran u sprovođenju svojih ideja, kriptičnu priču izgrađuje od fragmenata izlomljenih pod teretom simbola, neprestano priređujući iznenađenja. Odličan je u radu sa glumcima, što je naročito uočljivo u slučaju Dioguardija i Sabatelle, koji se po prvi put pojavljuju na filmu i pri tom briljiraju. Jedino mu se može zameriti upotreba digitalne kamere, zbog koje lepota brojnih kadrova ne blista punim sjajem...

Fuera de Control (Sofía Carrillo, 2008)

Svojim jezivkastim prvencem Vertigo (2005), čija jedina mana je to što prekratko traje, meksička animatorka Sofía Carrillo demonstrirala je zavidnu veštinu u stvaranju klaustrofobične i uznemirujuće atmosfere, vodeći nas kroz lucidni košmar depresivne (ili samo brigama opterećene?) junakinje. Domen ljudske podsvesti istražuje i u gotski intoniranoj fantaziji Fuera de control (Van kontrole), kojom ponovo otkriva snažnu privrženost mračnoj lepoti.

Prema zvaničnom opisu, ova jedanaestominutna minijatura donosi usamljene likove, zarobljene u hodnicima kuće nalik pećinskom lavirintu, u očajničkoj potrazi za nekim ko će njihov (zagrobni?) život učiniti potpunim. Odsustvo dijaloga i izobličenost narativne konstrukcije, naizgled izgrađene po principu slobodnih asocijacija, ostavljaju dovoljno prostora za kontemplaciju, otvarajući mogućnosti za različita tumačenja. Sofíjine marionete mogle bi da otelovljuju uzburkane emocije (uplakana bista iskopanih očiju), unutrašnje dete (devojčica sa crvenom loptom), dve strane nečije ličnosti (bliznakinje, jedna sa, a druga bez ruku) i traumu/osobu zbog koje je "nevidljiva" protagonistkinja izgubila razum (avetinjsko biće)...

Kakva god se značenja skrivala iza turobnih slika, Carillova se potrudila da ih učini pronicljivim i opčinjavajućim, posvećujući ogromnu pažnju najsitnijim detaljima i igri (treperave) svetlosti i (dubokih) senki. Umorne oči na anemičnim licima naglašava crnom bojom, za pohabane viktorijanske haljine bira zemljane tonove, a iskrivljenim zidovima daje teksturu spaljene kore drveta. Direktorka fotografije Paola Chaurand opravdava ukazano joj poverenje, a eterično sablasna kompozicija El Muerto Saúla Ledesme i minimalistički zvučni dizajn Gerarda Martíneza savršeno su komplementarni impresivnim vizuelnim rešenjima.

Ukoliko ste ljubitelj stop-motion animacija, postoji ogromna verovatnoća da ćete se u radove Sofije Carrillo zaljubiti na prvi pogled i sa nestrpljenjem čekati da, sudeći po trejleru, podjednako privlačna Prita Noire (2011) postane dostupna za gledanje.

Melem

(odlomak)

    ... Pored one uspaljene lepotice vidim trinaest minijaturnih slonova. Obukli su zečije kostime, misleći da ih neću prepoznati. Koža im je prebledela od straha, a ružičasto krzno počelo je da se linja. Pokušavaju da se izvuku iz UnterSveta, ali im ne ide od surle. Liju kiselkaste suze i nadaju se da će u njima moći da se okupaju. Ribe ne grizu i ćute kao zalivene. Krljušt im je od čistog zlata...

Kompletna priča (+ iznenađenje):

Melem (pdf, ~11MB)

Tamala 2010 (t.o.L, 2002)

Sredinom poslednje decenije XX i početkom XXI veka pojavila su se tri eksperimentalna animea zbog kojih vam dođe da se zapitate: Postoji li u mačijoj dlaci neka supstanca koja japanske stvaraoce pokreće na načine nezamislive ostatku sveta? Prvi je nadrealistički biopic Ihatōbu gensō, Kenji no haru, drugi crnohumorna fantazmagorija Nekojiru-so, a treći je multižanrovska ekstravaganca Tamala 2010 (na Zapadu sa podnaslovom A Punk Cat in Space).

Pozajmljujući osnovne motive iz Pynchonovog romana The Crying of Lot 49 (Objava broja 49) i Wildeove bajke The Happy Prince (Srećni princ), enigmatični autorski par t.o.L (trees of Life, aka trees asylum) isporučuje jedinstveni amalgam naučne fantastike, dramedije, fantazije, misterije i, na prvi pogled, non sequitur pustolovine u duhu postmoderne. Slojevita i iznenađujuće linearna priča polazi od ideje da je za preporod potrebna žrtva, bavi se problemima identiteta u raljama divljeg kapitalizma i mahnitog konzumerizma, teorijom zavere i tajnim religioznim organizacijama, a usredsređuje se na ćudljivu jednogodišnju macu poganog jezika, blaženo (ili samo prividno?) nesvesnu sopstvenog značaja u kreiranju budućnosti galaksije Feline.

Glavnu junakinju upoznajemo već u prvih pet minuta, nakon prostorno-vremenskog skoka, koji nas iz Verone 1492. prebacuje u tokijski okrug Meguro 2010. Najverovatnije podstaknuta razglednicom sa logom Catty & Company, kolosalnog konglomerata koji kontroliše informacije i 96,725% bruto svetskog proizvoda, Tamala odlučuje da poseti sazvežđe Orion. Ostavljajući za sobom majku usvojiteljku, "jebenu anakonda kučku" koja namerava da je zameni za persijanera, seda u spejs šatl i kreće na kosmičko putešestvije. Zahvaljujući intervenciji "poštara" spomenutih moćnika, ono se ne odvija po planu, pa Tamala dospeva na planetu Q (Question?), u Grad Mržnje, gde će uz pomoć macana Michaelangela, koji Eastwoodove vesterne voli više i od parenja, i zombifikovanog dr. Nominosa, otkriti svrhu svog postojanja.

Mjaučući u metaforama, rediteljski duet vas neprestano i nemilosrdno bombarduje pop-kulturnim referencama, počev od Ramba, preko blaxploitation filmova, kultnog mjuzikla Pink Floyd: The Wall i Kubrickovog horor klasika The Shining, pa sve do shoot 'em up igara poput Cosmic Invaders i MTV spotova. Iako im je ovo ekscentrično i (samo)ironično ostvarenje prvenac, beskrajno duhoviti "toLovci" K. i kuno vešto ispredaju narativne niti i upliću ih u slagalicu za koju pružaju delimično rešenje, donoseći upečatljive likove.

Kroz ćaskanje dvojice transvestita u kafiću Iscra, posredno saznajemo o stanju getoiziranog društva, a biseksualni i sadistički nastrojen policajac, pas Kentauros, ukazuje na opšte bezakonje. Neretko izbezumljen izraz Michaelangelovog lica mogao bi se protumačiti kao oličenje očekivane reakcije gledalaca, dok se u Tamalinoj "pohotljivosti" i dvosmislenim replikama ogleda princip funkcionisanja potrošačke mašinerije. Od svih pozajmljivača glasova, najviše pohvala zaslužuje Hisayo Mochizuki, čija deadpan gluma doprinosi neodoljivosti krznene bezobraznice, naročito prilikom izgovora psovki na engReskom.

Uprkos ljupkosti dizajna, daleka i za nijansu sofisticiranija rođaka Bakshijevog Fritza nije namenjena najmlađoj publici, mada bi to iz dosadašnjeg opisa trebalo da bude jasno. U oslikavanju alternativne stvarnosti, mali tim animatora oslanja se na radove pionira (jap)animacije, primenjujući vrlo jednostavnu tehniku, tako da anime podseća na (pretežno) crno-belu i obuzdanu verziju flash serijala Happy Tree Friends. A možda će vam se na trenutke učiniti da gledate neku od epizoda Fleischerovog crtaća Betty Boop, posmatranu kroz prizmu psihodelije 60-ih i 70-ih. Kako god bilo, kompozicija gotovo svakog frejma, ma koliko minimalističkog, neosporno je vrhunska, a kao najatraktivnije izdvajaju se scena regeneracije i (ključna) sekvenca u podrumu muzeja, tokom koje Tamala otkriva mural na tragu čuvenih triptiha Hieronymusa Boscha.

Košmarni svet iz Tamaline podsvesti, koja pripada drevnoj boginji Tatli, prikazan je u kompjuterski modelovanim vinjetama, a kao inspiracija za iste poslužili su Langov Metropolis, Scottov Blade Runner i Oshiijev Kōkaku Kidōtai. Sučeljavanjem dijametralno različitih stilova stavljen je akcenat na borbu između tradicionalnog i savremenog, ali i na njihov uzajaman uticaj i neizbežno prožimanje u "kotrljanju" ka neizvesnom cilju. Nenametljiv muzički skor, koji potpisuju članovi t.o.L-a, prefinjena je kombinacija elektronike, fanka i grandž popa, a nadoknađuje odsustvo, odnosno svedenost boja. Raskošnijim koloritom, kojim specifična (pop-art?) estetika nimalo nije narušena, može se pohvaliti dvodelna (nažalost, neprevedena) OVA iz 2007-e, koja prede na još čudnijim frenkvencijama.

Ukoliko ste ljubitelj mačaka i/ili uživate u vratolomijama japanskih filmotvoraca (imali oni ili ne veze sa anime industrijom), Tamalu 2010 morate videti. Pružiće vam nezaboravan doživljaj... i naneti tek poneku bezazlenu ogrebotinu.

Šarūnas Bartas / Okoreli asketizam

"U budućnosti, ja sam slobodan.

Slobodan, zato što ne postojim."

Trys dienos (Tri dana, 1991)

Šarūnas Bartas, istaknuti litvanski reditelj, spada u grupu vrhunskih slikara među filmotvorcima. Opsednut (ne)životom na margini/u izolaciji, odnosno (be)smislom egzistencije, umesto četkice koristi najcrnji čemer. Usahle boje rastvara u depresiji kataklizmičnih razmera i nanosi ih sigurnim i preciznim potezima. Pesimistički intonirana i naizgled nenarativna, u isti mah tegobna i meditativna, njegova platna odišu turobnom lepotom. Hiperrealistične, a od stvarnosti otrgnute, gotovo onirične drame obiluju prikazima teške učmalosti, izazvane kako spoljašnjim faktorima, tako i unutrašnjim razdorom.

Koridorius (Hodnik, 1995)

Dugi i hipnotišući kadrovi smenjuju se letargičnim ritmom, odajući utisak da je vreme stalo. Podsećaju na fotografije koje su nakratko otvorile oči i koje će uskoro ponovo utonuti u komatozan san. Skladne kompozicije, veličanstvene u svojoj strogoći, ogledalo su apsolutne usamljenosti, razarajućeg očaja i uzaludnosti borbe za goli opstanak. Međutim, značenje metafora koje su u njih ugrađene nije uvek lako odgonetnuti. Posebno enigmatičan je film Namai (Kuća, 1996), kojim dominiraju sekvence satkane od ne baš sasvim jasnih simbola - plod mašte glavnog junaka, autorovog alter ega. Beziražajna lica upečatljivih crta, poneka životinja, nepristupačni predeli, oronule fasade i zapušteni, slabo osvetljeni enterijeri osnovni su elementi uznemirujućih tabloa. Promišljeno odabrane lokacije obično odražavaju psihičko stanje protagonista, mada neretko predstavljaju i tamnicu u koju su sami sebe zatočili ili čistilište kojim tumaraju poput izgubljenih duša, očekujući čudo.

Mūsų nedaug (Nas nekoliko, 1996)

Ljudi su srozani na nivo inertnih entiteta, fragmenata nečijih sećanja ili zaboravljenih misli koje se nesvesno "kreću" ka sopstvenom samouništenju. Prilikom beskrajnog zurenja u prazno, stalno spuštaju ili skreću pogled, kao da se stide nezavidnog položaja u kome su se našli. Čak i u trenucima dok ih kamera izbliza miluje, oni su daleki i nedokučivi. Duboke senke ih halapljivo gutaju, magluština i dim obavijaju grad na umoru, a nedogledne pustinje ili snegom okovane planine trude se da ih učine još ništavnijim. Odbačeni od prirode, razapeti su između gorke prošlosti i neizvesne budućnosti, bezglavo bauljajući po truloj sadašnjosti. Onda kada igraju i pevaju, vrteći se u krug, ili naprasno počnu da se smeju deluju još jadnije i samotnije. Njihovu dezorijentisanost najbolje opisuje jedna od završnih scena iz crno-belog ostvarenja Koridorius (Hodnik, 1995). Par minuta žena patuljastog rasta obilazi oko stola, na kome su ostaci hrane na dohvat njene ruke, a potom izlazi u noć, kao da tamo negde želi da nestane.

Namai (Kuća, 1997)

Ćutljiv i introvertan, nostalgičan i ciničan, Bartas uporno i smelo odbija da se publici obraća onako kako to ona očekuje, što bi neki gledaoci mogli izjednačiti sa pretencioznošću. Odsustvom dijaloga ili njihovim redukovanjem na banalne izraze jasno ukazuje na gubitak sposobnosti komunikacije u poluraspadnutom društvu. Baveći se ne samo materijalnom, već i emotivnom, intelektualnom i duhovnom bedom, oslanja se na minimalistički zvučni dizajn - neprijatnu tišinu, ambijentalnu buku i nenametljive, jedva čujne muzičke pasaže, natopljene setom.

Iskusne sineaste porede ga sa Ajzenštajnom, Bressonom, Tarkovskim, Sokurovim i Tarrom. Ukoliko su vam bliska dela bar nekog od pobrojanih majstora, možda će vam prijati i Bartasov okoreli asketizam. Strpljenje je sve što vam je potrebno da biste mu se prepustili.

Laisvė (Sloboda, 2000)