Ida (Paweł Pawlikowski, 2013)

U prvoj filmskoj ulozi preslatka Agata Trzebuchowska briljantno tumači iskušenicu Annu, koja pre zamonašenja saznaje da ima živu rođaku. Na insistiranje majke igumanije odlazi u Varšavu, gde upoznaje tetku Wandu Gruz (nezaboravna glumačka bravura Agate Kulesze). "Crvena Wanda", kako su je nekada zvali, pošto je brojne "državne neprijatelje" osudila na smrt, saopštava joj da je poreklom Jevrejka i da je njeno pravo ime Ida Lebenstein. Sa namerom da otkriju istinu o porodičnoj tragediji, njih dve polaze na put tokom kojeg će bolje upoznati jedna drugu ali i same sebe, preispitujući svoja ubeđenja i stavove.

Smeštena u 1962. godinu, arthouse drama/roudmuvi Ida prevashodno se usredsređuje na sazrevanje naslovne junakinje, paralelno potrazi za neznanom grobnicom predaka i otkrivanju čari sveta izvan manastirskih zidova. Za Paweła Pawlikowskog, nagrađivanog reditelja i akademika, označava povratak rodnoj zemlji, ali iako je inspirisana njegovim sećanjima, prizorima i zvucima iz detinjstva, ne pati od romantizovanja prošlosti. Prožeta oporim mirisom nostalgije, indirektno (i suptilno) priziva nacističku okupaciju Poljske, tokom koje su Idini roditelji i brat nastradali, osvrćući se i na eru komunističkog mraka, položaj crkve i najavu modernizacije. Sveže rane iz II svetskog rata otvara kroz likove preživelih koji su u paničnom strahu postupili poput antisemita - Wanda ih, zahvaljujući instinktima suca, sa lakoćom prepoznaje i iz njih uspeva da iscedi potrebne informacije, ma koliko bolne one bile. 

Osetljivost i komepleksnost njenog odnosa sa sestričinom ogledaju se u naizgled nepremostivom jazu između njihovih karaktera. Dok iz nje sevaju ogorčenost, raskalašnost i tvrdokorni cinizam, Anna/Ida je obavijena aurom čistote, poniznosti i tek probuđene znatiželje, koja joj remeti duhovni mir. "Naravno, ja sam kurva, a ti mala svetica. Taj tvoj Isus je obožavao ljude kao i ja." - sarkazmom podupire zid prema Idi, ali su obe svesne toga da se isti neumitno ruši. Krv nije voda.

Neobični duo Pawlikowski posmatra sa stanovišta ironičnog pesnika i bivšeg dokumentariste, emotivnog ali objektivnog, i u svakom trenutku preciznog i sigurnog u ono što želi da pokaže. Šture dijaloge podređuje strogim i moćnim vizuelnim kompozicijama, omogućavajući gledaocu da u isti mah zaviri u Idino i Wandino stanje svesti i zadrži "kontemplativnu distancu", koju kritičar Godfrey Cheshire spominje u recenziji za RogerEbert.com. Impresivne monohromatske "tableaux vivants", na tragu Bressonovih ostvarenja, remek-dela Matka Joanna od Aniołów i eksperimentalnog biopic-a Wojaczek, potapa u prijatnu uzvišenu tišinu i melanholične note džeza, postižući sumornu jesenju atmosferu.

Bar hotela, u kojem odseda "opozicioni" par uznemirenih žena, predstavlja kao mikrokosmos alternativne Poljske šezdesetih - utočište za mlade antikonformiste i izvor zemaljskih zadovoljstava za buduću kaluđericu. Uz Coltraneovu Naimu, koju izvodi alt-saksofonist Lis (Dawid Ogrodnik), Idu dovodi u iskušenje da posluša tetkin savet i okusi slast telesne ljubavi. Oljuštenim fasadama i zapuštenim enterijerima sugeriše neumoljivu snagu posleratne depresije, suprotstavljajući joj skromnu lepotu Trzebuchowske, tj. anđeoskog lica, koje govori više od reči.

Donoseći jednostavnu, ali iskrenu priču u nepunih osamdeset minuta, sa Ryszardom Lenczewskim i Lukaszom Zalom na mestima direktora (magova!) fotografije, Pawlikowski stvara bezvremeno delo. Ida je, sa svim osvojenim nagradama ili bez njih, sinematski trijumf.