2 Nov 2014

Manden der tænkte ting (Jens Ravn, 1969)

"Uobičajeno je da ljudi imaju halucinacije, ali da ne veruju u ono što vide - to zvuči zanimljivo."
Dr Maks Holst 


Zasnovana na istoimenom romanu Valdemara Holsta iz 1938, fantastična psihološka drama (ili triler?) Manden der tænkte ting (Čovek koji je zamišljao život) pruža intrigantnu priču o dvojnicima koja, osim što se bavi problemima identiteta, postavlja pitanja koja se tiču napretka i evolucije. Nastala u vreme kada je, prema Ravnovim rečima, danska kinematografija obilovala glupim pop komedijama, kod domaće publike nije bila dobro prihvaćena, ali se zato na Kanskom festivalu našla među nominovanima za prestižnu Zlatnu palmu.

Film počinje "nemom" scenom na mostu, gde upoznajemo antagonistu, ekscentričnog gospodina Stajnmeca (Džon Pris). Držeći belog miša u ruci, potpuno van sebe, pokazuje ga slučajnim prolaznicima i, kako kasnije saznajemo, zahteva da mu kažu vide li i oni tog malog glodara. Potmuli pišteći zvuk, koji prati pometnju, postaje glasniji i neprijatniji, a naglo prestaje u trenutku kada svi odlaze iz kadra, uspostavljajući tajnovitu, u izvesnoj meri i uznemirujuću atmosferu.

Zadržan u psihijatrijskoj bolnici, Stajnmec insistira da razgovara sa Maksom Holstom (Preben Nergard), poznatim neurohirurgom, kome obećava revolucionarnu promenu u karijeri, ali pod uslovom da ga smesta otpusti kući. Dobri doktor ni ne sanja da je enigmatični pacijent u stanju da snagom misli stvara kako predmete, tako i živa bića, i da će ga odbijanje faustovskog ugovara uvaliti u neprilike.

Za razliku od Geteovog junaka, Holst je zadovoljan svojim životom i, svestan ogromnog rizika koji stoji iza Stajnmecove ponude, uporan je u očuvanju status quo-a. Međutim, "đavo" mu ne da mira, pa tako postaje žrtva okrutne igre. Ponesen novootkrivenim moćima, arogantni i sebični čovečuljak otelotvoruje poboljšanu verziju Holsta, koji ne samo da je uspešniji i ljubazniji od "originala", već je i oslobođen etičkih stega.

Animozitet koji Pris i Nergard donose iz Danskog kraljevskog pozorišta, u kojem su ranije sarađivali, znatno olakšava posao mladom reditelju. U paketu sa briljantno odglumljenim likovima, Ravn dobija i neophodne nijanse u njihovom vrlo zategnutom odnosu, što značajno doprinosi uverljivosti filmske stvarnosti. Iako pod neprozirnim velom misterije ostavlja poreklo natprirodne sposobnosti i, po uvođenju "zlog" blizanca, dopušta da mu se potkrade poneka proizvoljnost, uspeva da održi narativnu nit čvrstom i gledaočevu pažnju nepodeljenom do kraja. Vođen motom "manje je više", istražuje izazov pred kojim se nalazi konzervativna nauka i njeni zastupnici u slučaju pojave radikalnih ideja.

Minimalistički pristup ogleda se i u izvrsnim tehničkim aspektima filma. Sterilan dizajn setova komplementaran je odmerenom ritmu filma, a asocira na Kjubrikovu Odiseju i Kronenbergov Stereo, koji je snimljen iste godine. Posebno upečatljivo je rešenje enterijera Stajnmecove vile, koje potpisuje arhitekt Helge Refn (deda Nikolasa Vindinga Refna). Moderan salon, elipsastog oblika u osnovi, dekorisan statuama koje su verovatno proizvod parapsihološkog fenomena, simbolično predstavlja nezgodni karakter domaćina, baš kao što rigidnost bolničkih soba, sala i hodnika ocrtava oštrinu Holstovih stavova.

Sinemaskop format naglašava horizontalnu dimenziju prostora, privid reda iz kojeg se glavni protagonist budi, dok u isti mah omogućava Vitoldu Leščinskom, direktoru fotografije, da prikaže strogu i hladnu lepotu dela u punom sjaju. Poljski virtuoz (o čijoj dramediji Konopielka je bilo reči na blogu) odaje utisak iskusnog umetnika, uprkos činjenici da mu je, kao i Ravnu, ovo bio prvi dugometražni projekat.

Zbog dominantno statične kamere, Čovek koji je zamišljao život neće pronaći put do šire publike, ali će ljubitelji "asketskog", vrhunski stilizovanog SF-a, bez specijalnih efekata, sigurno uživati.

No comments:

Post a Comment