Čestitka za četrnaestu

Da nam Nova bude plava, zdrava i vijugava! ;)

Muzički predah 2.0.1.3.

Opojni muzički koktel koji sam, obično crtajući, degustirao tokom proteklih meseci sadrži melodični, alternativni, onirični, neoklasični, teatralni i progresivni rok, kao i izvesnu količinu metala – orijentalnog, avangardnog, melanholičnog, “crnodžeziranog” i gotično-simfoničnog. Zajedničko svim bendovima na listi trinaest (+1) najslušanijih jesu upečatljivi vokali, bilo da je reč o ćudljivom baritonu Gabriela Lucasa Riccija (The Gabriel Construct), anđeoskom sopranu Liv Kristine (Leaves’ Eyes), šizofrenom kontratenoru Claudija Sancheza (Coheed and Cambria), zaraznom falsetu Kylea Gruningera (Incura), osornom režanju Jørgena Munkebyja (Shining) ili sada već prepoznaljivom treperavo-zajedljivom pevanju/rečitativu Davida Lyncha, koji po drugi put uspeva da u note pretoči košmarno-nadrealnu atmosferu svojih filmova. (Osim Izolacije ShamRain-a iz 2011-e, i Voznesenja (The Afterman: Ascension) sastava Coheed and Cambria iz 2012-e, sva ostala izdanja objavljena su ove godine.)

The Gabriel Construct / Interior City (SAD)
(avant-garde / neo-classical / jazz / space rock / post metal / 80’s pop)

Leprous / Coal (Norveška)
(progressive metal)

Leaves’ Eyes / Symphonies of the Night (Norveška / Nemačka)
(gothic / symphonic metal)

Coheed and Cambria / The Afterman: Ascension + Descension (SAD)
(progressive rock)

Incura / Incura (Kanada)
(theatrical hard rock)

Vigilant / Born to Kill (SAD)
(alternative rock)

Shining / One One One (Norveška)
(blackjazz metal)

Orphaned Land / All Is One (Izrael)
(oriental metal)

Tarja / Colours in the Dark (Finska)
(symphonic rock / metal)

David Lynch / The Big Dream (SAD)
(experimental / electronic / blues / rock)

ShamRain / Isolation (Finska)
(atmospheric rock)

Avatarium / Avatarium (Švedska)
(epic doom metal)

Anneke Van Giersbergen / Drive (Holandija)
(melodic pop-rock)

Filmsko putešestvije kroz 2013-u

 Seppuku (Masaki Kobayashi, 1962)

Sedam dana pre isteka decembra pravi je trenutak da, sumirajući utiske, stavim tačku na filmsko putešestvije kroz tekuću godinu. S obzirom na to da sam tokom istog bio usredsređeniji na spomenike XX veka, za početak ću izdvojiti svoju prvu posetu Litvaniji, odnosno upoznavanje sa monolitima čemera tamošnjeg Béle Tarra. Zarazna melanholija introvertnog i ciničnog Šarūnasa Bartasa usmerila me je ka jednako ćutljivom Francu Piavoliju i njegovom atmosferičnom roud muviju za dušu Nostos: Il Ritorno, a nedavno i Mladim Afroditama, kontroverznoj obradi antičke legende. Da se još južnije, u pustinjama i savanama Afrike, takođe mogu pronaći blistavi biseri, pokazao mi je Souleymane Cissé meditativnom fantazijom Yeelen.

Shodno očekivanjima, obilazak Japana bio je najzanimljiviji, bilo da se radi o zamršenim lavirintima u kojima je lako (i lepo!) izgubiti se (trilogija Taišo Seijuna Suzukija) ili zagonetnim predstavnicima i sledbenicima novog talasa (Otoshiana, Tobenai chinmoku, Himiko i Yume no Ginga). A za Kobayashijevo vitalno remek-delo, u svakom pogledu impresivni Seppuku, verovatno bih rekao da sadrži najmučniju scenu ritualnog samoubistva, da u međuvremenu nisam pročitao kratku priču Yūkoku (Patriotizam) Yukija Mishime. Dragi suveniri iz Azije su mi i radioaktivne Suze Crnog Tigra "tajlandskog Jeneuta", kao i patinirana kutija ispunjena mesečevom svetlošću iz eksperimentalne drame A ay prominentnog turskog autora Rehe Erdema.

Iz Istočne Evrope najsnažnije su uspomene na dirljivi biopic Пиросмани i kapricioznu misteriju Panna zázračnica, koje se igrom slučaja obe bave umetnošću i umetnicima. Kada je u pitanju centralni deo starog kontinenta, napokon sam se uverio u vrednost (i poneku manu) antologijskog Metropolisa, tehnički besprekorne preteče cyberpunka. Zahvaljujući preporuci Dejana Ognjanovića, doktora za horor, u Italiji sam naišao na filmski pandan Poovom pisaniju, jezivi L'arcano incantatore Pupija Avatija, da bih zbog teksta Đorđa Kalijadisa, kolege po blogovanju, otišao do daleke Australije, da uživam u Pikniku na Henging Roku. Tragajući za zaumnim pokretnim slikama, stigao sam do Argentine (Las Aventuras de Dios), a stotinama kilometara severnije (u Kanadi) susreo sam se sa Cronenbergovim blizancima (Dead Ringers), koje sam iz nepoznatih razloga neopravdano zaobilazio. Jedno opuštajuće avgustovsko veče proveo sam uz šarmantni holivudski klasik Charade, prikazan u okviru Večeri stripa i filma, u organizaciji striparnice Južni Darkwood i bioskopa Kupina. Bilo je teško odoleti čarima Audrey Hepburn...

Metropolis (Fritz Lang, 1927)

... ali i ljupke Macarene Garcíje, koja tumači glavnu ulogu u flamenko-verziji čuvene bajke braće Grimm. Među (simboličnih) trinaest igranih naslova novijeg datuma (za period 2001-2013) nema gotska melodrama Blancanieves zauzima vodeću poziciju, a redom je prate: O Barão, Мамай, Jestem, După dealuri, Byzantium, Al primo soffio di vento, Lore (hvala Vesni Topolovački za uput), Verfolgt, Helter Skelter, Dharma Guns (La succession Starkov), Sügisball i Vir. Kako ne bih ostao dužan (neupućenim) čitaocima, sledi vrlo sažet osvrt na četvrto, peto i poslednje ostvarenje sa navedene liste. Surovom egzistencijalističkom dramom Jestem (Ja sam) Dorota Kedzierzawska me je bukvalno uvukla u kožu mlađanog protagoniste, neimenovanog "polutana" prerano osuđenog na bespoštednu borbu, neprestano pojačavajući emotivni udar turobnim prljavosmeđim kadrovima. Fino iznijansiranim likovima, upečatljivim prikazom uzaludne potrage za ljubavlju, razumevanjem i mestom u društvu koje se raspada, kao i oštrom kritikom disfunkcionalnog sistema u zasad poslednjem filmu După dealuri (Iza brda), Cristian Mungiu uspeo je da znatno ublaži moju odbojnost prema rumunskoj kinematografiji. Uprkos izlizanim temama kojima se bavi i otvaranju bolnih rana iz burne prošlosti Srbije, multižanrovski, vizuelno slasni triptih Vir, celovečernji debi Bojana Vuka Kosovčića, priredio mi je prijatno iznenađenje.

U domenu dugometražnih animacija, koje sam premijerno odgledao u 2013-oj, pobedu odnosi magična basna Ernest et Célestine, a pridružuju joj se još tri fantazije iz Francuske: Les contes de la nuit, Ocelotovo pozorište senki, Le tableau, alegorična, antiratna i antirasistička avantura inspirisana fovističkim platnima, i Kérity, la maison des contes, beskrajno simpatična tapiserija satkana od bajki, kojom Dominique Monfery (Destino) ukazuje na moć knjiga i poručuje da "niko ne može da živi bez svojih snova". Morbidno-slatkasti Frankenweenie, koji je označio Burtonov povratak u formu, redak je primer rimejka superiornijeg od originala - duhovitiji i razigraniji, pružio mi je nepunih devedeset minuta čiste zabave u društvu prepoznatljivih krupnookih ekscentrika. Niskobudžetna ekstravaganca Heart String Marionette podsetila me je zašto kod nezavisnih animatora visoko cenim beskompromisnost, dok sam uz Arjuna, princa ratnika, slobodnu i delimičnu adaptaciju sanskritskog epa Mahabharata, stidljivo stupio na teritoriju Bolivuda. Šest povrataka u Zemlju izlazećeg sunca posebnim su učinili animei Tamala 2010, Asura, To Aru Hikūshi e no Tsuioku i trilogija Berserk: Ōgon Jidai-Hen.

Nadam se da sam ovim izborom od preko četrdeset (uz nekoliko izuzetaka, ne naročito svežih) dela sedme umetnosti bar nekom filmofilu pomogao u pripremanju praznične trpeze za oči...

Jestem (Dorota Kedzierzawska, 2005)

PosterBoy

A short conversation between Angel Boo & Sugar Bee, during the N-th phase of their metamorphosis and after being saved from the %^&#*’s viscera by a mysterious Hunter. It is supposed to help them overcome the difficulties they face on daily basis...

Ernest et Célestine (Stéphane Aubier, Vincent Patar & Benjamin Renner, 2012)

Tri godine nakon urnebesne apsurdno-nadrealne avanture Panique au village, Stéphane Aubier i Vincent Patar udružuju se sa Benjaminom Rennerom, rediteljem koji je tek na početku karijere, i isporučuju jedan od najatraktivnijih animiranih i jedan od najboljih "feel-good" filmova snimljenih u poslednjih nekoliko godina. Iako ga prevashodno namenjuju najmlađima, u njemu će sigurno uživati i mnogo stariji ljubitelji tradicionalnih crtaća, željni kratkog povratka u detinjstvo.

Vesela, nežna i dirljiva, basna Ernest et Célestine adaptacija je istoimene dečije knjige u kojoj belgijska ilustratorka Gabrielle Vincent (1928-2000) opisuje neverovatno prijateljstvo između mišice Célestine i medveda Ernesta. Ona odrasta u sirotištu, čiji štićenici stalno slušaju bajke o Velikom Zlom Medvedu, zaljubljena je u likovnu umetnost, ali je primorana da skuplja mlečne zube medvedića, kako bi jednog dana postala zubarka. On je propali i džangrizavi muzičar koji živi u siromaštvu, odvojen od ostalih zemljaka, čije mišljenje o glodarima nije baš visoko. Njihov slučajan susret i buntovna priroda pokreću niz neprilika, koje predstavljaju osnovu pitke priče o razumevanju, prihvatanju različitosti i štetnosti predrasuda, a njena snaga leži upravo u jednostavnosti obrađene teme.

Vodeći se dobro napisanim scenarijom Daniela Pennaca, autorski trio uspeva da stvori uverljiv i živopisan svet, koji nastanjuju samo dve životinjske vrste, i da već u prvim minutima zarobi gledaočevu pažnju. Ono što gotovo svaku scenu čini dragocenom jeste pažljivo odmeren ritam pripovedanja, izvrsna govorna karakterizacija, predivna vizualizacija, milozvučan saundtrek i prefinjen humor, daleko pitomiji od onog koji krasi gorespomenutu anarhičnu stop-motion fantaziju. Posebno upečatljiv je segment koji prikazuje jačanje uzajamnog poverenja glavnih junaka, odnosno prvu zajedničku zimu, a potom i proleće, tokom kojih oni otkrivaju da su sličniji nego što su mogli pretpostaviti. Debitantkinja Pauline Brunner i Lambert Wilson, koji iza sebe ima popriličan broj uloga, odaju utisak starih saradnika i dobrih poznanika, značajno doprinoseći neodoljivosti naslovnog para, što nikako ne znači da je ostatak glumačke ekipe za potcenjivanje, jer i nekoliko sporednih likova zaslužuje simpatije. A najveće zasluge pripadaju animatorima koji su se potrudili da frejmovi animacije izgledaju kao stranice iz originalne slikovnice - prozračni i osvežavajući akvareli toplih i mekih boja očaravaju svojom slatkastom lepotom...

Comment Wang-Fo fut sauvé / La prisonnière (René Laloux, 1987 / 1988)

Alegorična fantazija Comment Wang-Fo fut sauvé (Kako je Vang-Fo spasen, 1987) i fantazmagorična misterija La prisonnière (Zatvorenica, 1988) nastale su na zalasku rediteljske karijere briljantnog Renéa Lalouxa (1929-2004). Uprkos dužini, tj. kratkoći trajanja, mogu se posmatrati kao ravnopravne sa dugometražnim ostvarenjima ovog francuskog maga, ne samo u pogledu stila, već i sadržajnosti.

Prva minijatura predstavlja adaptaciju istoimene pripovetke, inspirisane srednjovekovnom kineskom legendom, iz zbirke Nouvelles orientales (Orijentalne priče) belgijske književnice Marguerite Yourcenar. Govori o ambivalentnosti vrhunske umetnosti, odnosno o njenoj moći kao dvoseklom maču, usredsređujući se na ćutljivog i ostarelog slikara, čija dela kod svih posmatrača, čak i cara, izazivaju potrebu za nipodaštavanjem stvarnosti. Postavlja pitanje da li je stvaralac (Wang-Fo) spasitelj ili anđeo smrti, ali ne pruža jasan odgovor, već samo argumente u korist obeju opcija. Pod Lalouxovom dirigentskom palicom, orkestar korejskih animatora izvodi niz opčinjavajućih vizuelnih kompozicija, koje na petnaest minuta postaju eksapističko utočište. Umirujuća muzika u potpunoj je harmoniji sa elegantnim pokretima likova i pozadinama nalik najprefinjenijim gong-bi akvarelima.

Zajedno sa dvoje blizanaca (siročadi?), koji beže od Rata i Smrti, La prisonnière nas odvodi u utvrđeni grad čiji su stanovnici (sveštenici?) postali Čuvari Tišine, smatrajući Buku simbolom Haosa. Odmah po njihovom (i našem) dolasku susrećemo se sa kompleksnim slikovnim zagonetkama, a sa zaključkom da "Red ne može uvek da odnese pobedu" potraga za njihovim rešenjima se ne završava, već nastavlja u nedogled. I sve se odigrava kao u nekom snu - sneg iznenada počinje da pada, a docnije iz utrobe nasukanog kita izlazi grupa obnaženih lepotica. Kao osnova za ovu oniričnu i kontemplativnu slagalicu poslužio je strip Equinoxe (Ravnodnevnica) Philippea Caze, koga Laloux angažuje kao ko-reditelja. Uz bizaran crtež, koji podseća na rad Rolanda Topora za Divlju planetu (La Planète sauvage, 1973), i eterični skor Gabriela Yareda postignuta je hipnotišuća atmosfera.

Flash Gordon: The Greatest Adventure of All (Filmation, 1982)

Animirani film Flash Gordon: The Greatest Adventure of All zasnovan je na stripu Flash Gordon, prvi put objavljenom 1934. godine, i smatra se najvernijom adaptacijom istog. Ovakav status duguje nedavno preminulom producentu Louu Scheimeru, koji na ideju o oživljavanju (njemu omiljenog) dela Alexa Raymonda dolazi podstaknut ogromnim uspehom Lucasove svemirske opere Star Wars Episode IV: New Hope. Iako završen još 1979-e, emitovan je tek 1982. pošto je u NBC-u odlučeno da bude pretvoren u serijal namenjen najmlađima. Izgubljen prilikom prenosa prava svojine, nikada nije objavljen na DVD-u, ali je zato na zvaničnom sajtu internet arhive dostupan snimak sa laserskog diska, koji je 1983. izbačen za japansko tržište.

Početak priče poklapa se sa početkom Drugog svetskog rata. Kao izaslanik američke vlade, Flash Gordon se nalazi na misiji u Varšavi pod nemačkom invazijom. Osobu koju je trebalo da kontaktira zatiče na samrti i dobija novi zadatak - da prenese poruku izvesnom doktoru Zarkovu. U spletu "apokaliptičnih" okolnosti, sreće novinarku Dale Arden, u čijem društvu slučajno pronalazi Zarkovljevu laboratoriju, gde se oboje ukrcavaju u raketu, spremnu da poleti ka planeti Mongo. Tokom intergalaktičkog krstarenja, Zarkov pruža preko potrebna objašnjenja svojim saputnicima, a kada konačno stignu na željenu destinaciju, očekuje ih niz neprijatnih iznenađenja.

Ukoliko pripadate generaciji 80-ih, ova nepravedno zaboravljena, zabavna i uzbudljiva hiper-avantura trebalo bi da probudi najlepša sećanja na vaše detinjstvo. Iako se sa estetske tačke gledišta može kategorisati kao kemp, ali ne u negativnoj konotaciji, i dan danas (u mom slučaju, nakon dugo priželjkivane reprize) deluje superiornije od igranog filma Mikea Hodgesa, ne računajući čuvenu temu benda Queen. Divlja i sočna fantazija, za koju scenario (po nekim izvorima i režiju) potpisuje Samuel A. Peeples, jedan od autora pilot-epizode Zvezdanih staza (Star Trek, 1973-1975), uključuje sve od dinosaurusa i (kvazi)neandertalaca, preko mutanata i robota, do letilica opremljenih laserskim naoružanjem. Krcata akcionim scenama, kojima povremeno ne bi škodilo bar malo krvi, i stereotipnim likovima, koji joj (odlično odglumljeni) ne oduzimaju od vrednosti, odvija se dinamičnim ritmom, ne dozvoljavajući gledaocu gotovo ni minut predaha. Animirana je tehnikom rotoskopije, karakterističnom za Filmation, pri čemu su pojedine sekvence ponovo iskorišćene zbog ograničenja u budžetu. Kvalitet animacije je konstantan, a dizajn atraktivan i maštovit, bilo da je reč o bizarnim stvorenjima Monga ili o Mingovoj raskošnoj palati u duhu neo-gotike, verovatno inspirisanoj Gaudijevom arhitekturom. A ispod kitnjaste površine, krije se jasna i jednostavna poruka...

Arhetip A

Arhetip A je izlomljena i (samo)ironična kontra-bajka, i prividno i uistinu apsurdna, premazana varljivim bojama i odsvirana na sugestijama koje mogu da izazovu kratkotrajne i neprimetne napade na trepavicama...

(odlomci)

    Konj je već danima mrtav, baš kao na intermecu koji snimaju povodom jubileja hipodroma. Leš zaudara na šećernu vunu, pa se oko njega skupljaju mikro-kobile sa osinjim udovima...

    ... N. skida sve sa sebe i postavlja tablu sa natpisom “cenzurisano bez razloga” preko prepona. U pratnji svog vernog i inteligentnog ljubimca upućuje se ka Betonskoj Oklopnjači Bez Dna...

    ... Ljubazna je to i dobrodušna starica, ali niko ne želi da je sretne pred izvršenje važnog zadatka, iz čistih predrasuda. Na glavi obično nosi kutijicu sa isečenim noktima, bočicu napunjenu prahom od volovskih ili jarećih papaka i oko šesto grama rajskih limunova, upakovanih u mrežicu...

Preuzimanje kompletne priče: Arhetip A (pdf, 52kb)

Yeelen (Souleymane Cissé, 1987)

"Toplota stvara vatru i dva sveta, zemlja i nebo,

postoje zahvaljujući svetlosti."

Metafizička bajka Yeelen (Sjaj), nastala u koprodukciji Malija, Burkine Faso, Francuske i tadašnje Zapadne Nemačke, smatra se vizuelno najatraktivnijim afričkim filmom, čak i u krugovima onih kritičara koji su skeptični po pitanju Cisséove pripovedačke sposobnosti. Na Kanskom festivalu 1987. bila je nominovana za Zlatnu palmu, a osvojila je nagradu žirija, da bi 2010. prema izboru popularnog britanskog magazina Empire bila uvršćena na listu 100 najboljih ostvarenja svetske kinematografije izvan engleskog govornog područja. Zasnovana na malijskim usmenim legendama, vraća nas u XIII vek i donosi mističnu priču o sazrevanju i duhovnom putešestviju mladog Nianankora, koji je primoran da se suprotstavi sopstvenom ocu, zlom šamanu Somi.

Proces inicijacije dečaka u muškarca, koji podrazumeva preuzimanje autoriteta od roditelja, autor opisuje paralelno sa upornim pokušajima sprečavanja istog, izjednačavajući konačni obračun sa iskonskim sukobom stvaralačkih i rušilačkih sila, a smrt sa početkom preporoda. Nepremostiv generacijski jaz, produbljen dugogodišnjom izloženošću koruptivnim magijskim moćima, predstavlja kao jedan od uzroka poremećaja ravnoteže bića i kosmosa. Prihvatajući cikličnu strukturu drevnih predanja i pri tom zamagljujući granicu između fiktivnog i realnog, on komponuje iskrenu i meditativnu odu u čast prirode i ljudi. Istoriju, običaje i kulturu plemena Bambara, Fuloni i Dogan ne tretira kao prolaznu atrakciju, već kao esencijalni deo njihovog života, zbog čega se njegova atmosferična fantazija, sa skromnim specijalnim efektima, često približava subjektivnom dokumentarcu. Neposrednost naturščika, kojima dodeljuje glavne uloge, značajno doprinosi kako autentičnosti likova, tako i redukovanju artificijelnosti filma.

Rediteljeva namera da prošlost svog naroda prikaže što verodostojnije ogleda se i u brižljivom oslikavanju rituala predaka i (za zapadni svet) egzotičnih pejzaža. Jean-Noël Ferragut i Jean-Michel Humeau, kao direktori fotografije, opravdavaju ukazano im poverenje, otkrivajući nam "primitivnu" lepotu Malijskog Carstva iz drugačijeg, svežeg ugla. Umotani u umirujuću ambijentalnu "buku", koju u jednoj sceni prekida poj "zlatnog glasa Afrike" Salifa Keite, hipnotišući kadrovi zrače toplinom, koja izvire ne samo iz karakteristika setinga i dominantnih boja, već i iz odnosa svih članova ekipe prema onome što rade.

All Flowers in Time (Jonathan Caouette, 2010)

Eksperimentalna naučno-fantastična horor-misterija All Flowers in Time, čiju žanrovsku odrednicu treba uzeti sa rezervom (i koja nema nikakve veze sa Buckleyjevom pesmom All Flowers in Time Bend Towards the Sun), zlokobno je otelotvorenje iščašenih i uskomešanih vizija, začetih u jednoj od najzapuštenijih odaja ljudske podsvesti. Iako se može okarakterisati kao mračna parabola o negativnom uticaju televizijskih medija na decu i mlade, zbunjenom i zaprepašćenom gledaocu ostavlja zamršeno klupko pitanja bez (jasnog) odgovora.

Nelinearna i nekoherentna "priča" usredsređuje se na (kobne?) posledice infekcije, izazvane konzumiranjem krajnje bizarnog holandskog (!) rijaliti šoua, u kojem se govori o crvenim očima na fotografijama, a koji odjavljuje nasmejani Francuski Kauboj, neljudskim baritonom poručujući da "nije sa ovih prostora". I dok (imaginarni?) razgovor sa bezubim starcem situaciju čini još čudnijom i apsurdnijom, vrhunac ove trinaestominutne minijature predstavlja igra pravljenja zastrašujućih grimasa, u kojoj po završetku omiljene emisije učestvuju dečak Chandler i njegova starija sestra (ili dadilja?) Holly.

Nakon psihodelično-relaksirajuće uvodne špice, u kojoj kroz raznobojne oblačke dima vidimo nasmejano, a potom ozbiljno lice Chloë Sevigny, reditelj nas odvodi u središte lavirinta izgrađenog od napuklih fragmenata iskrivljene stvarnosti i najgorih košmara. Krećući se krivudavom stazom koju je utabao David Lynch, on vešto sklapa uznemirujuć nadrealistički omaž-mozaik, koji poput psihološkog sklopa, ali i fizičkog izgleda dvoje protagonista neprestano menja svoj oblik. Uz kreativnu montažu digitalnih i super-8 snimaka, ne uvek ubedljive, ali svrsishodne kompjuterske efekte i zvučni sudar turobnih dronova, klasične i alternativne muzike, Caouette postiže dezorijentišuću, napetu i prilično jezivu atmosferu, na tragu one iz Bulevara zvezda (Mulholland Drive, 2001) ili Unutrašnjeg carstva (Inland Empire, 2006).