Sasna tsřer (u originalu Սասնա ծռեր, a u prevodu Nebojše iz Sasuna) prvi je jermenski dugometražni animirani film, a predstavlja adaptaciju istoimene epske pesme, koja važi za jedno od najznačajnijih dela iz folklorne baštine Jermena. Nastajao je čitavih osam godina, što zbog malog broja kompetentnih domaćih animatora, a što zbog nedostatka novčanih sredstava, pa samim tim i nemogućnosti angažovanja stranih stručnjaka. Tokom ovog perioda, država je izdvojila oko 350 miliona drama (nešto preko 700 hiljada dolara) i 2010. Manarijanovo ostvarenje je doživelo premijeru u jerevanskom bioskopu "Moskva".
Kroz hiperbolu, karakterističnu za usmena predanja, ova fantazija prati odrastanje Davida Sasunskog, legendarnog heroja - gorštaka koji je sa rodnih planina oterao arapske osvajače. Nažalost, na internetu (tj. na par youtube kanala) dostupna je bez prevoda, ali je vizuelno dovoljno stimulativna za svakog koga interesuju "egzotične" kinematografije. U nepunih osamdeset minuta, Manarijan donosi obilje atraktivnih slika kojima dominiraju tople boje i zemljani tonovi, a u pratnji eklektičnog skora, koji kompozitori Haik Manarijan i Hačik Sahakijan obogaćuju zvucima izvornih instrumenata sa evroazijskog područja.
Primenjena klasična animacija deluje staromodno, naročito uz uplive statičnih kadrova (poput onih iz anime-serijala Berserk), ali je upravo retro šarm ono što joj daje svežinu i lepotu, izdvajajući je iz gomile CGI projekata. Narator, koji gledaoca uvodi u priču i zaokružuje je, sigurno je zamena za pripovedača, oko koga se na svetkovinama i kulturnim dešavanjima u Jermeniji okupljaju slušaoci. Sasna tsřer je nalik živoj drevnosti, te zato povremeno podseća na Paradžanovljeve radove, mada se mogu uočiti i drugi uticaji (možda Jankovičev Sin bele kobile). Zbog pojedinih segmenata, kao što je (metaforično?) cepanje lava na polutke u žaru borbe, nije preporučljiv za klince.
Kroz hiperbolu, karakterističnu za usmena predanja, ova fantazija prati odrastanje Davida Sasunskog, legendarnog heroja - gorštaka koji je sa rodnih planina oterao arapske osvajače. Nažalost, na internetu (tj. na par youtube kanala) dostupna je bez prevoda, ali je vizuelno dovoljno stimulativna za svakog koga interesuju "egzotične" kinematografije. U nepunih osamdeset minuta, Manarijan donosi obilje atraktivnih slika kojima dominiraju tople boje i zemljani tonovi, a u pratnji eklektičnog skora, koji kompozitori Haik Manarijan i Hačik Sahakijan obogaćuju zvucima izvornih instrumenata sa evroazijskog područja.
Primenjena klasična animacija deluje staromodno, naročito uz uplive statičnih kadrova (poput onih iz anime-serijala Berserk), ali je upravo retro šarm ono što joj daje svežinu i lepotu, izdvajajući je iz gomile CGI projekata. Narator, koji gledaoca uvodi u priču i zaokružuje je, sigurno je zamena za pripovedača, oko koga se na svetkovinama i kulturnim dešavanjima u Jermeniji okupljaju slušaoci. Sasna tsřer je nalik živoj drevnosti, te zato povremeno podseća na Paradžanovljeve radove, mada se mogu uočiti i drugi uticaji (možda Jankovičev Sin bele kobile). Zbog pojedinih segmenata, kao što je (metaforično?) cepanje lava na polutke u žaru borbe, nije preporučljiv za klince.
No comments:
Post a Comment