Tri k'o nijedan

Izgleda da me ovih dana neki đavo tera da pišem, s obzirom na to da je prethodni post 666-i, a Tri k'o nijedan (Norveška rapsodija) 66. prozni tekst koji objavljujem na blogu, odnosno 6. sa oznakom "mladić i šaran". Crno je sve, a belo ima osip od sivila...

Marketa Lazarová (František Vláčil, 1967)

  "Život bez patnje nema vrednost."

Zasnovana na istoimenom (a po nekim izvorima neprevodivom) romanu avangardiste Vladislava Vančure, enigmatična drama Marketa Lazarová zauzima centralno mesto u tzv. "istorijskoj trilogiji"* Františeka Vlačila. Iako hronološki pripada periodu čehoslovačkog novog talasa, i estetski i tematski je prilično drugačija od ostvarenja drugih istaknutih reditelja. Možda je to jedan od razloga zbog kojih je 1998. izglasana za najbolji češki film, po izboru kritičara i profesionalaca iz filmske branše.

Smeštena u burni XIII vek, donosi kompleksnu priču o nemogućoj ljubavi i očajničkoj borbi za opstanak u svetu kojim vlada pravilo "homo homini lupus". Izuzetno teško ju je pratiti i nezahvalno praviti sažetak, budući da je naracija lirska, nelinearna, alegorična i fragmentarna - neretko isprekidana vizijama i naglim vremenskim skokovima unazad ili unapred. Moglo bi se reći da se usredsređuje na žestoko rivalstvo dvaju klanova, pod vođstvom svirepog Kozlika (Jozef Kemr) i licemernog Lazara (Mihal Kožuh), čija je kćer Marketa (Magda Vasarjova) jedini tračak svetla u potpunom crnilu - jagnje okruženo krvožednim zverima. Uprkos naslovu, ona nije glavna junakinja, ali njena uloga i transformacija jesu ključne, a prisustvo neophodno u probijanju kroz gusto šipražje simbola.

Sukob zaraćenih strana odraz je "apokaliptičnog" sumraka paganizma i uspona hrišćanstva, ali je religijsko neslaganje samo fasada iza koje su skriveni brojni unutrašnji konflikti. Emotivno distancirani, likovi koji u njemu učestvuju ostaju nedokučivi do kraja, dok Vlačil uporno odbija da ih posmatra kroz prizmu modernog čoveka. Kao da je nekim čudom uspeo da se vrati stotinama godina u prošlost, sve događaje opisuje sa stanovišta hroničara-poete, insistirajući na autentičnosti. Mračno doba prikazuje bez romantizovanja, neprestano naglašavajući okrutnost kako ljudi, tako i prirode, nametljive, dominantne i negostoljubive. Njegove detaljne, velelepne i raznovrsne kompozicije, od kojih je vešto istkana hipnotišuća tapiserija slika, pažljivo su zabeležene okom Bedriha Batke, direktora fotografije. Maksimalni intenzitet njihova snaga dostiže u skladnom dijalogu sa moćnim, disonantno-dezorijentišućim skorom uvek pouzdanog Zdeneka Liške, koji se oslanja na eterično horsko pojanje, doprinoseći stvaranju gotske atmosfere.

Ljubiteljima filma, kao umetničke forme, Marketa Lazarová pruža nezaboravan doživljaj, a poređenja sa remek-delima velikana kao što Bergman, Tarkovski, Kurosava i Paradžanov nisu nezaslužena.

-------------------------------------------------------------------------------------------

* Druga dva filma su daleko konvencionalniji, ali podjednako atraktivni, intrigantni i pažnje vredni Ďáblova past (Đavolja zamka, 1962) i Údolí včel (Dolina pčela, 1968), koji su sovjetske vlasti videle kao politički napad, zabranivši prikazivanje ubrzo nakon okupacije Čehoslovačke.

Midori-ko (Keita Kurosaka, 2010)

Keita Kurosaka, profesor na Univerzitetu umetnosti Musašino, jedan je od najautentičnijih nezavisnih animatora ne samo u Japanu, već i šire. Animaciju smatra oblikom kreativnog izražavanja koji mu omogućava da u slike injektira novu dimenziju, odnosno koji izaziva isti efekat kao i muzika, ali u domenu slikarstva. A ljubiteljima ekstremno-progresivnog j-metala trebalo bi da je poznat po (subverzivnom) video spotu za singl Agitated Screams of Maggots benda Dir en Grey.

U izgradnji "povrtarske" horor-fantazije Midori-ko, svog najdužeg filma, proveo je čitavih trinaest godina, ručno izrađujući oko 30 000 crteža potpuno samostalno. Konačan rezultat je, naravno, fascinantan. Njegov nadrealno-groteskni stil savršeno pristaje bizarnoj i nelinearnoj priči o mladoj idealistkinji koja živi u postapokaliptičnom Tokiju, nastojeći da otkrije "hranu iz snova" i zaustavi glad. Istražujući razloge za i protiv opstanka čovečanstva, najvećeg eksploatatora Zemljinih resursa, autor uvodi gledaoca u iracionalan svet genetički modifikovanih organizama, kao iz najgorih košmara zagovornika zdrave i etičke ishrane.

Nakon iznenađujuće ljupkog prologa, nalik veganskoj slikovnici za decu, Kurosaka nas naglo prebacuje u sumornu (blisku?) budućnost, u kojoj su mnogi zaista postali ono što konzumiraju. Radnja se odvija unutar i u blizini trošnog stambenog kompleksa, u kojem pored glavne junakinje Midori (u bukvalnom prevodu, zelena) žive i biljno-ljudski i ljudsko-životinjski hibridi. Starac-triton i obrnuta sirena proganjaju posetioce javnog kupatila, dok drski mutirani žabac i slon-glista (!) dele besplatne savete na stepeništu. Izobličena kuvarica uporno insistira na unošenju proteina (u vidu mesa), a kvintet obnaženih naučnika, koji umesto glava imaju simbole čula (oko, nos, usta, uvo i šaku), sprovodi eksperimente u podrumskoj laboratoriji. Upravo u tom kutku (a uz pomoć Mesečeve magije) rađa se Midori-ko, prvi svesni plavi patlidžan, koji igrom slučaja razbija prozor na Midorinoj sobi i tako dospeva pod njenu zaštitu. I svi bi da ga gricnu, uključujući i trio voćnih školarica...

Jedino je slatka Midori, sa anđeoskim licem na tragu impresionističkih portreta devojčica, predstavljena kao koliko-toliko razborita i dosledna osoba, što ne znači da je otporna na ludilo koje je okružuje. Kada se nađe u situaciji "jedi ili budi pojeden", čak i ona pokazuje da joj zubi ne služe samo za usitnjavanje povrća i rezanaca od heljdinog brašna. Ambivalentnost njenog lika, ali i rediteljevog stava, na površinu izranja u završnici - bestijalnom orgijanju koje, sviđalo nam se to ili ne, otkriva divlju (i ne baš duboko potisnutu) stranu naše prirode.

Uspešno izbegavajući poziciju propagatora i dokazujući da se lepota može pronaći i u nečemu što je odvratno, Kurosaka uklanja sve barijere između čoveka i namirnica, kakvo god da je njihovo poreklo. Podseća nas na to da meso potiče od zaklanih životinja, ali i da je za uzgajanje jestivih biljaka potrebno blato i đubrivo - drugim rečima, navodi nas da zamislimo rotkvu ili šargarepu u zemlji izmešanoj sa stočnom balegom. Odraz ovakve vizije jesu skicuozne ilustracije prljavih boja, ali estetski (brutalno) čiste, uglavnom smeđih tonova, sa dubokim senkama iz kojih izranjaju neobični, često nakazni i u izvesnoj meri jezivi likovi. 

Kjaroskuro kompozicije zrnaste teksture donose bešavan spoj klasične i moderne umetnosti, a da ni u jednom trenutku ne deluju derivativno. One kanališu duhove Hijeronimusa Boša, Franciska Goje i karikaturiste Onorea Domijea, pri čemu se naslućuje i snažan uticaj Pjotra Dumale, Jana Švankmajera, Bila Plimptona, Dejvida Linča i Dejvida Kronenberga. Nekoliko frejmova osmišljeno je kao duhoviti omaž antičkoj skulpturi Laokon i sinovi, što ukazuje na iskrivljen humor, kojim autor razbija sepijaste tonove zagađenog velegrada. Atmosfera neizvesnosti, koja postepeno postaje sve zlokobnija, upotpunjena je disonantnim skorom, sa potpisom avangardnog čeliste Hiromičija Sakamota, koji uvodi i neke egzotičnije instrumente, u cilju postizanja jedinstvenog zvuka.

Midori-ko je delo koje prosečnim anime-fanovima najverovatnije neće prijati (o čemu svedoče smešno niska ocena na AniDB-u i nešto viša na IMDb-u), ali će ga zato avanturisti oberučke prihvatiti.

Tamo

Na dnu šoljice revolucije ne vidi se ništa, ali se čuje lavež.

Miracle Psychicer Seizan (Masami Annō, 1991)

Toliko opskurna da se, bez titlova, može pronaći samo sa originalnim glasovima ili sinhronizovana na bugarski, petodelna fantazija Miracle Psychicer Seizan deluje kao arhetipski predstavnik perioda tokom kojeg je nastala i kao ozbiljan kandidat za titulu najkitnjastijeg animea na temu "Večita borba dobra protiv zla".

Glavni junak, Takeru Seizan, dolazi feniks-ekspresom (na leđima boginje koja se po potrebi preobražava u žar-pticu ili svemirsku letelicu!) na Zemlju, kojom su zavladale nečiste sile. Njegov zadatak je, kao što već pretpostavljate, da planetu oslobodi od istih, a u tome će mu pomoći devojka Majumi i artefakti koje od blagonaklonih duhova dobija na dar – sveti mač, magična lopta i božansko ogledalo. Na pitanje da li će uspeti u vraćanju osećanja ljubavi čovečanstvu nije uopšte teško odgovoriti, budući da Takeru poseduje dovoljno moći da se iz svake borbe izvuče sa malim modricama i sitnim ogrebotinama ili, u najboljem slučaju, bez ijedne povrede. Zato i ne treba da čudi to što su naši susedi naslov preveli kao Nepobedivi Seizan.

Zasnovano na scenariju Šigemicua Tagučija, čiji opus, između ostalog, obuhvata brojne nastavke nekoć popularne tokusatsu serije Ultraman iz 70-ih, ovo ostvarenje bi se moglo podvesti pod kategoriju ukusnog grešnog zadovoljstva japanske sorte. U svojoj kemp-veličanstvenosti, koja podrazumeva da baš ništa nije nemoguće, donosi sočnu mešavinu romantizovane postapokaliptične avanture i (kvazi?) produhovljene palp fantastike, u kojoj se prepoznaje uticaj istočnjačkih religija, američkih B-filmova, evropske istorije, azijske i egipatske mitologije. Kakve veze sve to ima jedno sa drugim verovatno nije od presudne važnosti, dok maštoviti autori imaju keca (čitaj: mutanta-kanibala) u rukavu. Doduše, kao idejnog tvorca neki izvori navode Tošua Fukamija, humanitarca i gurua šintoističke grupe World (aka Cosmo) Mate, tako da je nešto od njegovih učenja sigurno ugrađeno u narativnu strukturu.

Iako poznavanje jezika (ili bar pokoje reči) ne bi škodilo, razumevanje dijaloga nije ključno za praćenje radnje, jer gotovo svaka (polučasovna) epizoda prati identičan sled događaja. Takeru se susreće sa individuom ili zajednicom koja ima nekakav problem, prolazi kroz iskušenja kako bi došao do rešenja, i na kraju se suočava sa uzrokom "boljke" - ogromnim i ružnim demonom koji se krije iza ljudskog obličja. Zvuči repetitivno, ali nije, s obzirom na dužinu trajanja OVA-e, a vaše unutrašnje dete će, pod uslovom da nije mnogo razmaženo, klicati od radosti.

Energična i dinamična, ova superherojska roudmuvi-bajka sadrži dosta akcionih scena, ali i mnoštvo anahronizama, u kojima se ogleda njena eklektičnost. Nakon jednookog i jednonogog majmuna i lažnog tengua, našeg čudotvorca napadaju monstrumi različitih boja, oblika i veličina, a kao najbizarniji se ubedljivo izdvaja stvor koji, verovali ili ne, izgleda kao hibrid dvorske lude i Godzile. Pored ekstravagantnog freak show-a, crtači pružaju i simpatičan dizajn dvoje protagonista i božanstava koja ih vode na putu pročišćenja, blago karikirajući sporedne likove. Studio Pierrot (12 kraljevstava) pobrinuo se da animacija prija očima, a seiyū-i i kompozitori za kompletiranje audio-vizuelnog ugođaja.

Ukoliko ste raspoloženi za nešto lepo i "prosvetljujuće" iz old-school produkcije, možda će vas Nepobedivi Seizan zabaviti... ili, ako govorite japanski, podstaknuti da se oprobate u "fansubovanju".

Magijski (ezoterični) realizam para Brosens & Woodworth

 Khadak (2006)

Ako je suditi po broju nominacija i osvojenih nagrada na svetskim festivalima, Piteru Brosansu i Džesiki Houp Vudvort osmehuje se svetla budućnost. Ovaj flamansko-američki par nezavisnih autora (u pravom smislu te reči) sa zajedničkim radom startuje u Mongoliji, gde se rađa ideja o snimanju konceptualnog dokumentarca o avijaciji i komunizmu, kako nežnija polovina tvrdi u jednom intervjuu. Međutim, put ih nanosi u snegom okovanu stepu, gde je delimično smeštena radnja njihovog (sjajnog) igranog debija Khadak (Plavi šal, 2006).

Kriptična pripovest o Bagiju, nomadu-epileptičaru, šamanizmu i grupi buntovnih avangardnih muzičara (!) žanrovski je gotovo neodrediva. Počinje kao pastoralna drama, završava se kao metafizička avantura, a funkcioniše kao melanž ekološke parabole i socio-političke kritike, sve posmatrano kroz prizmu antropoloških interesovanja. Sagledana iz ugla paganskih mitova, običaja, rituala i verovanja, stvarnost filma obavijena je velom misticizma, a narativ je nekonvencionalan - lirski, nelinearan i neretko apstraktan. Sličan je slučaj i sa naredna dva ostvarenja.

Iako inspirisan istinitim događajima (incidentom u Čoropampi iz 2000. godine), Altiplano (2009) se, baš kao i svoj prethodnik, može smestiti u domen magijskog realizma. Gledaoca, opčinjenog sublimnom lepotom, odvodi na visoke Ande, u izmišljeno selo Turubamba, čiji stanovnici postaju žrtve bolesti prouzrokovane izlivanjem žive iz rudnika zlata u izvor vode za piće. Nagoveštaj velike tragedije, u koju su (sudbinski?) uvučeni i oftalmolog Maks, "doktor bez granica" na misiji u Peruu, i njegova supruga Grejs, bivša ratna fotografkinja, vidimo već u prologu. U maloj pometnji tokom lokalnog obreda, statua Device Marije biva polomljena, što za sujeverne urođnike predstavlja loš predznak. Prvi se sa smrću susreće Ignjacio, verenik odvažne Saturnine, koja u ključnom momentu izgovara nešto što precizno odražava osnovni princip kojim se duet reditelja rukovodi: "Bez slike, nema ni priče."

Altiplano (2009)

Dosadašnji opus Brosansa i Vudvortove donosi mnoštvo očaravajućih kadrova, koji nedvosmisleno upućuju na odlično razumevanje važnosti vizuelne kompozicije i na njeno preimućstvo u odnosu na jezgrovite dijaloge. Moćni do te mere da oduzimaju dah, izazivaju knedlu u grlu ili naježenost kože, oni ukazuju i na izvrsnu saradnju sa svim direktorima fotografije. Nepovoljni vremenski uslovi, u kojima je nastala mongolska "bajka" Khadak, čine se sasvim podesnim za rad Litvanca Rimvidasa Leipusa, čestog "saučesnika" Šarunasa Bartasa. Jurte i ogoljeno drveće posred bele pustoši, ali i hladno betonsko naselje i preteći industrijski kompleksi u drugoj polovini filma uslikani su majstorski.

Ništa manje impresivni nisu ni planinski venci Anda, iračka zgarišta ili ostaci gotske katedrale u blizini Grejsine i Maksove vile, koje nose potpis venecuelansko-mađarskog filmadžije Fransiska Gozona. Sve su lokacije brižljivo odabrane i sa protagonistima potpuno ravnopravne, a povremeno deluju kao da su nadrealističke, otrgnute od materijalnog sveta. Na domaćem terenu, u ostvarenju La cinquième saison (Peto godišnje doba, 2012), oslikavanje večite jeseni u mestašcu nadomak Ardenskih šuma povereno je Hansu Brušu Mlađem koji, kao i starije kolege pre njega, suvereno vlada kamerom. Čak i najbanalnije aktivnosti on uspeva da pretoči u raskošne tabloe, značajno doprinoseći stvaranju zlokobne atmosfere, koja nakon neuspelog paljenja lomače (prizivanja proleća), postaje sve napetija, uporedo sa buđenjem onog najgoreg u ljudima - podlosti, sebičnosti, agresivnosti...

Pesimizmom obojena i mizantropski nastrojena, ova enigmatična i neumoljivo sumorna drama samo se prividno udaljava od univerzalnih tema kojima se Brosans i Vudvortova bave - pohlepa, uticaj čoveka na prirodu i obratno, iznenadno izmeštanje iz zone sigurnosti, konflikt primitivnog i modernog, individue i zajednice, tradicije i globalizacije, a iznad svih, život pod teretom negativnih emocija. I dok njih dvoje pokazuju dužno poštovanje za kulturu drugih naroda, likovi su im ili suočeni sa nekom stranom silom ili svoj gnev preusmeravaju na strance. Stočare iz Khadak-a ombanjuju autoritativne vlasti, pobožni Indijanci iz Altiplana za nedaće optužuju (nedužne) medicinare, a maskirana rulja okomljuje se na putujućeg pčelara u La cinquième saison, ni časa ne razmišljajući o njegovom hendikepiranom sinu. Reči Bagijevog dede ih možda najbolje definišu: "Kako smo jadni u samoodbrani."

A da je i u najcrnjim trenucima moguće pronaći makar tračak svetlosti, B&W nas stalno podsećaju naglašavanjem snažnog prisustva duhovnog i neobjašnjivog, oslanjajući se kako na tišinu, tako i na onirične skorove Mišela Šopinga, ali i na dela onih velikana sedme umetnosti koji su znali da je granica između sna i filma veoma tanka...

La cinquième saison (2012)

Shingeki no Bahamut: Genesis (Keiichi Satō, 2014)

Svim čitaocima bloga želim da u 2015-oj sve teče glatko poput slika u Satovom najnovijem animeu. ;)
-------------------------------------------------------------------------------------------

Pažnju ljubitelja japanske animacije Keiči Sato privlači već rediteljskim debijem, šestodelnom SF OVA-om Karas (2005-2007). 2011. oprobava se u kombinovanju medijske satire i superherojskih tropa (Tiger & Bunny), a 2012. donosi mračnu akcionu melodramu Asura. U 2014-oj, publici se predstavlja sa dva naslova - vizuelno opčinjavajućim, ali ispraznim CGI filmom Saint Seiya: Legend of Sanctuary i TV serijalom Shingeki no Bahamut: Genesis (Bahamutov gnev: Postanak), kojim pokazuje da čak i kolekcionarske igre sa kartama (za Android) mogu da posluže kao fina podloga za avanturističku fantaziju veću od života.

Nastao u produkciji jako mladog studija MAPPA, ovaj raskošni spektakl smešten je u alternativnu verziju srednjovekovne Evrope, tj. u magični svet Mistarsija. Nekoliko puta u prošlosti, krilati zmaj Bahamut pretio je apsolutnim uništenjem istog, pa su se ljudi, bogovi i demoni udružili, ne bi li mu zapečatili sudbinu. Nematerijalni (transcendentalni) entitet, uz pomoć kojeg su ga smestili iza čudesne barijere, podeljen je na dva dela. Polovine su poverene silama mraka i svetlosti na čuvanje, sa ciljem da nikada ne budu ponovo sastavljene, jer bi to dovelo do oslobađanja nemani. Dve hiljade godina nakon velike pobede, misteriozna devojka krade Božji Ključ, a "brava" počinje da popušta...

Da je Sato strastveni obožavalac američkih stripova i da je njegov stil pod uticajem "ljubavi prema svemu što je nostalgično" primećuje se u svakoj od dvanaest epizoda. Delom provejava duh zapadnjačke kulture, čineći ga primamljivijim široj publici, ali se da osetiti i snažna težnja za spajanjem prividno nespojivog, karakteristična za odvažnije autore animea. Bahamutov gnev poseduje energiju holivudskih blokbastera, sadrži reference na vesterne, francusku istoriju i klasične "swashbuckle" filmove, a temelji se na dekonstrukciji mitova, prevashodno starogrčkih i judeo-hrišćanskih. U jednom trenutku, na istom mestu "sudaraju" se (preobražena) Devica iz Orleana, Belzebub (sa svetlećim repom) i Bahus u pratnji Hanse, svetog patka koji govori i koga vređa kada ga nazivaju ljubimcem. U priči o borbi protiv ništavila kao sporedni akteri pojavljuju se Azazel i Lucifer (sa imidžom goth-bishōnen-a), arhanđeli Mihailo, Gavrilo, Rafailo i Urilo (ili bolje reći Gavrila, Rafaila i Urila?), "lolifikovani" Kerber, a našlo se mesta i za razjarenog Pazuzua. (Da li treba dodati da se kao vrhovna božanstva spominju Zevs i Satana?) Iako malo ko od njih dobija dovoljno prostora, dizajner Naojuki Onda i glasovni glumci daju sve od sebe da ih uzdignu iznad nivoa kartonskih isečaka.

Sa druge strane, kvartet glavnih junaka funkcioniše savršeno uprkos nesavršenosti, neretko iskačući iz okvira stereotipa. Na trnjem posut put samootkrivanja slatka kradljivica Amira polazi vođena željom da se vrati majci, nesvesna prave svrhe svog postojanja. U potragu, koja bi trebalo da se završi u ozloglašenom Helhejmu, uvlači Favara Leonea, sebičnog i razmetljivog lovca na ucene, koji živi od danas do sutra i ne razmišlja previše o posledicama sopstvenih postupaka. Ovaj simpatični probisvet i ljupka dama u nevolji (sa rožnatim naličjem) upoznaju se igrom sudbine i "belih laži", a gledaocu brzo prirastaju za srce, baš kao i jednako ekscentričan ostatak atipične četvorke protagonista. Favarov suparnik Kaizar Lidford, čovek čvrstih uverenja i osramoćeni vitez koji se tvrdoglavo pridržava koda časti, i samopouzdana nekromanserka Rita, mnogo mudrija i kompetentnija nego što izgleda (osveženje u panteonu najzanimljivijih animiranih devojčica), znatno intenziviraju dinamiku njihovih odnosa, začinjujući dramu sitnim, ali ne i nebitnim konfliktima.

Luckasta i detinjasta Amira, za čijim petama su viša bića i armija pod komandom Jovanke Orleanke, ne deluje kao da je sposobna da potpuno sama izvede rizičnu akciju, ali ona i nije vrhovni antagonista. Njeno neznanje i povremeni nagoveštaji ljudi, anđela i demona, uzrujanih zbog završetka relativno mirne ere, ukazuju na nihilistički nastrojenog puppet master-a, odgovornog za čitavo zamešateljstvo sa Bahamutom. A identitet nevaljalca koji iz senke povlači konce otkriven je u donekle neočekivanom preokretu, tokom klimaktičnog epiloga.

Najimpresivniji aspekti animea su oni tehničke prirode - zadivljujuća mešavina 2D i 3D animacije, kakva u TV produkciji nije skoro viđena, i epske vokalno-instrumentalne kompozicije, koje verno prate vatromet boja i pokreta. Već spomenuti Onda (Gantz, Ergo Proxy, Blassreiter, Berserk: The Golden Age Arc) potvrđuje se kao vanserijski crtač likova, dok se Jošihiro Ike, Satov stalni saradnik, ne ustručava da skor obogati latino zvucima, dajući novi smisao pojedinim scenama. Posvećenost detaljima pri iscrtavanju i oslikavanju kostima, rekvizita, najrazličitijih lokacija, facijalnih ekspresija i prevoznih sredstava (posebno Azazelove leteće tvrđave) uočljiva je u svakom frejmu, tako da sočnih slatkiša za oči ima u izobilju. Pohvale vredne su i pesme sa uvodne i odjavne špice, koje naglašavaju eklektičnost Bahamutovog gneva - žestoko-melodična EXiSTENCE, u izvođenju ska-pank-metalkor sastava SiM i nežna balada Promised Land Rize Šimicu, koja stoji iza Amirinog glasa.

Sato i ekipa gaze po dobro utabanom terenu, ali im ipak polazi za rukom da stvore osobenu, zabavnu, maštovitu i uzbudljivu fantastičnu sagu, po kvalitetu konstantnu od prvog do poslednjeg minuta.