Trinaestominutni animirani film Doktora D. Sala (Ostrvo doktora D-a) potiče iz Letonije, a donosi bizaran spoj fantazije i misterije, delimično inspirisan ekspresionističkom kinematografijom. Usredsređuje se na zavodljivu medicinsku sestru Juliju, koja na ostrvo iz naslova dolazi sa ciljem da proveri glasine o nestancima svojih koleginica. Uprkos sopstvenim očekivanjima (i njihovoj vremešnosti), zatiče ih razigrane i raspevane na imanju "enigmatičnog" doktora D-a...
Uopšte nije teško pogoditi da je naizgled jeziv, a zapravo gostoprimljiv domaćin (koji liči na Klausa Kinskog u Herzogovom Nosferatu: Phantom der Nacht) uživalac dragocene životne tečnosti. Doduše, nije od onih krvopija koje, čim ogladne, zarivaju očnjake u najbliži vrat, zbog čega mu je i neophodna pomoć zdravstvenih radnica. Međutim, zagonetka koju baš i nije lako rešiti jeste poslednja pridošlica koja, pored raskošnih oblina, koristi riđu i živu (?) kosu kako bi muškarcima pomutila razum. Bili oni vampiri ili junoše, njenim čarima ne mogu da odole, što dovodi ne samo do oštrog rivalstva između udvarača, već i do iznenadne promene godišnjih doba, te se proleće preobražava u zimu.
Lik Julije zasnovan je na atraktivnoj bolničarki sa kojom se rediteljka upoznala u Švajcarskoj, a koja je tada radila na punktu za dobrovoljne davaoce krvi. Stalne posete mladića, koji su se i po nekoliko puta vraćali igli ne bi li proćaskali sa cicom, Aiju Bley su potakle da napiše scenario o strasti, ženskoj seksualnosti i magičnoj, ali često opasnoj moći lepote. U konstruisanju priče ona primenjuje zlatno načelo "pokaži, a ne kaži", oslanjajući se na briljantnu kompoziciju slika, u čijim se kolorističkim rešenjima može naslutiti uticaj Henrija Matissea, pop-arta i psihodelije 70-ih. Stilizovan dizajn likova podseća na sovjetske crtaće iz perioda socrealizma, dok jedna od sekvenci predstavlja omaž Escherovim optičkim iluzijama. Snoviđajnu atmosferu upotpunjuju kriptični simboli i eterična muzička pratnja, komplementarana zasićenoj paleti.
No comments:
Post a Comment