25 Nov 2014

Les rencontres d'après minuit (Yann Gonzalez, 2013)

Ali: "Moramo pratiti nagoveštaje u našim snovima."
Matijas: "Čak i kada su zastrašujući?"
Ali: "Pogotovu tada... da bismo pobedili strah."

U svom dugometražnom debiju, Jan Gonzalez trijumfuje nad kolegama koji nemaju dovoljno smelosti da rizikuju, isporučujući provokativnu (kako sam kaže, panseksualnu) nadrealističku dramediju, kojom odaje počast brojnim delima sedme umetnosti. Znalački kombinujući izobilje uticaja, gledaoca uvlači u svet koji je na prvi pogled veoma nalik našem, ali koji počiva na iščašenoj logici i iskrivljenim pravilima.

Film počinje podsećanjem na Lepu zatočenicu (La Belle captive, 1983) Alana Rob-Grijea - košmarom u kojem misteriozni motociklista odvaja Ali (Kejt Moran) od njenog verenika Matijasa (Nils Šnajder). Nakon Alinog buđenja, paru se pridružuje sobarica - transvestit Udo (Nikola Mori), koji uz pomoć "ručnog rada" vraća Matijasa iz nesvesti, prethodno aludiravši na prvi deo seksploatacijske kvadrologije Ilsa. Njihov život u "ménage à trois", u zabačenom zamku sa arhitektonskom anomalijom (poput hotela u Isijavanju), postaće još uzbudljiviji (ali ne u onom smislu) kada na orgije, koje željno iščekuju, dođu zvanice - Kurva (Žili Bremon), Pastuv (bivši fudbaler Erik Kantona), Adolescent (Alen-Fabijan Delon, koji sa slavnim ocem deli ime) i Zvezda (Fabijen Beb).


Pozajmljujući narativnu strukturu iz Jutarnjeg kluba (The Breakfast Club, 1985) Džona Hjuza i zadržavajući ideju o tesnom jedinstvu mesta i vremena, reditelj istražuje mogućnost formiranja utopijske zajednice, odnosno emotivnog povezivanja sedmoro dezorijentisanih ljudi u neku vrstu porodice. Kroz priče koje sa sobom donose i, u potpunoj izolaciji od (posrnulog) društva, izlažu jedni drugima (Dekameron?) on odgovara na razloge okupljanja, skidajući s likova kožu stereotipa i oslobađajući ih tereta konvencija i nerazumevanja. Mračne, duhovite, romantične, melanholične, fantazmagorične ili prezira vredne ispovesti, meditacije o ljubavi i smrti, bacaju svetlo na (tužna) lica ekscentričnih, ali ranjivih osoba, izgubljenih duša u čistilištu predigre i (intelektualne) onanije.  Usamljenost lagano bledi i nestaje uporedo sa svitanjem.

Monologom o monstruoznom međunožju, koje mu je osujetilo karijeru pesnika i dovelo pod nadzor nezasite policijske inspektorke sa S&M apetitom (Beatris Dal), Pastuv unosi dašak odličnog deadpan humora, probijajući led na "takmičenju za najsnobovskije orgije". Kao dokaz, po dolasku svih gostiju, on iz gaća izvlači svoje (prostetičko) prokletstvo, budeći u Kurvi sećanje na erotski (i u isti mah antierotski) san, koji obelodanjuje njen strah od starenja i nerešene konflikte sa (pokojnom) majkom. Tinejdžerski angst Adolescenta, mladića koji je pobegao od kuće, deluje kao jedina spona sa stvarnošću, a njegovo prisustvo iznuđuje Zvezdino priznanje o gorkoslatkim incestuoznim maštarijama, u tami (fiktivne) bioskopske sale, uz omaž grofici Batori iz Kumelovog horora Les lèvres rouges (Ćerke mraka, 1971).


Trio domaćina se može pohvaliti najzanimljivijom i najfantastičnijom pozadinskom pričom - kratkom faux-gotique bajkom koja se odvija na prelepim studijskim setovima, kao kod Kobajašija (Kwaidan), Monteira (Silvestre), Fasbindera (Querelle) ili Šredera (Cat People). Osim što prodire na teritoriju kempa, putem nekromantskog rituala, ona pruža i objašnjenje perverzne prakse (šifra: pseudo-vampirizam) i Matijasovog piratskog poveza, inspirisanog kultnim anime serijalom Kapetan Harlok, uz koji je Gonzalez odrastao. Tragovi kulture i estetike 80-ih, koje su takođe obeležile autorovo detinjstvo, ogledaju se u skladnom rešenju unutrašnjosti seksualnog utočišta. Luksuzni retro-futuristički apartman opremljen je "senzornim džuboksom", mašinom koji čita raspoloženje sa dlana korisnika i prema tome određuje boju muzike. Ljubitelji eteričnog sintpopa će verovatno biti oduševljeni skorom kojim Janov brat Antoni (pod etiketom M83) intenzivira osećaj nostalgije i eskapizma.

Značajan deo zasluga za uspeh ovog eksperimenta pripada i direktoru fotografije Simonu Bofisu, odgovornom za niz atraktivnih kadrova, ali i odličnoj glumačkoj ekipi, a posebno Nikoli Moriju, koji sa zadivljujućom lakoćom iznosi lik transrodnog, pomalo otkačenog ličnog sluge.

Melanž sinematskih referenci, izmeštenih i postavljenih u drugačiji kontekst, upotpunjen je citiranjem Maje Deren, Luisa Bunjuela, Žana Rolina, Darija Arđenta, Fransoa Ozona, Dejvida Linča, Pedra Almodovara i kanadskog vunderkinda Gzavijea Dolana. Uprkos tome, Gonzalezov glas nije ugušen - lirska igra Erosa, Tanatosa i Morfeja, koju vrlo suptilno opisuje, mogla bi da mu posluži kao odskočna daska za dalju karijeru.

No comments:

Post a Comment