Ukratko o kratkometražnim animacijama Irine Evteeve

  Лошадь, скрипка... и немножко нервно / Эликсир

Клоун / Петербург

Ruska animatorka Irina Evteeva, rođena 1956. u Sankt Peterburgu (tadašnjem Lenjigradu), diplomirala je 1980. na odseku za fotografiju Instituta za kulturu. Nakon postdiplomskih studija na Akademiji primenjenih umetnosti, doktorirala je 1991. na temu "Proces formiranja žanra u nacionalnoj animaciji 60-ih, 70-ih i 80-ih: Od parabole do polifonih struktura". Više od dve decenije, radi kao rediteljka u studiju Lenfilm, baveći se paralelno istraživačkim i pedagoškim radom.

Njena više puta (i s dobrim razlogom) nagrađivana ostvarenja prkose trendovima u filmotvorstvu, budući da su nastala jedinstvenom kombinovanom tehnikom koja podrazumeva ručno oslikavanje frejmova igranih snimaka na staklu, preklapanje kadrova i step-printing. Mogla bi se opisati kao raskošne i onirične rapsodije boja i tekstura, u pratnji neprekidne igre treperave svetlosti i mističnih senki. Iako su joj potrebni meseci, pa čak i godine za njihovu izradu, Evteeva uporno odbija primenu računara, postižući izgled pokretnih uljanih platana, na kojima je moguće uočiti gotovo svaki potez četkicom.

Демон / Тезей

Najneobičnija minijatura u nevelikom, ali impresivnom opusu ove umetnice svakako je Лошадь, скрипка... и немножко нервно (Konj, violina... i pomalo nervozan, 1991), koja otvara portal ka dimenziji futurističke poezije Vladimira Majakovskog, a pesnika postavlja u okvir izvan vremena i prostora, produžujući mu život. Vozovi, tramvaji, pioniri, gimnastičarke, beli medved i čovek sa glavom konja samo su neki od elemenata ovog iščašenog kolaža, u kojem se prošlost preobražava u budućnost, dok se dokumentarna forma sudara i prožima sa animiranom. Desetominutni Клоун (Klovn, 2002) još jedan je atipičan predstavnik autorkine filmografije - alegoričan performans o tugi, usamljenosti, ljubavi i smrti, sa pantomimičarem Vjačeslavom Polunjinom u ulozi melanholičnog klovna.

Filozofičnom mračnom bajkom Эликсир (Еликсир, 1995), zasnovanom na motivima romana Die Elixiere des Teufels (Đavolji eliksir) nemačkog pisca Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana, Evteeva započinje niz neoromantičarskih fantazija, nastavljajući ga srednjemetražnim lirskim esejem Петербург (Peterburg, 2003), trilogijom Вечные вариации (Večne varijacije, 2004-2006) i omnibusom Маленькие трагедии (Male tragedije, 2009). Uz navođenje odlomaka iz tekstova Puškina, Bloka i Belog i uz pomoć inserata iz klasika ruske kinematografije, kao što su Ajzenštajnov prvenac Стачка (Štrajk, 1925), Пётр Первый (Petar Prvi, 1937) i Пиковая Дама (Pikova dama, 1960), ona komponuje zanosnu odu rodnom gradu, stvarajući "vrtlog vizija", u koji zajedno sa glavnim junakom uvlači i gledaoca.

Za Večne varijacije inspiraciju pronalazi u tragičnoj ljubavi, odnosno Ljermontovljevoj epskoj poemi (Демон, 2004), stihovima Marine Cvetaeve (Тезей, 2006) i Geteovoj čuvenoj drami (Фауст, 2006), iznova demonstrirajući snagu svog stila i potvrđujući da (opčinjavajuće) slike govore više od hiljadu reči. Delu Aleksandra Puškina vraća se u Malim tragedijama, adaptirajući tri kratka pozorišna komada, Скупой рыцарь (Vitez tvrdica), Каменный гость (Kameni gost) i Моцарт и Сальери (Mocart i Salijeri), koji se bave univerzalnim temama, ljudskim krhkim životom, psihom i emocijama. Zanimljivo je to da su najupečatljivije scene u svakom od segmenata ove antologije one koje prikazuju neku gozbu - prethodnicu trijumfa smrti...

Фауст / Скупой рыцарь

Каменный гость / Моцарт и Сальери