2 x istočnoevropski film

Мне двадцать лет (Марле́н Хуци́ев, 1965)

Nakon dvogodišnjeg služenja vojske, Sergej se vraća kući, udovoj majci i mlađoj sestri, i zajedno sa dvojicom bliskih prijatelja i devojkom Anjom, pokušava da pronađe svoje mesto u komunističkom društvu, odnosno put kojim će se kretati u daljem životu...
 

Već od samog početka, Мне двадцать лет prigrabljuje vašu pažnju i zrači energijom i velelepnošću, bilo da prikazuje mladiće kako se dozivaju sa prozora susednih zgrada, red ispred trafike, gužvu u tramvaju, vrtoglavo rušenje objekata, prvomajsku paradu, razdragane zabave ili Serjožino lutanje praznim i kišom natopljenim ulicama Moskve, ispraćeno filozofičnim unutrašnjim monolozima. Vrhunska je i halucinogena scena iz završnice koja priziva duhove prošlosti i koja je obeležena snažnim emotivnim nabojem. Upotrebom odgovarajuće muzike (džeza, popa, klasike, ambijentalnih instrumentala...), koja podrazumeva i zapadnjačku (jedan od razloga zbog kojih je film svojevremeno bio cenzurisan i kritikovan od strane Hruščova), raskošna vizuelizacija uzdignuta je na još viši nivo.

Optimizmom obojena prva polovina mogla bi da nosi naslov La Dolce Vita, a da u tome nema ni trunke ironije, dok je druga prožeta melanholijom i poseduje ozbiljniji ton. Kao (poetična) celina, one pevaju odu mladosti, neraskidivom prijateljstvu i generacijama koje su rasle bez očeva, a kakvih je, zbog brojnih ratova u istoriji čovečanstva, bilo previše. Uprkos povremenim uplivima propagande (čestom pojavljivanju Lenjinovog lika), ona se uzdiže iznad (romantizovanog) perioda tokom kojeg je nastala. U preciznoj režiji Marlena Hucijeva, koga zovu "savešću ruske kinematografije", prepoznaje se uticaj francuskog novog talasa, a bravurozna gluma cele ekipe, na čelu sa Valentinom Popovim, čini likove gledaocu bliskim.

Konopielka (Witold Leszczynski, 1982)

Zasnovan na istoimenom romanu poljskog književnika, publiciste i dramaturga Edwarda Redlińskog, koji se najčešće bavio konfliktom između palanačkog mentaliteta i civilizacijskog napretka, ovo ironično i simbolično ostvarenje odvodi gledaoca u zabačeno seoce Taplary, okruženo močvarom i šumom.

Sujevernost, bogobojažljivost i zatucanost kanalisani su kroz sve meštane, a prevashodno kroz Kaziuka, neotesanog, nepismenog i namćorastog patera familiasa koji sa odrtavelim ocem, mlađim i neoženjenim bratom, poslušnom ženom i troje dece živi onako kako on kaže (tj. naređuje) da treba da se živi. Dolazak mlade učiteljice i otvaranje osnovne škole unose nemir u njihovu svakodnevnicu (malo "hladnoće" u "toplinu" porodičnog doma), ali i u Kaziukove snove, čija religijska intoniranost biva zamenjena erotičnom...

Majstorski izrežirana, Konopielka se može pohvaliti i odličnim scenarijom, kao i atraktivnom visokokontrastnom crno-belom fotografijom koja oduzima dah i ostaje dugo (verovatno zauvek) u sećanju. Gotovo svaki kadar oslikan je kao pravo remek-delo. Prijatno sumornoj atmosferi prožetoj suptilnim, a povremeno i vulgarnim humorom (zasluge za potonji idu dežurnoj seoskoj budali), u velikoj meri doprinosi spoj tišine i ambijentalnih zvukova, povremeno isprekidan dvema kontrastnim kompozicijama, uslovno rečeno profanom i duhovnom. Okruženje u kome se odvija radnja je upečatljivo i autentično, zahvaljujući sjajnoj scenografiji i kostimima, ali i prirodnosti čitave glumačke postave, pogotovu Krzysztofa Majchrzaka, koji tumači Kaziuka.

Larve

    U voćnjaku koji je nasledio od roditelja kajsije su uvek bile rumenije i slađe nego kod drugih, ali ih on nikad nije brao. Plodovi su se sušili, padali i truleli, hraneći izgladnelu zemlju, na kojoj su mladići iz sela obeščastili mnogo devojaka.
    Jednog sanjivog jutra, nakon tajnog venčanja u napuštenom hramu pradedova, među krhka stabla bujnih narandžastozelenih krošanja doveo je svoju nevestu. Prostrvši meko ljubičasto ćebe na nedavno iznikli korov, rekao joj je da legne, a ona ga je poslušala. Skinuvši prozirnu belu haljinu i rasuvši vražje crnu kosu, opružila se koliko je duga. Kada je otkopčao košulju setio se da nije poneo kandilo i tamjan, čiji je sladunjavi miris ona obožavala odmalena. Ubrzanim korakom vratio se u kućerak i ušao u kuhinjicu, gde ga je na radnom stolu čekala njegova mezimica, kratkodlaka tamnožuta mačka. Bila je mrtva – neko ju je rasporio i povadio iznutrice, napunivši je potom pupoljcima ruže. Zgrožen ovim prizorom, pohitao je natrag, ali je naišao na zaključana vrata. Dvanaest devojčica i trinaest dečaka opkolilo mu je skromni dom i složno zapevalo neku dečiju pesmicu. Njihovi tanušni glasići odjednom su se izobličili, pa su deca zvučala kao prehlađeni demoni. Prišao je prozoru i ugledao poveću grupu poznanika koji su u koloni jedan po jedan marširali prema njegovom dvorištu kao omađijani. Predvodila ih je sestra bliznakinja njegove žene, na čijem se stomaku širila rupa, preteći da proguta sve pred sobom.
    Sa obližnje police pala je metalna kutija soli i prosula se na brodski pod koji su iznutra nagrizale debele larve. Moraju i one nešto da jedu…

Terra e... (Osamu Yamasaki, 2007)

"Humans are creatures that will fear and eliminate those who are unlike themselves."

Nastao tri decenije po objavljivanju prve sveske istoimene i nagrađivane mange Keiko Takemiye, TV serijal Terra e... (Toward the Terra) odvodi nas u daleku budućnost.

Godine ratovanja, eksploatacije i zagađivanja pretvorile su Zemlju u pustoš nepodobnu za opstanak. Ljudi teraformiraju i naseljavaju druge planete, uspostavljajući novi politički poredak - Superior Domination (u daljem tekstu, SD), pod kontrolom visoko inteligentnih kompjutera i odabranih članova elite. Rađaju se isključivo iz epruveta, a deca se u četrnaestoj podvrgavaju ispitu zrelosti, tokom kojeg im se brišu određena sećanja, u cilju stvaranja poslušnih građana. Za naizgled dobro podmazanu mašineriju pojavljuje se pretnja u vidu Muova, jedinki koje razvijaju psioničke sposobnosti, nadoknađujući time fizičke mane i odupirući se ispiranju mozga. Nekad zelena Terra za njih je obećani svet, daleko od opresivnog društva koje ih smatra anomalijom...

Veličanstvenost i epska širina ove "svemirske sapunice" ni približno se ne mogu dočarati sinopsisom, a prevashodno se ogledaju u tematskoj raznovrsnosti, besprekornoj karakterizaciji likova i ambicioznosti priče, koja je u filmu iz 1980. bila prekomerno sabijena, da bi ovde, u osmočasovnom formatu, prodisala punim plućima. Iako počiva na idejama koje su u prošlosti već bile obrađivane, ne deluje kao plagijat. Obuhvatajući znatan vremenski period, ona istražuje prednosti i nedostatke totalitarizma, skrivenog iza maske utopije, odnosno razloge za odricanje od slobode zarad (lažne?) sigurnosti i prosperiteta. Naglašava značaj porodice, prijatelja i uspomena iz detinjstva, bavi se sukobom generacija, ekološkim i problemima diskriminacije i nasilja, a sve posmatrano kroz prizmu evolucije čovečanstva. Nakon uvodnih epizoda, jasno se uočavaju dve vodeće narativne niti i brojni podzapleti, koji se međusobno prepliću i tako sačinjavaju gustu mrežu neprestane borbe, snažne ljubavi i teško iskorenjive mržnje, kratkotrajne radosti i neizlečive tuge.

Sa jedne strane posmatramo odrastanje (heroja) Jomyja Marcusa Shina, koji od nestašnog i iritantnog dečaka, nespremnog da se suoči sa gorkom istinom, postaje odlučni, voljeni i požrtvovani vođa Muova. Svestan je činjenice da je nemoćan da zadovolji svakog, ali ipak stremi idealizmu, inspirisan savetom svog prethodnika: "Ne možemo znati da li smo činili dobro ili loše, sve dok ne dođemo do kraja našeg puta." Jomyjev suparnik i glavni predstavnik gotovo dehumanizovanog stanovništva, introvertni Keith Anyan, odgajan je kao robot koji će raditi onako kako SD-sistem diriguje, te su mu emocije zakopane duboko ispod hladne spoljašnosti i zastrašujuće lojalnosti zloćudnoj veštačkoj inteligenciji. Uprkos često okrutnim postupcima, Keith nije tipični antagonist, a njegova sputana ljudskost razotkriva se u dirljivom i katarzičnom epilogu. Ličnosti obojice oblikuju se u interakciji sa obiljem sporednih aktera, čijoj životnosti najviše doprinose talentovani seiyūi, a prisustvo natprirodnih elemenata nimalo ne oduzima od njihove uverljivosti.

Pored odlično adaptiranog scenarija i sigurne režije, ovaj anime krase izvanredna vizuelizacija, koja se da opisati kao spoj minimalizma i retro futurističkog art nuvoa, i njoj komplementaran eklektični skor - amalgam ambijentalne i elektronske muzike, neo klasike i simfo roka. U akcione scene sjajno su uklopljene bombastične horske kompozicije, baš kao što su one opuštajuće i eterične, odsvirane na harfi, (milo)zvučni pandan ličnosti slepe proročice Physis. Jedina zamerka mogla bi se uputiti na račun uvodne i odjavne špice, pošto osrednje j-pop pesme koje ih prate odudaraju od grandioznosti animea. Za elegantan dizajn likova bio je zadužen Nobuteru Yuki (Record of Loddos War, The Vision of Escaflowne), koji se, između ostalog, oslanja se na sedamdesete i osamdesete, u pogledu kostima, a na bishōnen i bishōjo tradiciju, u crtama lica protagonista. Atraktivna arhitektura pozadina, naročito ekstravagantnih enterijera Shangri-Le/Moby Dicka, svemirskog broda Muova, još je upečatljivija, a kompjuterski generisani detalji i objekti uglavnom ne narušavaju njenu lepotu. Za razliku od mračne, ali suvoparne i monotone palete boja prvobitne adaptacije, sada dominiraju pastelne nijanse, koje u melanholičnu atmosferu unose prekopotreban optimizam.

Terra e... nije remek-delo, ali ipak zaslužuje epitet dragulja savremene japanimacije. I stilski i sadržajno raskošna i uravnotežena, ova uzbudljiva, intrigantna i simbolima začinjena naučno-fantastična (melo)drama u stanju je da istovremeno izazove gledaočevu empatiju i zagolica moždane vijuge, pružajući pravi užitak...

Hashire, Melos! (Masaaki Ōsumi, 1992)

Hashire, Melos! (Trči, Melose!), slobodna adaptacija istoimenog japanskog klasika, jedno je od nezasluženo zaboravljenih animiranih ostvarenja i iznenađuje činjenica da se još uvek nije našlo u kolumni Buried Treasure sajta Anime News Network. Inspirisano starogrčkom legendom, ono pripoveda o snažnom, neraskidivom prijateljstvu, zadivljujućoj, nadljudskoj upornosti i, iznad svega, uzajamnom, beskompromisnom poverenju i požrtvovanosti.

Iako Ōsumi odlučuje da po sopstvenom nahođenju izmeni i dopuni kratku književnu formu, kako bi je pretočio u dugometražni film, suština originalnog dela, prema kome se odnosi sa dužnim poštovanjem, ostaje netaknuta, a njegovi dodaci nisu izlišni, niti narušavaju sklad. Neosporan kvalitet ove emotivne i optimistične (pseudo)istorijske drame leži u odličnoj režiji i maestralnoj karakterizaciji dvojice glavnih junaka, dobroćudnog i pomalo naivnog Melosa i Celinuntiusa, razočaranog vajara mekog srca, ali i paranoičnog antagoniste - tiranskog vladara Dionysiusa II (Dionizija Mlađeg). Njihovi naizgled ishitreni i nelogični postupci deluju sasvim razumljivo kada dobiju podršku u bitnim detaljima iz prošlosti. Melosa svi smatraju neodgovornim i nepouzdanim, pa on nastoji da ih razuveri tako što će po svaku cenu ispuniti obećanje dato Celinuntiusu, koji pak želi da pronađe novi smisao umetnosti i života. 

Ono što, pored sjajne glasovne glume, sve likove čini uverljivim jeste specifičan, polurealističan dizajn reditelja animacije Hiroyukija Okiure (Ghost in the Shell, Jin-Roh: The Wolf Brigade, GitS 2: Innocence), koji je ovde sarađivao sa neprežaljenim Satoshijem Konom. Mesto crtača pozadina, koje odaju počast antičkoj arhitekturi, vodeći nas, između ostalog, kroz uličice Sirakuze i u obilazak Dionizijeve palate, zauzima Hiroshi Ohno, čija umetnička režija je nepogrešiva (Spring and Chaos, Le Chevalier D'Eon). Prijatnom paletom boja dominiraju braon i bež tonovi, a animacija je vrlo glatka, dok su statični kadrovi svedeni na minimum. Muzički skor Kazumase Ode je korektan i uglavnom nenametljiv, a za par nijansi slabiji od prelepe vizuelizacije (kojoj, nažalost, pomalo škodi zamrljanost VHS-snimka).

Svojom univerzalnošću, Hashire, Melos! prevazilazi prostorno-vremenske granice, pa ne čudi što je baš ova Dazaijeva priča neretko obrađivana. Uz Ōsumijevu verziju, dostupna i vredna gledanja je i sedamnaest godina mlađa nadgradnja Ryosukea Nakamure u okviru izvanrednog omnibus serijala Aoi Bungaku.

Simplicity

JEDNOSTAVNOST

Narcisa se rodila iz lažljivog ogledala.
Niko je nije voleo, iako je bila lepa.
Jednog jutra, VukMomak se pojavio pred njenim vratima

i zaljubio se u nju na prvi pogled.
Tretirala ga je kao pseto, ali su njihovi životi bili savršeni…
… ili je bar ona tako mislila, ne znajući njegovu najmračniju tajnu.
U noći mladog meseca, pretvorio se u Anđela Gladi,

smrskao joj kosti i proždrao joj glavu.

Mirror Mirror (Tarsem Singh, 2012)

Nekada davno, u dalekom kraljevstvu, rodila se devojčica kože bele kao sneg i kose crne kao noć. Nazvali su je Snežana. Majka joj je umrla na porođaju, a otac ju je voleo svim srcem i odgajao je tako da, kad odraste, može da zauzme njegovo mesto. A onda je doveo drugu ženu, koja mu je, kako ona sama tvrdi, bila sve - i mesec i zvezde. Jednog dana, otišao je u mračnu šumu i otada ga više niko nije video. Na rastanku, kćerki je ostavio najdraži bodež. Nova kraljica, sebična, sujetna i zl(očest)a, okovala je zemlju u sneg i dovela je do bankrotstva, zabranjujući pastorki da napušta dvor. Sticajem neprijatnih okolnosti (koje uključuju sedmoricu bandita-akrobata na štulama), upoznala je bogatog princa Alcotta i odlučila da ga iskoristi, tj. da udajom za njega reši finansijske probleme...

Dekonstruišući čuvenu priču braće Grimm, ali i zadržavajući izvesne elemente iz iste, Tarsem Singh stvara komično intoniranu neo-baroknu fantaziju prevashodno namenjenu najmlađima i odraslim nostalgičarima koji još uvek nisu zapostavili dete u sebi. Za razliku od mračne originalne (i one holivudske sa lovcem), njegova verzija je dobroćudna (u čemu ne postoji ništa loše) i, istovremeno, protofeministička, uglavnom ljupka i povremeno zajedljiva, a povrh svega osvežavajuće staromodna i pomalo kapriciozna. Zaposeda je duh neodoljivih ekranizacija ruskih bajki iz prošlog veka i simpatičnog serijala Faerie Tale Theatre (1982-1987) koji je obeležio mnoga detinjstva osamdesetih. Od gledaoca zahteva da, na stotinak minuta koliko traje, pokuša da se vrati u doba nevinosti i jednostavno se prepusti magičnoj avanturi. Iako Tarsem nije stekao slavu zahvaljujući nepogrešivom pripovedačkom umeću, narativ je kristalno jasan i nosi poneko iznenađenje, a karakteri likova nisu u potpunosti predodređeni originalnim delom. 

Julia Roberts je vrlo zabavna u dvostrukoj ulozi autokratske kraljice-naratorke i ironičnog odraza u ogledalu. Pored nje, ističu se i harizmatični Armie Hammer kao šarmantno-bleskasti princ, vesela družina patuljaka, galamdžija neobičnih imena (ne računajući posvetu starijem Grimmu), i naravno, preslatka, umilna i eterična Lily Collins koja razoružava zagonetnim osmejkom, neodoljivo podsećajući na mladu Jennifer Connelly. U poređenju s Collinsovom, koja pored nežne ispoljava i svoju jaču, "robinhudovsku" stranu (i čije prenaglašene obrve uopšte nisu smetale piscu ovih redova), lepuškasta, ali prazna i drvena Kristen Stewart deluje kao još tragičniji izbor za Sandersov (relativno korektni) Snow White and the Huntsman.

Glavne zvezde filma, međutim, dolaze u formi metara i metara raznobojnih tkanina. Raskošni i raspamećujući kostimi Eiko Ishioke koja je, nažalost, preminula krajem januara ove godine, kao po običaju zaslužuju dubok naklon. Po svojoj (simetričnoj) ekstravagantnosti i ekscentričnoj eleganciji nadmašuju sve ranije kreacije ove umetnice, a u njih su ušivena i izvesna simbolička značenja, kojima su dopunjene ličnosti nosilaca (čak i onih marginalizovanih). Za prvo Snežanino pojavljivanje njena namera je bila da princeza bude "povezana sa prirodom", pa otud i ženstvena haljina sa kolibrijima, leptirovima i cvećem, da bi je na balu premaskirala u labuda, čija krila ukazuju na želju za slobodom, izvan maćehinog domašaja. Kao kontrast njihovoj lepršavosti stoje slojevite kraljičine toalete, sa visokim kragnama i oštrim ramenima, otelovljujući moć i opasnost. Maštovita i kitnjasta (tj. umereno kičasta) scenografska rešenja, inspirisana indijskom arhitekturom (eksterijer palate), odnosno jurtama i sojenicama u slučaju uvrnute tajne građevine za ogledalo (usred nepregledne vodene površine!), u savršenom su skladu sa Ishiokinim velelepnim dizajnom i nenametljivim, "diznijevskim" skorom Alana Menkena (The Little Mermaid, Beauty and the Beast, Aladdin, Pocahontas, Hercules).

Počev od kompjuterski animiranog prologa, u kome su protagonisti i antagonistkinja prikazani kao porcelanske lutke, pa sve do srećnog epiloga (začinjenog kemp-pesmom u bolivudskom stilu), Mirror Mirror je melem za oči, i četvrti dugometražni dokaz da je Tarsem Singh vrhunski majstor za ukusne vizuelne slatkiše (ali i da se, poput Sergeia Parajanova, jednog od svojih uzora, ne boji anahronizama). Zato ovu adaptaciju treba videti.

Keyhole (Guy Maddin, 2011)

Bežeći pred policijom, grupa gangstera nalazi sklonište u ukletoj kući koja pripada njihovom šefu Ulyssesu (Jason Patric). Malo kasnije, on im se pridružuje i, ignorišući sukobe interesa članova bande, kreće u odiseju od vrata do vrata svoje vile, otvarajući ih izvlačenjem vlasi kose (?) iz ključaonice. Vodič mu je utopljena i slepa Denny (Brooke Palsson), a njihov pratilac je vezani talac zapušenih usta, u kome Ulysses ne prepoznaje rođenog sina Mannersa (David Wontner). Njegov cilj je da dođe do žene Hyacinth (Isabella Rossellini) koja ga čeka u spavaćoj sobi na tavanu, uz obnaženog oca Calypsoa (Louis Negin), lancima okovanog za njen krevet...

Poslednji eksperiment neizlečivog nostalgičara i savremenog nadrealiste Guya Maddina još jedna je u nizu avangardnih slagalica kojoj, uprkos očekivanom omažiranju, ne nedostaje autentičnosti. Postmodernistička krimi-melodrama, koja se poigrava (dekonstruisanim) referencama na grčku mitologiju, fragmentiranog je i neuhvatljivog narativa. Apsurdna je, drska i nedostižna fantazmagorija koja vam neprestano postavlja nerazrešiva pitanja; hermetična noćna mora u kojoj vreme stoji i preko koje se gomilaju drugi košmari, svaki sledeći dvosmisleniji od prethodnog. Baš kao i Denny, shvatate da nešto nije u redu, jer ne čujete sopstvene misli, a to je zato što ste zarobljeni u nepreglednom lavirintu tuđe podsvesti i osakaćenih sećanja. Uz gromoglasnu grmljavinu i šapate fantomske kiše lutate po njemu, tresući se od groznice i uzaludno pokušavajući da se dokopate nepostojećeg izlaza. Želite da vrisnete, ali vas nevidljive ruke stežu oko vrata. Suše vam se usta, ali nema nikog da vam pruži čašu vode. Granica između života i smrti je izbrisana, duhovi napuštaju onaj i prelaze u ovaj svet, a prošlost i sadašnjost se sudaraju i lome na sitne komade...

U frustrirajućem, ali intrigantnom spletu iščašenih uglova kamere, zamućenih dvostrukih ekspozicija, iznenadnih naleta boja i disonantnog muzičkog skora, Maddinov delirični san je uvrnuta, melanholična, uznemirujuća, eskapistička, psihoseksualna i samozadovoljavajuća misterija nadlinčovske atmosfere, koja nalik prethodnim ostvarenjima ovog umetnika, prkosi trendovima. Njena lepota je perverzna i krajnje bizarna (primera radi, postoji scena u kojoj devojka liže rane starcu sa amputiranom rukom), a učesnici su izgubljeni u igri koja podseća na žmurke, s tim što se ne zna ni ko broji do sto, niti ko traži mesto za skrivanje. Možete da je bezrazložno mrzite ili beskompromisno volite (iako nemate blagu predstavu šta vas je snašlo), a ukoliko pak odlučite da je ignorišete, propustićete verovatno najsmeliji od svih filmova snimljenih tokom protekle godine.

Sumrak Zelenog Fetusa

   Zovem se Zeleni Fetus. Iako nemaštovito, ime mi nije slučajno nadenuto. Koža mi je boje maslinki i prevremeno sam rođen. Živim u svetlećem, žućkastom mehuru koji je izašao iz maminih pluća pošto je izdahnula. Mislim da nisam kriv za njenu smrt. Sećam se da su me iz vlažne utrobe izvukle staračke šake bez prstiju. Nije bilo ni doktora, ni babica, ni medicinskih sestara, o obogaljeni nadriginekolog nestao je bez traga i glasa.
    Iz rodne jurte odveo me je slučajni prolaznik i otada se stara o meni. Mršav je i bled u licu, a najčešće nosi crnu mantiju sa kapuljačom. O crvenom pojasu mu visi zarđali srp. Još uvek mi nije rekao šta će mu, niti kako da mu se obraćam. Poseduje biblioteku koja se stalno proširuje i zahvaljujući kojoj sam visokoobrazovan. Često je odsutan, a čim se vrati s posla, voli da ga zabavljam prepričavanjem svojih i tuđih snova.
    Juče je došao sav ukrvavljen i nervozniji nego inače. Pitao sam ga da li mu je dobro, a on je samo odmahnuo rukom. Zavalio se u omiljenu fotelju, prekrivenu ljubičastom jambolijom (koju ja ne mogu da podnesem) i dao mi znak da počnem jednu od rutinskih pripovesti. Bio sam mrzovoljan, ali sam ipak odlučio da mu udovoljim i eventualno ga oraspoložim.
    “Posetio sam omiljenog rođaka. Tražili smo nešto po internetu i naišli na snimak žene koja je neodoljivo podsećala na tetku. Lutala je dobro osvetljenim hodnicima napuštene bolnice. Iz bolesničke sobe zakrčene medicinskim aparatima uzela je svetloplavi čaršav i njime se ogrnula. Ne znam čemu se radovala, ali osmeh joj nije silazio s jarkocrvenih usana. Ispostavilo se da je to reklama za neku novu televizijsku stanicu. Burazer i ja popili smo po čašu gaziranog soka, a onda sam se obreo u robnoj kući igračaka i to u redu sa plastičnim kockama. Morao sam da napustim objekat, zato što nisam bio prikladno obučen. U društvu najbolje drugarice, koja je domalopre sedela na velikoj gumenoj lopti, izašao sam iz prodavnice. Noć je već pala i bila je zima, ali bez snega. Nas dvoje uputili smo se ka parkingu koji je pripadao obližnjoj fakultetskoj ustanovi. Stali smo iza kamiona sa dugačkom prikolicom u nameri da se presvučemo. Skinuo sam somotske pantalone, a potom i braon bermude od lana, shvativši da ispod njih nosim i plavi, sintetički šorc. Imao sam telo mladića od bar dvadesetak godina. Po povratku u radnju, koja se u međuvremenu dislocirala, naišli smo na hor koji je izvodio spev O Fortuna iz Carmine Burane…”
    Mom slušaocu je iznenada pozlilo, pa sam morao da ućutim. Oči su mu se iskolačile i srce mu se razlupalo kao da će da izleti iz grudi. Pridigao se sa sedišta i, zateturavši se, prišao je sudoperi, da se umije. Posle toga, osećao se bolje, a i ja sam odahnuo. On je jedina porodica koju imam.
    “U poslednje vreme, snovi ti liče na gnjile kruške.” – rekao mi je pre nego što je otišao na počinak i dodao: “Omlitavela ti je ta opna. Moraću da ti promenim režim ishrane.”

Aalterate (Christobal de Oliveira, 2011)

Obnažena devojka u komi, materijalizovana od sitnih, crnih čestica, pluta u belom, bestežinskom prostoru. Na njenoj koži pojavljuje se mreža krivih, nepravilnih linija. U flešbekovima vidimo put i napukli vetrobran automobila. Odjednom, iz nje izrastaju vlaknasti entiteti nalik puzavicama, čije kompleksne, nesavladive forme, uvijajući se i preplićući se, lagano zauzimaju iskonsku prazninu koja je okružuje... Halucinogena i hipnotišuća fantazija Aalterate predstavlja uspešan pokušaj debitanta Christobala de Oliveire da vizualizuje poslednje pulseve života, odnosno odvajanje duše od tela, pri čemu ni jedno ni drugo više ne pripadaju umirućem, već prirodi ili nekoj višoj sili. Nežne, vazdušaste slike sa početka postaju sve intenzivnije (ili je bolje reći agresivnije?) i turobnije, ne gubeći nimalo od svoje sofisticiranosti i umetničke vrednosti. Prožete eteričnom muzikom Maximea Drouillarda, one vas vode do umirujućeg epiloga - konačne smrti žrtve nesreće. Ova snoviđajna minijatura blistavi je primer primene kompjuterske animacije za nešto daleko suptilnije od onog na šta smo navikli kada su glavnotokovska ostvarenja u pitanju.

Alois Nebel (Tomáš Luňák, 2011)

Dugometražni prvenac Tomáša Luňáka vizuelni je trijumf. Adaptacija je trilogije stripova koju sačinjavaju Bílý Potok (Beli Potok), Hlavní nádraží (Glavna stanica) i Zlaté hory (Zlatna brda), a čiji autori su pisac, novinar i muzičar Jaroslav Rudiš i crtač Jaromír 99.

U godini pada Berlinskog zida upoznajemo Aloisa Nebela, sredovečnog dispečera stanice u selu blizu granice Češke sa Nemačkom i Poljskom. Rutinu njegove monotone svakodnevnice, koja uključuje brigu o crnoj mački i opuštanje uz red vožnje, razbijaju lucidne halucinacije o progonu Nemaca koji se odigrao u njegovom detinjstvu, krajem Drugog svetskog rata. Nemoćan da im se odupre, ostaje bez posla i biva odveden u ustanovu za mentalno obolele osobe. Jedan slučajan susret (sa misterioznim i nemim ilegalnim imigrantom) probudiće duhove prošlosti, da bi drugi (sa srdačnom čistačicom Květom), po izlasku iz ludnice, uneo tračak radosti u njegov usamljenički život...

Hiperstilizovana crno-bela animacija izvedena je tehnikom kompjuterske rotoskopije koja je filmu obezbedila atraktivan izgled igrane grafičke novele, pa tako reditelj ostaje veran originalnom materijalu. Teške, duboke senke, tihi dronovi i mračna, depresivna atmosfera čiji teret je osetan već u prvim minutima, savršena su podloga za sumornu priču o malim, zaboravljenim ljudima koje, uz društvene, političke i istorijske okolnosti, vreme nemilosrdno gazi. Jezive šume planinskog masiva Jaseniki, strogi, socijalistički enterijeri, oronule fasade, podivljala reka, olovna, sveprisutna magla (na nemačkom "nebel", baš kao prezime naslovnog junaka) i, naravno, vozovi kao glavna metafora neki su od osnovnih elemenata briljantno skrojenih kadrova, na koje se reflektuje poljuljana psihička ravnoteža nekolicine likova i uglavnom nezavidne situacije u kojima se oni nalaze. Sa njihovih izboranih i namrgođenih lica čitaju se (neizlečiva) melanholija, nezadovoljstvo, umor i očaj, te često deluju kao da je iz njih isceđena i poslednja kap veselosti. Opresivno okruženje, zagušeno dimom cigareta i potopljeno u alkoholna pića, ispunjavaju autoritativne figure - vojnici, stražari, bolničari, doktori i direktori.

Ubedljiva gluma Miroslava Krobota (Alois Nebel), Karela Rodena (Nemi), Marie Ludvíkove (Květa), ali i svih njihovih kolega koji se skrivaju iza svojih iscrtanih dvojnika, Luňákova precizna, dosledna i nepogrešiva režija i odličan scenario Rudiša i Jaromíra 99 ovu enigmatičnu noir dramu usporenog narativnog ritma čine još izuzetnijom - nezaboravnim košmarom uznemirujuće lepote...

Boy and Bicycle (Ridley Scott, 1965)

Debitantski film Ridleyja Scotta začet je tokom njegovih studija 1962-e, a završen 1965-e, nakon postprodukcije, potpomognute sredstvima Britanskog filmskog instituta, i pripajanja vedre tematske kompozicije Johna Berryja. Može se opisati kao nepretenciozna "slice of life + teen angst" drama nekonvencionalnog narativa i kontemplativne atmosfere. Osim što daje jasan uvid u talenat autora da svoju zamisao besprekorno vizualizuje, ona prikazuje jedan tipično sivi dan u životu neimenovanog dečaka (koga tumači rediteljev mlađi brat, Tony Scott), dok na svom biciklu, bežeći od školskih obaveza, obilazi fotogenične lokacije West Heartlepoola i Seaton Carewa, na severoistoku Engleske. Njegov nekoherentan i povremeno besmislen tok misli, iskazan neretko zajedljivim unutrašnjim monolozima, odnosi se na univerzalne teme kakve su porodica, odrastanje i starenje, ali i na trivijalnosti kao što je mrtav lav na nalepnici konzerve "Tate and Lyle" sirupa. Uvlačeći vas u svoj mikrosvet već od uvodnih kadrova, usnimljenih iz perspektive naslovnog junaka, ono vas ne pušta sve do samog kraja, kada on, verovatno odlučujući da je došlo vreme da krene kući, trčkara plažom, prethodno natopljenom pljuskom. I dok vas gradski i industrijski pejzaži hipnotišu svojom sumornom, ali ne i hladnom lepotom, uz osećaj sigurnosti vraćate se na kraj detinjstva, čak iako isti nije bio obeležen buntovništvom i lenčarenjem...

Narcissus (Norman McLaren, 1983)

Norman McLaren (1914-1987), rođeni Škotlanđanin, bio je jedan od najplodnijih i najnagrađivanijih animatora i reditelja u domenu kratkometražne forme, poznat po radu za NFB (Nacionalni filmski odbor Kanade), ali i kao pionir u brojnim oblastima filmotvorstva. Narcissus, njegova labudova pesma, poslednji je i najduži u trilogiji eksperimentalnih baletskih filmova, a prethode mu halucinogeni Pas de deux (1968) i umirujući Ballet Adagio (1971).

Kao što se po naslovu da pretpostaviti, u pitanju je adaptacija mita o Narcisu (u svojoj ulozi dominantan Jean-Louis Morin), tačnije slobodno tumačenje Ovidijeve verzije istog. Mladićeva bezosećajnost i ponos, koji su doveli do odbacivanja udvarača, i, naposletku, zaljubljivanje u sopstveni odraz prikazani su kroz tri sjajna dueta, sa nimfom Eho (Sylvie Kinal), prijateljem (Sylvain Lafortune) i, zahvaljujući primeni split-screen tehnike i višestruke ekspozicije, alter egom. McLaren pribegava principu "manje je više", pa je tako scenografija gotovo nepostojeća (sasvim crna pozadina) ili svedena na minimum (u sceni sa "ogledalom" i u epilogu), a kostimi vrlo oskudni, što gledaocu omogućava da pažnju podredi savršeno izvajanim telima i senzualnim pokretima balerine i baletana. Njihova hipnotišuća elegancija i neosporna erotičnost precizno su uhvaćeni okom kamere, a ispraćeni eteričnim muzičkim skorom u kome se harmonično prepliću zvuci klavira, harfe, flaute i opojnog ženskog vokala. Majstorska montaža, efektna koreografija i odlična režija ovu pronicljivu minijaturu dodatno čine izuzetnom, obezbeđujući joj status bezvremenog ostvarenja.

Armitage III (Hiroyuki Ochi, 1995)

"Zašto nas ljudi prave, ako im nismo potrebni?"

U ne tako dalekoj budućnosti, sredinom XXI veka, detektiv Ross Sylibus dobija prekomandu na kolonizovani Mars, gde bivši Zemljani žive sa "second type" androidima kao svojim slugama. Tokom njegovog leta svemirskim šatlom odigrava se ubistvo Kelly McCannon, poslednje country pevačice. Ispostavlja se da je ona ilegalno proizveden i unapređen ginoid (kao i izvestan broj umetnica sa crvene planete), čijeg postojanja je do razotkrivanja bio svestan samo ubica, René D'anclaude. Sylibus počinje da radi na intrigantnom slučaju, zajedno sa novom partnerkom, vatrenom policajkom Naomi Armitage, lagano otkrivajući zaveru koja stoji iza zločina, dok se među stanovnicima kolonije St. Lowell raspiruje mržnja prema sintetičkim humanoidima...

Četvorodelna OVA Armitage III nastala je prema scenariju Konake Chiakija (Serial Experiments Lain, Malice@Doll, Texhnolzye), kome je kao glavni izvor inspiracije poslužio kultni Blade Runner ili roman Do Androids Dream of Electric Sheep? na kome je film zasnovan. Baveći se pozitivnim i negativnim posledicama tehnološkog napretka, problemima savremenog društva, izazvanih opadanjem nataliteta sa jedne, odnosno prenaseljenošću s druge strane, i samointrospekcijom glavne junakinje, Chiaki stvara vrlo ubedljiv, istovremeno zabavan i kontemplativan, akcioni cyberpunk triler, koji uključuje ideološke konflikte velikih (intergalaktičko-feminističkih) razmera. Kroz prikaz poljuljanog odnosa čoveka i samosvesne mašine, on podstiče pitanja koja se tiču humanosti i (neiskorenjive) diskriminacije. Uprkos tematskoj širini, priča nije preopterećena, dok vremenski okvir od dva sata i petnaestak minuta omogućava pravilan i dinamičan ritam naracije i poneki neočekivani preokret. Paralelno sa razvojem radnje, rađa se ljubav između Naomi i Rossa, iako im se stavovi na početku uopšte ne podudaraju, a njihovi se karakteri oblikuju zahvaljujući međusobnom uticaju i sticaju nesrećnih okolnosti. Budući da su oboje dovoljno upečatljivi, i nije tako značajan nedostatak što većina sporednih likova ostaje u senci.

Prema današnjim standardima, ali i kada se uporedi sa sadržajno bliskim vršnjakom Kōkaku Kidōtai (Ghost in the Shell), animacija deluje pomalo zastarelo. Međutim, njena nekonzistentnost nadomešćena je Ochijevim unikatnim dizajnom likova, čija izuzetnost posebno dolazi do izražaja u krupnom planu, i impresivnim pogledima na futuristički megalopolis, obasjan neonskim svetlima, po uzoru na onaj iz gorespomenutog ostvarenja Ridleyja Scotta. Mračna paleta boja, duboke senke i naelektrisana muzička podloga, na granici između synth-popa i industriala, savršeno pristaju turobnoj atmosferi, povremeno razbijenoj suptilnim humorom. Dugometražni nastavak Armitage III: Dual Matrix (2002) vizuelno je superiorniji i sa nešto tvrđim soundtrack-om, ali je orijentisan ka pucnjavi, jurnjavi i eksplozijama, pa će gledaoci kojima bude prijao dominantniji misaoni aspekt OVA-e verovatno biti donekle razočarani.

Preispitivanje ljudskosti je i pre i posle ovog animea bilo obrađivano, ali mu to ne umanjuje vrednost i može se svrstati u grupu onih animiranih dela koja to čine sa lakoćom. Armitage III nije kompleksan onoliko koliko su to, recimo, filozofični TV serijal Ergo Proxy ili kasniji Chiakijevi SF-eksperimenti, ali jeste više nego solidan doprinos cyberpunk podžanru.

Anomalija / Karton

Nakon što je Statua objavljena u Anomaliji, zbirci odabranih priča fantastike pristiglih na konkurs društva "Lazar Komarčić" iz 2010-e, saznao sam da su Nakaze pod maskama našle svoje mesto u osmom broju subotičkog časopisa Karton, koji u pdf formatu možete prelistati (i spomenutu minijaturu pročitati) u okviru download sekcije zvaničnog sajta fondacije za omladinsku kulturu i stvaralaštvo "Danilo Kiš".

Caja negra (Luis Ortega, 2002)

Dorotea vodi život kakav niko ne bi poželeo. Dok većina njenih vršnjaka razmišlja o kojekakvim tričarijama, ona radi u lokalnoj perionici, a po povratku kući neguje svoju slabo pokretnu baku (češlja je, seče joj nokte, masira uvenule staričine udove). Nakon izlaska iz zatvora, njen otac, pogođen Parkinsonovom bolešću, odlazi u sklonište Vojske spasa, među beskućnike. Ubrzo potom sledi i njegov ponovni susret sa kćerkom, obeležen neprijatnom tišinom. Zahvaljujući Doroteinom neizmernom altruizmu, njih dvoje se vremenom zbližavaju ne bi li zajedno ostvarili novi početak.

Snimljen na ulicama i u nekolicini objekata San Telma, jedne od četvrti argentinske prestonice, diplomski rad Luisa Ortege turobna je drama o malim ljudima kojima sudbina nije baš naklonjena. Na enigmatični prolog, neočekivanu jukstapoziciju majmuna i zvukova gradskog saobraćaja (?!), nadovezuje se opora priča koja otkriva detalje iz svakodnevnice disfunkcionalne porodice. Odluka reditelja da surovu stvarnost ne ulepšava, već da njenu ružnoću predstavi što skromnije i "opipljivije", bez šminke, gotovo u vidu improvizovanog amaterskog snimka (koji na dostupnom VHS-rip-u, nažalost, izgleda još siromašnije), može se smatrati ispravnom i iskrenom, budući da svaki kadar ostavlja gorak ukus čemera koji izjeda glavne likove. Da biste osetili njihove emocije, nije vam potrebno da znate više od onog što je Ortega o njima rekao (u scenariju koji je napisao sa devetnaest godina), niti da razumete sporadične dijaloge. Dovoljno je da obratite pažnju na izraze lica, često u krupnom planu, a prirodnost preslatke Dolores Fonzi i ostalih glumaca (inače, naturščika) učiniće svoje. Svakako najupečatljiviji u ekipi je groteskno mršavi Eduardo Couget, čija nezaboravna pojava kao da otelovljuje jad, bedu i smrt, te u poređenju s njim Trevor Reznik iz Andersonovog Mašiniste deluje kao anoreksični maneken. Kratka scena košmara u kojoj se on, potpuno obnažen i okružen mrakom, grčevito savija verovatno je aluzija na crnu kutiju iz metaforičnog naslova. Ono što razbija teskobnu, tešku i depresivnu atmosferu jesu povremeni osmesi mlađane protagonistkinje, izazvani trenucima prividne sreće, i lepršava muzika Leandra Chiappea, kojom su akcentovani pojedini segmenti...