Ukratko o... (Zeit der Kannibalen / Love Steaks / Scare Campaign / The Nice Guys / The Curse of Sleeping Beauty)

Za sve one koji nisu u mogućnosti da posete daleke destinacije, što zbog klimave finansijske situacije, a što zbog mučnine tokom vožnje, u epilogu prevrtljivog jula NGboo Art donosi kratak prikaz pet filmskih odredišta za pet različitih senzibiliteta / raspoloženja.

Nemačko ostvarenje Zeit der Kannibalen Johanesa Nabera, odgledano u društvu još troje ljudi u maloj sali bioskopa Kupina, nudi autentičan, donekle klaustrofobičan doživljaj (i nema veze sa kanibalizmom, bar ne u tradicionalnom smislu te reči). Ova drska, opora, cinična, iščašena i satirična kamerna drama, začinjena je suvim i crnim humorom i ispričana u hiperboli iz ugla troje poslovnih konsultanata - sitnih, ali opakih (i neurotičnih) kapitalističkih ajkula u ljudskoj koži. Kako priča odmiče, ujeda je sve manje, a trio (anti)junaka uspeva da osvoji koju simpatiju, zbog čega sumoran kraj ostavlja gledaoca pomalo zatečenim. Namerna izveštačenost setova (svi gradovi predstavljeni su kao šuma sivih prizmi, a vide se samo sa prozora luksuznih hotelskih soba) ide u prilog tome što su likovi slepi za raznolikost kultura. Sjanu postavu glumaca vode Katarina Šutler, Devid Strizov i Sebastijan Blomberg, dok je za iskričave dijaloge odgovoran scenarist Štefan Vajgl.

Ljubavne šnicle (Love steaks) bile su servirane druge večeri nedelje nemačkog filma i za moj ukus su nedovoljno pečene, premda sam uspeo da ih sažvaćem do kraja. Reč je o nekonvencionalnom indi rom-kom-u u režiji Jakoba Lasa, koji uparuje kočopernu i ekstrovertnu kuvaricu Laru Šmelcing (Lana Kuper, posvećena 100%) sa pitomim i stidljivim maserom-pripravnikom Klemensom Poločekom (Franc Rogovski, takođe odličan). Već se na osnovu njihovih prezimena, bodljikavog Šmelcing i glatkog Poloček, može naslutiti da Las slika profil šizofrene, naizgled nemoguće ljubavi, u kojoj sevaju varnice dok ne dođe do nokauta. I on nas vodi u deluxe hotel, s tim što nam dopušta da zavirimo u prostorije u kojima je ulaz nezaposlenima zabranjen, smeštajući deo "ratnih igara" na obližnju plažu. "Dokumentaristička" fotografija Timona Šepija i desetak minuta viška, uz ponavljanje par fora, glavni su krivci za sirovost šnicli.

Izakulisne radnje ekstremnog rijaliti programa Scare Campaign otkriva istoimeni australijski horor Kolina i Kamerona Kernsa, čija priča kao da je zasnovana na dobroj staroj poslovici: Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada. Opadanje rejtinga primorava ekipu "plašitelja" da odu korak dalje, a sa pojavom konkurentske skrivene kamere Masked Freaks, čiji "glumci" neodoljivo podsećaju na članove benda Slipknot, vrag odnosi (neslanu) šalu. Vešto se poigravajući sa podžanrovskim tropama, braća Kerns guraju prst u oko pasivnih gledalaca, komponujući uznemirujuću uvertiru za sasvim moguću apokalipsu "TV zabave". Nagoveštaji snuff-a i umešanosti gospodara iz senke dodatno pojačavaju faktor straha.

Akciona krimi-komedija The Nice Guys je četvrti rediteljski poduhvat Šejna Bleka, scenariste serijala Smrtonosno oružje i jedne od najdražih mi uspomena na detinjstvo, fantazije The Monster Squad. Da li zbog nostalgije ili duge apstinencije od sličnih filmova, ali dva sata iscureše brže nego što sam očekivao. Blekov smisao za humor mi je prijao do te mere, da sam se slatko i na sav glas smejao nedaćama glavnih junaka, Džeksona Hilija i Holanda Marča, angažovanih na slučaju navodnog samoubistva porno glumice 70-ih godina u Los Anđelesu. Istina, Rasel Krou deluje smoreno, ali zato Rajan Gosling, sa sve mumlanjem, izvlači stvar (ko bi rekao da u njemu čuči komičar?), dok ih obojicu nadmašuje Angeri Rajs, podjednako slatka i talentovana, u ulozi Holandove kćerke Holi. Lepa fotografija, fank-astičan saundtrek i uspešno rekreiran period značajno doprinose stvaranju opuštajuće atmosfere.

The Curse of Sleeping Beauty je ne baš sasvim uspešna "hororizacija" bajke Trnova ružica braće Grim - Anglosaksonci bi rekli "an opportunity missed". Mladi slikar Tomas Kajzer (Itan Pek) iznenada nasleđuje imanje, tesno povezano sa njegovim parališućim snovima o uspavanoj lepotici (Indija Ajsli), a pritom postaje i "zaštitnik" istog od demona koji, kao po običaju, ne slute na dobro... Nakon obećavajućeg početka i nekoliko prilično jezivih scena, koje će posebno "obradovati" automatonofobe, u nastavku reditelj Piri Redžinald Tio previše žuri u rešavanju misterije, pružajući izlišna objašnjenja i predvidiv preokret. A ono što Kletvu... uzdiže na nivo prihvatljivog "grešnog zadovoljstva" (natprosečnog treša) jesu gotični skor i solidna vizuelnost (odlični praktični efekti i maska "demonke pod velom", ekstravagantan dizajn kostima Trnove Ružice i "ukusno sirast" preplet referenci na egipatsku, islamsku i aramejsku kulturu i/ili mitologiju).

Já, Olga Hepnarová (Petr Kazda & Tomáš Weinreb, 2016)

"Time has its revenges, but revenge seems so often sour. Wouldn’t we all do better not trying to understand, accepting the fact that no human being will ever understand another, not a wife with a husband, nor a parent a child? Perhaps that’s why men have invented God – a being capable of understanding."

 (Tihi Amerikanac, Grejem Grin)

Lezbijke-ubice su škakljiva tema, ali rediteljski duet Petr Kazda i Tomaš Vajnreb joj prilazi oprezno i odvažno u izvrsnom debiju, biopiku o Olgi Hepnarovoj (1951-1974). Nastao prema priči Romana Sileka, ovaj film je vizuelno nadahnuta, hladno servirana studija karaktera; sumorna i opora drama o ženi koja nije umela da se izbori sa represijom. Smatrajući sebe žrtvom "bestijalnog društva", usmrtila je osmoro ljudi, nakon što je kamionom naletela na pešake koji su čekali tramvaj.

Do kobnog čina, koji prikazuju iz Olgine perspektive u svega dvadesetak uznemirujućih sekundi, Kazda i Vajnreb tragaju za mogućim uzrocima, a kao prvi spoljašnji faktor nameće se roditeljsko zapostavljanje. "Da bi izvršila samoubistvo, potrebna ti je snažna volja, moje dete, a to je nešto što tebi nedostaje." - reči su koje, složićete se, ne priliče brižnoj majci. Ljubavi, bar one zdrave, nema ni sa očeve strane - u sceni na samom početku suptilno je nagovešteno seksualno zlostavljanje.

Boravak u psihijatrijskoj ustanovi, među vršnjakinjama, takođe donosi bol, jer je tamo izložena maltretiranju od strane drugih pacijentkinja. Prekidanje veza sa porodicom i pokušaj osamostaljivanja otkrivaju i one druge, lične tj. unutrašnje faktore - od loše higijene, preko asocijalnih ispada, do podozrivosti, čak i u odnosu sa onima koji joj postaju bliski. Jedino nam u zagrljaju ljubavnica, druženju sa pivopijom Miroslavom i u srceparajućem kriku pred izvršenje kazne dopušta da poverujemo u to da ona nije od kamena, već od krvi i mesa.

 

 

Mihalina Olšanska, koja je mnoge zavela kao požudna sirena Zlatna u kapricioznoj mjuzikl-fantaziji Córki dancingu (kod nas prevedenoj kao Draž), još jednom demonstrira svoj raskošan talenat i umeće u odabiru pravih uloga, bravurozno tumačeći naslovnu anti-heroinu. (U sporednoj ulozi pojavljuje se i "srebrna" Marta Mazurek.) Svaki prezriv pogled i neotesano držanje cigarete, svi prećutani pozdravi i nezgrapni, gotovo muški koraci čine da Olšanska stalno bude u centru pažnje - njena gluma bi se najkraće mogla opisati kao magnetska.

A magnetizam je svojstven i fotografiji Adama Sikore, koji je jednako dobro uslikao igrani prvenac Las animatora Pjotra Dumale i nekoliko ostvarenja Leha Majevskog (Pokój Saren, Angelus, Wojaczek, The Mill and the Cross), čiji uticaj se oseća u često statičnim kadrovima. Stroge monohromatske kompozicije, obično uronjene u gustu i tešku tišinu, naglašavaju rastuću otuđenost Olginu od sveta, održavajući distancu na relaciji psihopata-gledalac. Impresivan je i autentičan dizajn produkcije Aleksandra Kozaka, koji sa velikom pažnjom rekreira kraj 60-ih i početak 70-ih, produbljujući atmosferu komunističke depresije.

 

Frágil Como o Mundo (Rita Azevedo Gomes, 2002)

 Veče za porodičnim stolom / Sestrin san

Poslednja senka u kući / Jesen ljubavnika

Nazvana prema stihu iz pesme Terror de Te Amar (Strašno je voleti te) portugalske književnice Sofije de Melo Brejner Andersen, umetnička drama Frágil Como o Mundo (Krhki kao svet) po romantičnosti je vrlo bliska čuvenoj tragediji Romeo i Julija, dok se po visokoj "sinematičkoj vrednosti" može udobno smestiti negde između ostvarenja Tarkovskog i Antoanete Angelidi.

Lirsku priču o Veri i Žoau, koji samo nakon smrti mogu zauvek da budu zajedno, Rita Azevedo Gomez gradi pretežno crno-belim slikama nežne i sublimne lepote, potiskujući sveden i poetičan dijalog u drugi plan. "Nevini i lepi nemaju drugog neprijatelja do vremena." - citira Jejtsa kroz Žoaovu baku i pripoveda u ritmu svečane tišine, kao da mladim ljubavnicima želi da podari večnost. Njeno delo je jasno podeljeno na dva čina - prvi je protkan nitima čežnje i ukorenjen u stvarnosti (iz ugla zaljubljenih), a drugi je poput elegične bajke, slične onoj o Mavarskoj princezi koju Verin deka pruža unuci umesto odgovora na pitanje: "Da li se od ljubavi može umreti?"

A ljubav je krotka kao i dvoje protagonista; nastala iz straha od besmisla života, baš kao i legende, podseća na izgubljenost u trenutku i na sve ono što su zaboravili u magli koja je okovala šumu - njihovo utočište. Međutim, ona je i dovoljno moćna da nakratko probudi duhove prošlosti i oboji svet koji pripada samo njima dvoma, u snoviđajnoj sekvenci koja otvara poslednju trećinu filma, a koju prati opojna arija Ay, triste que vengo španskog renesansnog pesnika Huana del Ensine.

Krhkost Verinu i Žoaovu autorka metaforizuje već na početku, kadrom u kojem vidimo zelenilom okružene ruševine nekog objekta (naravno, tu je i nezaobilazni azuležo na jednom od zidova), dok muzička kutija svira uspavanku. Uloge poverava naturšicima, Mariji Gonsalves i Brunu Teri, čija glumačka "neukaljanost" savršeno pristaje likovima. Dugi zamišljeni pogledi, ovekovečeni na harmoničnim vizuelnim kompozicijama, odaju slikarku iza kamere, a u svakom slučaju ne škodi ni prisustvo iskusnog direktora fotografije (prema podacima sa IMDb-a, u poslu još od 1964).

Estetski sofisticiran, Frágil Como o Mundo deluje kao monohromatski, brižljivo održavani vrt ruža, kojim je u mirno veče milina šetati, a nađu se tek poneki pupoljak i uveli cvet koje je trebalo odseći...
 

Šuma / Dodir

Uspavana lepotica / Rekom legendi

2 x azijski film (Collective Invention / Love & Peace)

Dol-yeon-byeon-i / Collective Invention (Oh-Kwang Kwon, 2015)
 

"Obrnuta sirena" Renea Magrita menja pol u dugometražnom prvencu južnokorejskog reditelja O-Kvana Kvona, solidnoj ciničnoj dramediji o siromašnom studentu Guu Parku koji mutira u čoveka-ribu, nakon što učestvuje u testiranju eksperimentalnog leka. Nesrećnik postaje goruća tema u svim medijima, ali se popularnost preobražava u ozloglašenost - zavera farmaceutske kompanije primorava ga u izgnanstvo.

Gorčinom natopljena nadrealistička priča predstavljena je iz ugla mladog i ambicioznog novinara Vona Sanga, koji pod maskom dokumentariste prati Guov vrtoglav uspon i gadan pad, zajedno sa njegovom devojkom (za jednu noć), tipičnom predstavnicom generacije Y, nabusitim ocem i dvoličnim advokatom. Pasivni protagonist je "tabula rasa" po kojoj svi škrabaju onako kako im se prohte, demonizujući ga ili obožavajući kao Boga, iskorišćavajući na najrazličitije načine i optužujući kao špijuna severnih suseda. Međutim, ispod krljušti i u naizgled praznom pogledu nije nemoguće prepoznati individuu koja pokušava da vodi koliko-toliko normalan život u suludim okolnostima.

Reditelj stalno i jasno naglašava da je grupni portret Guovih "prijatelja" i "neprijatelja" odraz izopačenog savremenog ljudskog društva, u kojem je granica između istina i laži nestabilna, izlaganje javnosti štetnije od bolesti, dok čovečnost više nije na ceni. Kiseli humor i bajkoviti epilog nisu ništa do mehurovi optimizma u moru mizantropije.

Rabu & pīsu / Love & Peace (Sion Sono, 2015)

Nestašni Sion Sono suvereno gazi po terenu porodičnog filma, donoseći nadri-bajku o stidljivom i smetenom službeniku Rjoičiju (odlični Hiroki Hasegava) koji igrom slučaja (i uz malu pomoć svog ljubimca, kornjače Pikadon) postaje arogantna rok zvezda. Slapstick, romansa, lutkarska fantazija, Božićni popusti, ironični omaž "kaiju" ostvarenjima i sprdanje sa "šminkerajem" J-pop scene upakovani su kao pitka satira, koja nas podseća na to da nikada ne zaboravimo ko smo.

Od kritike do zabave i nazad, Sono stvara divan haos koji je jedino on u stanju da kontroliše, pribegavajući staromodnim specijalnim efektima, u inat trendovima. I upravo u tim "niskobudžetnim trikovima" prepoznaju se njegova ekscentričnost, jedinstvenost, anarhični duh i ljubav prema umetnosti. Ako se do sada niste susreli sa njegovim delom, onda je možda najbolje da počnete od Ljubavi i mira, kao najpristupačnijeg, a u isti mah smešnog, uvrnutog, dirljivog, melanholičnog, infantilnog i vrlo zrelog, eskapističkog i ukorenjenog u stvarnosti. Ljubitelji rediteljevog opusa sasvim sigurno će spaziti bar jednu referencu na minuli rad, a prebogata galerija likova, kako glavnih, tako i sporednih, što živih, a što animiranih, učiniće da poželite da joj se vratite.

Scena koja nikoga ne bi trebalo da ostavi ravnodušnim - hor odbačenih igračaka i napuštenih životinja u kanalizacionom skloništu beskućnika-čarobnjaka (čiji pravi identitet budi unutrašnje dete).

Splav meduze (Karpo Aćimović-Godina, 1980)

"Ako sam ja u ovoj zemlji poslednji građanin,

onda je i ona za mene poslednja zemlja."

 

Moram priznati da mi SFRJ kinematografija nije jača strana, ali među filmovima koje jesam gledao, Splav meduze se izdvaja kao najosobeniji, najatraktivniji i najkultivisaniji u gotovo svakom pogledu.

 

Suptilno provokativna i prefinjeno dekadentna, ova "solzava komedija" prati neuspelu kulturnu revoluciju, pozajmljujući naslov slike Teodora Žerika (1791–1824), ikone francuskog romantizma. U posledicama potopa fregate Meduza Godina vidi tragediju ovdašnjeg društva, koja se stalno ponavlja, ostavljajući za sobom odjek krika izgubljenih generacija.

Iščašena priča o putujućoj trupi mladih "zenitista" dvadesetih godina prošlog veka isečena je na sitne zalogaje, koji umeju da budu slatki, gorki, kiseli i ljuti, a ponekad i sve zajedno, ali uvek beskrajno ukusni. Scenario Branka Vučićevića (koji je sa Dušanom Makavejevim napisao čuveni Ljubavni slučaj ili tragedija sluzbenice P.T.T.) donosi autentičan jezik, uprkos citiranju avangardne poezije, i simpatične likove, čija je misija osuđena na propast, što zbog političke nestabilnosti, a što zbog egoizma, međusobnog rivalstva i romantičnih veza.

Sugestivan glumački ansambl predvode sjajna Vladislava Milosavljević u ulozi učiteljice Ljiljane, kojoj je škole preko glave, i Boris Komnenić, koji tumači Mišića, ciničnog dada-marksistu na čelu progresivne bande. Međutim, bilo bi šteta ne spomenuti Olgu Kacijan, čija smerna i naivna Kristina ne može da odoli šarmantnom Aleksi Ristiću, u tumačenju Frana Lasića, koji tvrdi da je "zdravo piti električno mleko" nakon što ga zamalo promašuje grom. Nezaboravna je i recitacija na slovenačkom Borivoja Lazarevića (Erol Kadić), kao i "peckanje" između narogušene i ljubomorne Nadežde (Radmila Živković) i razmetljivog Diva Žnidaršića (Miloš Batelino). Ovi idealisti prkose svima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, čudno (ne) živeći - lepi, odvažni i za razonodu zdravi ljudi. A njihov performans je tako graciozno buntovan.

Vispreno režiran i vizuelno predivan, optočen zemljanim tonovima, Splav meduze plovi protiv talasa, nadahnjujući svojom energijom, pa zato evo i skromnog omaža družini utopljenih u razočaranju:

 

OTVOR ZA VRISAK

bolest krv eutanazija
čekam odsanjane paradokse
vreme i vreme u boci
kilo šećera trn me bode
jutro još se sever budi
pišanje bog modre usne

hladno hladnije tabloid
fortifikovana iluzija diktatora
lavor iznad ispod krava
zaletela se magla u ogledalo

japanski vir Achtung!
plava svinja zaborava nema
dole depresija!
pačetinu na sto!

Juan (Kasper Holten, 2010)

(Niš, bioskop Kupina, projekcija za šestoro ljudi, 10.07.2016.)

 

 

Palp sreće visoku umetnost u celovečernjem prvencu danskog reditelja Kaspera Holtena, koji radnju Mocartove opere Don Đovani premešta iz Sevilje u Budimpeštu, odnosno iz XVIII u XXI vek. Prevodeći libreto na engleski (new age jezik), dodaje i šaku sočnih profanosti kao začin, sve u skladu sa našim vulgarnim dobom.

 

Huan je uspešni umetnik i sladostrasnik, ozloglašeni zavodnik žena, u stanju da bude sve što one požele - šarmantan, harizmatičan, osećajan, snažan i/ili senzualan. Za svoj najnoviji projekat, video bazu slomljenih srca u HD-u, angažuje Leporela, kamermana sa jakim ruskim akcentom, čiji prigovor u modernoj verziji Notte e giorno faticar glasi ovako:

 

"Every night is always same.
Him inside and me out here.
He gets pussy, I get blame.
Him champagne and me warm beer."

 

I dok jadni Leporelo jede pljeskavicu i pije pivo iz limenke, Huan je u zagrljaju Ane, kćeri uticajnog policijskog komesara, čijim ubistvom (iz nehata) počinje sunovrat za naslovnog junaka...

 

Natprirodne sile, koje se pojavljuju u završnici izvornog dela, Holten zamenjuje otelotvorenjem Huanove griže savesti u vidu beskućnika pod crnom kapuljačom, tako da nije teško predvideti kraj (čak i kada niste upoznati sa Don Đovanijem). A sve ono što vodi do očekivane tragedije vešto je i sa priličnom dozom ironije prilagođeno današnjem vremenu - da može da ustane iz groba (i pod uslovom da u Formanovoj fikciji ima i nešto istine), verovatno bi se i Amadeusu oteo aplauz.

 

Bizarna kombinacija psiho-romantične (melo)drame, promišljene studije lika, drske komedije, erotskog trilera i malo akcije sasvim sigurno neće prijati puristima, ali zato gledaoci skloni eksperimentima ne bi smeli da je ispuste iz vida. Internacionalna postava glumaca-pevača, koji su arije izvodili na samom setu (što znači da nisu otvarali usta na prethodno snimljen saundtrek), jednom rečju, opčinjava. Međutim, predivni vokali i odvažna postmodernizacija klasične muzike nisu sve što Holtenova "farsa" pruža. Trebalo bi istaći i odličnu fotografiju Andraša Nagija, koji je uslikao i izvrsnu film-operu Johana (2005) Kornela Mundruca, i lepotu budimpeštanske i hladne arhitekture Huanovog futurističkog ateljea.

 

 

(Slike preuzete sa sajta Danskog filmskog instituta.)

(Informacija za zainteresovane Nišlije - film će biti prikazan još u dva termina, 12.07. i 14.07. u 16:15.)

Noche (Leonardo Brzezicki, 2013)

Žrtvujući priču i likove, argentinski reditelj Leonardo Brziki osvaja vašu pažnju tehničkom kompetentnošću i neodoljivo sumornom atmosferom svog dugometražnog prvenca. Odvodi vas na usamljeno imanje bogu iza nogu i stavlja u poziciju nemog posmatrača svojevrsne komemoracije, koja deluje kao težak san, duboko uronjen u melanholiju.

Pokojnik je snimatelj zvuka Migel, koji je izvršio samoubistvo, a čije audio-dnevnike "prelistava" šestoro njegovih prijatelja. Tugom obuzeti i gustom šumom otrgnuti od ostatka sveta, oni lutaju i sanjare u mirnom okruženju. Da nije onog jednog telefonskog poziva, pomislili biste da su poslednji ljudi na planeti. Lo-fi zapisi pružaju škrte informacije o Migelu i o njima, brišući granice između prošlosti i sadašnjosti.

Smrt bliske osobe je težak udarac, a svako se sa istom nosi na drugačiji način. Brzikijevi dvadesetineštogodišnjaci kao da ne umeju da se izbore sa gubitkom i stiče se utisak da u nekom trenutku mogu da nestanu, tj. ispare kao da ih nije ni bilo. U suočavanju sa bolom, najviše prostora dobijaju Migelova najbolja drugarica Violeta i intimus Pedro, s tim što i njih dvoje nagriza praznina ili možda dugo čuvane tajne, koje nikako da izbiju na površinu. I kao da uzalud pokušavaju da se priberu i nastave da idu dalje kroz život, dok njihova čamotinja i psiho-emotivna obamrlost uspavljuju sve što dotaknu.

Letargični ritam u kojem ucveljeni sekstet "pleše" podseća na filmove Bartasa, Sokurova i Rejgadasa, i Francisovu oniričnu dramu U šumi, dok se u određenim delovima može naslutiti i uticaj Linča. Okupljanje grupe mladih daleko od ostalih kao da najavljuje Žmurke Džoane Kouts. Iako se oslanja na više uzora, Brzikijeva "poezija" se ne čini derivativnom, a autor prevashodno komunicira nemim slikama (mistifikovanim pejzažima u magli), čudno povezanim sa kakofonom ambijentalnom bukom.

Direktor fotografije Maks Ruđeri ostavlja vrlo upeačtljiv potpis, ali još impresivniji od njegovih snenih, katkad eksperimentalnih kompozicija je zvučni dizajn veterana Leandra de Loreda, koji svakom šumu i šapatu pridaje važnost. Vlažna i zavodljiva je Noć kojoj oni daju lice i glas, a lepo ju je gledati i slušati u sitne sate, u pratnji hora zrikvaca...

Dofus, livre 1: Julith (Anthony Roux & Jean-Jacques Denis, 2016)

Antoni Ru aka Tot, dizajner video igara, TV i strip-scenarist, producent i reditelj, udružuje snage sa debitantom Žan-Žakom Denijem, krećući u osvajanje bioskopa sa odličnim dugometražnim prvencem iz univerzuma popularnog MMORPG-a Dofus.

Komično-avanturistička fantazija Dofus, livre 1: Julith (Dofus, knjiga 1: Žulit) odvodi gledaoca u očaravajući Krosmoz, gde je u prošlosti besneo rat između gradova Bonta i Brakmar, zbog zmajevih jaja zvanih Dofus u kojima se krije beskonačna moć. Neočekivani mir nastupio je onda kada je ljubav zaslepela vođe sukobljenih strana, Žulit i Žahaša, ali je njihov jin-jang brak trajao kratko. Žulitinu želju za uništenjem "neprijatelja" mogla je da ugasi samo Žahašova žrtva. Na dan odavanja počasti vladaru Bonte ona se, osvetnički raspoložena, vraća, a čudni mališan Žoris biva uvučen u "igru sudbine" zajedno sa svojom ortakinjom Lilot...

Priča o večnoj borbi svetla i tame, odrastanju, prijateljstvu, nemogućoj romansi i porodičnim tajnama i odnosima svakako nije revolucionarna, ali jeste primamljiva, živopisna i uzbudljiva, donosi nekoliko preokreta i zanimljive, dobro definisane likove. Dok se Žoris (čiji nadimak Žožo vrlo verovatno aludira na jednu čuvenu mangu i anime) preobražava iz ne baš poslušnog klinca u heroja putem raznih iskušenja, upoznajemo i grupicu njegovih kapricioznih pomagača, kao i ektravagantni svet koji oni nastanjuju. Drama i akcija, humor i magija majstorski su upleteni u raskošnu tapiseriju, koja nije namenjena isključivo ljubiteljima igre, već je istkana tako da u njoj mogu da uživaju i drugi.

U nastojanju da film prilagodi i mlađoj i starijoj publici, rediteljski par povlači nekoliko rizičnih poteza, poput scene nakon spiska zaslužnih, demonstrirajući odvažnost, kakvu često srećemo kod Japanaca. A od kolega sa Dalekog istoka pozajmljuju još poneki "trik", tako da se Dofus slobodno može nazvati i "francuskim animeom". Otkrivanjem pravih motiva antagonistkinje iz naslova, autori ka njoj preusmeravaju deo simpatija, a na sličan način pokazuju i naličja pojedinih protagonista. Zamagljujući granicu između dobra i zla, poigravaju se sa referencama pop kulture i gorepobrojanim žanrovima, i pritom ni u jednom trenutku ne ispuštaju vašu pažnju.

Međutim, zvezde ovog ostvarenja su ilustratori i animatori iz Ruovog studija Ankama, budući da sve vrvi od detalja i pokreta - od mušica koje kolaju oko kandelabra u mirnoj noći, do bombastičnog duela u kojem Žulit upotrebljava svoj "živi" plašt, a Žorisov staratelj, debeljuškasti mačak Kerubim, poteže zlatne nunčake. Po izuzetnosti i šarenolikosti dizajna likova i pozadina, Dofus može da izađe na crtu najmaštovitijim ostvarenjima iz studija 4°C ili čak Džibli, i kao takav predstavlja ugledan primer moderne 2D animacije.

Junk Head 1 (Takahide Hori, 2014)

Volite animacije braće Kvej, Tima Bartona i Roberta Morgana? Ljubitelj ste umetnosti H. R. Gajgera? Sečete vene (figurativno, podrazumeva se) nad kultnim sajberpank-hororom Tetsuo? Ako je vaš odgovor pozitivan na sva ili bar jedno od ovih pitanja, onda će vam trideset minuta uz Junk Head 1 proleteti kao kadrovi u furioznoj montaži Šinje Cukamota.

Nastao u slobodno vreme, tokom perioda od četiri godine, debitantski (i zasad jedini) film Takahidea Horija praktično je "one man show". Hori potpisuje režiju i scenario, stoji iza kamere i glasova (tj. frfljajućih fiktivnih jezika), dizajnira zvuk i izrađuje "lutkice" i setove. Rezultat njegove kreativnosti je impresivan, a pomoć mu pruža još samo dvoje ljudi - Emili Balistrijeri oko titlova i Norikatsu Seo oko CG "suplemenata".

Vizija daleke budućnosti na kojoj Junk Head 1 počiva nije svetla. Ljudi su pronašli način da produže život, izgubivši reproduktivnu sposobnost i više od toga. Njihovo telo postalo je neorgansko, a za pokretanje mu je potrebna električna stimulacija. Klonovima su poverili najteže poslove, ali su se ovi pobunili i povukli se u podzemlje. Od tada je prošlo 1200 godina i čovečanstvo je pred istrebljenjem, dok su nekadašnji robovi evoluirali, stekavši reproduktivne organe. Zaintrigirani tom pojavom, naučnici sa površine pripremaju istraživačku misiju...

Prema opisu setinga sa zvaničnog sajta, glavni junak, nesrećnik koga šalju u nepoznato, bivši je instruktor plesa, čiji studio se raspao kada je opadanje populacije poprimilo zabrinjavajuće razmere. Nakon prolaska kroz graničnu oblast, gde vladaju nemiri, ostaje bez trupla i udova, a glavu mu pronalazi tročlana patrola patuljaka u gumenim uniformama i pod gas-maskama (aluzija na Rubber Lover?). Dovode ga u laboratoriju, čije osoblje podseća na nakaze iz Silent Hill-a, a tamo dobija kompletan remont. Međutim, ovo je tek početak njegovih nevolja.

Postapokaliptični svet u kojem živi prepun je najrazličitijih opasnosti. Košmarna stvorenja koja obitavaju u senci ili lutaju lavirintom hodnika nisu prijateljski raspoložena - čast obdarenim (čitaj: NSFW) izuzecima. Izgled bodljikavih crva i mutanata nalik zenomorfima duboko se urezuje u pamćenje i predstavlja protivtežu "dečačkoj" građi "androidiziranog" protagoniste, ali i punačkim bezimenkovim spasiteljima, koji kao da su pobegli iz nekog mračnijeg crtaća u Pixarovoj produkciji.

Vešto balansirajući između jezivog, morbidnog, komičnog i simpatičnog, a pritom ne krijući svoje uzore, multitalentovani Hori isporučuje sjajan multižanrovski potpuri, u kojem su zastupljeni horor, akcija, komedija, malo misterije i naučna fantastika. Iako se oslanja na "pozajmice", a kraj ostavlja otvorenim (broj u naslovu nedvosmisleno upućuje na planirani nastavak, kao i, nažalost, neuspela indiegogo kampanja), stvara zabavan "anime" zavidnih umetničkih dometa i zaslužuje respekt.