Yūkoku (Yukio Mishima & Masaki Dōmoto, 1966)

Polučasovna drama Yūkoku (Patriotizam) briljantna je adaptacija istoimene kratke priče jednog od najuticajnijih i najkontroverznijih japanskih pisaca. Inspirisana istinitim događajem, neuspelim državnim udarom koji se odigrao 26. februara 1936, bavi se temama časti, ljubavi i smrti. Nakon što dobija naređenje da pogubi pobunjenike, bliske prijatelje, poručnik Shinji Takeyama odlučuje da izvrši sepuku. Vezana zavetom, njegova mlada supruga Reiko spremna je da ga u tome prati...

Kao originalni tvorac, scenarista, (ko)reditelj, glavni glumac i dizajner produkcije, Yukio Mishima preuzima najveći deo "tereta" na sebe, pripremajući se za sopstveno samoubistvo. Odbacujući dijaloge i usredsređujući se na slikovnost, za film pokazuje duboko razumevanje, na kojem bi i neki daleko iskusniji autori mogli da mu pozavide. Sažet uvid u originalan tekst pruža na ručno ispisanim svicima, podređujući ih brižljivo komponovanim i pretežno statičnim kadrovima, gestikulaciji likova i mudro odabranoj muzičkoj pratnji - delovima Wagnerove opere Tristan und Isolde. Neskriveno divljenje prema No teatru izražava minimalističkom scenografijom, u kojoj figurira dekorativni kaligrafski natpis "shisei" (odanost, vernost), kao stalni podsetnik na fanatičnu posvećenost zaboravljenim tradicionalnim "vrednostima".

Svoju militantnost i opčinjenost ritualnim samoodricanjem od života uzdiže na nivo fetiša i, učvršćujući vezu između Erosa i Tanatosa, zamagljuje granicu između senzualnog i visceralnog, seksualne ekstaze i samrtne agonije. Podjednako ubedljiv u svakom od pet činova, on stvara upečatljiv sinematski autoportret, jasan odraz idiosinkratičnih opsesija i beskompromisnih stavova (slagali se sa njima ili ne). Eterična Yoshiko Tsuruoka, kojoj je uloga Reiko prvi i poslednji izlet u svet sedme umetnosti, predstavlja protivtežu njegovoj subverzivnosti.

U isti mah poetičan i mučan, oniričan i sirov, intiman i otuđujuć, Yūkoku je, uprkos malom obimu, jedno od najznačajnijih ostvarenja "Nūberu bāgu" perioda - vizuelna projekcija provokativnih misli...

Blackstar (Filmation, 1981)

Da su J.R.R. Tolkien, Walt Disney, Robert Howard, Peyo i Ralph Bakshi imali prilike da se sretnu u nekoj kafani, ne bi li tokom pijanke osmislili "sirasti" niskobudžetni crtać prilagođen dečacima sa bujnom maštom, njihov projekat bi verovatno podsećao na kratkotrajni serijal Blackstar. Inspirisan postapokaliptičnom fantazijom Thundarr the Barbarian, ovaj kosmički sword & sorcery poslužio je kao probna verzija Hi-Mena i Gospodara svemira, sa kojim deli brojne sličnosti.

Svaka od trinaest epizoda odvija se na drevnoj planeti Sagar, a prati dogodovštine astronauta Johna Blackstara, koji tamo prinudno sleće nakon prolaska kroz crnu rupu. Prilagođavajući se novim uslovima bez ikakvih problema, beli skafander zamenjuje krznenim gaćama i kožnim čizmama, a svemirsku letelicu krilatim zmaj-konjem Warlockom. Svojim spasiocima, sedmorici Trobita, patuljaka koji žive u velikom drvetu, i njihovim saveznicima, čarobnici Mari i menjaču oblika Kloneu, pridružuje se u borbi protiv okrutnog Overlorda (sa licem kao na neokonstruktivističkom posteru). Neverovatnu snagu, na koju se, kako sam tvrdi, još uvek navikava, crpe iz jedne polovine oružja zvanog Zvezda moći, dok drugom barata tiranski vladar.

Primenom više puta oprobavane formule, po kojoj dobro odnosi pobedu nad zlom, obično nenasilnim metodama, autorski tim nas odvodi u čudesni svet koji nastanjuju bizarna stvorenja poput kamenih monstruma, šišmiš-ajkula, ljudi-vampira (sic) i zmijolikih riba-nosoroga. Glavnog junaka opskrbljuju dovitljivošću i atletskim sposobnostima, predstavljajući ga kao potomka američkih Indijanaca, što će ponoviti i nekoliko godina kasnije, u "naučnofantastičnom" vesternu BraveStarr. Po starom običaju, okupljaju i šaroliku ekipu predstavnika mračnih sila, kao što su Crios, gospodar zime, Neptul, vladar podvodnog kraljevstva, ili Shaldemar, kradljivac duša i predvodnik armije zombija, osuđujući sve njihove planove na propast. Iz reciklažne (rotoskopske?) animacije uspevaju da izvuku maksimum i da pri tom održe pristojnu dinamiku akcionih scena, prevashodno zahvaljujući odličnom dizajnu, po kojem se bez greške prepoznaje delo iz radionice Filmation. Neočekivanim kolorističkim kombinacijama, u kojima nebo nikad nije plavo, niti krošnje drveća zelene, i zanimljivim rešenjima za imaginarne gradove, pod uticajem antičke, moderne i organske arhitekture, stvaraju gotovo nadrealno okruženje, kakvo će kasnije krasiti Eterniju.

Uprkos nedostacima koji nisu zanemarljivi, Blackstar poseduje izvestan šarm, delujući kao sirup protiv lošeg raspoloženja u ove kišne dane...

Mizu no onna (Hidenori Sugimori, 2002)

"Kada bismo mogli da operemo imena i prošlost kao naša tela..."
 

U debitantskom ostvarenju Hidenorija Sugimorija sve je posipano finim azurnim prahom. Senke i odsjaji. Mesec i magla. Krovovi i stari kamionet. Upotrebni predmeti i veliki zidni mural. Planina Fudži i svetlost u šumi. Ljudi i glasovi, dodiri i pogledi, misli i emocije... Modri kadrovi navode nas na pretpostavku da na rediteljskoj stolici sedi sinesteta opsednut plavom. Međutim, sveprisutnost ove boje posledica je svojevrsne simboličke transformacije, jer njenim se nijansama, pored osnovnih, pripisuju i nova značenja.

Mizu no onna (Žena vode) nadimak je dvadesetineštogodišnje Ryo Shimizu (u tumačenju pevačice Ue), koja nakon smrti oca i verenika preuzima brigu o javnom kupatilu (sentō). Na životnim prekretnicama prate je obilni pljuskovi, koji ne zaobilaze ni kratku avanturu sa nepoznatom devojkom, niti (neobičan) susret sa piromanom Yusakuom (harizmatični Tadanobu Asano), koga zapošljava u kotlarnici. Da se između dveju personifikacija suprotnih elemenata rađa ljubav i da je ista osuđena na tragičan kraj uopšte nije teško pogoditi.

Uprkos predvidljivosti, autoru polazi za rukom da isporuči začudnu, bajkovitu i šarmantnu romantičnu dramu, a da tanušan zaplet zabašuri suptilnim dosetkama i gustom snoviđajno melanholičnom atmosferom - pokretačkom snagom filma. Fetišiziranjem kiše i nedešavanja, kao primarne odlike malog mesta, sporadično odlazi u krajnost, ali postiže dovoljno osobenosti da na dva sata zadrži pažnju strpljivog gledaoca. Neupadljivosti glavnih junaka, ukoliko izuzmemo Ryoinu "meteorološku boljku" i Yusakuovu sklonost ka vatri, pridružuje iščašenost sporednih likova, poput ćutljive, umno poremećene beskućnice, vešto održavajući ravnotežu u odnosu toplo-hladno. Potpomognut umilnim i elegičnim instrumentalima Yōko Kanno, dobro poznatoj ljubiteljima animea, i slikama natopljenim usamljenošću i kapima sreće, podseća nas da se magija ponekad skriva u malim, naizgled nebitnim stvarima...

Ovoce stromů rajských jíme (Věra Chytilová, 1970)

Anarhična avangardna fantazmagorija Ovoce stromů rajských jíme (Rajsko voće) grabi gledaočevu pažnju već u prvim minutima - živopisnom špicom i fascinantnom desetominutnom uvertirom koja bi, u svojoj erotsko-biblijsko-psihodeličnoj bujnosti, mogla neometano da funkcioniše i samostalno, kao eksperimentalna minijatura.

Obliveni teksturama lišća i cveća, koje se nižu neuhvatljivom brzinom i hipnotišu zasićenim bojama jeseni, obnaženi Adam i Eva silaze niz travnatu padinu do jezerceta opkoljenog stenama. Njihov "ples" odvija se kao u snu ili transu, dok oni nesigurnim, ali elegantnim pokretima, sinhronizovanim sa eteričnim pojem anđela, najavljuju pad...

Prelaskom u kasne šezdesete, fokus se premešta na ljubavni trougao između Eve (Jitka Novákova), njenog supruga Josefa (Karel Novak) i misterioznog neženje Roberta (Jan Schmid), koji bi mogao da bude đavo, serijski ubica ili vragolasti dečak zarobljen u telu odraslog muškarca. Višeznačnost njegovog lika proizilazi iz radikalnog scenarija Věre Chytilove i (kostimografkinje) Ester Krumachove (Sedmikrásky, Valerie a týden divů), koje nemilosrdno i beskompromisno kidaju narativno tkivo, sjedinjujući ostatke lepljivom masom od univerzalnih i tajanstvenih simbola, uz brižljivo odmerenu dozu ljupkog cinizma.

Polazeći od ideje o večitoj potrazi za istinom i ismevajući našu (ne)sposobnost da je prihvatimo, one preispituju društvene vrednosti i pružaju meditaciju o prirodi dela sedme umetnosti. Mirno odmaralište, ovaploćenje rajskog vrta, pretvaraju u poprište borbe polova, u isti mah detinjaste i podmukle, stavljajući teret prividne slobode, iskušenja, opasnosti i razočaranja ne samo na leđa glavne junakinje, već i njenih partnera. Iz tog razloga, opisane događaje ne bi trebalo posmatrati isključivo pod lupom feminizma, niti bi religijski motivi smeli da posluže kao jedini ključ u tumačenju poetične i provokativne priče. Sporadični, neretko čudni dijalozi i iznenadne (prividne?) promene u ponašanju protagonista dodatno otežavaju posao dešifrovavanja.

Neobuzdana razigranost dveju gorespomenutih dama, istaknutih predstavnica novog talasa u češkoj kinematografiji, poput virusa se prenosi i na ekipu glumaca koji, budeći ekscentrika u sebi, radosno prihvataju poziv za antikonformistički bal. Od infekcije nije pošteđen ni direktor fotografije Jaroslav Kučera (Démanty noci), tadašnji rediteljkin suprug, zahvaljujući čijoj inventivnosti Rajsko voće ni danas nije izgubilo na sočnosti, ali ni muzički mag Zdeněk Liška (Spalovač mrtvol), čije su briljantne kompozicije godinama ispred svog vremena.

Većina nezaboravnih scena utemeljena je na naglašenim kontrastima na relacijama detalj-celina i kretanje-stagnacija. Viktorijanski nameštaj postavljen je na mestu parkovskih klupa. Frenetična jurnjava za narandžastim balonom remeti mir peska i površine vode. Evina bela haljina sija u polumraku Robertovog apartmana, a zmijoliki jarkocrveni šal razdire noć u šumi. Veličanstvenosti slika doprinose i raznoliki efekti, prevashodno step printing, pomoću kojeg se igrana forma preobražava u nešto na tragu bizarne stop-motion animacije.

Opojne melodije vešto su utkane u Kučerinu raskošnu tapiseriju. Neobičan, ekspresivan i eklektičan skor objedinjuje sijaset pravaca, od džeza, preko elektronike, do neoklasike. I ne bi bilo pogrešno reći da se u halucinogenim vokalno-instrumentalnim pasažima daju prepoznati obrisi moderne alternative, gotskog i simfonijskog metala.

Izazovan, subverzivan i žanrovski nestalan, ovaj film neće dopreti do šire publike, ali će ljubitelje nadrealizma i njemu srodnih stilova sigurno zadiviti do te mere, da im neće zasmetati ako pronađu crvića u jabuci...

Space Sentinels (Filmation, 1977)

Kada je grupa polaznika danske škole The Animation Workshop odlučila da svojim bachelor projektom Space Stallions napravi omaž crtaćima osamdesetih, vrlo je verovatno da su zavirili i u opskurnije radove studija Filmation sa kraja sedamdesetih. Sličnost u naslovu i tesnim kostimima od spandeksa navodi na pretpostavku da im je jedan od glavnih izvora inspiracije bio i serijal Space Sentinels. Nastao paralelno sa drugom sezonom Tarzana, gospodara džungle (1976-1979), koji se emitovao i na ovim prostorima, pratio je multietnički trio mladih ljudi koji su, zahvaljujući vanzemaljskoj intervenciji, stekli natprirodne moći, da bi potom bili vraćeni na Zemlju kao njeni zaštitnici.

Tamnoputa Astraea, atraktivna i intelignentna frontwoman, mogla je da se preobrazi u sva bića iz kataloga faune, dežurni šaljivdžija Mercury, atleta sa Dalekog istoka, trčao je i leteo brzinom svetlosti, a Hercules, zagovornik zdrave ishrane sa izgledom preplanulog surfera, posedovao je snagu stotinu muškaraca. Naređenja su primali od enigmatičnog Sentinela 1, hologramske manifestacije superkompjutera koji ih je pre mnogo vekova "oteo" i podario im zavidne sposobnosti, a u pomoć im je neretko priticao mali robot MO (skraćeno od Maintenance Operator), daleki Wall-Ejev predak kome je glas pozajmio Lou Scheimer, izvršni producent i nekrunisani kralj slasnog animiranog kempa.

Žestok sudar naučne fantastike i razigrane fantazije na granici sa (pitomom) psihodelijom proizveo je i ekscentričnu družinu negativaca, počev od bivšeg "stražara" Morpheusa, preko drevnih bogova, ludih naučnika, putnika kroz vreme i čarobnjaka iz drugih dimenzija, pa sve do podivljalih biljaka sa Jupitera. Kombinovanjem prepoznatljivih elemenata iz relativno bliskih stripova, filmskih i literarnih dela, kao i egipatske, grčke, rimske i nordijske mitologije, scenaristi su uspeli da skroje trinaest povremeno bizarnih priča, iz kojih je ciljna publika trebalo ponešto i da nauči. Baveći se, između ostalog, odnosom dobra i zla, moralnim dilemama i temama prijateljstva, ekologije i tolerancije, postavili su deo temelja za avanture najmoćnijeg čoveka u svemiru (tj. daleko popularniji šou He-Man and the Masters of the Universe). Na animaciji se prilično štedelo, ali su zato raskošan kolorit, maštovite pozadine i odličan (polu)realističan dizajn likova, u skladu sa funky muzikom, nadomestili sve propuste i donekle opravdali ponovnu upotrebu sekvenci iz zaliha. I možda iz mene govori nostalgičar, ali postoji nešto magično u kitnjastom svetu Filmation-a, što u gledaocu budi ono unutrašnje dete i vodi na kratko eskapističko putešestvije...

Fight!

Ellie Ann VS Vile McEgg

Crtež inspirisan animiranim filmovima 80-ih i borilačkim video igrama. ;)

Gods of Yore

Hako (Kanji Nakajima, 2003)

 

Poetična, letargična i meditativna SF-drama Hako (Kutija) smeštena je u neodređenoj budućnosti (nakon kataklizme?), negde u japanskoj zabiti. Brižljivo konstruisanom mašinom vremešni zanatlija pokušava da održi ostarelo drvo u životu, ali lišće vene i opada u inat njegovim naporima. Paru znatiželjnih mališana otkriva da osluškuje prigušene glasove sirovih materijala, praveći od njih uređaje koji odgovaraju njihovim željama i uputstvima. Međutim, još uvek ne može da dokuči šta je naumila misteriozna crna kutija, koja kao da upija misli malobrojnih meštana tokom stalnih obilazaka zatrovane okoline.

Komplementaran sa Nakajiminim prvencem Fe, ovaj prema gledaocu nemilosrdan eksperimentalni film najpribližnije bi se mogao opisati kao moderna bajka o mirnoj koegzistenciji prirode i tehnologije. Duboko uronjen u mutno jezero metafora, a "ispričan" iz perspektive čoveka koji je jednom nogom zagazio u grob, utemeljen je na naglašenim kontrastima - svetlosti i tame, crnog i belog, bića i ljudske tvorevine, života u povoju i zahuktale lokomotive smrti. Rediteljeva opsednutost pronalaženjem ravnoteže jina i janga očigledna je već u (sjajnoj) prvoj sceni, kada dečak sklanja zastor sa prozora, otkrivajući blještavi komad neba, uokviren mrakom sobe. Mlađa sestra donosi mu avion-igračku, koji nešto kasnije završava u polumrtvoj krošnji, dovodeći do susreta dveju generacija, razdvojenih (premošćenim) višedecenijskim jazom. Ubrzo potom, upoznajemo i naslovnu "junakinju", glatkih strana i oštrih ivica, a svako njeno pojavljivanje otvara novo pitanje.

Čemu služi? Kakav je mehanizam pokreće? Kuda se uputila? Da li je samosvesna, inteligentna i osećajna? Mogu li samo teško bolesni da čuju njenu kakofoničnu pesmu, a mentalno zaostali da odgonetnu njenu svrhu? Od sastojaka njene utrobe, slučajno "rasporene" u drugom činu, nije moguće sastaviti potpune odgovore. Ni monohromatske slike stroge, skromne i sumorne lepote, nisu od velike pomoći, ali to ne umanjuje njihovu umetničku vrednost. Protkane podmuklom tišinom, gotovo nečujnim brujanjem ili elegičnim notama tematske kompozicije, one nesumnjivo predstavljaju demonstraciju Nakajiminih hipnotičkih moći, maskirajući propuste u pripovedačkoj strukturi. 

 

Krivudava pruga, kojom veštački plodovi sa tehno-stabla vuku naš zamišljeni pogled ka beskraju, u epilogu iscrtava linije neizvenosti...

Slow Life (Daniel Stoupin, 2014)

Time-lapse videom Slow Life, sačinjenim od 150 000 makrofotografija, Daniel Stoupin, budući doktor (morske) biologije sa Univerziteta u Kvinslendu, briše granicu između nauke i umetnosti, fantazije i dokumentarca, otkrivajući nam "nevidiljive" predele očaravajućeg i hipnotišućeg podvodnog sveta. Usporeno kretanje određenih vrsta korala i sunđera, koji igraju presudnu ulogu u očuvanju biosfere, autor predstavlja u brzinama koje su sinhronizovane sa našom percepcijom. Velelepnost ovih čudesnih, bizarnih i naizgled nezemaljskih "cvetova-grabljivaca" naglašava eteričnom neoklasičnom kompozicijom Atmostra koju potpisuje trio Cedric Baravaglio, Jonathan M. Ochmann i Zdravko Đorđević. Za one koji žele da saznaju još ponešto o okeanskom ekosistemu, Stoupin na svom blogu pruža vrlo pitka objašnjenja. A sada, zadržite vazduh, zaronite i prepustite se užitku...