Nadrealna struktura XVI

~Plavo ćutanje (Liktori modrog neba) / Blue Silence (The Lictors of Livid Sky)~

Nadrealna struktura XV

~Opsenarova čaura / The Illusionist's Cocoon~

Odlazak Anime Velikana

24. avgusta, 2010, Japan je ostao bez jednog od najznačajnijih i najintrigantnijih anime-reditelja, Satoshija Kona. Ovaj autor je iza sebe ostavio scenario za prvi (i najlepši) segment (Kanojo no Omoide, aka Magnetic Rose) omnibusa Memories (1995), 4 dugometražna animirana filma - Perfect Blue (1998), Sennen Joyū (aka Millenium Actress, 2001), Tokyo Godfathers (2003) i Papurika (2006), koji su obeleženi njegovim jedinstvenim stilom, kao i satiričnu misteriju, odnosno polusezonski serijal, Mōsō Dairinin (aka Paranoia Agent, 2004).

Počivaj u miru...

Las (Piotr Dumała, 2009)

"Deep within the grave, father has time."

Magla i šuma. Stabla - ogoljena/sa ponekim listom/oborena/obrasla mahovinom. Zmija. Lomača. Reka. Otac i sin. Njihova priča je poput pletenice sačinjene od dveju mesnatih niti. Prva, pod otvorenim nebom, među drvećem, opisuje jedan period života - ostareli roditelj je strogi vodič, a odraslo dete poslušni pratilac. Međutim, njeno lice je varljivo i polagano se, potpomognuto sveprisutnim simbolima, transformiše, te u završnici deluje kao otelovljenje mrtvačevih (post mortem) misli. U drugoj, zatvorenoj u skromni kućerak, sanjajući o slobodi obojice, sin robuje očevoj nepokretnosti - iznosi njegove fekalije, presvlači ga, hrani, kupa... Zadivljujuća je predanost kojom ispunjava neprivlačne obaveze.

Las (The Forest) je eksperimentalna, visokostilizovana drama - olovno teška, jesenja, depresivna, alegorična, kontemplativna, minimalistička, pokrivena velom misticizma i skoro bez dijaloga. Svojom režijom, Piotr Dumała, kome je ovo prvi igrani film, priziva duh Tarkovskog (naročito u poslednjoj sceni) i podseća na Majewskog i Tarra, vodeći nas kroz crno-beli svet svojih junaka, običnih ljudi koji žive i umiru, odnosno, u slučaju mlađeg, suočavaju se sa smrću. Animiranim prologom još jednom demonstrira jedinstvenu tehniku, zahvaljujući kojoj je i stekao reputaciju majstora "destruktivne animacije". Fotografija Adama Sikore je, kao po običaju, izvanredna, pa je apsolutno svaki kadar, bilo da oslikava iscrpljenu prirodu, smežurano starčevo telo ili šerpu sa kašom, dostojan titule - remek-delo. Asketske slike uokvirene su tišinom, promuklim kricima ružne stvarnosti i hipnotišućim jecajima gudala i žice...

Nadrealna struktura XIV

~Blizanci iz Grimizne Šume / The Twins from the Scarlet Forest~

Mari iyagi (Sung-Gang Lee, 2002)

Brižna, samohrana majka i džangrizava, ali pravedna baba. Prve simpatije (i antipatije). Potraga za misterioznim klikerom. Gluvarenje blizu starog svetionika sa najboljim drugom, koji tvrdi da na Mesecu naša tela porastu za 5cm i da samoubice odlaze u poseban pakao, pretvarajući se u stabla. More, mali mačak Yo i nema Mari, koja ga, iako nestvarna, jedina razume. A on je svestan da će morati da je (se) oslobodi...

Han-wooove uspomene na jedno davno leto sagledane su u retrospekciji, a ispričane u duhu magičnog realizma - melanholična i varljiva sećanja prožeta su fantazmagoričnim vizijama. Da ne beše te opčinjavajuće, suptilne fantazije koja predstavlja ovaploćenje dečačkih snova, odnosno neku vrstu odbrambenog (eskapističkog) mehanizma, ova nostalgijom vođena drama o odrastanju sigurno bi bila samo još jedan suvoparni unos u nizu sličnih. Suočen sa stalnim rastancima (odlascima voljenih), dvanaestogodišnji Han-woo se povlači u bezbednost iluzornog sveta, ali pritom ne dozvoljava da, zarad čari koje mu sanjarenje pruža, izgubi kontakt sa stvarnošću. Kada mu se u čarobnoj avanturi pridruži i debeljuškasti prijatelj Jun-Ho, lucidne halucinacije dobijaju novo obličje, ono koje i starije mami blagonaklonim šapatom.

Vodeći svoj prvenac istančanim senzibilitetom, neprikosnovenom pedantnošću i nežnošću, Sung-Gang Lee (poznatiji po crtaću Yeu woo bi, aka Yobi,  the Five Tailed Fox) podseća nas na detinjstvo i odlazi korak dalje, te čini da uistinu osetimo kako je biti dete, i stvara ozbiljan film za decu, odnosno dečiji film za odrasle, dok jedino što zauzvrat zahteva jeste strpljenje. Veselost i seta klackaju se u usporenom ritmu, na Igralištu Života. U prenošenju iskrenih i snažnih emocija na gledaoca ogromnu ulogu igra i izvanredna glasovna gluma koja, u kombinaciji sa korejskim karakteristikama u crtežu, oživljava likove i uzdiže ih iznad njihove animirane sabraće. Karakterizacija je toliko dobra, da čak i mače Yo poseduje ličnost!

Lepršava, paperjasta animacija postignuta je jedinstvenom cel-shading tehnikom (poprilično drugačijom od svih primera iz Japana), koja se sa opuštajućim muzičkim skorom Lee Byung-wooa (Saam Gaang, Janghwa, Hongryeo; Gwoemul) sjedinjuje u audio-vizuelni slatkiš prijatne glazure i nezaboravnog ukusa. Kontrast između snegom pokrivenog (hladnog) grada (u kome se Han-woo i Jun-Ho ponovo sreću, a zatim po drugi put rastaju) i plavo-zelenog (toplog) primorskog mestašceta savršeno oslikava odnos krhkog detinjstva i strogog zrelog doba.

Magičan i neodoljiv, Mari iyagi je vrlo blizak ostvarenjima kao što su The Neverending Story, Eno nakano bokuno mura (Village of Dreams) i Sen to Chihiro no kamikakushi (Spirited Away). Ponekad su najjednostavnije priče istovremeno i najlepše...

Nadrealna struktura XIII

~Vražje jezgro / Devil's Core~

Nadrealna struktura XII

~Arhanđeoska čigra / Archangel's Humming Top~

Sirènes (Emile Degelin, 1961)

Kao i većina eksperimentalnih filmova, Sirènes se može svrstati u kategoriju vanvremenskih ostvarenja. U samo 7 minuta, reditelj je komotno smestio obilje nadahnjujućih crno-belih kadrova, koje prati psihodelični dizajn zvuka (Luciano Berio) - dark electro-ambient, prožet omamljujućim šapatima, u skladu sa mitovima o sirenama. Strogo, čisto, poetično i mistično, ovo lucidno snoviđenje je poput jedinstvenog bisera koji je sasvim slučajno ispao iz školjke neke od morskih lepotica, a koji je neukrotiva voda iznela na obalu...

Nadrealna struktura XI

Kada su krenuli na Put, mislili su da su svi Bogovi pali, da je Nebo usnulo Kraj i da Zemlja ispisuje poslednje stranice svog dnevnika. Nakon šest dana iscrpljujućeg lutanja, čuli su Glasove. Dozvolili su im da ih vode, jer su ionako bili izgubljeni. Prolaskom kroz Vrata Ludila, našli su se u Sedmoj Vaviloniji, gde ih dočekaše nepregledne peščane dine i legendarne...

~Pustinjske Kule~

Nadrealna struktura X

~Večna Kuća Jina i Janga / The Eternal House of Yin and Yang~

Paprika (Satoshi Kon, 2006)

"Night dreams of day. Light dreams of darkness. But the ignorant sun will chase away the darkness and burn the shadows eventually burning itself. The shade of the tree with the flowers that bloom at night is where the residents of darkness rest. The people of daytime are not allowed!"

Iako je autor nevelikog opusa, Satoshi Kon je reditelj čija ostvarenja konstatno pomeraju granice, a s obzirom na njegovu opsednutost poremećenom psihom likova, česta poređenja sa Davidom Lynchom ne traba da čude. Ni aleva, ni (previše) ljuta, Paprika je halucinogeno remek-delo savremenog animea, kome savršeno pristaje zanimljiv tagline: "This is your brain on anime." Skladan spoj tradicionalne i kompjuterske animacije,  u pratnji odličnog soundtracka, opisuje šizofrenu strukturu u kojoj se snovi i java presipaju iz jednog u drugo, golicajući vam i oko i um...

Recenzija na popboksu: I Frojd i Tarzan, i košmar i san :)

3 x Hi No Tori (1986, 1987)

-----------------
100-ti post. :)

-----------------

Hi no Tori (Phoenix) je (nedovršeni) serijal mangi, sačinjen od 12 knjiga, koje je autor, Osamu Tezuka (1928-1989), smatrao svojim životnim delom. Inspirisan žar-pticom iz animacije Конёк-Горбуно́к (Konjić Grbonjić) Союзмультфи́льм-a i mitološkom pticom Fenghuang, "otac mange", između ostalog, govori o reinkarnaciji i potrazi za besmtrnošću. Pored istoimenog igranog filma (prevedenog na engleski kao Firebird: Daybreak Chapter) iz 1978. u režiji Kona Ichikawe, dugometražnog animea Hi no Tori 2772: Ai no Kosumozōn (aka Phoenix 2772) i televizijske adaptacije od 13 epizoda iz 2004, sredinom osamdesetih su nastale i 3 OVA-e (u produkciji Madhouse Studios, Project Team Argos i Tezuka Productions), o kojima će ovde biti reči.

Hi no Tori: Ho-ō (aka Phoenix: Karma Chapter, 1986)

režija: Rintarō

trajanje: 60min.

Vođen legendom o Feniksu, dobronamerni vajar i drvorezac Akanemaru nailazi na jednorukog bandita Gaōa, koji mu uzima hranu i odeću, a zatim ga povređuje nožem, jer, kako kaže, "ne može da podnese one kojima su obe ruke čitave". Nakon kobnog susreta, njihovi se putevi razdvajaju, ali im sudbine ostaju tesno povezane...

Izdaja sopstvenih snova, iskupljenje putem isposništva i zloba ukorenjena u čovekovoj prirodi glavni su učesnici čudesne i ironične igre sudbine, koja se odvija paralelno sa dolaskom budizma u Japan. Nalik mudrom narodnom pripovedaču, Rintarō (Kujaku Ō, X, Metropolis) oživljava priču koja počiva na principima istočnjačke filozofije, tako da konstatno imate osećaj da čitate kakvu pripovetku iz bogatog folklornog nasleđa zemlje izlazećeg sunca. Suptilni elementi fantazije, sa Feniksom na čelu, predstavljaju oličenje neizbežnosti (smrti) i kazne (koju smo sami sebi odredili) za nedolične postupke, pre nego manifestaciju sveprisutnog i sveuticajnog božanstva. Poglavlje Karma postavlja pitanje o suštini ljudskosti, ali odgovor prepušta gledaocu, pružajući mu, kao pomoć, briljantnu karakterizaciju dvojice antiheroja.

Hi no Tori: Yamato Hen (aka Phoenix: Yamato Chapter, 1987)

režija: Toshio Hirata

trajanje: 50min.

Iako u sebi nosi duh(ovnost) Dalekog Istoka, ima nečeg šekspirovskog i metafizičkog u tragediji o Oguni i Kajiki, sinu i kćeri zaraćenih plemena Yamato i Kumaso. Snaga ljubavi, slabost mržnje, osveta, monstruozni običaji, sebično i  nemilosrdno ispisivanje stranica istorije, porodična čast i mračne tajne prepliću se u predanju o vrednosti života, koju Hirata (Pet Shop of Horrors) pažljivo prezentuje gledaocu. Umešanost feniksa je značajnija, te on (tj. ona) preuzima ulogu vodiča i, neretko, pomagača, odnosno više sile koja neposredno utiče na putešestvije smrtnika sa ovog na onaj svet. Slično svom starijem bratu, Yamato Hen nas podseća na zaboravljenu prošlost i poseduje bajkovita svojstva, dok su odnosi između likova realistični, a priča (zasnovana na mitu o princu Yamatotakeruu) vanvremenska. Jedino što izostaje jeste snažniji emocionalni udar u završnici, što mu se ne može zameriti, s obzirom na trajanje i brojne kvalitete, kako u stilu, tako i u sadržini.

Hi no Tori: Uchū Hen (Phoenix: Space Chapter)

režija: Yoshiaki Kawajiri
trajanje: 50min.

Za razliku od prve dve OVA-e, treća se, kao što se iz naslova može zaključiti, odigrava u dalekoj budućnosti, tačnije 2557. godine. Tokom povratka petočlane posade sa planete Zaltzu na Zemlju, zalutali asteroid udara u svemirski brod. Uključuje se alarm, njih četvoro se budi iz kriogenog sna i odlazi na most, gde ih čeka mumificirani peti član, Makimura. Pošto ustanovljuju da je oštećenje nemoguće sanirati, napuštaju letelicu u kapsulama za spasavanje, da bi im se ubrzo pridružila još jedna - Makimurina...

Uchū Hen donekle napušta mitološki koncept i predstavlja se kao intrigantna misterija, koju nam Kawajiri otkriva kroz retrospektivne scene, vešto izgrađujući napetost do otkrovenja u završnici. U ovom naučnofantastičnom trileru, večnost/besmrtnost je jednaka prokletstvu. Ljudska rasa je, uprkos tehnološkom napretku, već do guše potopljena u moru dekadencije, posrnula usled svemirskog ludila, a ogorčeni Feniks je u svakom trenutku spreman da njene pripadnike kazni za nepoštovanje vlastitog i tuđih života.

Zajedničko svim poglavljima jeste skoro savršeni sklad u kombinovanju činilaca jednog animiranog ostvarenja,  pažljivo skrojen scenario, sigurna režija, jasno definisani likovi koje krasi prelep old-school dizajn Akija Sakaija, ambijentalni synth-skor koji ne zvuči otrcano, kao i Tezukin zaštitini znak Saruta, u tri inkarnacije, čiji je baburast nos mnogo više od groteskne fizičke osobenosti. Hi no Tori triptih je blistavi primer tradicionalne japanimacije.

Nadrealna struktura IX

~Ostaci crkve nesporazuma (Četvorostruka šizma) / The Remains of the Church of Misunderstanding (Quadruple Schism)~

Nadrealna struktura VIII

~Hodnik staklenih snova / The Hallway of Glass Dreams~

 Podsvest Prva: Misterija / Subconsciousness I: Mystery

Podsvest Druga: Podzemlje / Subconsciousness II: Underworld

Podsvest Treća: Iluzija / Subconsciousness III: Illusion

Nimmermeer (Toke Constantin Hebbeln, 2006)

Nastao u produkciji Akademije Baden-Württemberg i Frisbeefilmsa, Nimmermeer je Hebbelnovo nadahnjujuće debitantsko ostvarenje. Jednostavna i u koprenu iskrenih emocija ušuškana priča o odrastanju, u duhu mračne i poetične bajke, magičnom atmosferom tangira dela Ingmara Bergmana, Tima Burtona i sramno potcenjeni Giorgino, Laurenta Boutonnata, odnosno pisanije braće Grimm i H.C. Andersena.

Jonas (Leonard Proxauf) je siromašak koji sa svojim ocem ribarom živi u trošnoj kolibi, blizu skromnog seoceta, negde na obali Severnog Mora. Tokom jedne noći, stari Helge (Rolf Becker) odlazi u nepovrat, prethodno obećavajući sinu da će, kao nekada, prekriti pesak "srebrom iz raja" (aludirajući, naravno, na ribe). Dečaka oprhrvanog tugom u svoju kuću dovodi licemerni sveštenik Ekdahl (Sylvester Groth), čija je nemilosrdna priroda antiteza simpatičnoj ličnosti brižnog oca-sanjara. Predstava senki putujućeg cirkusa, pod vođstvom (pomalo jezivog) patuljka Grida Gribaldija (Manni Laudenbach), ponovo će izmamiti osmeh na nevino lice.

Izvanredno tumačenje uloga kompletne postave glumaca, na čelu sa briljantnim jedanaestogodišnjakom, samo je jedan od brojnih kvaliteta Nimmermeera. Dok mališan pleni svojom zrelošću i bez spoticanja nosi nametnut mu teret na nejakim plećima, autor vas sa sigurnošću vodi kroz hipnotišući svet milozvučnih, melanholičnih melodija i lucidnih, pažljivo skrojenih slika, kojima dominiraju čarobno prljave nijanse braon, sive i plave boje, oživljavajući neka minula vremena. Nepretenciozan scenario ove drame prožete suptilnim (skoro nevidljivim) natprirodnim elementima, Hebbeln je napisao u saradnji sa kolegenicom (takođe početnicom) Ninom Vuković, a sačinjen je tako da ga razume i da u njemu uživa nekoliko generacija gledalaca, pod uslovom da oni mlađi još uvek nisu otupeli na istinsku lepotu. Popunjavajući naprsline u stvarnosti (obeleženoj mirisom smrti) čistom, svetlucavom, detinjom fantazijom, ovo dvoje pokazuje nesvakidašnji pripovedački talenat.

Maksimalno iskoristivši svaki od onih šezdesetak minuta, reditelj nam poručuje da od njega tek treba da očekujemo nove filmske pobede. Nadajmo se da nas neće izneveriti...

Nadrealna struktura VII

~Temelj i 7 prstenova / The Foundation and 7 Rings~