Alegorična fantazija Fehérlófia (Sin bele kobile) jedan je od najupečatljivijih dokaza "čarobnjaštva" Marcella Jankovicsa, višestruko nagrađivanog grafičkog umetnika, animatora i autora prvog mađarskog dugometražnog animiranog filma, psihodeličnog János Vitéz (1973), koji je inspirisan epom Sándora Petőfija. Ukorenjena u drevnim legendama, a posvećena Skitima, Hunima, Avarima i ostalim nomadskim plemenima, ona se u izvesnoj meri dotiče većine tema kojima se autor inače bavi, a to su simbolizam bajki, komparativna mitologija, sakralna umetnost, etnoastronomija, religiozna i popularna verovanja.
Kao i u svim narodnim predanjima koje govore o herojima nadljudske moći, njihovim izazovima i pustolovinama, univerzalna i ciklična priča oslanja se na hiperbolu i numerologiju, a sadrži prepoznatljive motive, predvođene onim o nehotičnom oslobađanju zla. Počinje u utrobi velikog hrasta (Drveta Života) sa sedamdeset sedam korena i sedamdeset sedam grana, gde bela kobila pronalazi utočište i rađa naslovnog junaka, koji kasnije dobija ime Fanyűvő, "Onaj Koji Trese Drveće". Ne bi li ispoštovao poslednju majčinu želju, mladić pronalazi i u svoje redove vrbuje izgubljenu braću, "Onog Koji Drobi Stene" (Kőmorzsoló) i "Onog Koji Mesi Gvožđe" (Vasgyúró), a potom odlazi u Donji Svet, kako bi izbavio tri radoznale princeze od nemani...
Kralj Praotac i kraljica Pramajka, vragolasti patuljak sa magičnom bradom i grifon, koga treba nahraniti sa dvanaest volova i napojiti sa dvanaest buradi vina, samo su još neki od neraskidivih delova raskošnog zapleta. Narativni elementi i konvencionalna struktura upotrebljeni su na neuobičajen način, a tradicionalno i moderno se neprestano prožimaju, kidaju i dopunjuju. Uz zdravu dozu humora i ironije, a vođen logikom snova (u kojima je sve moguće), reditelj pruža lekcije o odlučnosti, poverenju i hrabrosti. Antiratnu poruku šalje kroz poraz sedmoglavog zmaja, predstavljenog u vidu oklopnog borbenog vozila, da bi dvanaestoglavim čudovištem, koje preuzima oblik utvrđenja sa digitalnim natpisima umesto očiju i čeljusti, ukazao na negativne aspekte kompjuterizacije. Crvena princeza oličenje je sladostrašća, a histerična upućuje na Sigmunda Freuda...
I dok Fanyűvőva neizmerna snaga leži u kobiljem mleku (koje je sisao mnogo duže nego što je trebalo), forte filma se ogleda u homogenom sistemu simbola, preciznoj režiji, vrhunskoj glasovnoj glumi, bizarnom zvučnom dizajnu (space rock + electronica) i raspamećujućoj vizuelizaciji, od koje zastaje dah. Smelo kombinujući uticaje apstraktne umetnosti, nadrealizma, art dekoa i pop-arta, autor stvara hipnotišući kaleidoskop vatrenih i treperavih boja, pulsirajućih tekstura, neuhvatljivih oblika i iskrivljenih perspektiva. Nepredvidljivi preobražaji kako likova, tako i pozadina u živahne ornamente, kao i suptilni, gotovo neprimetni prelazi između scena kojima se odlikuje Jankovicsev stil, u velikoj meri doprinose tečnosti animacije, uvlačeći gledaoca u vrtlog velelepnih slika. Fehérlófia je poput fantazmagorične tapiserije iz davnina, u čije tkanje su ubrizgane fluorescentne supstance sa ciljem naglašavanja maštovitosti njenog dizajna. Ljubitelji alternativnih "crtaća" ne bi smeli da zaobiđu ovo zanemareno remek-delo.
No comments:
Post a Comment