Kada bi mašta mogla da ubije, i od najnovijeg filma Michela Gondryja (Eternal Sunshine of the Spotless Mind, La science des rêves) valjalo bi se kloniti. Zasnovan na istoimenom romanu Borisa Viana iz 1947-e, L'écume des jours (Pena dana) odvodi gledaoca u nadrealnu verziju Pariza iz alternativne prošlosti (ili možda retro-budućnosti?) u kojoj je apsolutno sve moguće, jer logika leži i reži iza rešetaka.
Mladi Colin (Romain Duris) vodi ugodan život, čije se stranice ispisuju na pokretnim trakama vesele administracije. Bogat je i zato ne mora da radi, pa dane provodi u razgovorima sa ortakom Chickom (Gad Elmaleh), strastvenim obožavateljem dela filozofa Jean-Sola Partrea, uživajući u egzotičnim obrocima koje mu priprema lični kuvar, advokat i mentor Nicolas (Omar Sy). Nakon što mu Chick saopšti da je u vezi sa devojkom po imenu Alise (Aïssa Maïga), Colin odlučuje da se zaljubi. Na žurci povodom proslave rođendana kućnog ljubimca zajedničke prijateljice Isis (Charlotte Le Bon), upoznaje šarmantnu Chloé (Audrey Tautou). Nedugo potom, njih dvoje stupaju u brak, ali njihova idila je kratkog veka, pošto se na medenom mesecu Chloé razboljeva od retke bolesti - na desnom plućnom krilu razvija joj se cvet lotosa.
Jednostavna priča o tragičnoj ljubavi umotana je u ekstravagantno ruho hirovite fantazije, u početku cvrkutave i raznobojne iliti meke i slatke poput šećerne vune tokom vožnje na Ferisovom točku, a na kraju gorče od pelina i turobnije od jesenjeg dana na crno-beloj fotografiji. Sastojci od kojih je umešena prosečnom čoveku se ne bi ni u najluđim snovima javili. Rubikova kocka u ulozi podsetnika. Zraci sunca kao zamena za žičani instrument. Dresirani miš (zapravo, glumac u plišanom kostimu) koji obožava mehurove od sapunice. Mlin za kafu u obliku starog gramofona i klavir za pravljenje koktela (tzv. pianocktail). Jegulja koja se skriva u slavini, kako bi izbegla da bude pojedena za doručak. Par živih cipela koji se ponaša kao nestašni pas i zvono koje se preobražava u insekta prilikom svakog korišćenja. Partreovi govori upakovani u tablete i lek u čiji sastav ulaze hromirane šargarepe. I to nije sve.
Reditelj je nemilosrdan u bombardovanju kreativnim idejama, ponovo se ugledajući na Švankmajera u interpolaciji igrane forme i stop-motion animacije. Iako njegova razigranost pri mahanju čarobnim štapićem predstavlja ozbiljnu pretnju izazivanju empatije i stabilnosti narativne strukture, on ne posustaje ni u jednom trenutku. Bilo da opisuje ručak, venčanje, obilazak grada, sahranu ili malo takmičenje u klizanju (epitom bizarnosti), spreman je da posegne za humorom kao začinom - crnim, kiselim, uvrnutim, apsurdnim, inteligentnim. Osim što zbija šale na račun sopstvenih likova i egzistencijaliste Jean-Paula Sartrea, baca strelice i u pravcu sveštenih lica, zdravstva i modernog robovlasništva. I nastoji da gotovo svakom scenom pošalje neku poruku ili da zabavi metaforama, a kao lajt motiv koristi muziku Dukea Ellingtona, po čijoj kompoziciji Mood Indigo film dobija internacionalni naziv.
Snaga Gondryjeve magično-pesimističke bajke, koja se iz "živog crtaća" pretvara u nešto nalik na kafkijanski košmar i čije "zauvek srećno" biva smrskano u paramparčad, većim delom, očekivano, leži u vizuelnoj inventivnosti. Međutim, ne sme se zanemariti ni odlična hemija između Durisa i Tautou, niti energija kojom ostatak glumačke ekipe zrači uprkos značajnoj težini tereta hiperstilizacije.
No comments:
Post a Comment