2016 / čestitka

U 2016-oj želim vam da...
... sanjate u kaleidoskopskim bojama.
... muzikom i osmehom razbijate sive misli.
... pronađete svetionik, ako plovite morem očaja.
... se uzdignete kao Žar Ptica, kada vas gurnu u pepeo.
... kreativno ludilo bude jedino ludilo koje će vas obuzimati.
... posetite daleke destinacije, bar uz lepe filmove i dobre knjige.

Celuloidni snovi 2015

U kratkom proznom tekstu koji sledi (i zamenjuje best of listu) stalo je čak 76 celovečernjih filmova (toliko o mom pokušaju da budem stroži pri ocenjivanju), najviše novih, ali i nekoliko iz bliže prošlosti (2001-2015) sa kojima sam se, iz razloga različite prirode, upoznao tek ove godine. Linkovi vode ka prikazima na blogu, zvaničnim stranicama ili trejlerima.

Pažljivo osluškujem hipnotišuću Pesmu mora, dok mrtav prolazim Poljem pasa. Prati me samuraj u beloj haljini, pripovedajući raskošnu priču nad pričama. Kadak, poslednji druid, jedino je svetlo u magli, koja priziva gorkoslatka sećanja na Marni. Obećao je da će mi odati tajnu umetnosti sreće, te me stavlja na probu. U mojoj glavi, nestajem na nevidljivom Autoputu besa. Počinje avantura sa Artijem, a Zeleno Dete utvrđuje pravila igre sa misterioznim Vojvodom od Burgundije. Ničije Dete je neshvaćeno, ali nije potišteno kao Čarli Braun. Širline vizije stvarnosti uvode me u peto godišnje doba. Feniks upada u med i više nije vezan za kuću, pošto su izdvojeni komadi uništenog srca. U zakopanoj šumi, golub sedi na grani, razmišljajući o postojanju, a ja nastavljam slobodan pad. Ne priznajem da sam kriv. Vidim, vidim sarkastičnog jastoga koji je noćas usnio pseći san. "Dobrodošli u Nedođiju!" - uzvikuje zglavkar i dodaje, "Ja sam Alfa, devojka koja se vraća kući sama, noću." Zbunjeni Sen budi ubicu, čije kodno ime je Čistač fleka.

Katalin Varga donosi parisku ružu, zato što želi da učestvuje u bizarnom festivalu na Grimiznom vrhu. Približava se apokalipsa jakuza i sprečava psihomagični ritual. Ućutkane devojke, iz Grada Vatre, sa Izvora polaze na putešestvije, pevajući Baladu o prihvatanju sveta. U Drugom Svetu, Koherentnost na Drumu mrtvih sreće neustrašive Sasunce i perverznog heroja. Trka za život odvija se pokraj Izgubljene reke. Android Kikaider, Ovčica Šone i fantastični gospodin Lisac prekidaju nit divljih priča, obelodanjujući kraljevsku aferu. Vadžrin gnev obuzima Dečaka. (Kakav otac, takav i sin, skriven u sobi sa brojem III.) Bilokacija turbo-klinca isterana je iz Raja. Nirvana predstavlja prvu u dugom nizu Metamorfoza: Život kao San Dejvida L-a. Hana i Alisa, umešane u lažni slučaj ubistva, doživljavaju smrtgazam - pobegle su od Tarzana...

Još jedan retro filmski osvrt na 2015.

U 2015-oj obnovio sam nekoliko remek-dela sedme umetnosti (između ostalih, Ogledalo Tarkovskog na velikom platnu), ali i popunio veliki broj praznina u poznavanju filmske istorije prošlog veka. Iz tog razloga, pre objavljivanja poslednje (i neuobičajene) liste ističem još jednu retro-šesnaestorku, ovaj put sa potpisima poznati(ji)h reditelja.

1. Мать и сын (Алекса́ндр Соку́ров, 1997)
2. Viskningar och rop (Ingmar Bergman, 1972)
3. Hadaka no Shima (Kaneto Shindō, 1962)
4. Иваново детство (Андрей Тарковский, 1962)
5. Il Decameron (Pier Paolo Pasolini, 1971)
6. Au hasard Balthazar (Robert Bresson, 1966)
7. Le fantôme de la liberté (Luis Buñuel, 1974)
8. Les yeux sans visage (Georges Franju, 1960)

9. Dust Devil (Richard Stanley, 1992)
10. Amadeus (Miloš Forman, 1984)
11. Der Krieger und die Kaiserin (Tom Tykwer, 2000)
12. Seconds (John Frankenheimer, 1966)
13. E la nave va (Federico Fellini, 1983)
14. An American Werewolf in London (John Landis, 1981)
15. Walkabout (Nicholas Roeg, 1971)
16. The Rocky Horror Picture Show (Jim Sharman, 1975)

Muzički predah 2015

Od teške melanholije, preko žanrovskih pogravanja i dekonstrukcija, do treperavih melodija - šesnaest albuma koji su tokom 2015. najčešće ispunjavali vazduh moje sobe.

1. A Dream of Poe / An Infinity Emerged
2. Agent Fresco / Destrier
3. Vola / Inmazes
4. Faith No More / Sol Invictus
5. Leprous / The Congregation
6. Midas Fall / The Menagerie Inside
7. Oomph! / XXV
8. Apocalyptica / Shadowmaker
9. Eivør Pálsdóttir / Bridges
10. Animalia / Mouth Full of Teeth
11. The Gentle Storm / The Diary
12. Euzen / Metamorph
13. Muse / Drones
14. Kari Rueslåtten / To the North
15. K's Choice / The Phantom Cowboy
16. Natalie Imbruglia / Male

Filmski vremeplov 2015

Sa putovanja filmskim vremeplovom kroz XX vek, izdvajam šesnaest najupečatljivijih radova manje poznatih i zaboravljenih reditelja, kao i autora koji obično ne zauzimaju rediteljsku stolicu (što se odnosi na glumca Vasilija Livanova i direktora fotografije Kristofera Dojla). Kratki komentari prate ostvarenja o kojima nisam pisao na blogu.

1. Marketa Lazarová (František Vláčil, 1967)

2. Die sieben Raben (gebrüder Diehl, 1937)

3. Daliás idők (József Gémes, 1983)

4. San tiao ren (Christopher Doyle, 1999)

5. J'irai comme un cheval fou (Fernando Arrabal, 1973)

6. Οι Ώρες: Μια Τετράγωνη Ταινία (Αντουανέττα Αγγελίδη, 1995)

7. De wisselwachter (Jos Stelling, 1986)

8. Hakuchi (Makoto Tezuka, 1999)

9. Синяя птица (Васи́лий Лива́нов, 1970)

10. Chirin no Suzu (Masami Hata, 1978)

(Na različitim krajevima sveta moguće je naići na bajke i basne o vuku i jagnjetu, ali je retko koja mračna i dirljiva koliko i debi Masamija Hate.)

11. Vortex (Nikos Kounduros, 1967)

12. Duvidha (Mani Kaul, 1973)

(Da je Paradžanov bio Indijac i snimao pod uticajem francuskog novog talasa, a posebno Markerovog foto-romana "La Jetée", adaptacija stare narodne priče, o vragolastom duhu koji se zaljubljuje u lepu nevestu trgovčevog sina, vrlo verovatno bi izgledala kao ova kriptično-egzotična vizuelna poema u režiji Manija Kaula.)

13. Perceval le Gallois (Éric Rohmer, 1978)

14. Doro no Kawa (Kōhei Oguri, 1981)

(Bezvremena drama o odrastanju, smeštena u posleratni Japan, sa sjajnom crno-belom fotografijom, zahvaljujući kojoj deluje kao klasik iz pedesetih/šezdesetih.)

15. La lit de la vierge (Philippe Garrel, 1969)

16. Taking Tiger Mountain (Tom Huckabee & Kent Smith, 1983)

 (Kadar iz filma Duvidha)

Ninja Slayer from Animation (Akira Amemiya, 2015)

Ninja Slayer from Animation predstavlja lo-fi adaptaciju palp romana koji navodno potpisuju Amerikanci Bredli Bond i Filip "Nindž@" Morzez, ali je zapravo reč o dobro osmišljenoj šali dvojice Japanaca, Honde Jua i Sugija Leike. U animiranoj formi, sprdanje na račun fetišizacije nindži proteže se na 26 kratkih epizoda, u kojima se slika o srednjovekovnim špijunima i atentatorima iskrivljuje do neslućenih granica.

"Akciona kiber-pank drama" smeštena je u blisku budućnost, u velegrad Neo-Saitama, koji se nalazi u (džinovskim) šakama Laomoto Kana, vođe sindikata Soukai. Apsurdna priča počinje na samrti činovnika Kendžija Fudžikida, nakon što ga zaposedne duša misterioznog Narakua, koji ga preobražava u Ubicu Nindži. Zaklinjući se na osvetu zbog smrti sina i supruge, Kendži kreće u pohod na maskirane ratnike...

... a onda nastaje pravi haos. U raskrinkavanju kriminalne organizacije neuništivom protagonisti pridružuje se novinarka Nensi, čije hakerske sposobnosti podrazumevaju i direktan ulaz u kibernetički prostor. Na putu do istine, njih dvoje nailaze na brojne prepreke, od farmaceutske kompanije Jorošisan, koja proizvodi bio-nindže i anti-nindža serum, do antikapitalističkog pokreta otpora koji čine nindža-marksisti.

Česte digresije, deus ex machina rešenja, raspojasana parodičnost i (samo)ironija glavne su karakteristike nekoherentnog narativa, dok su komentari i objašnjenja naratora tek jedan od nekoliko izvora iščašenog humora. Distopijski svet, u kojem su mnogi ljudi (i mutanti) svedeni na domaćine duhova nindži, utemeljen je na odsustvu pravila, što Amemiji daje odrešene ruke za sprovođenje kreativne anarhije.

Tretirajući većinu likova bukvalno kao kartonske isečke, reditelj se sa njima igra kao dete sa plastičnim figurama omiljenih superheroja, a u vrlo retkim izletima ozbiljnosti jasnije se nazire satira anime-industrije. Niko i ništa nije pošteđeno njegovog ingenioznog šegačenja - u više navrata, dijalozi prerastaju u nadmetanje u uzvicima, a dramske pauze u deadpan vic. Poput vešte mažoretkinje, on ponosno predvodi paradu neumerenosti i ekscentričnosti.

Armije ekstravagantnih negativaca, koji se pre borbe uredno klanjaju i otkrivaju svoje ime (ponekad u pratnji eksplozije), odlaze u zaborav pod naletima udaraca i šurikena nemilosrdnog Ubice Nindži. Bilo da se zovu kao specijalni potez iz serijala Street Fighter, ili da imaju psihičkih problema, pa zamišljaju da su u Vijetnamskom ratu, odlikuju se bizarnim dizajnom i pompeznošću, a u svom telu sadrže hektolitre krvi. Pre nego što se raspršte u komadiće, iz rana im šikljaju debeli mlazevi dragocene tečnosti, kako grimizine, tako i radioaktivno-zelene. Prodorno-plava, sunčano-žuta i neonsko-ružičasta takođe se izdvajaju kao ključne note u rapsodiji boja. I dok one viču u kontrastnim odnosima, visokooktanski saundtrek kao da pojačava intenzitet njihovih glasova.

Štedljiva, namerno gruba animacija, zbog koje Ninja Slayer izgleda kao dete Ninja Scroll-a i South Park-a sa epileptičnim napadima, doprinosi komičnom efektu, a dugi Kendžijev šal povremeno služi kao odmaralište za vrane. Nindža-groznica neprekidno raste, a kada se Baba Jaga pojavi u virtuelnom svetu, gledalac je već u delirijumu. Sa malo keša, autori isporučuju obilje zabavnog i hiperstilizovanog retro-treša.

Qingtian jie yi hao (Chung Lee, 2015)

U dugometražnom prvencu tridesetšestogodišnjeg tajvanskog reditelja Čanga Lija uklanjanje fleka dobija potpuno novi smisao. Perionica veša, u vlasništvu atraktivne i enigmatične A-Gu (Sonja Sui / Sui Tang), služi kao paravan za tim elitnih plaćenih ubica. (Hemikalije su odlične za "ispiranje" dokaza.) Broj jedan je neimenovani (anti)junak (Džozef Čang / Čang Sijao-čen), koga proganja četvoro duhova njegovih žrtvi. Ne bi li ih se otarasio, obraća se vidovnjakinji Lin (Regina Van / Van Ćijen), koja mu pomaže da otkrije nedovršeni posao prilično upornih "utvara". Njihova istraga privlači pažnju policajke Jan (Jeo Jan Jan), vodeći ih ka obelodanjivanju A-Guinih i tajni perionice.

Pogrešno etiketiran kao komedija, Qingtian jie yi hao (The Laundryman) donosi smelu i zanimljivu kombinaciju romantične drame, akcije i krimi-trilera sa natprirodnim i elementima (crnog) humora. Li vešto žonglira žanrovima, baveći se moralnim dilemama protagoniste, slobodom izbora i temom večite borbe dobra i zla. Često se poigravajući sa gledaočevim očekivanjima, ne dopušta da ista budu izneverena, niti da film bude shvaćen preozbiljno. Linearnost pripovedanja ublažava retrospektivnim scenama, dok mu u prevazilaženju stereotipa podršku pruža glumački ansambl, sa kojim uspostavlja odličnu saradnju.

Uprkos zanimanju svog lika, Čang uspeva da pridobije simpatije, tako da u njegovom tumačenju Br. 1 u isti mah predstavlja pretnju i emotivnog mladića, koji pod teškim teretom griže savesti (i straha od duša mrtvih) zadržava prisebnost. Iz zvrka sa perikom Lin se preobražava u hodajuću opasnost, naročito onda kada kanališe frustracije nekog osvetoljubivog duha, a Van pokazuje da nije samo ljupko lice sa preslatkim osmehom. Kao "ledena kraljica" A-Gu, Sui spaja šarm, zavodljivost i inteligenciju, isijavajući malicioznost koju uloga zahteva. A budući da reditelj kasnije uvodi predstavnike zakona u priču, Jan Jan dobija najmanje prostora, ali značajno mesto u katarzičnoj završnici.

Zahvaljujući izvrsnom osvetljenju i izvanrednom dizajnu produkcije, ali i oštrom oku direktora fotografije Hung-i Jaoa, The Laundryman pruža čist vizuelni doživljaj. Kaleidoskopski prostor postaje raskošna maska za onih nekoliko rupa u zapletu, a raznovrsnost muzičke pratnje precizno odražava promene u ritmu i atmosferi. Postavljajući znak pitanja na kraju, Li se nakon odjavne špice vraća sa skečom kojim aludira na prvo ubistvo u parku, izmamljujući još koji osmeh.

Ukratko o... (Incompresa / Métamorphoses / Bizarre / Riaru Onigokko)

Incompresa (Asia Argento, 2014)

 

Talentovana Đulija Salerno briljira kao devetogodišnja Arija, junakinja trećeg filma Azije Arđento, koja u fino zaokruženu i ne baš svakidašnju priču o odrastanju uvodi autobiografske elemente. Šarlot Genzbur, u ulozi Arijine majke - egocentrične pijanistkinje, neodoljivo podseća na Dariju Nikolodi, dok je pater familias zarđale porodice sujeverni glumac (bilo bi previše očigledno da je reditelj) u tumačenju bivšeg manekena Gabrijela Garka. "Stilske afektacije" putem kojih se autorka obračunava sa svojim roditeljima odlično se uklapaju u okruženje iz osamdesetih godina prošlog veka. Lepa fotografija Nikole Pekorinija, koga Arđento "pozajmljuje" od Gilijama, otkriva svu kitnjastu raskoš kostima i setova, dok se u mešavini pop, fank i pank muzike ogleda uzburkanost emocija neshvaćene devojčice... U dve reči, zrelo i gorkoslatko.

Métamorphoses (Christophe Honoré, 2014)

Inspirisano Ovidijevim Metamorfozama, najnovije ostvarenje Kristofa Onorea je erotizovana postmodernistička fantazija, u kojoj je nekoliko isprepletenih mitova iz antičkog doba izmešteno u modernu Francusku. Evropa je tinejdžerka koja beži sa nastave i pridružuje se atraktivnom mladom kamiondžiji Jupiteru, ni ne sluteći kakvo je putešestvije čeka. Bahus je sitni kriminalac, Narcis egocentrični skejter, Tiresija transrodni lokalni doktor, a Orfej verski fanatik... Nestašluci bogova, polubogova i smrtnika oslikani su naturalistički, dok su preobražaji likova rešeni vrlo jednostavno, ali efektno - rezovima. Prisustvo naturščika, koji se nimalo ne ustručavaju da pokažu sve što im je Majka Priroda podarila, navodi na poređenja sa (daleko superiornijim) Pazolinijevim delima, kao što su Dekameron ili Cvet 1001 noći. Onoreova fasciniranost ljudskim telom sa sobom nosi i izvesnu dozu samoironije, koja izbija iz Junoninog pitanja upućenog Jupiteru: "Zašto si ponovo obnažen?"

 

Bizarre (Étienne Faure, 2015)

 

 

Boks, burleska i Bruklin. Ova kakofona queer drama usredsređuje se na Morisa, simpatičnog i enigmatičnog osamnaestogodišnjaka, koji počinje da radi u ekstravagantnom noćnom klubu Bizarre. Ubrzo postaje lokalna maskota i predmet obožavanja obeju gazdarica, barmena Luke, ali i svih "umetnika" koji tamo nastupaju. Za njih je on tabula rasa, na koju mogu da projektuju svoje maštarije, ne primećujući da mladić gubi kontrolu pod teškim teretom prošlosti, dok ne bude kasno. Balansirajući između sumorne svakodnevice "crvića" u Velikoj jabuci i raspojasanih večernjih performansa, koji u potpunosti opravdavaju naslov, Etjen For stvara istovremeno intrigantan i ambivalentan film, u čijim nejasnoćama leže i njegova snaga i slabosti. Prirodnost neprofesionalnih glumaca podudara se sa dokumentarističkim pristupom reditelja, a bliskost kamere (iza koje je izvesni Pavle Savić) sa protagonistima i sveprisutnost muzike, koja često zamenjuje dijaloge, intimiziraju melanholičnu atmosferu.

Riaru Onigokko (Sion Sono, 2015)

Riaru Onigokko (aka Tag) jedan je od čak šest filmova koje Sion Sono potpisuje u 2015-oj. Dajući cinični (a donekle i licemerni) komentar na notornu opsesiju učenicama, odnosno njihovim suknjicama i gaćicama, enfant terrible japanske kinematografije donosi uvrnutu i hiperaktivnu meta-horor-fantaziju, koja bi bez problema mogla da se preimenuje u Trči, Mitsuko, trči!. Haotičan svet u koji uvlači tragičnu heroinu, a sa njom i gledaoca, deluje kao noćna mora feminista - ultranasilni "igrani crtać" koji je kreiran po meri perverznjaka, a koji jedino neočekivanim (Mitsukoinim) činom može da bude okončan. Satirična priroda Sonovog krvavog pira izlazi na videlo sa (grotesknom) pojavom prvog muškog lika - nove pretnje po "nadrealni život" jadne devojke. A teme sudbine, identiteta, egzistencije i objektivizacije žena u umetnosti tretirane su sa stanovišta nepopravljivog anarhiste i vragolastog zabavljača.

Hanare Banareni (Daisuke Shimote, 2012)

 

Da li je moguće da delo sedme umetnosti bude dopadljivo (i više od toga), a da se iza motiva i postupaka glavnih junaka ne krije (gotovo) ništa supstancijalno? Pozitivan odgovor na ovo pitanje pruža Šimoteov šarmantni rediteljski prvenac, u kojem trio mladih ljudi uživa u slatkim plodovima eskapizma, stvarajući kratkotrajno kraljevstvo monotonije.

Kuro (Airi Kido) obavlja posao prodavačice u pekari i sanjari o tome da zameni gazdu u mešenju testa. Zbog zabušavanja na radnom mestu dobija otkaz, nakon čega priređuje nekoliko nestašluka po gradu. Igrom slučaja upoznaje pozorišnog reditelja Goua (Hideo Nakaizumi), koji je upravo ostao bez glavne glumice. Od "žrtava" njenih ludorija spasava je velikom mrežom za hvatanje leptirova, odvozeći je izvan Tokija svojim "vintage" autom. Ubrzo im se pridružuje i fotograf Eito, čija je veza sa verenicom Nanom (Vakana Matsumoto) ozbiljno poljuljana, a koji ih dovodi u napuštenu priobalnu gostionicu pokojnog ujaka.

Daleko od vreve užurbane metropole i sopstvenih, prividno besciljnih života u njoj, oni provode dane u izležavanju, dugim šetnjama, guranju zida od stena ili igranju tenisa na Wii-u i na terasi, zamišljajući da su na Vimbldonu. Njihovo ménage-à-trois gluvarenje Šimote predstavlja kroz niz ekscentričnih, vizuelno upečatljivih skečeva, znalački začinjenih fizičkim i deadpan humorom, a snimljenih u jednom kadru, iz razloga "naglašavanja emotivne distance", kako sam tvrdi. Svodeći dijaloge na minimum i odstranjujući muzičku pratnju, oslanja se na hemiju između troje simpatičnih glumaca, čineći je vidljivom u (ne)dešavanjima koje precizno oslikava. "Mlečnim" bojama suprotstavlja žute, plave i crvene detalje, koji verovatno simbolizuju jarku, ali duboko potisnutu želju za ostvarivanjem slobode duha, potpunosti ili "normalne" veze.

Naslovom, koji zvuči isto kao japanski prevod Godarovog Bande à part (1964), autor otkriva glavni izvor inspiracije, s tim što njegov film deluje svežije, žovijalnije i razigranije, uprkos sveprisutnoj antiklimaktičnosti. Možda tajna ove vragolaste dramedije / sinematskog eksperimenta leži u onim neuhvatljivim idiosinkrazijama, karakterističnim za Daleki istok?

Circles and Their Lost Children (Part II)

The second part of an honest phantasmagoria.

Predrag Karanjac as Angel Boo

Želmira Mikljan as Sugar Bee

(also starring chicken as Chicken & rabbit as Rabbit;

special guest appearance > Salvador Dalí as God)

(click to enlarge)

Hi-Res Download @ Itch

Egoschism + Circles