Silent Revolution

... with no real solution.

 

(Retro-Shock Version)

(Fresh-as-Blue Version)

Muzički predah uz Shining i Leprous

Podatak da je norveški sastav Shining nekada funkcionisao kao akustični kvartet zvuči potpuno neverovatno, naročito nakon slušanja njihovog najnovijeg albuma, naslovljenog One One One. U slučaju video spota za singl I Won't Forget, eksplozivna kombinacija džez, black i industrial metala vizualizovana je putem prepoznatljivih elemenata cyberpunka (nsfw). Dvoje obnaženih kiborga (ili ljudi?), povezanih kablovima za okolne mašine, smešteno je u sterilno (retro)futurističko okruženje. Nakon niza kvarova, izazvanih divljom kakofonijom zvukova, iz očiju im izbija crna tečnost, a potom završavaju na dnu vodenog ambisa...

Takođe Norvežani, momci iz progressive metal benda Leprous odlučili su da slušaoce obaviju sivim plaštom melanholije, demonstrirajući istančan osećaj za melodiju. Meditativan spot za najemotivniju numeru sa nedavno objavljenog albuma Coal, snimljen je u napuštenom rudniku blizu mesta Konerud. Reditelj David Solbjørg primenjuje formulu "manje je više", stvarajući uzvišenu atmosferu izolovanosti, komplementarnu rečima pesme koja se lagano rasplamsava do moćnog krešenda. Dok luta mračnim i vlažnim podzemnim hodnicima, pevač Einar Solberg donosi svetlost svojim prefinjenim vokalom, "kroteći oluju u glavi"...

Triangular Love

Überflat phantasy describing the (un)healthy relationship

between the artist and his work... or something.

Imaginaerum (Stobe Harju, 2012)

Nastao u finsko-kanadskoj koprodukciji, Imaginaerum je dugometražni prvenac Stobea Harjua, višestruko nagrađivanog reditelja video spotova. Zasnovan na ideji Tuomasa Holopainena, frontmena i klavijaturiste sastava Nightwish, film donosi priču o zavodljivoj magiji nota i (ne)ispunjenom životu jednog večitog dečaka.

Glavni junak je Thomas (Tom) Whitman, vremešni kompozitor koji već dugo pati od demencije. Nakon snažnog napada, pada u komu i dospeva u iščašeni svet iz svoje mašte, vraćajući se u detinjstvo. Izložen iskušenjima Mr. Whitea, zluradog sneška belića, kreće u potragu za rasutim sećanjima, dok njegova otuđena kćerka Gem pokušava da sazna razloge za njihovo udaljvanje, u čemu joj pomaže Thomasova nekadašnja prijateljica (a možda i ljubavnica), pevačica Ann.

Inspirisani, kako navode, radovima Tima Burtona, Neila Gaimana i Salvadora Dalíja, mjuziklima Pink Floyd: The Wall i Moulin Rouge!, Harju i Holopainen stvaraju mračnu, ali optimističnu muzičku fantaziju, sa naglašenim elementima tragične i dirljive porodične drame. Na prvi pogled, pripovedačke niti deluju zamršeno, ali kako narativ odmiče, metafore postaju jasnije i svi delovi košmarne slagalice dolaze na pravo mesto. I pre nego što se brojnim pitanjima pridruže odgovori, nije teško pogoditi da je gos'n Whitman Tuomasov alter-ego, budući da se i ostali članovi benda pojavljuju kao Tomovi kompanjoni iz mladosti.

Govoreći o značaju sitnih radosti i posledicama potiskivanja trauma, roditeljskoj ljubavi i njenim anomalijama, autori nam, možda i nesvesno, otkrivaju sopstvene strahove, od rušilačke strane umetnosti, nerazumevanja voljenih osoba i, povrh svih, ludila u poznijim godinama. "Kada dovoljno ostariš, više se ne bojiš smrti - čekaš je, a onda joj se, nakon određenog vremena, i nadaš, iako to ne želiš da priznaš... Gubljenje pameti pre odlaska gore je od same smrti." - tvrdi sarkastična Ann u razgovoru sa ogorčenom Gem.

Kao što bliski saradnici tvrde, Harju se (uglavnom) uspešno snalazi u radu sa glumcima, pa većina, na čelu sa Francisom X. McCarthyjem, Joannom Noyes, Marianne Farley i Quinnom Lordom, opravdava raspodelu uloga. U vizuelizaciji se često oslanja na videospotovsku estetiku, što je razumljivo i donekle oprostivo s obzirom na dosadašnju karijeru i vodeće motive filma. Korektna fotografija (Bennoit Beaulieu), kojom dominiraju nijanse modroplave, komplementarna je kako sa pristojnim i svrsishodnim specijalnim efektima, tako i sa izvrsnim skorom, koji simfonijski metal spaja sa džezom, popom i keltskim folkom, a predstavlja prilagođenu verziju poslednjeg albuma Nightwish-a, takođe naslovljenog Imaginaerum.

Lepo upakovano u osamdesetak minuta, ovo ostvarenje će pružiti užitak vernim fanovima čuvenih Finaca, ali i onim gledaocima koji žele da bar nakratko posete fantazmagorične predele ljudske podsvesti...

Six Faces of Boo

Radioactive Unicorn / Sleepy Under the Lamplight

The Puzzlehead / False Elder God

Gemini / No Comment

Les contes de la nuit (Michel Ocelot, 2011)

Le Loup-garou

 Tijean et la belle-sans-connaître

Fantastični omnibus Les contes de la nuit (Noćne priče), premijerno prikazan na 61. Berlinalu, još jedan je jasan pokazatelj Ocelotove naklonosti prema ostvarenjima nemačke animatorke Lotte Reiniger. Predstavlja kompilaciju pet redigovanih epizoda serijala Dragons et princesses (2010) i jedne nove, La fille-biche et le fils de l'architecte (Devojka-košuta i sin arhitekte), koja je sačuvana za sam kraj.

Šest kratkih i jednostavnih, ali brižljivo osmišljenih priča inspirisano je narodnim predanjima iz različitih perioda i sa različitih krajeva sveta, od drevnog Meksika, preko Afrike, Tibeta i Karipskih ostrva, do renesansne Burgundije. U napuštenom pozorištu, okruženom višespratnicama, tumači ih neimenovani mladi par entuzijasta u dogovoru sa iskusnim kinooperaterom Théom, dok ostali odlaze na počinak. Pre izvođenja svake "predstave", oni konsultuju obimnu literaturu, a uz pomoć kompjuterizovanih mašina dolaze do kostima i scenografije.

 L'élue de la ville d'or

Le garçon tam-tam

Snažna posvećenost troje glavnih junaka proporcionalna je autorovoj iskrenosti, opsednutosti bajkama i razumevanju istih, kao i zavidnoj veštini komunikacije sa detetom u gledaocu. Zadržavajući i mračnije elemente izvornog materijala i oslanjajući se na prepoznatljive motive, zajedničke svim kulturama (isceliteljska moć ljubavi, test hrabrosti i večita borba dobra i zla, između ostalih), Ocelot sa neverovatnom lakoćom isporučuje bezvremeni klasik, po maštovitosti vrlo blizak pisaniju braće Grimm, Charlesa Perraulta ili Hansa Christiana Andersena. Kao pripovedača, odnosno žonglera koji, kako sam kaže, loptice preuzima od prethodnika, odlikuju ga blagost, pristojnost, staloženost, prefinjen smisao za humor i preciznost u građenju narativne strukture.

Korišćenjem prednosti savremenih softverskih paketa, kreativni tim iz frejma u frejm demonstrira magični kvalitet tradicionalne animacije. Uprkos odsustvu detalja, digitalne crne siluete verno oživljavaju mitska bića, kraljeve, princeze i konjanike, savršeno podražavajući elegantne pokrete svojih preteča, dok veličanstvene pozadine hipnotišu jarkim bojama i raskošnim teksturama, koje doprinose stvaranju utiska dubine. Šuma pokraj jezera u noći punog meseca, tropska zemlja mrtvih, astečki grad od zlata, trščane kuće posred savane, izlazak sunca nad tibetanskim planinama i objekti u stilu gotske arhitekture oslikani su prelepo, poput vrhunskih umetničkih dela. A da Ocelotove čini budu delotvornije pobrinuli su se harizmatični glumci, koji likovima pozajmljuju glasove, i nežan minimalistički skor Christiana Mairea, rediteljevog stalnog saradnika.

 

Le garçon qui ne mentait jamais

La fille-biche et le fils de l'architecte

Ussinuumaja (Priit Tender, 2012)

Zasnovano na legendi Čukčija, najnovije ostvarenje Priita Tendera (Köögi Dimensioonid) "odvodi nas u najmračnije sokake ljudskog uma", kako se tvrdi u zvaničnom opisu. Ussinuumaja (u bukvalnom prevodu, Hranilac crva) donosi priču o lovcu na foke koji tajno počinje da uzgaja monstruozne crve, nameravajući da ih nahrani sopstvenom ženom, pošto jadnica ne može da ima dece. Zahvaljujući intervenciji gospođe Pauk, njegovi planovi bivaju osujećeni, pa on sam upada u jamu koju je iskopao, a mračna i krvava bajka dobija srećan epilog.

Prevashodno se služeći jezikom bizarnih crno-belih slika, akcentovanih tek ponekom bojom, Tender stvara uvrnutu i vizuelno nadahnutu crnohumornu fantaziju, koju je (donekle) moguće razumeti i bez prevoda. Ekscentričnosti eklektičnog stila najviše doprinosi kalemljenje "pozajmljenih lica" glumaca Taavija Eelme (koga smo gledali u briljantnom Püha Tõnu kiusamine), Eline Reinold i Mari Tamm na simpatičan dvodimenzionalni crtež ili groteskne 3D modele. Konačni rezultat je košmarni crtać koji bi mogao da bude emitovan u svetu Lynchovog Eraserhead-a - štaviše, izgled paukova asocira na Ženu u Radijatoru. Deo zasluga za uspeh Tenderovog eksperimenta, koji predstavlja još jedan dokaz smelosti i kreativnosti estonskih animatora, pripada i Olgi Letykai, za egzotičnu muzičku podršku, i Horretu Kuusu, koji potpisuje upečatljiv dizajn zvuka.

Пиросмани (Георгий Шенгелая, 1969)

Pored remek-dela kao što su Boja nara (Sayat Nova, 1968) i Andrej Rubljov (Андрей Рублёв, 1971), značajno mesto u sovjetskoj kinematografiji zauzima još jedna biografska drama zadivljujuće lepote. U pitanju je nadahnuto ostvarenje Pirosmani, posvećeno naivnom slikaru Nikolaju (Nikolozu) Aslanoviču Pirosmanišviliju (1862-1918).

Skrivajući komentare o stanju u ondašnjem gruzijskom društvu i kulturi iza jedva prozirne zavese prošlosti, Georgi Šengelaja donosi tragičnu priču o svim velikim umetnicima, samoukim ili školovanim, koji su "zastali u grlu života", stekavši slavu tek nakon smrti. Kroz nekoliko epizoda iz Pirosmanijevog (naizgled besciljnog) tumaranja po Tbilisiju, čije su oronule dućane i mehane krasili njegovi radovi, autor uspešno opisuje neraskidivu vezu između nesrećnog stvaraoca i tvorevina koje svedoče o neospornom talentu.

Neizlečivi asketizam, nerazumevanje bližnjih, odavanje alkoholu, sujeta učenijih kolega i (legendarna) neuzvraćena ljubav misteriozne francuske igračice Margarite navedeni su kao neki od osnovnih pokretača propasti dobroćudnog i humanog, ali ćudljivog i razočaranog Nikolaja. Glavna uloga poverena je naturščiku Avtandilu Varaziju, koji usamljenog i pomalo enigmatičnog "brata po struci" oživljava uz minimalan napor, sa sigurnošću daleko iskusnijeg glumca, preuzimajući pri tom i zasluge za briljantnu umetničku režiju.

Film neprestano fascinira kompozicijom kadrova, pedantno skrojenih po ugledu na Pirosmanijeve turobne slike, obojene melanholijom i nostalgijom, podsećajući na Paradžanovljeve tableaux vivants. Posebno upečatljiva i magična je scena u kojoj, vraćajući se u rodni kraj (po dobrom vinu čuven Kaheti), slikar sanjari o bezbrižnom detinjstvu i sreće dvojicu pastira - prvog u crnini, pored crnih ovaca i crnog ovčara, a drugog u beletinama sa belim stadom i u društvu belog psa, sve u pratnji opojnih etno melodija. Sa približavanjem završetka, atmosfera postaje sve depresivnija, čemu doprinosi i ponavljanje svojevrsnog rekvijema, elegičnog komada odsviranog na orguljama...

TA-TA TOSY TiT (Yoshihiro Haku & Sachiko Hiraoka, 2009)

Kada nekome sa Zapada spomenete pojam "anime", prvo na šta će verovatno pomisliti jesu likovi sa šiljatim frizurama i disproporcionalnim očima, slatke devojčice sa magičnim moćima ili džinovski roboti čiji međusobni okršaji ostavljaju razorne posledice. Međutim, svetu japanskih animacija pripadaju i izazovna ostvarenja nezavisnih stvaralaca koji na sebi svojstven način pomeraju granice medija ili u okviru istih izazivaju značajnu pometnju.

Primenom kolažne tehnike, koja nikada nije gubila na aktuelnosti, Yoshihiro Haku i Sachiko Hiraoka stvaraju anarhično-psihodeličnu fantaziju neobičnog naziva TA-TA TOSY TiT, koja je pre dve godine bila prikazana na londonskom Zipangu Fest-u, u zvaničnoj selekciji programa "Beyond Anime: The Outer Limits". Nemilosrdno rovareći po vrtovima svetske kulturne i potkulturne zaostavštine, inspiraciju prevashodno crpe iz umetnosti dadaizma i eksperimentalnih dela Harryja Everetta Smitha, Stana Vanderbeeka i Terryja Gilliama.

U napadu kreativnog ludila, odvažni autorski par priređuje neprestana iznenađenja nespremnom gledaocu, bombardujući ga maštovitim i dezorijentišućim prizorima. Uvrnute i nepredvidive justapozicije obiluju raznorodnim elementima i prkose svakom pokušaju racionalizacije. Od bezazlenog prologa sa zamišljenim dečakom, padobrancima i anđelima na krovu zgrade Krajsler, pa sve do same završnice, u kojoj ženska šaka smiruje strasti nabijanjem oblakodera u zemlju, očekuju vas razularene slike (povremeno eksplicitne sadržine) u pratnji disonantnih zvukova i death metal growl-ova i grunt-ova.

Nu (Simon Staho, 2003)

U članku objavljenom na sajtu Danskog filmskog instituta, novinar Kim Skotte je svog zemljaka, četrdesetogodišnjeg reditelja Simona Staha, nazvao emotivnim ekstremistom, čija ostvarenja govore o bolnoj i beskompromisnoj ljubavi, podležući pri tom Bergmanovoj gravitaciji. Briljantna arthouse drama Nu (Sada) ide u prilog njegovim tvrdnjama.

Redukujući dijaloge na jedva nekoliko reči, izgovorenih tek u završnici, Staho pripoveda o propadanju i smrti jedne bračne zajednice, služeći se prevashodno hladnim, gotovo nadrealističkim crno-belim slikama (István Borbás) i izvrsnim minimalističkim skorom (Hilmar Örn Hilmarsson). Velelepni, neretko dugi kadrovi, koji funkcionišu kao vizuelne metafore, osmišljeni su tako da vas hipnotišu, oduzmu vam dah, ostave bez teksta i primoraju na suzdržavanje od treptanja. Ogromna pažnja posvećena je izboru lokacija, budući da su iste od ključnog značaja za oslikavanje odnosa između likova. Tako je, na primer, stenovita pustoš iskorišćena kao ogledalo veze koja se (verovatno) ostvarila samo zato što je bila društveno prihvatljivija.

Komplementarni spoj opčinjavajućih fotografija, prefinjenjog zvučnog dizajna i usporenog ritma naracije donosi neobičnu atmosferu, koja precizno odražava psihološko stanje protagonista. Za njihovu uverljivost, uprkos (ili zahvaljujući?) primeni bresonovskog modela u tumačenju uloga, zaslužna je petočlana, ali brižljivo odabrana glumačka ekipa. Glavnog junaka (Jakoba), latentnog homoseksualca, oživljava sada već proslavljeni Mads Mikkelsen (u poznijim godinama menja ga Erland Josephson), njegovu suprugu (Lisu) Elin Klinga, a ljubavnika (Adama) Mikael Persbrandt (i Henning Moritzen).

Iako traje nepunih trideset minuta, Nu ostavlja snažan utisak na gledaoca, kako besprekornim tehničkim aspektima, tako i neuobičajenim tretmanom priče. Ovo kratkometražno remek-delo sigurno će prijati svim ljubiteljima severnoevropske kinematografije.

Skica zaborava

     Tog sumornog petka izlapeli vetar pljunuo me je u lice. Obrisao sam se iskrzanim rukavom, jer sam papirne maramice zaboravio u gornjoj fioci. Pored zarđalih makaza, kojima sam isekao kiseli osmeh, ostavio sam punu porciju istopljenih sećanja. Možda ću ogladneti kada budem ugledao obnaženog boga u zakrivljenom ogledalu.
     Pre no što sam tupim žiletom načeo belu košulju, koju mi je Una sašila, rekla mi je da je rodila šest sinova. Sva deca umrla su odmah po rođenju, a sedmi put dušu je ispustila ona, donevši na svet bespolnog vuka. Odgrizao joj je desnu šaku, a potom pobegao u grimiznu šumu. Jurili su ga sve do prvog hrasta, ispod kojeg su zakopali žrtvenu jagnjad.
     Predavši suze zaboravu, podelili smo zelenu jabuku i ustanovili da nije crvljiva. Semenke su bile toliko gorke, da smo se oboje zagrcnuli. Srebrnim čekićem razbili smo budilnik, a zlatnim srpom pokosili oblake. Obećala je da će me naučiti da mesim hleb, kojim nikog neću moći da nahranim. Pitao sam je zašto to želi, ali mi nije dala jasan odgovor.
    Nadurio sam se kao po običaju i, uzevši jastuk pod jednu, a sklopljeno ćebe pod drugu ruku, napustio sam našu skučenu kolibu. Nakon susreta sa usamljenom devojkom, koja je šetala dva ruska hrta, pronašao sam skicu sopstvenog lika. Dobro je osmotrivši, pocepao sam je na četiri dela, kako bih zadovoljio sva moja obličja.