Posle kiše, deca se (ne) igraju

    Dok je posmatrao kako u pretesnu raku spuštaju crni kovčeg sa njegovim lešom, osetio je da mu se usne razvlače u širok osmeh, a zenice cakle od radosti. Držao je mirišljavi grumen zemlje u šaci i došlo mu je da ga proguta ili zavrljači nekom od prisutnih u lice, ali je uspeo da se obuzda, ne želeći da se obruka na sopstvenoj sahrani.
    Kada su ravnodušni gosti počeli da se razilaze, čuo se lavež razjarenih pasa u daljini. Na grani ogoljenog i mršavog drveta graktao je veliki gavran čije perje je imalo plavičast odsjaj. Žuta, ofucana mačka sedela je na velikom panju, zevajući i povremeno oblizujući levu šapu. Činilo se da nije zainteresovana za pticu, iako je delovala kao da danima nije omrsila brk. Hteo je da je povede kući i dobro napoji i nahrani, ali se setio da je alergičan na skoro sve što hoda četvoronoške. Prišao mu je jedan gojazni rođak, koga dugo nije video i rekao mu:
    “Glavu gore, dečače, tvoj život tek sada dobija smisao!”
    “Da… hvala.” – procedio je tužno kroz zube, kao da mu ovaj izjavljuje saučešće.
    Debeljko ga je odmerio dugim prezrivim pogledom, a potom se pridružio ostalima koji su uveliko ulazili u ostarele i izljuskane automobile. Vladislav je opet bio sam i bilo mu je drago zbog toga. Odlučio je da se prošeta i pritom razmisli o novoj, ko zna kojoj smrti. Obližnji park je bio savršen za meditiranje, jer u njemu skoro nikada nije bilo prolaznika. Pokušavajući da razreši misteriju slabe posećenosti, došao je do zaključka da se ljudi verovatno plaše blizine groblja, žutih stabala glatke kore i ljubičastog lišća koje niti vene, niti opada.
    Trebalo mu je svega nekoliko minuta da stigne na to mesto svilene tišine. Po dolasku je spazio zgradu nalik nedavno srušenom muzeju i iznenadio se koliko su je brzo završili. Projektovao ju je poznati arhitekt sumnjivog morala i sa još dubioznijim saradnicima. Bila je prizemna i sva u staklu, a na izloge su njeni vlasnici navukli teške zavese boje trule višnje. Sa ulaznih, širom otvorenih vrata isijavala je plavičasta svetlost u pratnji zavodljivog ženskog kikota.
    Obično nije dozvoljavao radoznalosti da ga vodi, ali ga je kučka sada nadjačala i već u sledećem trenutku stajao je u dovratku, pomalo zbunjen prizorom koji mu se ukazao. Središte ogromne prostorije, podeljene mermernim stubovima, zauzimao je kavez zarđalih rešetaka unutar koga je preživao ogroman zlatan bik. Triput uvijene rogove i muda otekla do poda krasili su blistavi safiri. Čuvala su ga dva sveštenika u belim odorama i izgledalo je kao da su pod dejstvom nekakvih opijata, pošto su neprestano klimali tintarama gore-dole. U uglovima su, na udobnim naslonjačama, sedeli sredovečni muškarci, koje je odmah prepoznao, jer su se stalno pojavljivali na televiziji da bi držali duge govore ispunjene slatkim lažima. Oko njih su zavodljivo igrale obnažene silikonske lepotice, čija plastificirana koža nije imala nijedan mladež, a kamoli neki ozbiljniji beleg. I niko nije obraćao pažnju na njega. Poželeo je da lipšu, svi do poslednjeg, i u tom trenutku vreme oko njega stade. Odjednom, glave i udovi orgijaša odvojiše se od tela i obrušiše jedni na druge, sve dok od njih ne ostade crvena kaša.
    “Četir’ konja za jednoga!” – dreknu ciganin koji je izlazio iz susedne ulice i Vladislav se trgnu. Videvši prodavca u dronjavoj odeći i njegove nejake životinje, beše mu žao, te mu ponudi novac koji je poispadao iz dubokih džepova osakaćenih elitista.

    “Njima više nije potreban. Uzmi sve i nosi… I daj nešto tim jadnim konjima da jedu, pocrkaće od gladi.”

    Bez ustručavanja ovaj prihvati ponudu i, pokupivši novčanice rasute po podu, otide presrećan lako stečenim bogatstvom.

    “E, sad mogu ponovo da umrem!” – uskliknuo je mladić zadovoljno, a onda uzviknuo na sav glas iako je znao da ga niko neće čuti: “Od blata ćete da me pravite, ali je blato još dosadnije od mene!”
    Izvukao je očevu britvu iz otrcanog novčanika i po prvi put prerezao sebi vrat. Četrdeset dana kasnije, našla su ga deca na igralištu u južnom delu grada. Ležao je go u bari koja se zadržala posle kiše. Kroz ispucalu kožu na leđima nazirala su se čađava pera. Žabe su masovno napuštale reku, krekećući tužno, a polarni medvedi su se topili od sreće. Bezuba starica pokušavala je da sažvaće dinstanu krmenadlu, njena nevidljiva sestra heklala je stolnjak za njihov sto trinaesti rođendan, a tri novorođenčeta rodila su se sa zubima, sama otkinuvši pupčane vrpce i prste nervoznoj babici…

San br. 0

Moraću češće da zapisujem svoje snove... ;)

--------------------------------------------------------

Noćas sam sanjao da odlazim do Zavoda za urbanizam. Unutrašnjost zgrade podsećala je na kitnjasti burdelj. Zidovi su bili obloženi grimizno crvenim plišem, a podovi i stepenice tamnoplavim pločicama sa visokim sjajem. Nakon završetka radnog vremena, sve zaposlene su imale obavezu da čuvaju mutantkinje čija je sluzava koža bila mrtvački bela na licu, da bi od grudi nadole dobijala boju mahovine i lišajeva. Vezivale su ih lancima za plitke staklene kutije, koje su po dimenzijama u osnovi odgovarale veličini bračnog kreveta, a kontrolisale ih kožnim bičevima. Ove jadnice su tužno vrištale od bola, iako nisam mogao da shvatim odakle im dopire glas...

Hatsukoi (Mari Terashima, 1989)

U ovom kratkometražnom art filmu avangardistkinje Mari Terashime prepliću se, uslovno rečeno, dve narativne niti. Jednu ispreda dečak sa teleskopom i u mornarskom odelcetu (Yoko Kamekawa), u potrazi za malom, belom pticom (slobodom?), a drugu devojčica u jarkocrvenoj haljini (opet Yoko Kamekawa) i njen staratelj (ili inceostoidni ljubavnik?), sredovečni muškarac u invalidskim kolicima. Osim njih troje, rediteljka uvodi proročicu i razigranu kraljicu sa maskom, u pratnji dvojice takođe maskiranih slugu, a sve to da bi opisala (slatku?) prvu ljubav (!). Međutim, kada pređete preko nedvosmislenog naslova i prihvatite ga kao putokaz kroz začudno koreografisane scene, naći ćete se usred zavodljive, ekscentrične, idiosinkratične igre, čija pravila su duboko ukorenjena u ljudsku podsvest. Zato nikad niste sigurni da li sva ona bizarna snoviđenja u sebi sadrže i nešto više nego što se u početku čini. Prerano gubljenje nevinosti, suočavanje sa strahovima i parabola o samootkrivanju samo su neka od nagađanja o mogućim mada ne i nužno tačnim značenjima. Hipnotišuća atmosfera ostvarena je prelepom zrnastom fotografijom i opojnom, eteričnom muzikom, navodeći vas da se iznova prepuštate Terashiminom eksperimentu...

Nadrealne strukture XLVIII & XLIX

~Spomenik Dušama Plagijatorki (verzija 2.0: Umiruće Plavo) / The Monument for the Souls of Plagiaristesses (ver. 2.0: Dying Blue)~

~Rđajuća Kuća Pontija Čekićoglavog / The Rusting House of Pontius Hammerhead~

Dobro veče, Kontradikcijo!

 (01-02)

(03-04)

Alice in the Underworld: The Dark Märchen Show!! (Mari Terashima, 2009)

"Go up to the hell and fall down to the heaven and be loved eternally. Ugly humans!"

U podzemnom svetu, koji opstaje zahvaljujući ljudskim snovima, vreme staje u tri posle podne. Princeza Rose i njen voljeni, plemić Guiggles, bacaju pogled na budućnost i pri tom se zgražavaju nad razaranjem koje im se ukazuje. Ona odlučuje da iskopa oči i ostatak života provede u mraku. Kada u njeno kraljevstvo dođe uljez, tj. devojčica sa Zemlje koja je pratila belog zeca i upala u njegovu rupu, mračna bajka se pretvara u tragični cirkus, čiji će sumanuti klovnovi samo na kratko osetiti ljubav i podsetiti se osmeha...

Alice in the Underworld je zasigurno jedna od najoriginalnijih i istovremeno najbizarnijih "adaptacija" Carollovog romana. Kombinujući rokoko sa viktorijanskom i gothic-loli estetikom, odnosno igrani nemi film sa kolažnom i stop-motion animacijom, Mari Terashima isporučuje grotesknu, kitnjastu, eksapističku, gotovo autističnu fantazmagoriju, koja teško da će ikoga ostaviti ravnodušnim. Odvažnost njene neobične vizije ogleda se u odabiru Mamea Yamade, patuljastog mađioničara i glumca (Kimyô na sâkasu, Imprint, Tôkyô zankoku keisatsu), za ulogu glavne junakinje, što kod gledaoca izaziva intenzivan osećaj nelagodnosti, istovremeno proizvodeći (donekle) komičan efekat. U određenim scenama, odmenjuje ga porculanska lutka tužnog, izgubljenog pogleda, u pratnji još nekolicine (bizarnih), iz radionice Mari Shimizu. Ostale likove tumače članovi japanske underground goth-punk-dolly-kei trupe/benda Rose de Reficul et Guiggles, koji svojim ekstravagantnim kostimima i mrtvačkim bledilom unose izesnu dozu avangardnog kiča. Milozvučnu muzičku pratnju sačinjavaju uglavnom melanholične kompozicije i zvonke, tanane melodije muzičkih kutija, neretko prožete jezivim šapatima i kikotanjem, doprinoseći stvaranju atmosfere zaslađenog košmara.

Nadrealna struktura XLVII

~Kletva je bačena / The Curse Has Been Cast~

Paradoks Trinaesti: Apokalipetak

    Na izbledelom, keramičkom tanjiru, u koji je zurio već desetak minuta, hladio se nedavno podgrejan pasulj. Dok su se isparavala braonkasta zrna, koja su ga sve više podsećala na kratke i debele crve, setio se da je prethodne noći sanjao jednu svoju rođaku. Sreo ju je na ulici, ispred apoteke. Ponudila mu je nešto malo novca i mlečnu čokoladu, koje je posle kratkog ubeđivanja prihvatio. Osećao se neprijatno zbog toga, iako je sve bilo samo san.
    Odjednom, miris konjske balege stade da ispunjava njegovu skromno opremljenu garsonjeru. Ustao je i prišao otvorenom prozoru, sa koga je uočio zaprežna kola prenatrpana svakojakom gvožđurijom i omanju plavu mazgu koja se jedva držala na tanušnim nogama. Kao što bi i svaka druga životinja učinila, olakšala se na trotoaru gde su je gazde ostavile. Poželeo je da iskoči na ulicu i oslobodi jadno stvorenje muka, ali je zaključio da to baš i nije najpametnija ideja. Zašto – ni sam nije mogao da ustanovi.
    Zatvorivši oba prozorska krila, otišao je u kupatilo. Nagnuo se iznad klozetske šolje, pošto mu se učinilo da će se ispovraćati, ali je verovatnoća da iz sebe izbaci hranu bila jednaka nuli, budući da celog dana ništa nije jeo. Od silnog naprezanja popucali su mu kapilari na čelu i pojavila se tamnocrvena fleka čiji je oblik podsećao na horizontalno postavljeno raspeće. Pogledao se u ogledalo i kiselo se osmehnuo. Potom je skinuo svu odeću sa sebe, osim pamučne majice na bratele, i legao u orošenu kadu, sklupčavši se koliko mu je to prostor dozvoljavao. Zaspao je odmah.
    Dva-tri sata kasnije probudilo ga je promuklo zvono. Pridigao se lagano, pošto mu se nikud nije žurilo, ne obraćajući pažnju na iritirajuću zvonjavu neočekivanog  i upornog posetioca. Navukao je pantalone i uputio se ka ulazu. Provirio je kroz špijunku i ugledao onižeg dekicu u pratnji velikog, sivog kučeta, neobično građenog za pasji soj. “Opet!” – uzviknuo je u sebi i otvorio vrata.
    “Ti si meni, dečače, obećao isceljenje!” – viknuo je uglađeni dekica koliko god su mu dozvoljavale istrošene glasne žice. “Prošlo je četrdeset dana, a ja i dalje ne vidim ni belu mačku!”
    Mladić je ćutao. Znao je da ovaj nije ispoštovao dogovor i da se vratio starim navikama (odnosno mladim, nevinim telašcima), zbog čega je posle nedelju dana od poslednje seanse ponovo izgubio vid. Uprkos tome, sažalio se na matorog perverznjaka (kome ionako nije mnogo ostalo od života) i, pružajući ruku k njemu, još jednom ga je izlečio, a starkelja ga pljunu u lice i ode. Vrativši se nazad, umio se iznad sudopere, podigao onaj bedni ručak sa stola i prosuo ga u kantu za otpatke. Veliki zidni sat, koji je nasledio od oca, stao je tačno u dvanaest, a da on to nije ni primetio. Opružio se po grubom itisonu koji je prekrivao pod u čitavom stanu i prizvao krupne, crvene mrave iz rupe na obližnjem zidu.
    Bio je petak... ili nedelja? Uostalom, nije ni važno. Zadnje vreme je već došlo.

Paradoks Apostolski: Mehanizam Mazohizam

    U prostranoj sobi oljuštenih zidova, sa kojih su visili ostaci crvenih tapeta, njih troje je sedelo u tišini za zelenim stolom. Muškarac srednjih godina i guste, prosede kose pred sobom je imao list umrljane hartije sa spiskom pitanja. Pridržavajući naočari levom šakom, pretvarao se da ih pregledava s punom pažnjom, iako su mu misli zapravo lutale. Nasuprot njemu meškoljila se svetloputa i riđokosa devojka iza koje su se kikotali pijani oblaci, buljeći u upljuvano prozorsko staklo. Treća osoba je bila namrgođena, punačka žena u haljini sa napadnim cvetnim dezenom i dubokim dekolteom. Turpijala je nokte i povremeno bi ustala da kroz špijunku proveri čeka li ko ispred.
    “Da li vam je udobno?” – upitao je mladu sagovornicu.
    “Je l' se vi to šalite sa mnom? Ova stolica je toliko tvrda da bi i sam đavo na njoj propištao.”
    “Žao mi je, ali vam ne mogu dati svoju, jer bih prekršio pravila. Moja koleginica će vam doneti jastuče.”
    Ova ga ustreli prekornim pogledom, promrmlja nešto nerazumljivo (verovatno psovku), a potom ustade i izvuče jedan omanji prugasti jastuk iz stare komode bez prednjih nogara, umesto kojih su bile postavljene raskupusane knjige. Tako snažno ga je zavrljačila prema “osuđenoj” da jadnica umalo nije pala.
    “Hvala.” – uzvratila je nepatvorenom ljubaznošću, kako joj je lepo vaspitanje nalagalo.
    “Dobro, pošto ste se fino smestili, možemo da počnemo. Ovde piše da ste u osmoj godini odlučili da umrete.” – obrati joj se ispitivač.
    “Tako je.”
    “To je nemoguće. Vama je sada bar osamnaest.”
    “U pravu ste. Čekala je da postanem punoletna.”
    “Ko?”
    “Kako “ko”? Pa smrt, čoveče.”
    “Da, naravno... A otkud znate da ste mrtvi?”
    “Ne bih umela da objasnim. Jednostavno znam. Zar mislite da bih se sprdala sa tako ozbiljnim činom kakav je umiranje?”
    “Ne, ali meni delujete vrlo živo. Mogao bih da vas opipam, ali su mi izričito zabranili.”
    “I da vam nisu zabranili, ja vam ne bih dozvolila.”
    “Bojim se da niste u situaciji da pretpostavljate nemoguće... Dakle, mrtvi ste?”
    “Mrtva sam. Možemo li da nastavimo?”
   “Svakako.” – napisao je nešto nečitkim rukopisom, a potom ju je upitao: “Imate li rodbine?”
    “Ne. Sama sam. Mislim da sam odvajkada bila sama.”
    “A majka?”
  “To je opšteprihvaćena zabluda. Rađanje je ponekad apstraktan proces, pa ne podrazumeva baš uvek izlazak iz materinske utrobe.”
    “Zaista? Zanimljivo. Kako ste onda došli na ovaj svet?”
    “Možda nikada i nisam. Sve ovo bi moglo da bude kratkotrajan san, a vi i ja njegovi beznačajni sastavni delići. Nečija izmišljotina. Magla koja će se ubrzo povući.”
    “Besmislice!” – povisio je ton. “To su najobičnije besmislice! Molim vas da se saberete i odgovarate jasno, inače ću biti primoran da vas pre vremena kaznim.”
    “Oprostite mi, ali teško odolevam zagonetkama. Očekivala sam da ćete me bar vi razumeti.”
    Ona ženturača se nakratko zasmeja iz samo njoj poznatog razloga, a onda ponovo ućuta, izvuče bočicu jarkocrvenog laka iz velike, ružne torbe i produži manikir.
    “Ovaj posao bi trebalo da bude rutinski. Zato bih vas još jednom zamolio da se uzdržite od suvišnih, a naročito zagonetnih komentara i budete što jezgrovitiji. Ime?”
    “Boginja.”
    “Bolje onda i da ne pitam za prezime.” – verujući da je ispao duhovit, nacerio se sopstvenoj opaski.

    “Zanimanje.”
    “Student.”
    “Student... čega?”
    “Arhitekture.”
  “Lepo. I beskorisno. Kome su još danas potrebni arhitekti? Te zamlate... Baš mi je žao zbog vašeg izbora, ali šta je, tu je. Hobi?”

  “Pisanje haikua, slikanje fantazmagoričnih pejzaža, izrada mikro-skulptura... Dovoljno?”
    “Jeste. Da li biste želeli nešto da nam odrecitujete?”
    “Kiša je stala.
     Jarčevi su plakali.
     Tamno je jutro.”
    U tom času, neko je pokucao na vrata. Preduhitrivši lenju saradnicu, ustao je i otvorio ih. Četiri visoke figure lica prekrivenih jednookim, duguljastim maskama i pod belim ogrtačima koji su se vukli po podu stajale su nemo i nepomično.
    “Šta hoćete?!” – dreknuo je na strance.
    Ne obraćajući pažnju na neljubaznog domaćina, misteriozne persone uđoše u prostoriju gotovo lebdeći. Napolju su crni jaganjci trkčarali pustim ulicama, kada se iz stana na sedmom spratu začuo vrisak. U krošnji požutelog javora ležala je novorođena ćelava devojčica pegavih obraščića...