Snimljen na Super 8 traci kao "konceptualni mig nadrealizmu i simbolizmu slika Anne Faith Nicholls", a sačinjen od začudnih tabloa kojima vlada logika snova, Unusuelle je arthouse misterija koja deluje kao slobodna i osavremenjena adaptacija neke narodne priče. Devojka u beloj haljini i sa maskom goluba luta hodnicima (nekog hotela?), sakuplja grančice u šumi, obrađuje ih u podrumu, a potom odlazi na plažu, gde iz stena izvlači konopac, i izrađuje (vilinska?) krila. Dodatno se služeći jednostavnim elementima, odnosno predmetima kakvi su stolica, lupa, kavez, testera i kalemarske makaze, McClure stvara zagonetku čije se rešenje verovatno skriva u eklektičnoj umetnosti Nichollsove. Sablasno-onirična muzička pratnja Marka Manna, trećeg i poslednjeg člana ekipe koja stoji iza ovog zanimljivog eksperimenta, doprinosi uspostavljanju hipnotišuće i pomalo jezive atmosfere.
Jan 31, 2012
Nadrealna struktura LXII
~3 konja, 2 koplja / 3 Horses, 2 Spears~
Spuštao se drvenim fiokama koje su virile iz strme i stenovite padine. Kada je sa pretposlednje pokušao da skoči, okliznuo se i pao. Dok su se anđeli smejali na sav glas, njemu su se ukazale bradavice iz kojih su tekle suze. (Plakale su zato što su muške.) Otresao je prašinu sa sebe i ustao. Znao je da ga iza sledećeg brda čekaju tri konja i dva koplja, po jedno za svaku ruku, pa je zato požurio...
Jan 30, 2012
Тайгак кечүү (Мелис Убукеев, 1964)
Debitantsko ostvarenje Melisa Ubukejeva Тайгак кечүү (Белые горы / Bele planine) adaptacija je kratke priče Dan snežne oluje Mukaija Elenbaeva, a u okviru programa kanadskog univerziteta CERES (The Centre for European, Russian, and Eurasian Studies) ističe se da je prvo koje "izražava duh (kirgistanskog) naroda, njegovu mudrost, snagu i istrajnost tokom teških vremena."
Radnja ove etno-drame (kojoj donekle nalikuju Paradžanovljev Тіні забутих предків (1965) i Abuladzeov Natvris khe) smeštena je u 1918-u, dve godine nakon "urkuna". Bežeći pred upraviteljem okruga i njegovim ljudima, siromašni mladić Mukaš, koga je udova majka poslala na školovanje, stiže do usamljene jurte, gde zatiče nekoliko članova porodice sunarodnika. Zaljubljuje se u Uldžan, kćer slepe žene (koja je vid izgubila plačući za mužem i sinom, a simboliše unesrećenu zemlju), i odlučuje da je sa sobom odvede u grad, oslobađajući je tako ugovorenog braka...
Na osnovu sumornih tonova kojima je narativ obojen, vrlo rano je moguće naslutiti tragičan epilog. Tuga, patnja i smrt usađeni su čak i u poreklo (okrutne) beline stenovitog okruženja, opisano u legendi o starom lovcu. Samo u par navrata reditelj daje oduška gledaocu, mameći od njega kiseli osmeh. Teška, čemerna atmosfera, uvijena u crninu, izgrađena je na likovima koji, ne računajući dvoje glavnih junaka, pasivno prihvataju svoju sudbinu, dijalozima i monolozima prožetim melanholijom, dubokim senkama velelepne fotografije Kidrižana Kidraljeva i elegičnim orkestracijama Valentina Končakova, kojima se pridružuje i jedna folklorna pesma. Za publiku koja bi želela da se upozna sa (egzotičnom) srednjoazijskom kinematografijom, ovaj film bi mogao da predstavlja polaznu tačku...
Radnja ove etno-drame (kojoj donekle nalikuju Paradžanovljev Тіні забутих предків (1965) i Abuladzeov Natvris khe) smeštena je u 1918-u, dve godine nakon "urkuna". Bežeći pred upraviteljem okruga i njegovim ljudima, siromašni mladić Mukaš, koga je udova majka poslala na školovanje, stiže do usamljene jurte, gde zatiče nekoliko članova porodice sunarodnika. Zaljubljuje se u Uldžan, kćer slepe žene (koja je vid izgubila plačući za mužem i sinom, a simboliše unesrećenu zemlju), i odlučuje da je sa sobom odvede u grad, oslobađajući je tako ugovorenog braka...
Na osnovu sumornih tonova kojima je narativ obojen, vrlo rano je moguće naslutiti tragičan epilog. Tuga, patnja i smrt usađeni su čak i u poreklo (okrutne) beline stenovitog okruženja, opisano u legendi o starom lovcu. Samo u par navrata reditelj daje oduška gledaocu, mameći od njega kiseli osmeh. Teška, čemerna atmosfera, uvijena u crninu, izgrađena je na likovima koji, ne računajući dvoje glavnih junaka, pasivno prihvataju svoju sudbinu, dijalozima i monolozima prožetim melanholijom, dubokim senkama velelepne fotografije Kidrižana Kidraljeva i elegičnim orkestracijama Valentina Končakova, kojima se pridružuje i jedna folklorna pesma. Za publiku koja bi želela da se upozna sa (egzotičnom) srednjoazijskom kinematografijom, ovaj film bi mogao da predstavlja polaznu tačku...
Jan 27, 2012
3 x Kratkometražni film
Gdy spadają anioły (Roman Polański, 1959)
Inspirisan kratkom pričom Klozet Babcia Leszeka Szymańskog, diplomski rad Romana Polańskog minijaturno je remek-delo. Usredsređuje se na krhku staricu koja svoje poslednje dane provodi u javnom toaletu, čiji korisnici, muškarci različitog kova, prizivaju duhove prošlosti. Turobnoj, monohromatskoj sadašnjosti, koju kidaju nostalgija i neostvareni snovi, suprotstavljene su živopisne uspomene ispunjene strašću, majčinskom ljubavlju, verom, tugom i razočaranjem, a oslikane svedenim koloritom, tako da asociraju na ručno obojene fotografije. Intenziviranju tog kontrasta doprinosi i odgovarajuće okruženje - klaustrofobični art nouveau enterijer radnog mesta glavne junakinje i rustični predeli iz njene mladosti. Osim što otkriva (meni do sada nepoznatu) emotivnu stranu reditelja, Gdy spadają anioły (When Angels Fall) pokazuje da je, ma koliko depresivno to zvučalo, čitav ljudski život moguće opisati u samo dvadesetak minuta i to uz jednu jedinu repliku (drskog bradonje): "Ja pokušavam da platim."
Zahrada (Jan Švankmajer, 1968)
Već u prvim minutima, dok posmatramo dvojicu "prijatelja" (Josefa, odgajivača dugodlakih zečeva, i Franka, koji ima naviku da se stalno češlja) u olakšavanju i ćaskanju, Švankmajer nas priprema za neprijatno iznenađenje po dolasku na Josefovo imanje. Tamo ih očekuje njegova supruga Mary i živa ograda od ljudi koji se drže za ruke i nepomično stoje, a po potrebi se otvaraju poput kapije, kako bi gazda mogao da uđe u dvorište. Frank je, naravno, zbunjen neobičnim prizorom, ali se ubrzo pridružuje nemim "žbunovima", čim mu domaćin šapne na uvo odgovor na pitanje: "Kako mu polazi za rukom da ih drži na okupu?" Iako đubrivo kojim je posuto zemljište Bašte ostaje u tajnosti za publiku, nije tako teško pogoditi da ona predstavlja parabolu o (zastrašujućoj) pokornosti pojedinaca, tj. svesno izabranoj ograničenosti slobode. Sveprisutan osećaj nelagodnosti pojačava nekoliko napadnih krupnih planova.
Shiatsu Ōja (Sōgo, aka Gakuryu Ishii, 1989)
Plavi saten. Obnaženo žensko telo. Svetlosne niti. Moć dodira. Erotična masaža preobražava se u orgazmičnu, meditativnu i hipnotišuću fantaziju koja se odvija u unutrašnjem kosmosu klijentkinje (ili ljubavnice naslovnog majstora?), da bi se lagano preselila u spoljašnji svet putem njenih lucidnih vizija. U intervjuu za Midnight Eye, Ishii je izjavio da je Shiatsu Ōja (The Master of Shiatsu) nastao u cilju zalečenja njegove oštećene psihe, odnosno kao neka vrsta terapije. Isceliteljska svojstva, koja proističu iz relaksirajuće atmosfere, ovo ostvarenje uspeva da prenese i na gledaoca...
Jan 25, 2012
Apsurdija
Strip/slikovnica Apsurdija nastao/la je na predlog mojih prijatelja sa foruma "fijmovi", koji se ovde pojavljuju kao Vi-Mi-Foji. Društvo je "isečeno" (tj. precrtano) sa nekoliko fotografija uslikanih tokom prošlogodišnjeg okupljanja u Nišu, a potom modifikovano tako da postane deo ove nebulozne fantazmagorije... :))
(klikni na slike za uvećanje)
Jan 16, 2012
M.E.R.A. koje više nema
(M.E.R.A. = Mlitavost efemerne i rudimentarne alegorije)
(klikni na sliku za uvećanje)
Jan 15, 2012
Mladić i Šaran
Tej A’su je ćutljiv i povučen mladić. Skoro nikad nije u centru pažnje, ma koliko se trudio da bude. Obožava da spava bar deset sati dnevno, a da preostalih četrnaest provede u šarenom “razmišljanju”. Stalno je neodlučan, ali ne svojom krivicom. Naivnost pokušava da sakrije u iskrivljenim stihovima, a strahove u nečitkim slikama. Nakon što otvori prozor, on zatvara vrata da ga ne bi ošinula promaja. Ionako je slabog zdravlja. Kada se go protegne u kupatilu, na koži mu se ocrtaju rebra i tada jasnije vidi beleg u obliku trozupca. Ne pije pivo, jer veruje da će mu iza ušiju porasti rogovi. I ne jede masno meso, zato što ga davi i tera na povraćanje. U ćaskanju sa meta-detlićima (tačnije, jedinkama koje su preživele GobGobov pokolj) oseća radost kakvu je osetio po izlasku iz majčine utrobe. Sećanja su mu iseckana na kolutove, kao da su praziluk, a mirišu na dinju, i to tropsku, kandiranu. Zaboravan je i oči mu suze tokom zime, pa ne izlazi na sneg (koji, inače, ne pada već godinama unazad). Često mu izleti “hvala lepo”, ali ume i da pretera. Boji se da će se zahvaliti šesto šezdeset i šest puta i da će ga onda đavo ubiti od batina. (Niko ga nije obavestio o ukidanju Sujeverja u Paklu i o tome da se Satana izgubio na medenom mesecu.)
Njegov najbolji prijatelj je šestonogi šaran Nikodije kome je umesto četvrtog para nogu izraslo sedam ljudskih mozgova duž kičme. Iako funkcionišu kao devetnaest, on nije sveznajuć. “Tolika količina sive mase ne može da bude blagoslov, ali može da se izmeri na kantaru.” – ponavlja bar triput nedeljno, podignutih obrva i utrnulih peraja. Slaba mu je cirkulacija, pa mu je omiljeni napitak sok od cvekle i borovnice na dnu čašice sa rakijom. Teja naziva bezumenkom, smotankom ili plačljivkom i s njim sporazumno deli stančić od četrdesetak kvadrata. Oblači se gospodski i ne skida cilindar s glave, niti poštuje bonton. Ako mu se mokri, moča ili piša (iz nekog razloga pravi ogromnu razliku između ovih pojmova) on sedne na klozetsku šolju i isere ćup zlata, mali i bezvredan, tako da za njim uvek povuče lančić i pošalje ga u kanalizaciju. Izbegava kupanje jer, kako uporno tvrdi, voda mu bespovratno oštećuje krljušti. Svi, naravno, znaju da mu je to patetičan izgovor da i dalje smrdi kao riba.
Ova dvojica vršnjaka, blizanaca po datumu rođenja, imaju običaj da sednu na pod, obložen parketom koji su načeli moljci i prekriven persijskim tepihom, da postave veliku činiju grickalica (pereca ili čipsa) pored sebe i da ispredaju izmišljotine bez početka i bez kraja. To je savremeni vid zabave koji praktikuju natprosečno genijalne budale.
Njegov najbolji prijatelj je šestonogi šaran Nikodije kome je umesto četvrtog para nogu izraslo sedam ljudskih mozgova duž kičme. Iako funkcionišu kao devetnaest, on nije sveznajuć. “Tolika količina sive mase ne može da bude blagoslov, ali može da se izmeri na kantaru.” – ponavlja bar triput nedeljno, podignutih obrva i utrnulih peraja. Slaba mu je cirkulacija, pa mu je omiljeni napitak sok od cvekle i borovnice na dnu čašice sa rakijom. Teja naziva bezumenkom, smotankom ili plačljivkom i s njim sporazumno deli stančić od četrdesetak kvadrata. Oblači se gospodski i ne skida cilindar s glave, niti poštuje bonton. Ako mu se mokri, moča ili piša (iz nekog razloga pravi ogromnu razliku između ovih pojmova) on sedne na klozetsku šolju i isere ćup zlata, mali i bezvredan, tako da za njim uvek povuče lančić i pošalje ga u kanalizaciju. Izbegava kupanje jer, kako uporno tvrdi, voda mu bespovratno oštećuje krljušti. Svi, naravno, znaju da mu je to patetičan izgovor da i dalje smrdi kao riba.
Ova dvojica vršnjaka, blizanaca po datumu rođenja, imaju običaj da sednu na pod, obložen parketom koji su načeli moljci i prekriven persijskim tepihom, da postave veliku činiju grickalica (pereca ili čipsa) pored sebe i da ispredaju izmišljotine bez početka i bez kraja. To je savremeni vid zabave koji praktikuju natprosečno genijalne budale.
Nikodijeva izmišljotina br. 1: Crv, policajac i tkač snova
“Izvinite.” – obratio se mladom policajcu koji je patrolirao Štrajkburgom. “Molim Vas, možete li da ubijete onog crva? Prati me već dvestotinak metara i mislim da hoće da me pojede.”
“Stvarno? Ispitaćemo, budite strpljivi.” – zaobišavši uznemirenog Morfeja, jednog od najprominentnijih tkača snova, prišao je punačkom stvoru iz čijih čeljusti su curele žućkaste bale, a potom ga upitao: “Je li, ti, da li je tačno da hoćeš da smažeš ovog druškana za ručak?”
“Svašta!” – odgovorio je pretećim basom. “Srednji obrok sam imao u dvan’est k’o sav pošten svet, a ovog žgoljavka bih gricnuo za užinu, da se ti nisi umešao. Zar misliš da bi mogao da me zasiti? Vidi ga, samo kost i skrama!”
“Kako se usuđuješ?! Ja sam službeno lice!” – podviknuo je plavac i taman kada je izvukao lisice, razdražena zver pustila je bodljikave pipke na njega, ščepala ga za noge i torzo, a onda ga prelomila na dva dela kao čačkalicu. Morfej je s gađenjem posmatrao skaredan prizor, dok mu se mokraća pomešana sa spermom slivala niz levu nogavicu. Poslednje čega se sećao bio je čvornovat jezik koji ga oblizuje i topi mu odeću. Takva je sudbina onih koji kupuju ćebad kod neproverenih prodavaca.
“Stvarno? Ispitaćemo, budite strpljivi.” – zaobišavši uznemirenog Morfeja, jednog od najprominentnijih tkača snova, prišao je punačkom stvoru iz čijih čeljusti su curele žućkaste bale, a potom ga upitao: “Je li, ti, da li je tačno da hoćeš da smažeš ovog druškana za ručak?”
“Svašta!” – odgovorio je pretećim basom. “Srednji obrok sam imao u dvan’est k’o sav pošten svet, a ovog žgoljavka bih gricnuo za užinu, da se ti nisi umešao. Zar misliš da bi mogao da me zasiti? Vidi ga, samo kost i skrama!”
“Kako se usuđuješ?! Ja sam službeno lice!” – podviknuo je plavac i taman kada je izvukao lisice, razdražena zver pustila je bodljikave pipke na njega, ščepala ga za noge i torzo, a onda ga prelomila na dva dela kao čačkalicu. Morfej je s gađenjem posmatrao skaredan prizor, dok mu se mokraća pomešana sa spermom slivala niz levu nogavicu. Poslednje čega se sećao bio je čvornovat jezik koji ga oblizuje i topi mu odeću. Takva je sudbina onih koji kupuju ćebad kod neproverenih prodavaca.
Tejova izmišljotina br. 3,14*: Mesara
Ulazi siromah u mesaru i traži pola kile barouzovine i trista grama poetine. Kosa mu razbarušena, pantalone vezao konopcem, a košulja mu raskopčana, pošto su svi dugmići poispadali. Radnice i radnici u belim, ukrvavljenim mantilima razmenjuju nekoliko telećih pogleda.
“Izvinite, nismo vas najbolje čuli.”
“Dajte mi pola kile barouzovine i trista grama poetine.” – ponavlja i smeši se ponosno.
“Trenutak…” – odgovara ljubazna crnka, “… da proverim imamo li u magacinu.” Odlazi u prostoriju ispred koje stoji natpis “Nezaposlenim i sumnjivim licima zabranjen ulaz”. (Šef im je propali komedijaš.) Posle dva-tri minuta vraća se sa namrgođenim i snažnim dvometrašem koji nosi tek naoštrenu sataru. Prilazi kupcu i nadnosi se nad njim, a ovaj se jadničak povija kao pečurka pod jelom.
“Šta ‘oćeš, kepecu?!” – breca se rmpalija.
“Po… pola kile… ba…” – zamuckuje odrpanac i nikako da izgovori do kraja.
Kasapin ga hvata za vrat i odvodi u sobičak označen sa “mlinče”. Melje ga sa sve odećom, pod pretpostavkom da i ona sadrži hranljiva vlakna. Osim toga, mašina je nova novcata – čak i kamen će usitniti valjano.
“Izvinite, nismo vas najbolje čuli.”
“Dajte mi pola kile barouzovine i trista grama poetine.” – ponavlja i smeši se ponosno.
“Trenutak…” – odgovara ljubazna crnka, “… da proverim imamo li u magacinu.” Odlazi u prostoriju ispred koje stoji natpis “Nezaposlenim i sumnjivim licima zabranjen ulaz”. (Šef im je propali komedijaš.) Posle dva-tri minuta vraća se sa namrgođenim i snažnim dvometrašem koji nosi tek naoštrenu sataru. Prilazi kupcu i nadnosi se nad njim, a ovaj se jadničak povija kao pečurka pod jelom.
“Šta ‘oćeš, kepecu?!” – breca se rmpalija.
“Po… pola kile… ba…” – zamuckuje odrpanac i nikako da izgovori do kraja.
Kasapin ga hvata za vrat i odvodi u sobičak označen sa “mlinče”. Melje ga sa sve odećom, pod pretpostavkom da i ona sadrži hranljiva vlakna. Osim toga, mašina je nova novcata – čak i kamen će usitniti valjano.
Nikodijeva izmišljotina br. 2: Razgovor koji je počeo u 2:59 izjutra
Osoba Prva: “Kad ćeš da mi vratiš šešir? Nije li te sramota što ga tol’ko dugo nosiš?”
Osoba Druga: “Čizma glavu čuva, a šubara je kvari.”
OP: “Kakav to je to odgovor? ‘Oćeš da te tresnem po njokalici?!”
OD: “Reći ću ti sutra… možda prekosutra, zavisi od vremenskih prilika i mesečevog raspoloženja. Pusti me sada da se malo smejem.”
OP: “Ti se već valjaš od smeha, zar ne?”
OD: “Iznutra, batice, iznutra. Retki su oni koji umeju da se cerekaju, a da to niko, osim njih samih, ne zna.”
OP: “Stvarno? Moraćeš i mene da naučiš. Obećao si.”
OD: “Kad na vrbi rodi grožđe.”
OP: “Što si bezobrazan! Mrzim te iz dna duše moje napaćene.”
OD: “Uf, baš me nasekira! Tvoja duša ne postoji, a i da postoji, ne bi bila ni približno napaćena kao moja.”
OP: “Pa, naravno, kad sam ti je prodao.”
OD: “Ma, ko te šiša?! Niko te nije prisilio.”
OP: “A da popijemo po litar mleka?”
OD: “Važi, ako ti je ostalo još od čokoladnog i ako je ledeno. Ne podnosim podgrejano mleko.”
OP: “Čini mi se da sam juče nabavio.” – ustaje sa stolice, prilazi frižideru i otvara ga, a tamo – hrana se ukiselila i razmileli se crveni miševi. Tuce ih se uhvatilo u kolo, pa unajveće igraju i podvriskuju.
Osoba Druga: “Čizma glavu čuva, a šubara je kvari.”
OP: “Kakav to je to odgovor? ‘Oćeš da te tresnem po njokalici?!”
OD: “Reći ću ti sutra… možda prekosutra, zavisi od vremenskih prilika i mesečevog raspoloženja. Pusti me sada da se malo smejem.”
OP: “Ti se već valjaš od smeha, zar ne?”
OD: “Iznutra, batice, iznutra. Retki su oni koji umeju da se cerekaju, a da to niko, osim njih samih, ne zna.”
OP: “Stvarno? Moraćeš i mene da naučiš. Obećao si.”
OD: “Kad na vrbi rodi grožđe.”
OP: “Što si bezobrazan! Mrzim te iz dna duše moje napaćene.”
OD: “Uf, baš me nasekira! Tvoja duša ne postoji, a i da postoji, ne bi bila ni približno napaćena kao moja.”
OP: “Pa, naravno, kad sam ti je prodao.”
OD: “Ma, ko te šiša?! Niko te nije prisilio.”
OP: “A da popijemo po litar mleka?”
OD: “Važi, ako ti je ostalo još od čokoladnog i ako je ledeno. Ne podnosim podgrejano mleko.”
OP: “Čini mi se da sam juče nabavio.” – ustaje sa stolice, prilazi frižideru i otvara ga, a tamo – hrana se ukiselila i razmileli se crveni miševi. Tuce ih se uhvatilo u kolo, pa unajveće igraju i podvriskuju.
Tejova izmišljotina br. 7,12: K-R-J iliti Kraj bez A
Njih je mnogo više i ne možeš im ništa. Otac i sinovi liče na dedu, a ponašaju se kao čukundeda, a majka i kćerke ugledale se na Umetnice. Izađeš na pijacu, ogovaraju te. Šetaš parkom, ogovaraju te. Siđeš do reke i dođe ti da se baciš u mutnu vodu. Grafiti na fasadama sve su ružniji, a njihovi autori nepismeni – ne razlikuju boje. Maske padaju i predstava počinje.
Otrcani automobili bičuju svoje bivše vlasnike, a za njima kaskaju radosni pastuvi, osedeli od crnčenja po napuštenim njivama. Slučajnim prolaznicima ucveljeno drveće nudi gnezda sa jajima prepelica, za siću il’ džabe. Komadići stakla kidaju tabane ljupkim devojčicama i smelim dečacima. Ne puštaju ni suzu, a krv su im isisale site Vrane. Ispod strehe vise zapaljeni Obruči, jer venci sa sušenim paprikama odavno nisu u trendu.
U ormarima od iverice gomilaju se bezvezne krpice odrtavelih Modnih dizajnera, za čiji stil su se pobrinuli nenašminkani transvestiti. Plastika se krivi od toplote, ali nikako da pukne. Razvlači se poput zagonetke, kojoj se ne da da bude rasna enigma. Opuštene i zadovoljne ishodom Evolucije, nemrtve amebe igraju se u pesku. Roditelji ih opominju, ali ih one ne slušaju. Fascinirane su Bajkama.
Na terasama sa kojih imućne plemkinje teleskopima posmatraju lov na divlje ljude, loču se raznoliki Otrovi iz limenih Lavorčića. Poslugu čine obnaženi anoreksični manekeni sa pirsingom na bradavicama. Mušterije ih pljeskaju po guzovima i u tange im stavljaju bedne napojnice koje su prinuđeni da dele sa gazdama. Svaki drugi ima Iglu za pletenje zabijenu posred čela i tetovažu na…
Nikodije se prozeva i u sred reči prekida Teja. Dozlogrdilo mu je da sluša njegovo lupetanje, pa želi da mu pruži koristan savet.
“Da ti kažem ja nešto, dečko. Volim te k’o rođenog brata, ali gnjaviš i ne prestaješ. Progutaj pilulicu iz plave kutije i legni da oda’neš. Idućeg jutra nastavićemo kreativnu komunikaciju, a ukoliko ti se u snu bude narugala neka baraba, ti joj uzvrati sa – nataknem te na moj dugi, bradavičasti nos kroz prsten za srednjaka!”
Otrcani automobili bičuju svoje bivše vlasnike, a za njima kaskaju radosni pastuvi, osedeli od crnčenja po napuštenim njivama. Slučajnim prolaznicima ucveljeno drveće nudi gnezda sa jajima prepelica, za siću il’ džabe. Komadići stakla kidaju tabane ljupkim devojčicama i smelim dečacima. Ne puštaju ni suzu, a krv su im isisale site Vrane. Ispod strehe vise zapaljeni Obruči, jer venci sa sušenim paprikama odavno nisu u trendu.
U ormarima od iverice gomilaju se bezvezne krpice odrtavelih Modnih dizajnera, za čiji stil su se pobrinuli nenašminkani transvestiti. Plastika se krivi od toplote, ali nikako da pukne. Razvlači se poput zagonetke, kojoj se ne da da bude rasna enigma. Opuštene i zadovoljne ishodom Evolucije, nemrtve amebe igraju se u pesku. Roditelji ih opominju, ali ih one ne slušaju. Fascinirane su Bajkama.
Na terasama sa kojih imućne plemkinje teleskopima posmatraju lov na divlje ljude, loču se raznoliki Otrovi iz limenih Lavorčića. Poslugu čine obnaženi anoreksični manekeni sa pirsingom na bradavicama. Mušterije ih pljeskaju po guzovima i u tange im stavljaju bedne napojnice koje su prinuđeni da dele sa gazdama. Svaki drugi ima Iglu za pletenje zabijenu posred čela i tetovažu na…
Nikodije se prozeva i u sred reči prekida Teja. Dozlogrdilo mu je da sluša njegovo lupetanje, pa želi da mu pruži koristan savet.
“Da ti kažem ja nešto, dečko. Volim te k’o rođenog brata, ali gnjaviš i ne prestaješ. Progutaj pilulicu iz plave kutije i legni da oda’neš. Idućeg jutra nastavićemo kreativnu komunikaciju, a ukoliko ti se u snu bude narugala neka baraba, ti joj uzvrati sa – nataknem te na moj dugi, bradavičasti nos kroz prsten za srednjaka!”
-------------------------------------------------------------------------------------------
* Prilikom brojanja, Tej uvek polazi od trojke.
Jan 14, 2012
Echogramma (Sergei Alibekov, 2003)
Na sajtu galerije Elene Vrubelevskaje, u tekstu posvećenom izložbi Fragments uzbekistanskog umetnika Sergeja Alibekova, claymation Echogramma opisan je kao "simbolima ispunjeno delo", koje se "dotiče filozofskih pitanja samouništenja i uskrsnuća, duhovnog preporoda čoveka." U njemu "biologija tumači ulogu prostora (kosmosa?), dok su spoljašnji i unutrašnji svet pojedinca prikazani u vidu pejzaža." A ti "pejzaži", nestalne projekcije naše svesti i podsvesti, prkose racionalnim objašnjenjima...
U nenarativnu konstrukciju, enigmatičnu i višeznačnu, ugrađene su halucinogene slike koje napipavaju puls onostranosti istorije i evolucije ljudske rase, istovremeno zapanjujući, nadahnjujući i zbunjujući gledaoca, čak i onog koji misli da je pripremljen za najnemilosrdniji krik nadrealizma. Dok pulsira srce Zemlje i okreće se veliki točak (vremena?), usnula božanstva prisluškuju (haos?), bubamara ulazi u uho, pokrećući niz procesa, Bezočni jedu zelene jabuke, vavilonska kula se raspada na geometrijska tela, džinovske ptice nesnosno cijuču, a smeli Kentaur hvata se u koštac sa razjarenom svinjom. Veliko oko budno posmatra. Fetus se razvija u mozgu.
U nenarativnu konstrukciju, enigmatičnu i višeznačnu, ugrađene su halucinogene slike koje napipavaju puls onostranosti istorije i evolucije ljudske rase, istovremeno zapanjujući, nadahnjujući i zbunjujući gledaoca, čak i onog koji misli da je pripremljen za najnemilosrdniji krik nadrealizma. Dok pulsira srce Zemlje i okreće se veliki točak (vremena?), usnula božanstva prisluškuju (haos?), bubamara ulazi u uho, pokrećući niz procesa, Bezočni jedu zelene jabuke, vavilonska kula se raspada na geometrijska tela, džinovske ptice nesnosno cijuču, a smeli Kentaur hvata se u koštac sa razjarenom svinjom. Veliko oko budno posmatra. Fetus se razvija u mozgu.
Rađanje, život i smrt sustižu se u jednoj nedokučivoj tački, na granici između jave i sna, a misli, sećanja i emocije postaju opipljivi. Kroz neprestane i neretko razorne transformacije, plava, crvena i žuta dominiraju paletom boja, a mračan i mističan muzički skor povremeno je isprekidan sablasnim šapatima, doprinoseći stvaranju sveprožimajuće atmosfere. Neospornu začudnost ove metafizičke fantazije nemoguće je izmeriti. I nema potrebe dešifrovati svaki njen delić - ovako je doživljaj neuporedivo lepši...
Jan 13, 2012
Muzički predah uz Djerv
Samonaslovljeni debi-album norveškog benda Djerv (Smeo) nosi zvuk (zaraznog) agresivnog roka začinjenog prstohvatom black metala, a pevačica Agnete Kjølsrud (ex-Animal Alpha) "grize" svojim specifičnim reskim glasom...
The Smurfs: A Christmas Carol (Troy Quane, 2011)
Ne mogu i ne želim da zamislim kako bi mi izgledalo najranije detinjstvo da nije bilo Štrumpfova. Ta mala plava stvorenja bila su glavni izvor inspiracije za crteže trogodišnjeg Nikole, zauzimala su najviše mesta na video kasetama i smešila se sa korica i stranica jednog od prvih albuma sa samolepivim sličicama. Zato priznajem da me je najava igrano-animiranog hibrida obradovala, ali ga još uvek nisam odgledao, što zbog pretežno negativnih recenzija, a što zbog reditelja Raje Gosnella, koji iza sebe ima "bisere" kakvi su Home Alone 3 i Big Momma's House.
Na božićni specijal (bonus sa DVD izdanja filma) naišao sam sasvim slučajno, a isti me je vrlo prijatno iznenadio, na dvadesetak minuta probudivši i usrećivši dete u meni. U osavremenjenom ruhu, odnosno kombinaciji raskošne kompjuterske i osvežene tradicionalne animacije, iskorišćene za scene Mrgudovog sna (sa naravoučenijem za najmlađe gledaoce), ovaj crtać sadrži jednaku količinu veselosti, ljupkosti i nežnosti koliko i originalni. Čak je i stupanje na "mračnu" teritoriju izvedeno obazrivo, suptilno i duhovito kao u pojedinim epizodama iz 80-ih. Simpatično je i neočekivano probijanje četvrtog zida koje se u kratkoj replici loše raspoloženog glavnog junaka javlja prilikom prelaska iz raskošno teksturisanog 3D sveta, gde Štrumpfovi podsećaju na plišane igračke, u pojednostavljeni, nostalgijom obojen 2D. Iako klišeizirana i naglašeno moralizatorska, priča je štrumpfastično isporučena, a izmenjena ekipa glumaca je štrumpfna u pozajmljivanju glasova.
Iskreno se nadam da će A Christmas Carol dopreti do nekih novih klinaca i razštrumpfati srce još kojeg matorca, čineći da bar nakratko zaboravi na cinizam... ;)
Jan 12, 2012
Démanty noci (Jan Němec, 1964)
Démanty noci (Dijamanti noći), dugometražni prvenac jednog od najistaknutijih reditelja češkog novog talasa, adaptacija je autobiografske novele Arnošta Lustiga, naslovljene Tma nemá stín (Tama nema senku). Ova eksperimentalna ratna drama usredsređuje se na dvojicu mladih Jevreja koji uspevaju da pobegnu iz voza na putu ka koncentracionom logoru, našavši se na nepristupačnom terenu, u šumama Sudetskih planina. Dok pokušavaju da pronađu sklonište i utole glad i žeđ, oni postaju laka lovina za grupu vremešnih nacista iz obližnjeg seoceta...
Kidajući okove konvencionalnog pripovedanja, svodeći dijalog na minimum i oslanjajući se, uz repeticiju, na uzburkane misli i nezavidnoj situaciji primerene postupke svojih likova, Němec maestralno oslikava očaj i strah, fizičku iznemoglost i stanje izmučene psihe dečaka. Prisnost ručne kamere, koja ih prati u naizgled beskrajnom lutanju i spuštanju na nivo životinja, doprinosi subjektivizaciji njihovog košmarnog doživljaja, pri čemu je holokaust iskorišćen kao paravan za prikaz preživljavanja u ekstremnim uslovima. Dezorijentišuće halucinacije, neispunjeni snovi i fragmentirana sećanja na težak, ali slobodan život u gradu (Pragu?) lucidniji su od nemilosrdne stvarnosti, a u nju prodiru tako da gledaocu pruže pravi (čitaj: krajnje neprijatan) osećaj zastrašujuće borbe za goli opstanak, uvlačeći mu se pod kožu. U nelinearnom i nekoherentnom narativu povremeno je nemoguće ustanoviti granice silovite uobrazilje, ali upravo u enigmatičnosti filma, a naročito dvosmislenog epiloga, leži njegova impresivna snaga.
Neretko apsurdnoj jukstapoziciji slika, prizorima iz prošlosti i sadašnjosti (a možda i budućnosti) bezimenih junaka (probijanje svetlosti zubatog sunca kroz krošnje drveća, obrušavanje stabala, gomila mrava na nogama, šakama i licu, starica i njene mačke na prozoru, sankanje razigrane dečurlije itd), pridruženi su prenaglašeni zvukovi (romorenje kišnih kapi, pucketanje grančica, šuštanje lišća, bat koraka, nepodnošljivo mljackanje bezubih "lovaca") kako bi se uznemirujuća atmosfera učinila još sumornijom i brutalnijom. Atraktivna crno-bela fotografija Jaroslava Kučere (kasnije sarađivao sa Jurajem Herzom na gotskoj melodrami Morgiana) i bravurozna gluma Ladislava Jánskog i Antonína Kumbere savršeno su komplementarni sa briljantnom režijom i neobičnom montažom. Nelagodnosti koju izaziva sadržina suprotstavljena je originalnost stila...
Kidajući okove konvencionalnog pripovedanja, svodeći dijalog na minimum i oslanjajući se, uz repeticiju, na uzburkane misli i nezavidnoj situaciji primerene postupke svojih likova, Němec maestralno oslikava očaj i strah, fizičku iznemoglost i stanje izmučene psihe dečaka. Prisnost ručne kamere, koja ih prati u naizgled beskrajnom lutanju i spuštanju na nivo životinja, doprinosi subjektivizaciji njihovog košmarnog doživljaja, pri čemu je holokaust iskorišćen kao paravan za prikaz preživljavanja u ekstremnim uslovima. Dezorijentišuće halucinacije, neispunjeni snovi i fragmentirana sećanja na težak, ali slobodan život u gradu (Pragu?) lucidniji su od nemilosrdne stvarnosti, a u nju prodiru tako da gledaocu pruže pravi (čitaj: krajnje neprijatan) osećaj zastrašujuće borbe za goli opstanak, uvlačeći mu se pod kožu. U nelinearnom i nekoherentnom narativu povremeno je nemoguće ustanoviti granice silovite uobrazilje, ali upravo u enigmatičnosti filma, a naročito dvosmislenog epiloga, leži njegova impresivna snaga.
Neretko apsurdnoj jukstapoziciji slika, prizorima iz prošlosti i sadašnjosti (a možda i budućnosti) bezimenih junaka (probijanje svetlosti zubatog sunca kroz krošnje drveća, obrušavanje stabala, gomila mrava na nogama, šakama i licu, starica i njene mačke na prozoru, sankanje razigrane dečurlije itd), pridruženi su prenaglašeni zvukovi (romorenje kišnih kapi, pucketanje grančica, šuštanje lišća, bat koraka, nepodnošljivo mljackanje bezubih "lovaca") kako bi se uznemirujuća atmosfera učinila još sumornijom i brutalnijom. Atraktivna crno-bela fotografija Jaroslava Kučere (kasnije sarađivao sa Jurajem Herzom na gotskoj melodrami Morgiana) i bravurozna gluma Ladislava Jánskog i Antonína Kumbere savršeno su komplementarni sa briljantnom režijom i neobičnom montažom. Nelagodnosti koju izaziva sadržina suprotstavljena je originalnost stila...
Jan 10, 2012
Iza Ne-ogledala
Nemam običaj da ustajem rano, ali sam se toplog decembarskog jutra probudio oko šest sati. Međutim, to nije bilo važno, baš kao što ni izrastanje novog para nogu na šestonogim šaranima nije razlog zbog kojeg se nisam sećao sumanutog sna. A iskren da budem, nije mi se ni pisalo o glupim trikovima moje smuti pa prospi podsvesti. Ionako me bole trepavice od nepravilnog sklapanja očiju.
Dok sam praznio bešiku, na kazančetu klozetske šolje primetio sam fleku od rđe u obliku odrubljene ljudske glave, iz profila sa razjapljenim ustima. Učinilo mi se prigodnim da se glasno nasmejem i da za doručkom opomenem samog sebe: “Treba da se obrijaš, jer su ti se pojavile ružne žućkaste dlačice.” Oprao sam ruke sapunom sa mirisom maline (digli mu cenu, al' jebi ga!), a onda i zube, pastom sa ukusom peperminta.
Pojeo sam kroasan, punjen džemom od pomorandže, i popio šolju čaja, nekog gorkog... valjda. Oljuštio sam bananu i taman kad sam hteo da je zagrizem, zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu i uljudno rekao: “Halo?” Ništa. Ponovio sam “halo” još dvaput i opet ništa. U stvari, čulo se nešto nalik dahtanju crvenog demona, ali to je mogla biti i moja uobrazilja. Izgriz'o sam onu voćku na brzinu i ostavio koru na radnoj površini kuhinje, jer mi se kanta za otpatke napunila do vrha.
Obukao sam bež košulju koja se ne gužva i braon pantalone od somota, prethodno skinuvši gaće. Želeo sam da vidim kakav je osećaj, iako tu nema šta da se vidi. Obuo sam duboke kožne cipele i očistio ih četkom sa dlakom od “mazgine grive”. Ulazna vrata ostavio sam otvorenim za plave bubamare koje su se gojile mesom iz mog frižidera. Prilikom izlaska iz dvorišta, javila mi se ćubasta ptica, koja je pokušala da me ubedi da se poznajemo već dvanaest godina. Svašta! Da sam zaista upoznao takvu osobu, ne bih se zvao tako kako se zovem. Jadnica se rasplakala, pa mi je bilo žao što sam zao.
Ulicama se šetalo mnogo pogrbljenih ljudi i antropomorfnih životinja, a na svakom ćošku sklupčala se po jedna zmija-prosjak. Padale su krupne kapi kiše i smrdelo je na razne travuljine. Ispred supermarketa pronašao sam pokvašenu tvrdu bombonu, podigao je i oblizao. Da je bila okrnjena i da trotoar nije bio besprekorno čist, verovatno ne bih tako postupio. Šteta da dobar slatkiš ostane nepojeden.
“Mesečeva ekspedicija!” – uzviknula je obnažena žena sa slamnatim šeširom. Tada mi je sinulo da sam prošle noći sanjao da radim za agenciju koja se bavi istraživanjem morskih dubina. Poslali su me, zajedno s koleginicom V, da ispalim torpeda na podmornicu koja je ugrožavala život delfina. “Kakav egzibicionizam!” – pomislio sam i pred stopala mi je pao nečiji jorgan. Ne znam samo šta će mi? Pet takvih mi je naslagano u kredencu i to tri nova novcata, pošto ih ne upotrebljavam. Zato sam uzeo bebu iz obližnjeg kontejnera i utoplio je, ne bi li prestala da plače. Tada joj je stigla i maloletna majka koju sam izgrdio kao nikog. (Ispostavilo se da joj je kršteno ime Niko.)
Otišao sam do tunela na čijem ulazu je stajao putokaz sa natpisom “Cvrčci umiru, ali vas naše saobraćajnice vode u beskraj”. Na drugom kraju čekao me je Čamdžija Po Suvom, sa kojim je trebalo da razgovaram o preuzimanju njegovih zaduženja. Čovek je pošteno radio hiljadu godina i spremao se za dugo očekivanu penziju, a meni je dojadio stari posao.
“Imaš nešto ispod kože.” – pogledao me je popreko i prekrstio ruke.
“Pa šta sad, da se oderem?!” – brecnuo sam se na namrgođenog čičicu.
“Evo, ja ću da ti pomognem. Nemoj odma' da se ljutiš.”
I zaista, uspeo je da skine svu kožu s mene potpuno bezbolno i da je vrati u treptaju, izvadivši par metalnih novčića što su mi se utisnuli u meso i ispravljajući mi sve bore u procesu svlačenja i navlačenja. Predao mi je vesla i upozorio da ne idem dalje od tog mesta – ne bih ni mogao, budući da se iza čamca uzdizao beskrajni zid, oslikan produžetkom pejzaža, baš kao u crtaćima.
Vraćao sam se istim putem, ali je okruženje delovalo drugačije. Zastala mi je knedla u grlu zbog bliznakinja koje su napustili roditelji, pa su bile primorane da žive sa iznemoglom babom. One bi ti u procentima izračunale koliko je istine sadržano u rečima koje naizgled nemaju nikakav smisao. Sedmog dana po udaji, kada budu sekle čokoladnu tortu koju su same umesile, muževi će im otkriti šta su pročitali, a one će im zavaliti šamarčinu i tiho reći: “Ćuti i jedi.”
Dok sam praznio bešiku, na kazančetu klozetske šolje primetio sam fleku od rđe u obliku odrubljene ljudske glave, iz profila sa razjapljenim ustima. Učinilo mi se prigodnim da se glasno nasmejem i da za doručkom opomenem samog sebe: “Treba da se obrijaš, jer su ti se pojavile ružne žućkaste dlačice.” Oprao sam ruke sapunom sa mirisom maline (digli mu cenu, al' jebi ga!), a onda i zube, pastom sa ukusom peperminta.
Pojeo sam kroasan, punjen džemom od pomorandže, i popio šolju čaja, nekog gorkog... valjda. Oljuštio sam bananu i taman kad sam hteo da je zagrizem, zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu i uljudno rekao: “Halo?” Ništa. Ponovio sam “halo” još dvaput i opet ništa. U stvari, čulo se nešto nalik dahtanju crvenog demona, ali to je mogla biti i moja uobrazilja. Izgriz'o sam onu voćku na brzinu i ostavio koru na radnoj površini kuhinje, jer mi se kanta za otpatke napunila do vrha.
Obukao sam bež košulju koja se ne gužva i braon pantalone od somota, prethodno skinuvši gaće. Želeo sam da vidim kakav je osećaj, iako tu nema šta da se vidi. Obuo sam duboke kožne cipele i očistio ih četkom sa dlakom od “mazgine grive”. Ulazna vrata ostavio sam otvorenim za plave bubamare koje su se gojile mesom iz mog frižidera. Prilikom izlaska iz dvorišta, javila mi se ćubasta ptica, koja je pokušala da me ubedi da se poznajemo već dvanaest godina. Svašta! Da sam zaista upoznao takvu osobu, ne bih se zvao tako kako se zovem. Jadnica se rasplakala, pa mi je bilo žao što sam zao.
Ulicama se šetalo mnogo pogrbljenih ljudi i antropomorfnih životinja, a na svakom ćošku sklupčala se po jedna zmija-prosjak. Padale su krupne kapi kiše i smrdelo je na razne travuljine. Ispred supermarketa pronašao sam pokvašenu tvrdu bombonu, podigao je i oblizao. Da je bila okrnjena i da trotoar nije bio besprekorno čist, verovatno ne bih tako postupio. Šteta da dobar slatkiš ostane nepojeden.
“Mesečeva ekspedicija!” – uzviknula je obnažena žena sa slamnatim šeširom. Tada mi je sinulo da sam prošle noći sanjao da radim za agenciju koja se bavi istraživanjem morskih dubina. Poslali su me, zajedno s koleginicom V, da ispalim torpeda na podmornicu koja je ugrožavala život delfina. “Kakav egzibicionizam!” – pomislio sam i pred stopala mi je pao nečiji jorgan. Ne znam samo šta će mi? Pet takvih mi je naslagano u kredencu i to tri nova novcata, pošto ih ne upotrebljavam. Zato sam uzeo bebu iz obližnjeg kontejnera i utoplio je, ne bi li prestala da plače. Tada joj je stigla i maloletna majka koju sam izgrdio kao nikog. (Ispostavilo se da joj je kršteno ime Niko.)
Otišao sam do tunela na čijem ulazu je stajao putokaz sa natpisom “Cvrčci umiru, ali vas naše saobraćajnice vode u beskraj”. Na drugom kraju čekao me je Čamdžija Po Suvom, sa kojim je trebalo da razgovaram o preuzimanju njegovih zaduženja. Čovek je pošteno radio hiljadu godina i spremao se za dugo očekivanu penziju, a meni je dojadio stari posao.
“Imaš nešto ispod kože.” – pogledao me je popreko i prekrstio ruke.
“Pa šta sad, da se oderem?!” – brecnuo sam se na namrgođenog čičicu.
“Evo, ja ću da ti pomognem. Nemoj odma' da se ljutiš.”
I zaista, uspeo je da skine svu kožu s mene potpuno bezbolno i da je vrati u treptaju, izvadivši par metalnih novčića što su mi se utisnuli u meso i ispravljajući mi sve bore u procesu svlačenja i navlačenja. Predao mi je vesla i upozorio da ne idem dalje od tog mesta – ne bih ni mogao, budući da se iza čamca uzdizao beskrajni zid, oslikan produžetkom pejzaža, baš kao u crtaćima.
Vraćao sam se istim putem, ali je okruženje delovalo drugačije. Zastala mi je knedla u grlu zbog bliznakinja koje su napustili roditelji, pa su bile primorane da žive sa iznemoglom babom. One bi ti u procentima izračunale koliko je istine sadržano u rečima koje naizgled nemaju nikakav smisao. Sedmog dana po udaji, kada budu sekle čokoladnu tortu koju su same umesile, muževi će im otkriti šta su pročitali, a one će im zavaliti šamarčinu i tiho reći: “Ćuti i jedi.”
Jan 7, 2012
$9.99 (Tatia Rosenthal, 2008)
Dave Peck je optimista. Živi sa sredovečnim ocem Jimom (koga je napustila supruga), ima dvadeset i osam godina, nezaposlen je i voli da kuva. Njegov stariji brat, Lenny Peck, radi u kompaniji za zaplenjivanje imovine (zbog nepodmirenih računa) i neprestano flertuje sa pripadnicama lepšeg pola. Nakon stupanja u vezu sa supermodelom Tanitom, koja muškarce voli skroz glatke, spreman je da učini sve, ma koliko bizarnim i grotesknim se to činilo. Svog mlađeg sina Jim Peck nastoji da izvede na pravi put, čak i onda kada je uznemiren smrću očajnog beskućnika, koji je pred njim izvršio samoubistvo (da bi se kasnije pojavio kao zlovoljni anđeo).
Susedi dvojice Peckovih, stanari stambene zgrade fiktivnog velegrada, hvataju se u koštac sa rutinom svakodnevnice, svako na sebi svojstven način. Primorani su da naprave izbore kako bi nastavili dalje, ali nisu svi podjednako spremni. Nameravajući da se domognu recepta koji će im pomoći u konačnom zacrtavanju ciljeva ili ostvarivanju istih, posegnuće za priručnikom koji navodno otkriva smisao života (a košta devet dolara i devedeset devet centi) ili će se, ugledavši parolu sa bilborda ("Think first, 'cause life doesn't give you a second chance.") skloniti sa spoljašnje strane balkonske ograde.
U gustom preplitanju gorkoslatkih minijatura (više gorkih, nego slatkih), pedantno i precizno definisanih, gledalac upoznaje usamljenog udovca Alberta Kwellera, propalog mađioničara Marcusa Pokusa, dečaka Zacka koji odrasta uz kasicu prasicu jezivo-umiljatog osmeha i neodgovornog mladića Rona, kome se uz džoint priviđaju tri vragolasta "Liliputanca" i čija verenica, emotivna učiteljica Michelle, ne može da se pomiri sa tinejdžerom u njemu. To što su predstavljeni marionetama (umornog izgleda) ne čini ih ništa manje uverljivim. Naprotiv, u njima je moguće prepoznati ili (deo) sebe ili ljude koji nas okružuju, bez maski, spremnih ili nespremnih za ono što im sutra donosi, različitih i suprotstavljenih stavova. Oni vole, pate, uče, žude, strahuju, nadaju se i suočavaju sa razočaranjima.
Susedi dvojice Peckovih, stanari stambene zgrade fiktivnog velegrada, hvataju se u koštac sa rutinom svakodnevnice, svako na sebi svojstven način. Primorani su da naprave izbore kako bi nastavili dalje, ali nisu svi podjednako spremni. Nameravajući da se domognu recepta koji će im pomoći u konačnom zacrtavanju ciljeva ili ostvarivanju istih, posegnuće za priručnikom koji navodno otkriva smisao života (a košta devet dolara i devedeset devet centi) ili će se, ugledavši parolu sa bilborda ("Think first, 'cause life doesn't give you a second chance.") skloniti sa spoljašnje strane balkonske ograde.
U gustom preplitanju gorkoslatkih minijatura (više gorkih, nego slatkih), pedantno i precizno definisanih, gledalac upoznaje usamljenog udovca Alberta Kwellera, propalog mađioničara Marcusa Pokusa, dečaka Zacka koji odrasta uz kasicu prasicu jezivo-umiljatog osmeha i neodgovornog mladića Rona, kome se uz džoint priviđaju tri vragolasta "Liliputanca" i čija verenica, emotivna učiteljica Michelle, ne može da se pomiri sa tinejdžerom u njemu. To što su predstavljeni marionetama (umornog izgleda) ne čini ih ništa manje uverljivim. Naprotiv, u njima je moguće prepoznati ili (deo) sebe ili ljude koji nas okružuju, bez maski, spremnih ili nespremnih za ono što im sutra donosi, različitih i suprotstavljenih stavova. Oni vole, pate, uče, žude, strahuju, nadaju se i suočavaju sa razočaranjima.
Ova crnohumorna drama, obojena melanholijom, ironijom i retkim trenucima sreće, a povremeno na granici sa apsurdom, celovečernji je debi Tatije Rosenthal i prva saradnja između Izraela, rediteljkine rodne zemlje, i Australije čiji glumci, na čelu na Geoffreyjem Rushom, pozajmljuju glasove protagonistima. Adaptacija je kratkih priča izraelskog pisca i koscenariste Etgara Kereta koji, uprkos neskrivenoj simpatiji, svoje likove nimalo ne štedi, ne želeći da zaslađuje bitku koju vode i zbijajući šale na njihov račun uvrnutim izletima u magični realizam. Zajedno sa Rosenthalovom, koja neiskustvo krije kao zmija noge, poigrava se sa očekivanjima publike, ne nudeći naravoučenije koje će važiti za svakog, iz prostog razloga što takvo ne postoji.
Za ljubitelje detaljima krcate stop-motion animacije, čija "grubost" ide u prilog ozbiljnoj, ali pitkoj sadržini, $9.99 poslastica je nezaboravnog ukusa.
Za ljubitelje detaljima krcate stop-motion animacije, čija "grubost" ide u prilog ozbiljnoj, ali pitkoj sadržini, $9.99 poslastica je nezaboravnog ukusa.
Kartonsko bezumlje
Kakav je ovo osećaj?
Ukus metala na oteklom jeziku.
Peckanje po usahloj koži.
Trag užegle sreće na asfaltu.
Pramen kose iščupan sa prazne glave.
Ogledalo razbijeno zauvek,
da komadi svetlucaju u ponoć.
(Tada se love zvezde
i postavljaju na sveže okrečen zid.)
Kažeš keks, a misliš na mleko.
Otvaraš vrata, a izlaziš na prozor.
Reči gore crvenim plamenom
i prkose Suncu, bezubom i ćelavom.
Kada nebo potamni, pitaš se:
“Ko je dozvolio Mesecu
da se onako skaredno cereka?”
Hodaš iznad ivice
i tabani te više ne bole...
Ukus metala na oteklom jeziku.
Peckanje po usahloj koži.
Trag užegle sreće na asfaltu.
Pramen kose iščupan sa prazne glave.
Ogledalo razbijeno zauvek,
da komadi svetlucaju u ponoć.
(Tada se love zvezde
i postavljaju na sveže okrečen zid.)
Kažeš keks, a misliš na mleko.
Otvaraš vrata, a izlaziš na prozor.
Reči gore crvenim plamenom
i prkose Suncu, bezubom i ćelavom.
Kada nebo potamni, pitaš se:
“Ko je dozvolio Mesecu
da se onako skaredno cereka?”
Hodaš iznad ivice
i tabani te više ne bole...
Jan 6, 2012
Shan shui qing (Wei Te, 1988)
Dvadesetominutna animacija Shan shui quing (山水情, Feelings of Mountains and Waters) nastala je u šangajskom filmskom studiju, pod rediteljskom palicom Weija Tea. Opisuje priču o devojčici koja na sebe preuzima obavezu vođenja brige o iznemoglom i bolesnom učenjaku, a on je, u znak zahvalnosti, podučava sviranju na ku-činu (古琴), sedmožičanom instrumentu iz porodice citri - "instrumentu mudraca".
Stilizovana je u duhu nekonvencionalnog šan šui slikarstva (otud i naslov), te su u njoj ispoštovana stroga pravila i filozofija istog, odnosno pozitivna interakcija pet osnovnih elemenata i interesovanje za mističnost prirode, kojoj je odata počast. Iako je svedenih boja, one se mogu naslutiti, a njihova raskoš prepoznati u prividnom sivilu. Oslobođena je dijaloga u korist opominjućeg huka vetra, opuštajućeg žubora vode, razdraganog cvrkuta ptica, nametljivog kreketa žaba i milozvučnih melodija drevne Kine. Emocije dvoje protagonista prenose se putem uverljivih izraza lica i elegantnih pokreta, ali su oni podređeni monumentalnom okruženju - reci i planinama. Na taj način, uspostavljena je savršena ravnoteža i stvorena je eterična, meditativna atmosfera koja gledaočev duh podiže na viši nivo.
Jedinstveno, poetično i delikatno samo su neki od prideva koji se mogu pripisati ovoj velelepnoj minijaturi...
Jan 4, 2012
Je t'aime (Mamoru Oshii, 2010)
Na planeti verovatno ne postoji reditelj koji pse voli više od Mamorua Oshiija. Kratkometražna postapokaliptična drama Je t'aime još jedan je u nizu dokaza njegove beskrajne ljubavi prema basetima, odnosno ljubimcu Gabrielu, kome dodeljuje glavnu ulogu. Dok luta ulicama napuštenog Tokija, dugouhi lepotan tužnog pogleda u potrazi je za toplinom koju može da mu pruži samo ljudsko biće. Međutim, jedini oblik života na koji nailazi je sintetički.
Uprkos tesnom vremenskom okviru, neskrivenoj samoreferentnosti i svedenoj "priči" bez dijaloga, a putem jednostavne želje četvoronošca (da mu neko dobaci lopticu kao nekad) Oshii uspeva da izazove izuzetno snažnu empatiju gledaoca, naročito ako je isti ljubitelj životinja. U tome mu pomaže realističan dizajn protagonista, detaljno oslikane pozadine i odlična animacija Tetsuye Nishija, sa kojim je već sarađivao na filmu The Sky Crawlers (2008). Svaki pokret usamljenog kučeta animiran je tako da vam se to stvorenje od linija i boja učini zaista živim. Posebno zanimljiv i originalan jeste izgled Gabrielove nesuđene prijateljice (ginoida) čiji mlazni pogoni su dve horne pričvršćene za njena leđa. Nažalost, vokalni deo pesme Satellite of Love japanskog pop-rok benda Glay nije se pokazao kao najdostojniji pratilac emotivne sadržine, atraktivne vizuelizacije i melanholične atmosfere kakvu je autor želeo da postigne. Drugim rečima, doživljaj bi sigurno bio potpuniji da je muziku komponovao Kenji Kawai...
Jan 1, 2012
Ashes and Snow (Gregory Colbert, 2005)
"... In the beginning of time, the skies were filled with flying elephants. Every night they laid down in the same place in the sky and dreamt with one eye open..."
Šapat vetra. Uzdah pustinje. Nečujni glas ogoljenog stabla. Sećanja drevnih hramova. Tišina neba, vode i zemlje. Ljudi i Zveri kao Jedno, u savršenoj Harmoniji. Beskrajni ples jednostavnih, ali grandioznih pokreta. Život kao usporeni san u sepija tonovima. Transcendentalna poezija u slikama koje ostavljaju bez daha i govore više od bezbroj reči, čak i onda kada ćute...
Jednočasovno ostvarenje Ashes and Snow delo je kanadskog umetnika Gregoryja Colberta i integralni deo multimedijalne instalacije koja putuje u tzv. Nomadskom Muzeju. Fiktivni je iskaz neimenovanog muškarca koji se putem 365 pisama napisanih tokom godinu dana dugog putovanja obraća svojoj supruzi. Pedantno je iskomponovano kao neprekidan tok moćnih, opčinjavajućih tabloa koji se sastoje od oživljenih fotografija uzvišene lepote u pratnji opojne, eterične muzike i, povremeno, sjajne naracije Laurenca Fishburna (u verziji na engleskom jeziku). Svakim kadrom ostavlja nežan, ali dubok trag u vašem pamćenju. Paperjasto, duhovno, hipnotišuće, prefinjeno, nadahnjujuće i onirično, Ono je jedinstven i relaksirajuć doživljaj, više od dokumentarca i više od filma... Milina.
Zvanični sajt: Ashes and Snow (preporučujem "Enhanced Experience")
(Obavezno klikni na slike za uvećanje!)
Subscribe to:
Posts (Atom)