Sve je u toj ogromnoj prostoriji bilo opijeno snežnom belinom, počev od maske pod kojom je skrivao gornji deo lica, preko trapezoidnog šešira, uz telo pripijene odeće i dubokih cipela sa pertlama, do ogrtača na kome je sedeo i koji se pružao skoro do portala. Beleli su se zidovi, prizmatični pilastri sa ukrasima u obliku šaka, kasetirani plafon i nosači sveća koji su visili sa njega, kao i glatko brušeni pod i stepenište od mermera. Nagnut na jednu stranu kožne fotelje sa visokim naslonom razmišljao je o onome što je rekao Mili kada mu je saopštila da odlazi tamo gde se cveće rađa mrtvo, a umire puno života.
Zagledan u svoje usahle misli, nije primetio kada su stražari, odeveni u crvene toge, sa srebrnim šlemovima i kopljima ukrašenim obručima od žada, uveli jedno smušeno stvorenje, mladog i drskog sveštenika iz obližnje naseobine. Pošto je primetio da Čovek U Belom ne obraća pažnju na njegovo prisustvo, mladić se nakašljao i prozborio:
“Došao sam po Vašem naređenju. Ovi klovnovi su suvišni.”
“Nisam ti dozvolio da pričaš, niti da moje čuvare nazivaš pogrdnim imenima. Zar vas u toj vašoj školi nisu naučili lepom ponašanju?”
“Šta hoćeš od mene?”
“O, što smo smeli! Hoću da ti kažem (i tu napravi kratku pauzu, kako bi se osmehnuo) da ti nisi Božji čovek. Obmanjuješ i sebe i druge.”
Sa onog mesta na kome je pop stajao uzdigoše se dve nage lepotice blede kože čije kose je zamenjivalo golublje perje i povukoše ga nazad sa sobom. Glasni vrisak na kratko je slomio tišinu, a onda je opet postalo tiho. Kada su se vratile, lica im je na kratko krasio zlobni smešak.
“Anđeli moji!” – uskliknuo je čim ih je ugledao. “Kako ste lepe! Poput Zaboravljenih Boginja. Priđite.”
“Iscedile smo ga…” – reče Vasilija Leva, ona koja je oduvek bila pomalo zbunjena.
“Do poslednje kapi krvi.” – dopuni je Vasilija Desna, ona koja se dičila drskošću.
Vijoreći lavovskim repovima i ljubeći zmajolikim tabanima meko platno rasuto po sobetini, približiše mu se i sedoše u krilo, okrenuvši jedna drugoj leđa.
“I, kakvog je ukusa? Ne! Nemojte mi reći. Pogađaću. Jagoda?” (Odmahnule su glavom u znak negiranja.) “Pelin?” (Klimnule su potvrdno i namrgođene zatvorile oči.) “Žao mi je. Obećavam da ih neće biti još mnogo. Valjda će ovi što su ostali, rasuti po smradnim rupčagama, imati slađe meso.”
“Nismo više gladne.” – rekoše u jedan glas. “Zasitile smo se još pre bezbroj vekova.”
“Znam, ali ovo je važno. Ne smemo da stanemo kada smo tako blizu samom kraju.”
“Zašto ih onda ti ne proždireš?!” – brecnu se Desna, pustivši jednu crnu suzu. “Ti nas uopšte ne razumeš… Imamo i mi dušu.”
Pokunjene i pokolebane njegovom svetom strogoćom i olovnim ćutanjem, vratiše se u Podzemlje, ograničeno večnim kristalima i ispunjeno staklastim tvorevinama nastalim od kostiju žrtvovanih.
“Kaži mi, sestro, hoćemo li se ikad vratiti kući?” – pitala je mlađa i ćutljivija Leva. “Ovde je postalo hladno. Plašim se…”
“Čega? Usamljenosti? Nevernika? Besmrtnosti? Tvoj strah je neopravdan, iako mu i sama katkad pribegavam. Drago mi je što nisam jedina kojoj su neophodni odgovori, ali tvoje pitanje je suvišno. Već smo kod kuće.”
“Mislila sam na onaj drugi dom…” – promrmljala je sebi u bradu, pokrila se krilima i zaspala.
“Uskoro će biti gotovo. Budi strpljiva.” – tešila ju je starija Vasilija, milujući je po glavi.
***
“Kaži mi, Mila, koliko će trajati?”
“Šta?”
“Tvoj odlazak.”
“Moj odlazak će trajati kratko, a moj ostanak u Zemlji Bez Duhova duže nego što možeš da pretpostaviš. Možda bi trebalo da ti izbrišem sećanja.”
“Nemoj. Hoću da te se sećam. Hoću da mi sećanja uvrću creva.”
“Gnev. Prava reč za takvo stanje je gnev. Ko bi rekao? A tek je nedelju dana prošlo od tvog ubistva.”
“Meni se čini da je prošlo bar sedamdeset i sedam dana, ali kom se mrtvacu broji?”
“Ne stoji ti pesimizam…”
“Ni tebi ovo jutro.”
“Šta bi to trebalo da znači? Zašto me toliko mrziš?”
“Moja opaska ne znači ništa. Mržnju si ti spomenula, iako je nikad nisi poznavala. Baš kao ni ja. Nema razloga da ponovo prolazimo kroz ovaj neprijatan razgovor.”
“U redu… Želiš li da ti nešto donesem, kada se budem vratila?”
“Ako se budeš vratila.” – i tu podiže kažiprst, ne bi li naglasio ono “ako”.
“Dobro… Ako se budem vratila.”
“Želim. Jednu zlatnu jabuku.”
“Samo jednu?”
“Tako je. Jedna će biti dovoljna da im usta budu začepljena. Šestina za svakog.”
“I, naravno, nećeš mi reći ko su oni?”
“Nikad. Zato što već znaš, ali glumiš neznanje. Ne valja ti to.”
“Ne valja ni tebi što veruješ paucima.”
“Pauci su bar iskreni.”
“Zar ja nisam?! Kaži mi koliko sam te puta slagala?”
“Nijednom… Volim da te naljutim. Oči ti onda zasvetle.”
“Je l’ da? Bezobrazniče…”
“Donesi ti meni jabuku, a bezobrazno ćemo ostaviti za kasnije. I ne zaboravi da mu daš ime. Ono ime, oko kojeg smo se dogovorili.”
***
Pošto je napustio svoje utočište bez prozora, nebo je već dobilo trulocrvenu boju, a polje plavih bulki prostiralo se u nedogled, prebacujući horizontu za neistine. Trinaestogodišnji dečak, dve namrgođene starice i tri sredovečna gospodina u sivkastim odelima piljili su pravo u njega. Balavac se drznuo da baci prvi kamen, ali mu nije pošlo za rukom da ga pogodi. Nikom od njih nije. Prišao im je na par koraka i tada im se obratio:
“Mila je mrtva. Ovo naše nadmudrivanje više nema smisla.”
Osetivši peckanje u stomaku, oslobodio je svoje pipke. Svih šest. Međutim, neko im je već isisao ono malo duše što se skupilo pod pazuhom, ne ostavivši ni mrvu za njega. Razočaran i umoran, legao je na hladan betonski plato, obrglivši svoje noge, i zaspao, sanjajući Drugi Milin Dolazak. Liktori skinuše ogrtače i pokriše mu telo koje je, onako sklupčano, delovalo manje i krhkije nego ranije. Šestoro Izobličenih otvorilo je usta i pustilo demonsku maglu u svet. Anđeoske Sestre otkinule su sopstvena krila, radujući se ludilu koje im je lizalo butine. Iz zemlje se uzdigoše polulučne rešetkaste strukture, noseći skamenjenu decu na krajevima. Vrištala su Njegovo ime.
