17 Dec 2014

Giovanni no Shima (Mizuho Nishikubo, 2014)


1945. donela je kraj najvećeg oružanog sukoba u istoriji čovečanstva. Međutim, za stanovnike ostrva Šikotan, koje je ostalo skoro netaknuto, nevolje su tek usledile. Nakon upada sovjetskih vojnika, većina je bila prisiljena da se preseli u pomoćne objekte i da sumnjivim putevima dolazi do zaliha hrane. A u život Đunpeija, glavnog junaka, i mlađeg mu brata Kante ušetala je Tanja, kćer partizanskog komandira, i rodilo se prijateljstvo koje je srušilo jezičke i kulturološke barijere. Nažalost, mališani nisu mogli da utiču na odluke svojih roditelja...

Pod vođstvom Ošijevog čestog saradnika Mizuha Nišikuba (Otogizōshi, Miyamoto Musashi: Sōken ni Haseru Yume), scenaristi Šigemiči Sugita i Jošiki Sakurai osvrću se na osetljivo poglavlje iz prošlosti Japana i isporučuju dirljivu i promišljenu priču, vešto izbegavajući da upadnu u zamku demonizacije okupatora. Sve likove, bili oni domoroci ili došljaci, najpre predstavljaju kao ljude, čiji su postupci u potpunom skladu sa datim okolnostima, te nema nijednog koji je oslobođen mana i grešaka u rasuđivanju. Odličnom karakterizacijom čine ih bliskim gledaocu do te mere, da je sebe lako zamisliti u njihovoj koži ili ih makar razumeti, dok se procesom humanizacije "neprijatelja" suprotstavljaju nacionalnim predrasudama. Naravno, ogroman je i doprinos posvećenih glasovnih glumaca, među kojima se posebno ističu debitanti Đun'ja Taniai, Kota Jokojama i Polina Iljušenko, koji demonstriraju raskošan talenat.

U izgradnji narativa, autori zauzimaju stanovište dečaka, oslanjajući se na citate iz romana Noć na galaktičkoj železnici, kojima intenziviraju snagu brojnih emotivnih udaraca. Sa ostarelim Đunpeijem upoznaju nas u nostalgijom protkanom prologu, na brodu koji se približava brdovitom Šikotanu, vraćajući nas potom u njegovo nezaboravno, ali delimično izgubljeno detinjstvo. Posredstvom sećanja, maglovitih kao u svakoga, ispredaju iskrenu i slojevitu pripovest o lepoti doba nevinosti, značaju porodice u ekstremnim situacijama i suočavanju sa gubitkom voljenih osoba, ne trošeći uzalud ni minut filma. Na početku, surovost stvarnosti odrastanja u teškim uslovima prikrivaju dečjom vedrinom, zbog čega tragedija u drugoj polovini izaziva jak potres, baš kao i Groblje svitaca (Hotaru no Haka, 1988), sa kojim je poređenje neizbežno.

Promene u ekspresivnoj atmosferi naglašene su pažljivim odabirom boja. Sveži zeleni i topli narandžasti tonovi dominiraju u danima razbibrige na ostrvu - uživanju u čarima prirode, natpevavanju učenika, koje ih vodi prevazilaženju razlika, i igranju sa vozićima, koje približava razdraganu braću i nežnu Ruskinju. Blistavim plavetnilom oslikana su sanjarenja insprisana gorespomenutim Mijazavinim delom, čije pravo značenje Đunpei otkriva uporedo sa sazrevanjem. Sumornim scenama deportacije, boravka u radnom logoru i potrage klinaca za ocem po zavejanim planinskim predelima razliva se sivilo. A fascinantno je to što jednostavan crtež nimalo ne oduzima od ozbiljnosti i ubedljivosti animea, ne ugrožava kvalitet animacije, niti deluje disonantno u spoju sa visokostilizovanim pozadinama i evokativnim muzičkim skorom.

Optimizam sa mirisom melanholije obeležava epilog, kojim Nišikubo potvrđuje svoju nepristrasnost, zaokružujući impresivnu, u isti mah magičnu i realističnu melodramu pozivom na pomirenje. Đovanijevim ostrvom produžuje listu animiranih klasika za čije gledanje je obavezna platnena maramica... ili pakovanje papirnih, ukoliko vam nisu prozaične.

1 comment:

  1. Dirljivo i izuzetno delo, suza vredno, za sve generacije. Hvala na sugestiji, pratim top listu, za sada nije razočarala!

    ReplyDelete