26 Mar 2015

Song of the Sea (Tomm Moore, 2014)


Song of the Sea je vredelo čekati pet godina. Nakon sjajnog prvenca (The Secret of Kells), koji je korežirao sa Norom Tvomi, Tom Mur isporučuje još jednu maštovitu fantaziju koja sadrži čistu (sinematsku) magiju. Zasnovana na legendama o selkijima (selkie), bićima koja u moru žive kao foke, dok na kopnu preuzimaju ljudsko obličje, ova moderna bajka počinje na usamljenom irskom ostrvcetu, u skromnom (ali predivno oslikanom) domu čuvara svetionika.

Norman (odlični Brendan Glison) i njegova supruga Brona (milozvučni glas kantautorke Lize Henigen) očekuju prinovu, a njihov se sinčić Ben (mlađani Dejvid Roul) raduje što će konačno postati stariji brat. U noći porođaja, sreća se preobražava u tugu, jer Brona nestaje međ talasima, ostavljajući za sobom devojčicu umotanu u belu bundicu. Šest godina kasnije, mala Sirša (Lusi O'Konel) još uvek ne progovara, a Ben je vidi kao vinovnika majčine smrti. Dolazak prgave, zapovednički nastrojene bake (veteranka Fionula Flanagan) pokreće neobičnu avanturu, tokom koje će mališani otkriti da su mitskom svetu bliži nego što misle...


Podsećajući gledaoce da je gubitak dragih osoba neizbežni deo života, Mur donosi dobro poznatu, ali dirljivu i zanimljivu priču koja, uprkos dubokoj ukorenjenosti u folklor i tradiciju Iraca, poseduje univerzalnost i bezvremenost. Prvenstveno se obraćajući deci, a zatim i odraslima koji povremeno vole da probude dete u sebi, od ilustrovane uvodne špice uvlači vas u kraljevstvo začaranih divova i vilenjaka (daoine sídhe / dina ši) i čini da u njih bar na kratko poverujete. Ulogu (atipičnog) negativca dodeljuje boginji Maki (Macha) i predstavlja je kao vešticu koja upravlja sovama, a čije namere zapravo i nisu zle (štaviše, mogu se protumačiti kao donekle plemenite). Nestašne junake, praćene ovčarem Kuom (cú je, u prevodu sa gelskog, pas), dovodi u situacije iz kojih će izaći kao bolji ljudi i naučiti da cene to što imaju jedno drugo.

Uz Adrijena Merižoa, ponovo na mestu umetničkog direktora, Mur zadržava prepoznatljiv izgled velelepne "anti-3D" slikovnice, u kojoj su vešto objedinjeni najrazličitiji uticaji, od piktskih runa, preko platana Gustava Klimta i Paula Klea do animiranih filmova Ričarda Vilijamsa (The Thief and the Cobbler) i Hajaa Mijazakija. Preklapanjem ravnih površina sa nepravilnim i geometrijskim oblicima, odnosno podražavanjem dečjih crteža, stvara iluziju perspektive, postavljajući jednostavno dizajnirane likove naspram raskošnih "plišanih" tekstura u pozadinama. Opredeljuje se za tamniju paletu boja nego u Tajni Kelsa, čime intenzivira snagu melanholičnih osećanja svojih protagonista, da bi u katarzičnom epilogu njihovu patnju utopio u severnoj svetlosti. I dok se vaše oči zaslađuju impresivnom vizuelizacijom, eterične melodije Bruna Kulea, u izvođenju benda Kíla, upotpunjuju opčinjavajuću atmosferu.

Sa Pesmom mora, Tom Mur nastavlja da insistira na iskrenoj emociji, učvršćujući poziciju maga klasične animacije i obećavajući da ubuduće od njega možemo očekivati još briljantnih dela.

No comments:

Post a Comment