Stop-motion fantazija Sedam gavranova, koju potpisuju Paul, Herman i Ferdinand Dil, i poetična drama Majka i sin slavnog ruskog reditelja Aleksandra Sokurova tematski su veoma bliske, budući da se obe bave ljubavlju prema najbližima - prva sestrinskom, dok potonja opisuje odnos između sina i majke koja je na samrti. (Kao takve, bile bi odličan "triple feature" uz igrani prvenac Šuma (2009) Pjotra Dumale.)
Vešto kombinujući elemente iz istoimene bajke svojih zemljaka, Jakoba i Vilhelma Grima, i Andersenove Divlji labudovi, Dilovi donose priču o nadljudskoj istrajnosti i požrtvovanosti. Njihova neimenovana junakinja polazi u potragu za braćom, spremna da učini sve kako bi ih oslobodila očeve kletve (odnosno crnog perja). Od dobre vile, koja personifikuje zvezdu Danicu, saznaje da oni žive na blistavoj planini, i da mora sedam godina da ćuti i sedam košulja da istka, ako želi da ih spasi. Sticajem nesrećnih okolnosti, biva optužena za veštičarenje, dospevajući do lomače, ali čak ni tada ne želi da prekrši obećanje, nadajući se srećnom kraju (koji i gledalac očekuje). Za razliku od bogobojažljivih roditelja, koji se ne usuđuju da prkose nebeskoj volji, ona prihvata odgovornost za ono što se dogodilo, ubeđena u ispravnost zacrtanog cilja.
Sa druge strane, Sokurovljev film nas podseća na neizbežnost smrti i u isti mah predstavlja portret usamljenosti (u dvoje). Glavni likovi su arhetipski, ali su im uloge zamenjene - teško bolesna majka je ta koju treba očešljati, nahraniti i uzeti u naručje, a sin preuzima teret brige i postaje vodič, utešitelj i negovatelj. Ogoljen, ali univerzalan narativ neprolazne vrednosti i letargičnog ritma postoji samo kao (prazan) sud za prenošenje emocija i pruža vrlo malo podataka o protagonistima, ali zato svaki dodir, šapat i poljubac čine duhovne spone opipljivim. Dijalozi, svedeni na minimum, delići su slagalice prisnosti, posvećenosti i razumevanja, ali i zajedničkih košmara, koji najavljuju neminovnu tragediju. Izolujuća agonija doprinosi stvaranju utiska da je nastupila kataklizma, da osim njih nema preživelih i da je cvrkut ptica i udaljeni lavež pasa uobrazilja. Međutim, pogled na voz u daljini uverava nas u suprotno, da svet izvan njihove tuge još uvek nije nestao.
Veliku i bezvremenu lepotu poseduju i Die sieben Raben i Мать и сын, s tim što je kod Sokurova ona transcendentalna, a u slučaju trija Dil klasična, na tragu nemačkog ekspresionizma. Realističnost pozadina, izuzetno rešeno osvetljenje i brižljivo izrađene i detaljima bogate marionete fascinantni su koliko i blago iskrivljene vizuelne kompozicije Alekseja Fjodorova, koji koristi ogledala, obojeno staklo i specijalna sočiva za postizanje onirično-elegične atmosfere. Po kvalitetu dizajna i pokreta, nepravedno zaboravljeni biser nemačke kinematografije može da stoji rame uz rame sa modernim frejm-po-frejm ostvarenjima. A dugi i opojni kadrovi-sekvence (dobrog) učenika Andreja Tarkovskog, nalik na uljana platna najpreciznijih majstora slikarstva, ostavljaju bez daha i u sebi nose nešto mistično, iznad bola i patnje...
No comments:
Post a Comment