"Ono što se dešava životinjama, uskoro će se desiti i čoveku."
poglavica Si'ahl (Seattle), 1854
Ilustraciju ove (proročke) izjave, citirane po završetku odjavne špice, rediteljski duet pruža već u prvim minutima. Ostareli i suicidni pikador, u tumačenju dramskog pisca Fernanda Arrabala (po čijem komadu je Jodorowsky snimio svoj dugometražni prvenac Fando y Lis), završava svoju karijeru u okršaju sa nosorogom, uz povik: Viva la muerte! (Referenca na filmski debi ovog "prognanika" i moderniste.)
U sledećoj sceni, imućni kolekcionar (scenarista Jean-Claude Carrière, nekada saradnik Luisa Buñuela) dolazi kući, ignorišući leš ispred automatizovane kapije, zatvara se u dnevnu sobu i prepušta uživanju uz tek nabavljeno platno, dok se njegov gluvonemi sluga (čupavi de Kervern) u zaštitnom odelu za dresere "igra" sa parom rotvajlera u dvorištu. Ironijom sudbine (šifra: neprobojno, zvučno izlovano staklo), gospodar postaje žrtva, a zatočenik ratobornih pasa slobodan čovek.
Prekid robovanja rizičnom i monotonom poslu nemušti junak proslavlja napadom na golfera i ženu sa balonom vode, kao i prepadanjem gostiju elitnog restorana, da bi igrom slučaja dospeo u privatni zoološki vrt, čiji posetioci, poput nonšalantnog gurmana (cameo Claudea Chabrola), imaju priliku da probaju primerke faune izložene u kavezima.
Nakon što biva umešan u neuspelo "kucnapovanje" sa dvojicom kolega, zavisnika od ketamina (Delépine i Eric Martin), primoran je da pomogne vlasnici nesrećnog kučenceta, korpulentnoj Avidi (XL model Velvet D'Amour), da ostvari poslednju želju (i umre na vrhu planine). I tako dolazimo do nečega što bi se moglo smatrati zapletom ove kapriciozne dramedije, nastale pod snažnim uticajem Buñuela i Dalíja, iz čijeg je anagramskog pseudonima (Avida Dollars) pozajmljen naslov, odnosno ime ekstravagantne buržujke u fokusu "priče".
Iz opširnog opisa trebalo bi da je već jasno da autorima ni na kraj pameti nije bilo povinovanje ustaljenim principima zanata, što je dovelo do stvaranja autentičnog i progresivnog dela. Pevajući odu nadrealizmu, Delépine i de Kervern pokazuju svoj talenat kako iza, tako i ispred kamere, rado se priključujući galeriji ekscentričnih likova. Neprekidnim nizom iracionalnih i, povremeno, grotesknih vinjeta, moćnih projekcija njihove (ili kolektivne?) podsvesti, osvrću se na brojne protivrečnosti života i rugaju neizbežnoj smrti, komentarišući probleme modernog ljudskog društva između redova.
Iako sopstvenom "krivicom" znatno ograničavaju publiku, oni ni u jednom trenutku ne podležu kompromisima, grabeći oblake i trpajući ih u džepove, oblepljeni selotejpom ili s jastogom u zubima. Čudnim mehanizmima, koji pokreću uvrnute jukstapozicije, menjaju stare i dodaju nove funkcije, tako da je gotovo svaka sledeća scena potpuno neočekivana. A pored faktora iznenađenja, oslonac pronalaze u čvrstom spoju apsurdnog, mračnog i deadpan humora, prefinjenim crno-belim kompozicijama i eklektičnom saundtreku, koji objedinjuje neo-klasiku, ambijentalnu buku, afrički folk i muziku američkih domorodaca.
Arhitektonskim objektima dodeljuju ulogu dopunskih odrednica ličnosti protagonista i karaktera dešavanja, dok prirodno okruženje tretiraju kao snoviđajnu pustoš u kojoj dolazi do eskalacije sinematskog ludila. Poslednji kadar, jedini u boji, savršeno se podudara sa atmosferom filma, jednog od najzabavnijih pod avangardnim nebom.
Prekid robovanja rizičnom i monotonom poslu nemušti junak proslavlja napadom na golfera i ženu sa balonom vode, kao i prepadanjem gostiju elitnog restorana, da bi igrom slučaja dospeo u privatni zoološki vrt, čiji posetioci, poput nonšalantnog gurmana (cameo Claudea Chabrola), imaju priliku da probaju primerke faune izložene u kavezima.
Nakon što biva umešan u neuspelo "kucnapovanje" sa dvojicom kolega, zavisnika od ketamina (Delépine i Eric Martin), primoran je da pomogne vlasnici nesrećnog kučenceta, korpulentnoj Avidi (XL model Velvet D'Amour), da ostvari poslednju želju (i umre na vrhu planine). I tako dolazimo do nečega što bi se moglo smatrati zapletom ove kapriciozne dramedije, nastale pod snažnim uticajem Buñuela i Dalíja, iz čijeg je anagramskog pseudonima (Avida Dollars) pozajmljen naslov, odnosno ime ekstravagantne buržujke u fokusu "priče".
Iz opširnog opisa trebalo bi da je već jasno da autorima ni na kraj pameti nije bilo povinovanje ustaljenim principima zanata, što je dovelo do stvaranja autentičnog i progresivnog dela. Pevajući odu nadrealizmu, Delépine i de Kervern pokazuju svoj talenat kako iza, tako i ispred kamere, rado se priključujući galeriji ekscentričnih likova. Neprekidnim nizom iracionalnih i, povremeno, grotesknih vinjeta, moćnih projekcija njihove (ili kolektivne?) podsvesti, osvrću se na brojne protivrečnosti života i rugaju neizbežnoj smrti, komentarišući probleme modernog ljudskog društva između redova.
Iako sopstvenom "krivicom" znatno ograničavaju publiku, oni ni u jednom trenutku ne podležu kompromisima, grabeći oblake i trpajući ih u džepove, oblepljeni selotejpom ili s jastogom u zubima. Čudnim mehanizmima, koji pokreću uvrnute jukstapozicije, menjaju stare i dodaju nove funkcije, tako da je gotovo svaka sledeća scena potpuno neočekivana. A pored faktora iznenađenja, oslonac pronalaze u čvrstom spoju apsurdnog, mračnog i deadpan humora, prefinjenim crno-belim kompozicijama i eklektičnom saundtreku, koji objedinjuje neo-klasiku, ambijentalnu buku, afrički folk i muziku američkih domorodaca.
Arhitektonskim objektima dodeljuju ulogu dopunskih odrednica ličnosti protagonista i karaktera dešavanja, dok prirodno okruženje tretiraju kao snoviđajnu pustoš u kojoj dolazi do eskalacije sinematskog ludila. Poslednji kadar, jedini u boji, savršeno se podudara sa atmosferom filma, jednog od najzabavnijih pod avangardnim nebom.
super recenzija. Odličan film :)
ReplyDeleteJedino me scene sa mučenjem životinja malo rastužile, ali inače pravi art house.