Nadrealna struktura LXV

~Točak za antropomorfne hrčkove /

The Wheel for Anthropomorphic Hamsters~

Bobby Yeah (Robert Morgan, 2011)

Nezavisni britanski animator, reditelj i scenarist Robert Morgan jedan je od najznačajnijih i najtalentovanijih stvaralaca u istoriji stop-motion animacije. Iako iza sebe ima samo šest kratkometražnih filmova, dobitnik je više od trideset nagrada na međunarodnim festivalima. Najnovije ostvarenje iz Morganove laboratorije užasa, morbidna fantazija Bobby Yeah, nezaboravno je visceralno i cerebralno iskustvo i jasan pokazatelj evolucije njegove umetnosti.

Naslovni junak, čovečuljak sa telom punjene lutke i izraslinama u obliku zečijih ušiju, sitni je kriminalac, koji krađom omiljenog ljubimca od nezgodnih "suseda" dovodi sebe u velike neprilike. Ne znajući da je radoznalost ubila mačku, uporno pritiska crvenu dugmad i pokreće niz grotesknih mutacija koje će mu zauvek promeniti život.

Opsednutost "stvarima skrivenim ispod kamenja" koja Morgana prati od ranog detinjstva, odnosno od gledanja Đavola bez lica (Fiend Without a Face, 1958) na osmomilimetarskom projektoru, ovde se odražava na iščašene oblike, kakvi se pojavljuju samo u najbizarnijim košmarima. Turobnu dimenziju, satkanu od zaboravljenih strahova i duboko potisnute griže savesti, nastanjuju monstrumi sa oteklinama, čirevima i gljivičnim oboljenjima svud po sluzavoj koži. Crv isplaženog jezika, nakalemljen na oklopno vozilo, ispaljuje zakrvavljene punoglavce sa bezbroj repova. Deformisani i razjareni fetus izbija iz utrobe slepog heruvima i pljuje loptice od zgrušane masti. Vranoglava itifalična nakaza odbacuje sopstveno spolovilo, deblje od smežuranog torzoa, dok zaposednuti Golliwogg vrišti, povraćajući giljotinu i dželate!

Inspirisan delima nadrealizma i telesnog horora, a začinjen crnim humorom, Bobby Yeah deluje kao slagalica koju su sastavljali vragolasti klonovi Boscha, Lovecrafta, Dalíja, Švankmajera, Cronenberga, Lyncha, Barte i braće Quay. Iako traje svega dvadesetak minuta i sledi jednostavan zaplet, ova delirična, brutalno uznemirujuća minijatura ostavlja snažniji utisak od kompletnog opusa pojedinih filmotvoraca. Dašćući, zavijajući i cijučući, brižljivo izrađene mesnate marionete migolje se i puze toliko uverljivo, da ih je nemoguće potisnuti, a kamoli izbrisati iz sećanja. Međutim, pod debelom skramom njihove odurnosti, počiva nešto ljudsko, gotovo neiskvareno, što izaziva gledaočevu empatiju. Pored ovih "škartova" sa ivice podsvesti, lepljivosti atmosfere dorpinose i paleta boja, kojom dominiraju tamnoplava i ružičasta, suptilno osvetljenje i mračno-ambijentalni elektro skor muzičara ZnO-a, sa kojim je Morgan sarađivao na podjednako upečatljivim The Cat With Hands (2001), The Separation (2003) i Monsters (2004).

Obraćajući se našoj averziji od bolesti i truleži, a baveći se temama kao što su gorespomenuta (samodestruktivna) znatiželja, zločin i kazna, smrt i preporod, autor zapravo govori o sebi, kreativnom procesu i svom odnosu prema publici. Bobby je Morganov alter ego, otelovljenje rastrojenog unutrašnjeg deteta, promućurni eksperimentator, koji uspešno privlači (ili bolje reći, otima) vašu pažnju i čije se nedaće mogu protumačiti kao posledica mazohističkog istraživanja i, u isti mah, otvaranje portala ka Kraljevstvu Pobesnele Mašte...

Al primo soffio di vento (Franco Piavoli, 2002)

Vreli avgustovski dan. Opuštajući poj zrikavaca. Bujno zelenilo. Žubor vode. Iznenadni pljusak... Eksperimentalna drama Al primo soffio di vento (Pri prvom dašku vetra) u isti mah predstavlja antipod i duhovni nastavak lirskog dokumentarca Voci nel tempo (Glasovi vremena) u kojem, paralelno sa smenom godišnjih doba, Piavoli opisuje put od rođenja do smrti. Gledaoca udaljava od frenetične urbane džungle, vodeći ga na mirno seosko imanje, negde u Lombardiji.

Zanemarujući draži idiličnog okruženja, članovi neimenovane porodice žive u zajedništvu, ali odvojeno jedni od drugih. Opterećena teškim mislima, majka se posvećuje izradi herbarijuma. Zavlačeći se u radnu sobu, otac se bavi naučnim radom (ili se bar tako čini). Starija kćerka svira elegične melodije na klaviru, dok mlađa istražuje obližnji šumarak, otkrivajući sopstvenu seksualnost. Bolesni pater familias vezan je za krevet, a psihički neuravnotežena rođaka luta po okolini, uzaludno dozivajući izgubljenog ljubavnika. Vreme kao da stoji. Iz slatkog dremeža, život se budi tek nakon uznemirujućeg sna o davljenju, koji označava početak kraja. Završivši poslove u polju, grupa nadničara, najverovatnije poreklom iz Afrike, silazi do reke i uživa u pesmi i plesu. U dodiru sa vlažnom zemljom, oni su slobodni i zadovoljni.

Nalik litvanskom reditelju Šarūnasu Bartasu, Piavoli potiskuje reči u n-ti plan, neprestano vas obasipajući očaravajućim kadrovima, protkanim ambijentalnim zvucima i melanholičnim kompozicijama Erika Satija. Opojnom "tišinom" ruralne sredine dopunjuje gotovo nepostojeće dijaloge, kojima ukazuje na gubitak sposobnosti komunikacije između najbližih, odnosno na relaciji čovek-priroda. Na kontemplativna, detaljima bogata i izrazito nenarativna platna preciznim i mekim potezima četkice autor nanosi tugu, čežnju, umor, odsutnost, uspavanost, dezorijentisanost ili zaljubljenost svojih "modela", optimalno koristeći prirodno osvetljenje. Za razliku od Bartasovih protagonista, stiče se utisak da njegovi likovi nisu sasvim beznadežni i da im je potreban minimalan podstrek, kako bi se prenuli iz učmalosti. Ključ za zarđali kavez usamljenosti, u koji su se svojevoljno zarobili, na dohvat im je ruke, ali oni kao da nemaju želju da za njim posegnu. Beže još dalje, u neistražene unutrašnje svetove.

Miris nostalgije ovde je još intenzivniji negoli u mitološkoj avanturi Nostos: Il ritorno, učestvujući u stvaranju hipnotišuće atmosfere. Vizuelno nadahnut, oniričan, poetičan i pronicljiv, Piavolijev zasad poslednji igrani film zaokružen je zamagljenim pogledom ka zvezdanom prostranstvu, nedokučivom kao najdublji ambis ljudske podsvesti...

Tenjō Hen: Utsu no Miko (Tetsuo Imazawa, 1990-1992)

"Rin, Pyō, Tō, Sha, Kai, Jin, Retsu, Zai, Zen."

Nakon dva animirana filma iz 1989. i 1990. serijal "light novel"-a Keisukea Fujikawe dobio je još jednu (delimičnu) adaptaciju, OVA-u od trinaest epizoda objavljivanu u periodu 1990-1992. Smeštena u VIII vek, alegorična priča usredsređuje se na polutana Utsunomika, koji u pratnji četvoro (budućih) Shugendō monaha i mističnog bića Kijimune, odlazi na duhovno putešestvije, kako bi od svog oca, Boga Severne Zvezde, zatražio pomoć u borbi protiv carevih ugnjetavača na Zemlji. Po odlasku u Nebesko Kraljevstvo, mladić prolazi kroz brojna iskušenja, suočavajući se sa sopstvenim strahovima, ali i sa jogunastim, sebičnim, impulsivnim i osvetoljubivim bogovima.

Pod maskom egzotične romantično-avanturističke fantazije, duboko ukorenjene u japanskoj mitologiji i budističkom verovanju u reinkarnaciju, skriva se blaga kritika zloupotrebe vlasti. U žongliranju intrigantnim idejama, reditelj Tetsuo Imazawa i scenarista Sukehiro Tomita nisu baš najspretniji, a njihova nepreciznost uočljiva je i u preplitanju pripovedačkih niti i definisanju sporednih likova. Posvećujući najviše pažnje preobražaju glavnog junaka, hrabrog, istrajnog i pomalo naivnog idealiste, njegovom odnosu sa krotkom i samopožrtvovanom Kagami i iscrpljujućim okršajima sa nabusitim Taishakutenom, zapovednikom božanske bratije, oni poručuju da ne treba potcenjivati snagu ljubavi i ljudske volje za preživljavanjem.

Nedostatke ovog ostvarenja donekle nadomešćuju odlična glasovna gluma, maštovit dizajn, solidna animacija, čiji kvalitet dolazi do izražaja u akcionim scenama, i harmonična muzička podloga, kojom dominiraju eterični zvuci tradicionalnih instrumenata. Posebno atraktivan jeste prikaz nadrealnih predela (rajskih šuma, pašnjaka, reka i lovišta), kao i izgled broda Tenshosen, nalik feniksu koji para oblake. Tenjō Hen: Utsu no Miko deluje kao grubo obrađeni dragulj nestalnog sjaja ili kao zaboravljena legenda, pohabana od silnog prepričavanja...

Triptych

A simple allegory...

 

(click on a picture to enlarge)

A ay (Reha Erdem, 1988)

Turski reditelj Reha Erdem, koga kolege i kritičari smatraju jednim od najkreativnijih stvaralaca u poslednjih par decenija, pokazao je raskošan talenat, zavidno umeće i sklonost ka dubljem istraživanju sedme umetnosti već u svom dugometražnom prvencu. Poetična i mistična, poput kakve bajke izobličene do neprepoznatljivosti, alegorična drama A Ay (Oh, Moon!) donosi neobičnu priču o odrastanju, prihvatanju tereta prošlosti i prinudnom suočavanju sa stvarnošću.

Preslatka i zadatku posvećena Yesim Tozan tumači dvanaestogodišnju Yektu, zlovoljnu devojčicu bujne mašte, koja odrasta bez roditelja, sa tetkom usedelicom, paralisanim dedom i pripitomeljnim galebom. Zavedena šapatima oronule poluprazne vile i mračnim porodičnim tajnama u koje je starateljka upućuje, dane provodi u sanjarenju, a noći u majčinoj sobi, ubeđena da sa prozora vidi brodić kojim je ova odavno otputovala u nepoznatom pravcu, nestavši bez traga. Kada stroga rođaka, koja na obližnjem ostrvu radi kao profesorka engleskog, odluči da je pošalje u internat, Yekta uporno pruža otpor, ne želeći da slobodu detinjstva zameni društvenim konvencijama.

Izbegavajući klišee i smelo eksperimentišući sa svim aspektima filma, od scenarija do montaže, Erdem govori autentičnim, ne sasvim razumljivim filmskim jezikom. Oslanjanjem na iracionalnu logiku i zadiranjem u podsvest glavne junakinje, (anti)narativ plete od prefinjenih, ali strepnjama ukaljanih niti snova i elemenata lokalnih legendi. Posmatranjem sveta iz blago iskrivljene perspektive, nekolicinu čudnih i tužnih likova, marginalizovanih ljudi, predstavlja kao duhove, čiji postupci podsećaju na imitaciju života. Pred gledaoca neretko postavlja izazovne zagonetke, pri čemu je za rešavanje najsloženija ona iz višeznačnog epiloga. Kombinacijom uznemirujuće tišine, opčinjavajućih crno-belih fotografija, na kojima se poigrava sa senkama, i Vivaldijevih živahnih kompozicija, iza kojih povremeno skriva dijaloge, naglašava hipnotičnost atmosfere i snagu Yektinih fantazija. Odlično koristi sve prednosti lokacija na Bujukadi i Brugazadi, a posebno enterijer sablasne kuće i ruševine manastira, gde Yekta upoznaje (ili zamišlja?) enigmatičnog jednookog starca, jedinu osobu koja je razume...

OVO (Mihai Wilson, 2012)

Petnaestominutna SF fantazija+misterija OVO najnoviji je projekat Mihaija Wilsona, vođe kreativnog tima WeWereMonkeys i autora nekoliko vanserijskih video spotova, kao što su bajkoviti Little Talks i King and Lionheart za islandsku indi-folk-rok atrakciju Of Monsters and Men. Kako zvanični sinopsis kaže, odvodi nas na mrtvu planetu (možda čak i Zemlju budućnosti?), gde trojica zalutalih i izgladnelih intergalaktičkih kriminalaca dolaze u susret sa zlosutnim glasnikom velikih promena u vasioni.

Nakon Kazuovog monologa u uvodu, putem kojeg saznajemo poneki detalj o njemu i njegovim sapatnicima, Wilson odlučuje da govor prepusti slikama, inspirisanim estetikom cyberpunk-a, Gigerovih košmarnih kreacija i eksperimentalnih animea, poput Mezame no Hakobune Mamorua Oshiija. Ostacima leševa i napredne tehnologije, koji, prekriveni garežom, trule pod olovnim nebom, jasno ukazuje na ratna razaranja ili događaje kataklizmičnih razmera iz prošlosti. Sirovoj snazi mračnog i nepristupačnog okruženja suprotstavlja eteričnost enigmatičnog entiteta (boginje?), koji se rađa iz svetlećeg meduzolikog stvorenja, prenoseći protagoniste u domen apstraktnog. Glavne uloge reditelj poverava naturščicima, na osnovu čijih gestova i izraza lica možemo naslutiti o kakvim je osobama reč.

Više kompjuterska animacija, negoli igrani film, OVO ostavlja neizbrisiv trag izvrsnom vizuelnošću (uprkos svojoj artificijelnosti), ali i sjajnim muzičkim skorom, pitkim koktelom neo-klasike i elektronike. Prema tvrdnji autora, ova minijatura predstavlja tek jedan segment obimnije priče, pa bi trebalo da dobije nastavak...

Akai (Carlos G. Gananian, 2005)

Iako iza sebe ima samo tri kratkometražna filma, mladi brazilski reditelj Carlos G. Gananian demonstrira umeće na kome bi mogle da mu pozavide i iskusnije kolege. Dok su studentski radovi, okultni Behemoth i đalo Coagula, oba iz 2003-e, vizuelno moćne stilske vežbe kojima odaje počast svojim uzorima, dvadesetominutni Akai (u prevodu sa japanskog, Crveno) predstavlja korak dalje u istraživanju horor žanra.

Snimajući na samo jednoj lokaciji (u zapuštenoj i jezivoj viktorijanskoj kući) sa dvoje glumaca, Gananian ispreda misterioznu i psihološki napetu priču o vampiru sa grižom savesti. Neimenovani krvopija (Gustavo Arentes) noćima prelistava novine i u oglasima za "poslovnu pratnju" pronalazi žrtve. Nakon prvog ujeda, u frižideru skladišti flaširane ostatke dragocene tečnosti, a povremeno i pokoji komad mesa. Usamljen i očajan, lagano tone u bezdan samoprezira, konačno shvatajući kako da se izbavi od prokletstva. A možda rešenje kojem u epilogu pribegava nije ništa više od puke uobrazilje?

U izgradnji narativne strukture, autor se isključivo oslanja na magiju slika, unapred promišljajući svaki potez i stavljajući gledaocu do znanja da čvrsto drži kontrolu nad svim aspektima filma. Neprekidnim nizom prelepih kadrova ukazuje na harmoničnu saradnju sa direktorom fotografije, Gabrielom Kalimom Muccijem, koga u svojstvu podrške spominje u intervjuu za blog Dead Harvey. Veliki značaj pripisuje bojama i osvetljenju, potapajući likove i scenografiju u duboke senke i obavijajući ih prljavim nijansama smeđe, narandžaste, tamnoplave i zelene. Na ovaj način postiže gustu košmarnu atmosferu koja neodoljivo podseća na onu iz ostvarenja nemačkog ekspresionizma, Davida Lyncha i majstora italo horora 70-ih. 

Odsustvom dijaloga, odličnim zvučnim dizajnom i turobnim klavirskim kompozicijama (Sérgio Ugeda), precizno opisuje stanje uma glavnog (anti)junaka i naglašava dugotrajnu izolovanost. Pošto ništa ne prepušta slučaju, kao postelju za vampira-pokajnika koristi kadu napunjenu vodom, simbolom pročišćenja. Angažovanjem Roberte Youssef u trostrukoj ulozi želi da pokaže pogubni uticaj monotonosti (ne)života na mentalno zdravlje monstruma, kome pod teretom rutine sve prostitutke izgledaju isto, ili da nagovesti njegovu opsednutost određenim tipom žene, vrlo verovatno u vezi sa ljudskom prošlošću...

Uprkos izlizanosti središnje teme, Gananian uspešno realizuje svoje ideje, pa nam zbog obećanja koja pruža dosadašnjim opusom ostaje da se nadamo nekom dugometražnom projektu.

Panna zázračnica (Štefan Uher, 1966)

"Mašta je svetlost sveta."

Drama i misterija Panna zázračnica (Čudesna devica) nastala je u režiji Štefana Uhera, jednog od najistaknutijih predstavnika čehoslovačkog novog talasa, prema istoimenoj noveli i scenariju književnika, publiciste i esejiste Dominika Tatarke. Alegorična priča, smeštena u neki slovački grad tokom II svetskog rata, govori o neiscrpnoj moći, čistoti i gubljenju nevinosti imaginacije, a posvećena je slobodi stvaranja, u prošlosti (ali i danas) često sputavanoj od strane moćnika.

Idiosinkratičan, poetičan, ekscentričan i povremeno zbunjujuć, film prati grupu umetnika (i jednog uspaljenog frojdovca) koji postaju opsednuti Anabellom (Jolanta Umecka), enigmatičnom lepoticom  tužnog osmeha. Neposredno nakon njenog pojavljivanja, uočavaju se dve narativne niti, čijim nekonvencionalnim preplitanjem nastaju neobične i promenljive strukture. Jednu ispreda kapriciozni slikar Tristan (Ladislav Mrkvicka), koji traži odgovor na pitanje kako naslikati prazninu, a drugu usamljeni vajar Gavran (Otakar Janda), rastrzan između sopstvenih želja i nametnutih mu zadataka. Zajedno sa svojim "saborcima", oni odbijaju da prihvate trenutno stanje stvari, bežeći u iluzorni svet, tako da nije moguće jasno ustanoviti granicu između sumorne stvarnosti i apsurdnim humorom začinjene fantazije. Zahvaljujući (pozitivnoj?) energiji koja proizilazi iz antikonformističkog stava glavnih junaka i njihovih sanjarenja, samo u par navrata se stiče utisak da se radnja odvija u zemlji pod nacističkom okupacijom.
 
Lik Anabelle osmišljen je kao otelovljenje apstraktnog entiteta - kreativne snage, kolektivnih snova i/ili potisnutog libida stvaralaca zanesenjaka. Zarobljavajući srca onih sa kojima dolazi u dodir, podstiče tanane emocije i lagano se preobražava u predmet žudnje. Predstavlja nedostižni ideal žene i nepresušni izvor nadahnuća. Paradoksalno, u isti mah je i devica i kurva, ni čedna, ni razvratna. Mogla bi joj se pripisati i uloga smrti, s obzirom na to da je, osim u Gavranovim mislima, odevena u crninu. Bliska i daleka, Anabella donosi i nemir i spokoj, plašeći se jedino, kako sama kaže, buđenja u osvit sudnjeg dana.

Kada je vizuelizacija u pitanju, Uher ogromnu pažnju posvećuje scenografskim rešenjima, naročito uređenju unutrašnjih prostora, kojima dodeljuje simboličku vrednost. Kao svojevrsne portale ka dimenziji mašte koristi reflektujuće površine, aludirajući i na čuvenu scenu prolaska kroz ogledalo iz Pesnikove krvi (Le Sang d'un Poète). Iako je njegov nadrealizam pitomiji od Cocteauovog, ovom ostvarenju ne nedostaje bizarnih sekvenci, kakve su, recimo, antički vojnik za telefonom, paljenje sveće na vodi ili ona u kojoj Tristan neočekivano ispoljava animalnu prirodu. A za neodoljiv šarm Čudesne device zaslužan je i harmoničan spoj očaravajuće crno-bele fotografije Stanislava Szomolányija i nenametljivog muzičkog skora Ilje Zeljenke.