"Mi ćemo biti oči veličanstvene noći."
Debitantsko ostvarenje Mark-Gilbera Giljomina (koji se predstavlja pseudonimom Mark'O), francuskog reditelja, scenariste, dramskog pisca i jednog od predstavnika letrizma, Žan Kokto je nazvao najbitnijim eksperimentalnim delom još od svog Le Sang d'un Poète (Pesnikova krv, 1930). Pored ovog podatka, epigrafi pružaju i objašnjenje filma, kao jedinstvenog pokušaja da se sinematskim sredstvima zabeleži tok svesti neimenovanog protagoniste - od nebuloznih misli do koherentnih ideja.
Narator, prvi u nizu unutrašnjih glasova, poziva publiku da se u procesu razumevanja ne oslanja na logiku, već na opšte emocije. Vremenom mu se pridružuju i ostali slojevi ličnosti, a sve sa ciljem da srede haos i daju mu smisao. Njihove izjave, bilo da su izgovorene staloženo, u višeglasju ili kroz viku, najčešće nose pečat hiperteatralnosti, obično delujući kao neočekivani dodatak čudnovatim jukstapozicijama. Kolažne slike, koje potpisuju Mark'O i asistentkinja režije Joland DuLuar, izgledaju kao da su nastajale metodom slobodnih asocijacija, a služe kao prolog, epilog i most između "nestvarnih" igranih vinjeta.
Plaže Azurne obale poprište su bizarnih događaja - kopanja sopstvenog groba i ručka (sredovečnih parova) koji počinje smehom, a završava se ikonoklastičnim ritualom. Kolo dece okreće se oko bandere, mladića i devojke, a ekseri se u stisnutoj šaci pretvaraju u crve. Tužna plavuša iza rešetaka dobija jabuku, a potom i hitac kamenčićem u čelo. Gomila lažnih novčanica biva spaljena, nošena u mrtvačkom sanduku i, naravno, razgrabljena. A "smeh je krik masa, razočaravajuć, koliko i apsurdan."
Prošiveni disonantnim notama i presečeni razbacanim monolozima, inspirativni, vešto komponovani kadrovi dopiru do podsvesti gledaoca, uvlačeći ga u budni san i podstičući na kontemplaciju. Nasumičnošću i sporadičnim ponavljanjem stvaraju nepravilan, ali prijatan ritam u umu, potvrđujući svoja navodna psihoterapeutska svojstva. Prelepa crno-bela fotografija Žan-Gabrijela Albikokoa čini da Zatvorenu viziju posmatrate širom otvorenih očiju, te je po značaju jednaka Mark'Ovoj briljantnoj, u isti mah preciznoj i anarhičnoj režiji. Visokokontrastna sećanja vode vas ka as-finišu, patili ili ne od insomnije.
Revolucionaran koncept i besprekorna izvedba opravdavaju Koktoove reči. Ovaj film je ultimativna (pseudo)dadaistička fantazija, gusta mreža ispletena od (apstraktnih) konopaca koji se vrzmaju po nečijoj glavi...
Plaže Azurne obale poprište su bizarnih događaja - kopanja sopstvenog groba i ručka (sredovečnih parova) koji počinje smehom, a završava se ikonoklastičnim ritualom. Kolo dece okreće se oko bandere, mladića i devojke, a ekseri se u stisnutoj šaci pretvaraju u crve. Tužna plavuša iza rešetaka dobija jabuku, a potom i hitac kamenčićem u čelo. Gomila lažnih novčanica biva spaljena, nošena u mrtvačkom sanduku i, naravno, razgrabljena. A "smeh je krik masa, razočaravajuć, koliko i apsurdan."
Prošiveni disonantnim notama i presečeni razbacanim monolozima, inspirativni, vešto komponovani kadrovi dopiru do podsvesti gledaoca, uvlačeći ga u budni san i podstičući na kontemplaciju. Nasumičnošću i sporadičnim ponavljanjem stvaraju nepravilan, ali prijatan ritam u umu, potvrđujući svoja navodna psihoterapeutska svojstva. Prelepa crno-bela fotografija Žan-Gabrijela Albikokoa čini da Zatvorenu viziju posmatrate širom otvorenih očiju, te je po značaju jednaka Mark'Ovoj briljantnoj, u isti mah preciznoj i anarhičnoj režiji. Visokokontrastna sećanja vode vas ka as-finišu, patili ili ne od insomnije.
Revolucionaran koncept i besprekorna izvedba opravdavaju Koktoove reči. Ovaj film je ultimativna (pseudo)dadaistička fantazija, gusta mreža ispletena od (apstraktnih) konopaca koji se vrzmaju po nečijoj glavi...
No comments:
Post a Comment