Maska (Stephen & Timothy Quay, 2010)

"In the beginning there was darkness and cold flames

and reverberating roar which induced

torpidity, reverence and dread."

Nastala u produkciji poljskog animatorskog studija Se-ma-for, naučnofantastična bajka Maska adaptacija je istoimene (obimne i meditativne) priče Stanisława Lema. Skrojena poput hipnagogičke halucinacije koja predstavlja logični nastavak lucidnog košmara, bavi se samootkrivanjem i samootuđenjem, istražujujući granice "ljudskosti" jednog robota i mogućnost postojanja njegove, odnosno njene duše.

Glavna junakinja je samosvesna mašina, koju je osmislio kralj imaginarne feudalne i tehnološki napredne zemlje, da bi oduzela život pobunjenom plemiću Arrhodesu. Skrivena u telu prelepe vojvotkinje, žrtvi prilazi na dvorskom balu, ali se u tom trenutku dešava nešto što nije bilo predviđeno programom - bude se emocije. Nakon otkrivanja pravog "ja", mehaničkog bića nalik bogomoljci, u njoj počinje da se vodi borba između zaljubljene, ali zbunjene "neveste" i nemilosrdnog "kasapina", vezanog dužnošću prema tvorcu.

U preobražavanju Lemovog filozofičnog teksta u mračne tabloe obavijene aurom misterije, braća Quay se usredsređuju na transponovanje ključnih segmenata, kako bi tesan okvir od dvadesetak minuta iskoristili što racionalnije. Namera im je da gledaoca odvedu na nezaboravno vizuelno putešestvije, tako da narativ formiraju prevashodno od hipnotišućih slika, vodeći računa da ih ne opterete težinom plutajućih unutrašnjih monologa. Preuzimajući ulogu reditelja, scenarista, direktora fotografije, scenografa, animatora i montažera, još jednom demonstriraju majstorstvo u izradi bizarnih marioneta, kao i zavidnu veštinu u manipulisanju svetlošću i senkama. Međutim, značajan deo zasluga za uspeh njihove romantične horor-fantazije mora se pripisati i Magdaleni Cieleckoj, koja svojim setnim glasom "oživljava" protagonistkinju, i proslavljenom Krzysztofu Pendereckom, čija eterično sablasna kompozicija De Natura Sonoris I doprinosi stvaranju istovremeno jezive i onirične atmosfere...

Institute Benjamenta, or This Dream People Call Human Life (Stephen & Timothy Quay, 1995)

"Perhaps, there is some hidden meaning to all these nothings."

Negde daleko, dalje nego što ograničeni ljudski um može da zamisli, postoji kraljevstvo zvano Tiha Avangardija. Okovano gustom maglom, čiji debeli lanci jecaju pri urlanju vetrova, u samom središtu ove raskošno puste zemlje, raste usamljeno drvo. Njegove prividno ogoljene grane rađaju nevidljivo lišće, u čijim žilama spavaju sokovi Enigmatičnih Alegorija. Oko crnog stabla, uvija se umorna reka koja svojim spiralnim tokom upozorava izgubljene duše, vodeći ih do Poslednjeg Utočišta. Iz njene ledene vode povremeno iskaču Neuhvatljive Misli i lepe se za teška krila velikih belih ptica. Kada polete, one više nikada ne sleću, provodeći čitav svoj život u potrazi za setnim bajkama koje rastu u poljima prozirnih, bezbojnih ruža...

Sazdano od čestica iskonske emocije, ovo delo preuzima obličje dima nastalog sagorevanjem duha apstrakcije i, uzdižući se iznad konvencionalnosti glavnotokovske kinematografije, vodi gledaoca putem vazdušastih, klaustrofobičnih snoviđenja koja mogu, ali ne moraju da imaju značenja. Bilo bi pogrešno reći da te lucidne halucinacije, koje negiraju sve ono što nas okružuje, ostaju u sećanju, jer su odavno prisutne u podsvesti (individualnoj, kolektivnoj, božanskoj, kosmičkoj) i potreban im je samo mali podstrek da bi se probudile. A kada se pokrenu, njihovi nečujni koraci ne dotiču zemlju.

Besmislenost ljudskog života nameće se kao prva pretpostavka centralne teme ove hipnotišuće i, nalik staklenim kuglama sa snegom, hermetične poeme, jer kakva je to egzistencija kad neko mora da nas podučava kako da postanemo nečije sluge i to još u nizu apsurdnih i ponižavajućih lekcija koje se monotono ponavljaju? A možda je poremećeni ljubavni trougao između Jakoba, poslednjeg učenika, i incestoidnih rođaka, strogog herr Benjamente i njegove sestre, fräulein Lise Benjamente, ono od čega je sačinjena srž nekoherentne i nadrealne priče - teatralna tragedija bez početka i bez kraja, nestalna, krhka i varljiva. Onda je Lisa uplašena i uznemirena princeza koja odlazi na večni počinak pre nego princ Jakob shvati da su njena osećanja iskrena, da je stariji brat manipulativni čarobnjak, a njih dvoje njegove marionete. Treće rešenje zagonetke moglo bi da bude istančano poigravanje sa religioznom ideologijom, posmatranom kroz upljuvani monokl uzvišenih bića koja su zaboravila ko su, uobražavajući samoću... Međutim, tumačenja ima nebrojeno mnogo, pa bi bilo uzaludno dalje ih nabrajati i izgubiti se u beskraju.

Brižljivo komponovane, eterične crno-bele fotografije Nicholasa D. Knowlanda (čije učešće u KlavirŠtimeru Zemljotresa i kratkometražnom Eurydice... She, So Beloved je više nego očigledno) nižu se poput bisera na ogrlici mrtve lepotice i, u simbiozi sa šturim, neretko filozofičnim dijalozima (i sumanutim monolozima), nose zbunjujući narativ. U gotskoj scenografiji (tj. enterijeru Instituta), začudnoj kao i svi ostali aspekti filma, izdvajaju se natpisi na nemačkom, neobični akvarijum sa zlatnom ribicom, jelenski rogovi i uska vrata i vratanca, iza kojih se kriju naturalistički murali i atrijum ispunjen svetlucavim nitima džinovske, sluzave paučine. Rapsodične melodije Lecha Jankowskog, koji je svoj talenat "pozajmio" i za nekoliko stop-motion animacija braće Quay, neraskidivi su element snene, melanholične atmosfere. Izvanredna gluma glavnog trojca, Alice Krige (Lisa), Marka Rylancea (Jakob von Gunten) i Gottfrieda Johna (herr Benjamenta), kao i suvereno vođstvo ekscentričnih blizanaca samo dodatno intenziviraju pritajenu snagu ovog dela.

Institute Benjamenta bi se ukratko mogao opisati kao blagonaklona, relaksirajuća verzija Lynchove Glave za brisanje ili Žene koja stavlja puder Patricka Bokanowskog odgledane u bunovnom stanju, sa tanušnom i mekom koprenom preko očiju, satkanom od niti koje miluju Bergmanova, Madinova i nema ekspresionistička ostvarenja...

"From now on, it can only be evening in this world."