Kishibe no Tabi (Kiyoshi Kurosawa, 2015)

 

"Ne žuri. Fino i polako." - savet koji glavna junakinja, nastavnica klavira Mizuki (izvrsna Eri Fukacu), daje svojoj učenici kao da određuje tempo fantastično-romantične roud-muvi drame Kishibe no Tabi (Putovanje do obale), u kojoj se duhovi upokojenih ne vraćaju zbog osvete, već iz ljubavi ili zarad oproštaja.

 

Stomatolog Jusuke (pouzdani Tadanobu Asano) pojavljuje se niotkuda, tri godine nakon utapanja u moru. Svojoj udovici, nimalo iznenađenoj Mizuki, predlaže da krenu na put i upozna je sa ljudima, što živim, a što takođe mrtvim, koji su mu, ponovo utelovljenom, pružili pomoć. Ona pristaje, postepeno shvatajući da ga je u žalosti idealizovala.

 

 

Priča o prihvatanju neminovnosti smrti, odnosno gubitka voljene osobe adaptacija je romana Kazumi Jumoto i svakako zvuči prilično poznato, pa čak i otrcano, ali u veštim rukama Kjošija Kurosave dobija prefinjen i dostojanstven tretman. Odvija se sporim, gotovo letargičnim ritmom, ali ne deluje ni tupo ni monotono, niti prelazi krhku granicu između patosa i patetike, uprkos sentimentalnom skoru koji potpisuju Otomo Jošihide i Naoko Eto. Iako sadrži elemente natprirodnog, koji prate neku internu logiku, donosi pregršt uverljivih i sa konačnošću nepomirljivih likova i naglašava važnost sećanja, da bi u drugoj polovini otkrila i metafizičku dimenziju. Dodatnu težinu donose detalji iz japanske kulture, kojima su neretko dodeljena metaforička značenja.

Ponovo se udaljavajući od horora, žanra koji ga je proslavio, Kurosava se, sa pozicije filozofa-empate, bavi temama duboke tuge i duhovnosti, a između redova ostavlja komentar o položaju žena u (patrijarhalnom) Japanu. Par simpatičnih protagonista odvodi iz Tokija u ruralnu sredinu, gde se oboje u društvu dobrih, a povređenih duša suočavaju sa sobom samima. Jusuke je, razumljivo, okrenut ka prošlosti, dok Mizuki, htela to ili ne, mora da razmatra opcije za budućnost. Njihova melanholija boji atmosferu filma, čija dirljivost je obuzdana "strogoćom" fotografije Akiko Ašizave i jednostavnošću mizanscena. Suptilnim poigravanjem sa osvetljenjem postignuto je prožimanje stvarnosti i fantazije...

Cosmos (Andrzej Zulawski, 2015)

"When an icicle mounts a bicycle, it makes a tricycle."

Labudova pesma enfant terrible-a poljske kinematografije kakofona je Oda Haosu koji, hteli mi to da priznamo ili ne, upravlja našim životima, uništavajući embrione reda čim se formiraju. Zaumna je i produhovljena farsa sa psihički neuravnoteženim individuama kao učesnicima, čiji su postupci neretko nelogični, a karakter neuhvatljiv. Egzistencijalistički je košmar ili grozničavi san, posle kojeg se budite iscrpljeni i zbunjeni, ali srećni zbog toga što je (makar prividno) završen.

Kosmos donosi veličanstveno "pompezan" hibrid patvorene melodrame i detektivske misterije bez rešenja / romanse i anti-trilera. Zahuktala je kompozicija neobjašnjivosti koja u završnici silovito probija četvrti zid. Prilikom prvog gledanja, u jednakoj meri frustrira i fascinira, stvarajući osećaj da gubite razum, da bi vas tokom (obavezne!) reprize uvukla u taj divni apsurdni svet nastao u nastupu kreativnog ludila. I likovi, čija ekscentričnost isprva odbija, postaju bliskiji, dok iznenadne oscilacije u njihovim emocijama izazivaju blaže vrtoglavice. I sve je "normalnije" i "smislenije", šta god ovi pojmovi značili.

"Mrzim pravo (zakon)." - kaže u jednom trenutku glavni junak Vitold (nazvan po književniku Gombroviču čiji roman Žulavski adaptira), a kroz njega kao da progovara sam reditelj, čuven po suprostavljanju filmskim kanonima i radikalizaciji sedme umetnosti. Ograničen (ili možda vođen?) iracionalnim strahovima, ovaj mladić prodornog pogleda (Žonatan Žene) propali je student prava i pisac (trilera) u pokušaju; (kvazi)intelektualac koji odlično podražava Paju Patka, rugajući se sopstvenom neuspehu. Citira Dantea i Tolstoja, Sartra smatra krastačom, ali ceni Mučninu, i izražava svoju ljubav prema liku i delu Luja Žuvea, Maksa Ofulsa i Robera Bresona, pozivajući vas da se uključite u uvrnute "teatralije".

U istraživanju "vrapčevog samoubistva", mrlje od vlage vaginalnog oblika i igle zabodene u kičastu 3D sliku Bogorodice / Isusa, Vitoldu pomaže njegov prijatelj Fuks (Joan Libero), modni "genije" koji deluje kao neko ko ne čita ni Kosmopoliten, a kamoli nešto ozbiljnije. Zanimljivo je to što voli Pazolinijevu Teoremu i što svakog jutra ima novu modricu, pri čemu, naravno, ne saznajemo kuda ide i šta radi čitave noći. Komični je deo neobičnog i dinamičnog dua, čiji odmor u porodičnoj gostionici više liči na boravak u kakvoj ustanovi za mentalno obolele.

Madam Vojtis (Sabin Azema), vlasnica apartmana, mogla bi se proglasiti Majkom Histerijom; Leon (Žan-Fransoa Balme), njen drugi suprug, Ocem Nebuloza, a kćer Lena (Viktorija Gera), profesorka jezika koja želi da postane glumica, i zet, arhitekt Lusijen (Andi Žile), parom koji je toliko savršen, da je osuđen na propast. Kako se oni, uz "popa Kendimena" i Kataret, pobožnu služavku sa zečjom usnom (Klementin Pon), uklapaju u (Vitoldovu?) meta-priču? Verovatno nekako, ali i nikako, baš kao mravi i puž-golać u tanjiru sa kroasanima... a sasvim je sigurno da Leon nije jedini koji (ne) radi isto što i ostali - ništa.

Popkulturne reference, poput portreta Džejmsa Dina na peškiru i stripa Misterija velike piramide, i poigravanje sa prezimenima Spilberga i Bergmana, kao i filozofa Bergsona, gde je berg zamenjeno sa bleurgh, specifični su začini u ljutoj čorbi od crvenih haringi. Dijalog nadjačava slike, ali gotovo neprestano brbljanje ne ubija ovaj vanserijski film, a to što vidimo je jasno, čak i onda kada je, kao reči, kriptično. Rustični seting i atmosferični skor čine da uzburkani (mikro)kosmos protagoniste dobije boju, rasterujući gustu izmaglicu nad ledenom bujicom njegovih izjedajućih misli.

Córki dancingu (Agnieszka Smoczynska, 2015)

 

Čudna neka zverka je dugometražni debi Agnješke Smočinske - prividno pitoma, a zapravo divlja; poluriba, a poludevojka, baš kao i par glavnih junakinja. Sirene Zlatna (Mihalina Olšanska) i Srebrna (Marta Mazurek) menjaju Vislu za Varšavu i pridružuju se tročlanoj muzičkoj porodici na nastupima u noćnom klubu. U početku su samo prateći vokali, ali zbog svoje egzotične prirode vrlo brzo postaju glavna atrakcija u burleski. Problemi nastaju kada se Srebrna zaljubi u lepog basistu (Jakub Geršal), a Zlatna izgubi kontrolu nad svojim "vampirskim" nagonima.

Smočinska i scenarist Robert Bolesto (Hardkor Disko) odvažno (ali ne i najveštije) kombinuju melodramu, fantaziju, horor i mjuzikl u erotičnu i crnohumornu urbanu bajku, koja se u poslednjoj trećini preobražava u izvitoperenu verziju Male sirene. Čak i Triton (neprepoznatljivi Marćin Kovalčik) u nekoliko navrata stupa na scenu i to kao loš predznak, glas (podvodnog) razuma i frontmen pank benda! Nekoherentan narativ, sa feminističkim podtekstom, prati bizarnu unutrašnju logiku alternativnog sveta iz prošlosti Poljske, u kojoj je presađivanje repa ili nogu sasvim jednostavan hirurški zahvat i za lekare iz podzemlja.

 

 

Bujne, kičasto-šljokičaste, a sporadično i mračne osamdesete prikazane su sa izvesnom dozom nostalgije, iz ugla dvoje ljudi koji se tog perioda (komunizma) sećaju kao kroz maglu, budući da su tada bili deca. Zato im se donekle može oprostiti to što hiperstilizaciji podređuju likove, često arhetipske, radije se služeći jezikom nota i slika. Melodične pop pesme, uglavnom sa nežnim ženskim vokalima, savršeno se uklapaju u kitnjasti seting, a pohvale zaslužuje i Jakub Kijovski za odličnu fotografiju.

 

Ambicioznost autorskog para šalje sve defekte u drugi plan, tako da film solidno funkcioniše, dobrim delom zahvaljujući Mazurekovoj i Olšanskoj. Kao mitske (anti)junakinje, mlade glumice kanališu nevinost, naivnost i neodoljiv šarm, ali i seksepil, dok uz pomoć sjajnih specijalnih efekata demonstriraju i predatorski instinkt. Oslobođene inhibicija, vrebaju i bez odeće na sebi, premda su im od (nepostojećeg) pupka nadole tela u obličju devojaka "barbifikovana". Njihove žrtve ne izazivaju sažaljenje, jer Smočinska i Bolesto stalno naglašavaju da je čovek najopakija zver. Gotovo mizantropska atmosfera, lažan sjaj elitnog striptiz bara i poneki snoviđajni segment pružaju zanimljiv gledalački doživljaj.

Il mare (Giuseppe Patroni Griffi, 1963)

Impresivni, nepravedno zaboravljeni prvenac Đuzepea Patronija Grifija grabi gledaočevu pažnju već od samog početka. Poznati glumac (bravura Umberta Orsinija) stiže na ostrvo Kapri, koje čak i tokom zime odiše toplinom, ali i misterijom. Usred noći, na pustoj ulici susreće mladića (sjajan debi Dina Melea) koji se ne odvaja od flaše, a koga je prethodno spazio u jednom od praznih kafea. Iz obostrane privlačnosti rađa se nešto više od prijateljstva, ali onda se pojavljuje zavodljiva i naizgled bezbrižna raspuštenica (predivna Fransoa Prevo)...

Pravi razlog njihovog dolaska u turističko mesto van sezone možemo tek da pretpostavimo. Glumac dolazi da pobegne od slave/paparaca ili da se pripremi za novu ulogu, mada postoje indicije da ima i tajnu aferu. U potrazi za seksualnim identitetom, a verovatno i zbog nerazumevanja roditelja, adolescent beži od kuće. Mlada žena namerava da proda svoju vilu, ali i da pronađe utehu zbog propalog braka. Dokonost i usamljenost su niti koje ih povezuju u nestabilni romantični trougao.
 
Međutim, postavlja se pitanje da li oni uopšte žele da osete ljubav ili im je očaj miliji. Ne znamo da li ih je život mazio ili gazio, a igre koje igraju kao da ih još više otuđuju, otkrivajući kaprice koji ih čine zanimljivim, ako ne i simpatičnim. Čudan je način na koji komuniciraju, jer Grifijevi dijalozi neretko skreću u potpuno neočekivanom pravcu. Stiče se utisak da odsustvo posetilaca i sam gradić imaju magično dejstvo na pojedine postupke i akcije triju junaka (poput "ubistva" uličnog svirača).

Pod uticajem Antonionijeve Avanture, autor stvara ekscentričnu (anti?) egzistencijalističku (melo)dramu, koja deluje kao masivna nedostajuća karika između dva visoko cenjena ostvarenja francuskog novog talasa, Žil i Džim i Neobična banda. Obojena emotivnom sterilnošću i nemirnim duhom protagonista, ova melanholična i minimalistička ménage-à-trois šarada sa blagim erotskim nabojem rastegnuta je između spontanosti i prećutanih reči. Promišljena, elegantna i sigurna je Grifijeva režija, a važnost je pridata i najsitnijim detaljima, kao što je gašenje cigarete - tako su i najbanalnije radnje pretvorene u umetnički čin.

Precizne vizuelne kompozicije odraz su psihičkog stanja likova - svaki ugao kamere (Enio Guarneri) pažljivo je odmeren, a svi pokreti, pogledi i senke su smisleni i svrsishodni. Nemarno išaran zid postaje apstraktno platno, oličenje zamršene situacije - "predstave ljubavnika". A more i specifična arhitektura Kaprija idealna su scenografija. Niz nadahnutih kadrova je neprekidan, pa će se ljubitelji crno-bele fotografije osećati kao na vrhunskoj izložbi dok budu gledali film.

(Preporuka za "double feature" uz Vortex ili Hanare Banareni.)

Strangulation Regulation (3/3)

A pretentious pseudo-phantasy (page 3/3).

(click to enlarge)

page 1 / page 2

Strangulation Regulation (2/3)

A poisonous pseudo-phantasy (page 2/3).

(click to enlarge)

Strangulation Regulation (1/3) (18+)

A preposterous pseudo-phantasy (page 1/3).

(click to enlarge)

Sanctuary (Takashi Watanabe, 1996)

Dugometražna OVA Sanctuary druga je adaptacija istoimene mange, koju je napisao Šo Fumimura (Fist of the North Star), a ilustrovao Rjoiči Ikegami (Crying Freeman). Nastaje godinu dana nakon igrane verzije (u režiji izvesnog Jukija Fudžija), od koje je superiornija u gotovo svakom pogledu, ako izuzmemo prenaglašen mizogini stav.

Kriminalistička drama prati dvojicu dvadesetineštogodišnjaka, koji su preživeli genocid pod režimom Crvenih Kmeri u Kambodži, da bi se po povratku u Japan zakleli da će svoju rodnu zemlju promeniti iz korena. Jedan od njih stremi da postane član parlamenta, dok se drugi infiltrira u podzemlje - naizgled različiti svetovi, povezani sumnjivim putevima. Kako bi izgradili sopstveno svetilište, oni ne prezaju ni od čega.

Priča o neraskidivom prijateljstvu, koje je neretko stavljeno na probu, i stremljenju ka uspehu, prema makijavelističkim principima, moralno je ambivalentna i provokativna. Savremeno ljudsko društvo prikazano je kao trulo sve do same srži, a jakuze i političari kao podjednako gramzivi i podmukli. (Ovo verovatno i nije mnogo daleko od istine, ako je suditi po domaćim ekvivalentima.) Narativ je linearan, isprekidan sa nekoliko flešbekova, a Vatanabeova režija je solidna.

U crvljivom i nemilosrdnom okruženju, glavni junaci (Čijaki Asami i Akira Hodžo) ističu se kao najmanje iskvareni, čak vrlo simpatični, osvajajući vas svojom harizmom, odvažnošću, bistrinom i pribranošću. Hazarderski život koji vode zahteva ogromnu mentalnu snagu, a čini se da je oni poseduju. I nisu slučajno nacrtani tako da međusobno liče, budući da predstavljaju dve strane iste medalje.

Pošto tesan vremenski okvir nije dozvolio dublju karakterizaciju, velika pažnja posvećena je i fizionimiji ostalih likova, a dizajner Hidemi Kubo ostaje prilično veran izvornom materijalu. Bitna zamerka mogla bi se uputiti na nešto grublje crte lica protagonistkinja, ali i na tretman žena kao objekata muške žudnje. Jedino je ambicioznoj inspektorki Kjoko Išihari dodeljena značajna uloga, iako ni ona nije pošteđena golotinje. A šokantna je izjava Asamijevog "gazde" i liberalnog demokrate Šuičira Sakure u vezi sa njegovom kćerkom, premda dosta govori o njemu kao (ne)čoveku: "Kakve veze ima da li će je silovati jakuza ili ću je udati za idiotskog sina nekog tajkuna?"

Erotske scene deluju pomalo (s)eksploatativno, dok je nasilje svedeno na razumnu meru, što za animee nije tipično, ali je ovde u skladu sa realističnim pristupom u obradi teme i vizuelizaciji. Animacija je fina, ako uzmemo u obzir period nastanka i direct-to-video format, a muzička podloga, na talasima džeza, izvrsna, što važi i za glasovnu glumu. Kada se sve sabere i oduzme, Sanctuary zavređuje pažnju.

Bridgend (Jeppe Rønde, 2015)

 

S kim si, takav si, kaže naš narod. Ova izreka važi i za Saru (odlična Hana Marej), koja se sa ocem, policajcem Dejvom (Stiven Vodington), vraća u zabačeni rodni kraj, socijalizujući se sa grupom buntovnih tinejdžera. Bežanje sa časova, opijanje u šumi i na žurkama, kupanje bez kostima u hladnom jezeru i orgijanje pored logorske vatre, nakon rizičnog izazova na šinama, njihova je gotovo svakodnevna rutina. A kada neko od njih "ode na bolje mesto" sa omčom oko vrata, oni se okupljaju i iz sveg glasa urlaju njeno/njegovo ime...

U periodu 2007-2012 skoro osamdesetoro pretežno mladih ljudi iz oblasti Bridžend na jugu Velsa oduzelo je sebi život i još uvek nije otkriven pravi uzrok, budući da niko nije ostavio oproštajnu poruku. Šest godina istraživanja ovih incidenata poslužilo je danskom dokumentaristi Jepeu Rondeu kao osnova za njegov debitantski igrani film. Sumoran portret nekoć rudarske varoši reditelj oslikava preciznim i sigurnim potezima, iako priznaje da je i on nemoćan da pronađe odgovore na pitanja koja do dan-danas izjedaju meštane. Umesto izmišljanja rešenja zagonetke i upiranja prstom na potencijalnog, a možda nedužnog krivca, on otvara mogućnosti za različite interpretacije publike. Iracionalnost dominira.

Da li se radi o suicidnom paktu ili kultu, dokolici ili pritisku vršnjaka, nebrizi roditelja ili pogubnom uticaju medija i interneta? Jesu li mladići i devojke žrtve neke poremećene individue koja povlači konce iz senke ili zaista veruju da je smrt jedini izlaz? Koliki je uticaj Majke Prirode, ovde predstavljene kao zloćudni entitet, i postoji li nešto (natprirodno) što najslabije vuče ka ambisu? Prostor za nagađanja je velik, a psihički svet likova nepristupačan u istoj meri kao i njihovo okruženje.

Od prvog do poslednjeg kadra, Rondeovim filmom vlada osećaj beznađa, (pritajenog) ludila i klaustrofobije, odnosno depresivna atmosfera koju stvaraju neumoljivo sivo nebo i gusto pošumljene planine u izmaglici. Autor želi što vernije da prikaže karakter Bridženda, te se snimanje na lokaciji pokazalo kao pametan izbor. U finoj tmurnoj fotografiji Magnusa Jonka, koji maksimalno koristi dostupno osvetljenje, ogledaju se duboka melanholija i nedokučiva misterija, dok "opor" elektronski skor francuskog muzičara Mondkopfa dodatno naglašava neobičnost slučaja i opasnost adolescentskih "igara".

Harmony (Michael Arias & Takashi Nakamura, 2015)

"I lost all hope in the world and, at the same time,

learned how to live without hope."

(Tuan Kirie)

 (klikni za uvećanje teksta)